RSS

Arhive oznaka: policija

Drugo carstvo 20

Drugo carstvo 20

Drugo carstvo 123456789101112131415161718, 19

Sedeli su u stanici i držali u rukama čaše sa Skender-begom.

Alkohol je univerzalni lek umirenja na svim meridijanima, pogotovo ovde među Slovenima, pomislio je Markus dok je vrteo ćilibarsku tečnost u svojoj čaši.

Jelena je svom nadređenom Goranu Petroviću Kamenku podnosila izveštaj.

Sve vreme je pažljivo slušao, ne prekidajući izlaganje. Započela je sa sumnjama koje im je preneo Sabedin, nastavila sa razgovorom koji su vodili sa tajkunom Vojnovićem, da bi stigla do trenutka kada su uspešno izbegli napad.

Čim je Jelena privela kraju izlaganje, Kamenko se uključio.

„Каdа si me pozvala, odmah sam aktivirao raspoložive patrole da traže vaše napadače. Mada, naravno, ne nadam se suviše da ćemo uspeti da ih nađemo.“

Oboje su samo klimnuli glavom, znajući da je Kamenko u pravu.

„Ali, ako ih kojim čudom i nađemo, onda će nečija majka crnu vunu da prede. Ono što je stvano zanimljivo је moguća Vojnićeva uloga u svemu. Majku mu njegovu. Ovo će biti zajebano. Moram da razmislim. Malo koji bi sudija smeo da potpiše nalog za Vojnićevo prisluškivanje, možda jedan ili dvojica. U međuvremeno, nakačićemo mu se nelegalno. Kažeš da je onaj tvoj cigić sve iskopao?“

Jelena je samo potvrdno klimnula glavom. Kameni se čvrsto oslonio na radni sto.

„Klinac je neverovatan. Šteta što ne želi da radi za nas. Mada, ko bi ga krivio. Kada samo pomislim na naše plate, dođe mi da se zaposlim na trafici.“

„Sebedin je rekao da će pomoći koliko može, a to je bolje nego da radi za nas, pošto ga ne ograničavaju pravila službe.“ Odvratila je Jelena sa blagim osmehom.

„Dobro, dobro, to daje bar malo nade. Na žalost, jasno vam je, sve su posredni dokazi i ne možemo da pritisnemo Vojnovića. Možemo krišom da se zalepimo za njega, pa se možda nešto i pojavi. Nastavite dalje sa istragom i kao što sam rekao, terajte dokle god treba.“

Markus je pio kafu u zajedničkoj prostoriji, dok je čekao Jelenu.
Svi inspektori, osim Zorana, bili su na terenu.

„I kažeš, batice izvadile heklere? I to na policiju u sred bela dana? U je, to se nije dugo dešavalo na ovim ulicama, još od devedestih. “

„Čak i u Americi, kriminalci se uglavnom sustežu kada treba pucati u policiju“, odvratio je Markus.

„To je zato što kod vas znaju da će fasovati ili stolicu ili tri doživotne robije, sa pravom na žalbu nakon odležane prve“, kroz osmeh je rekao Zoran. Naslonio se udobnije u stolicu. Kako bi se pokrenuo , začulo bi se pucketanje njegove izbledele kožne jakne.

„Možda na filmu, ali u pravom životu, policajci realtivno često ginu na dužnosti.“ Mračno je rekao Markus.

„Čudna ste sorta, vi Amerikanci. Nekako ste od pokretačkog motora planete postali najomraženija država na svetu.“

„Da, neverovatno, zar ne?“ Složio se Markus klimajući glavom.

„Odvratna stvar je politika. Pretpostavljam da si gledao Ramba, treći deo?“ Upitao je Zoran, nehajno se ljujajući na stolici.

„Naravno, gledao sam ga nekoliko puta, mada nisam preterani  ljubitelj Staloneovih filmova, eventualno Rokija i to prvog dela.“

„Ako nisi primetio, kada se film završava, pisalo je da je posvećen hrabrim afganistanskim mudžahedinima. A posle rušenja Bliznakinja, promenjeno je u plemenitom afganistanskom narodu. Od podrške, pa do preoravanja jedne zemlje bombama za svega dvadesetak godina. O tome ti pričam.“

„Slažem se s atobom, ali slabo šta mogu da učinim u vezi sa tim. A i svojim radom sam se uvek trudio da pružim drugačiju sliku o Americi.“

„Znam , ne zameram ništa tebi i većini Amerikanaca, već političarima. Uprkos svemu, ja i dalje verujem u dobre strane Amerike. Što se mene tiče, mogao bih sve da vam oprostim samo zato što ste svetu dali rok end rol i Koka-kolu.“

„Za Koka-kolu ćemo tek odgovarati.“ Obojica su se nasmejali.

„Nego da mi pređemo na malo normalnije teme. Moram da te pitam“, nastavio je Zoran. „Koji ti je omiljeni rok bend?“

„Uh, moraću da te razočaram, što se tiče bendova ipak primat dajem AC/DC i Stonsima, u odnosu na domaće bendove“

Zoranovo lice odavalo je nevericu.

„Pored Dorsa, Elvisa, Kisa, Bič Bojsa i da ne nabrajam dalje, ti izabereš Australijance i Britance?“

„Šta da ti kažem, muzika koju slušam je uglavnom džez i dark kantri.“

„Već te vidim kako u nekoj drumskoj kafani, sa gomilom likova u kaubojkama i sa Stetsonom na glavi,  igraš kantri ples. Platio bih da to vidim.“ Kroz grcajući smeh rekao je Zoran.

„A ne nikako.“, počeo je  da se brani Markus. „Ne, dark kantri obično nema veze sa plesom. To je nešto što bi moglo da se nazove odmetnički kantri.“

„Još mi samo kaži da više voliš Jamahu od Harlija?“

„A ne, negde ipak moram da podvučem crtu.“,  kroz široki osmeh je odgovorio Markus. „Radije biram Harlija. Zapravo, u garaži me zapravo čeka jedan FXB iz ’81. Sređivao sam ga dve godine i ako dočekam da se vratim kući, napraviću turu od okeana do okeana.“

„Nemoj da pričaš da imaš FXB?“, zadivljeno je rekao Zoran. „Pre nekoliko godina sam vozio jednog. To je poezija na točkovima. I pazi, onda smo…“

Dok su Markus i Zoran pričali i igračkama za velike dečake, Jelena se zatvorila u svoju kancelariju i razgovarala sa dedom.

„Mile, patrola je tu zbog Dušanove i tvoje bezbednosti.“

„Baš će oni da nas zaštite, ako neko bude hteo da nas rokne.“

„Nemoj da se ponašaš kao dete. Vojnović mi je nedvosmisleno pretio. Ako želiš, dovešću Markusa da ti potvrdi.“

„Ne treba meni niko ništa da priča. Da sam se plašio svake šuše koja mi je pretila, davno bih napipao Lazu.“

„Rekao mi je da te pozdravim. Koliko se meni čini vas dvojica se dobro poznajete?“

„Mislio sam da smo se  dobro poznavali pre mnogo godina. Pogrešio sam. Ne želim sada da pričam o njemu. Samo želim da ti kažem da se čuvaš. Idem sada da onim mučenicima iz patrole odnesem kafu i nešto da gricnu.“

Jelena nije znala šta da misli o ovom razgovoru. Jedino je bila sigurna da joj ništa nije bilo jasnije.

Sedela je mirno nekoliko trenutaka, a onda joj je sinulo. Brzo je zgrabila slušalicu.

„Rale, prijatelju staru“, poletno je počela.

„Nemoj tu da mi cvrkućeš, nego kao prava žena reci šta ti treba.“

„Je li bilo neko neoubičajeno dešavanje vezano za cetinjski manastir?“

„Ne znam na šta misliš. Osim onog požara prošle godine, kada je poginuo jedan od sveštenika. Ne mogu da se setim ničeg drugog.“

„Hvala ti Rale, kao i uvek od veliek si pomoći.“

„Nema na čemu, uvek sam spreman da pomognem. Imaš li možda mešto sočno za mene?“

„Mogu samo da ti kažem da će ime zatresti sve kao zemljotres..“

„Nije lepo da mi tako golicaš maštu. Daj mi bar neki nagoveštaj.“

„Ipak ćeš morati malo da sačekaš, budi siguran da ćeš prvi imati vest.“

„Držim te za reč.“

Jelena se okrenula ka monitoru i potražila članke vezane za požar u cetinjskom manastiru.

Dvadesetak minuta kasnije, izašla je iz kancelarije i potražila Markusa. Zatekla ga je u veselom razgovoru sa Zoranom. 

„Meni je jako žao, što prekidam vaše dečačko čavrljanje, ali trebaš mi na kratko.“

Markus je prišao, upitno je gledajući.

„Idemo kod Kamenka, izgleda da imamo nešto što bi mogli da iskoristimo protiv Vojnovića.“

Goran Petković, Jelenin nadređeni, pažljivo je, podignutih obrva, slušao Jelenino izlaganje.

„Pre tri godine došlo je do požara u cetinjskom manastiru, kažu da ništa nije oštećeno, Počinalac je nađen mrtav, kažu da je mesecima bio maskiran u monaha. Tamo je čuvana kruna Cara Dušana.“

Značajno je pogledala u Markusa i  Kamenka, nisu reagovali.

„Zatim, biblioteka Instituta za društvene nauke u Moskvi, gorela je iste godine. Tamo je čuvan najstariji prepis Dušanovog zakonika.

Setite se da je 2004. goreo Hilandar. Tamo se čuvaju zastave za koje se pretpostavlja da su pripadale Dušanu.

Sve te predmete smo, kao što smo ti već rekli,  videli kod Vojnovića u kancelariji. On tvrdi da su u pitanju kopije, ali mislim da su zapravo originali i da on stoji iza tih akcija. Opčinjen je Dušanom Silnim i čini mi se da želi uspostavljanje drugog Dušanovog carstva.“ 

Po licima obojice muškaraca razlilo se konačno razumevanje onoga što su čuli od Jelene.

„Kučkin sin.“, izletelo je  Markusu„Moguće je da si potpuno u pravu i da čiča hoće da započne balkanski rat da bi stvorio novu verziju Dušanovog carstva. Ne znam kako je sve zamislio, ali scenario mi deluje realno.“

„Za početak prikuplja relikvije.“, nastavio je Goran Kamenko. „A baš bi to mogla da bude i naša šansa za napad. Odmah ću javiti sudiji Markoviću da postoji osnovana sumnja  da je Vojnović na nezakonit način došao do predmeta koji, u krajnjoj linij,  pripadaju Srbiji. Znam Markovića, svake godine na Hilandaru provede bar nekoliko dana. Neće mu se dopasti da čuje da ga je Vojnović namerno zapalio. Mala, odlično zapažanje, sad ćemo da mu pritegnemo muda.“

Zadovoljan smešak se razlio njegovim licem.

„Šefe, šta mislite o tome ako novinari slučajno dobiju neke detalje o istrazi protiv Vojnovića?“, upitala je Jelena. „To bi malo pojačalo pritisak. A i tako znamo da odavde stalno cure informacije.“

„Može, ali bilo bi dobro da novinari pričekaju bar sat vremena sa objavljivanjem te vesti, dok ne dobijem nalog za prisluškivanje i zvanično ispitivanje Vojnovića.“, kroz osmeh je odgovorio Kamenko. 

Jelena i Markus su krenuli ka vratima kancelarije, ali ih je zaustavio glas Jeleninog nadređenog. 

„Ah, da, zaboravih da vam kažem. Na Altini su našli su BMW koji vas je jurio. Izgoreo je, a u njemu se nalaze četiri tela. Forenzičari i patolog su na putu. Mislio sam da će vas to zanimati.“

Markus i Jelena su se pogledali i bez reči izašli iz kancelarije.

Jelena je uzela telefon.

„Rale, ako hoćeš priču za naslovnice, čekam te u Pendreku i lisicama za deset minuta.“ 

Drugo carstvo 123456789101112131415161718, 19

slika – tpsdave

Advertisements
 
31 komentara

Objavljeno od strane na avgust 21, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , ,

Drugo carstvo 19

Drugo carstvo 19

Drugo carstvo 1234567891011121314151617, 18

Ušli su ćutke u auto, Jelena je po navici uključila radio.

…policija i dalje istražuje povezanost Prištine i Tirane sa jučerašnjom bombom. Izvori bliski istrazi, kažu da će uskoro izaći sa konkretnim imenima nalogodavaca.

Brojni mladići čekaju u redovima da bi se upisali u tzv. Kampove za vežbe u prirodi, koji zapravo predstavljaju kampove za regrutaciju i obuku vojnika. Izvori nam kažu da obuku vrše pripadnici specijalnih jedinica sa ratnim iskustvom.

U isto vreme, zabeleženi su i nemiri širom regiona.

Markus i Jelena su samo razmenili poglede.

U Makedoniji, na Kosovu i Metohiji, čak i u Grčkoj zabeležni incidenti su u kojima su učestvovali pripadnici albanske manjine. Jedan od zahteva je spajanje sa Albanijom u jednu državu. Izgleda da počinju i protesti u Bosni i Hercegovini.

Premijer Jakovljević je danas izjavio sledeće: Zabrinut sam  zbog porasta tenzija u regionu. Srbija će, uprkos ličnom bolu i gubitku, koji nas je juče pogodio, ipak ostati garant mira i stabilnosti. Nadam se da protesti neće eskalirati nasiljem. U stalnom smo kontaktu sa vladama Grčke i Makedonije i spremni smo da im pružimo svu neophodnu pomoć. Takođe, sa najvećom pažnjom,  pratimo i dešavanja u Bosni i Hercegovini. Stabilan region je naša najveća i najiskrenija želja.

Svetske agencije izveštavaju o dostojanstvenoj protestnoj šetnji, i svet je zadivljen načinom sa kojim se nosimo sa našim bolom.

 „Ovo je odlično koordinisana akcija“, progunđao je Markus.

„Da, za onog ko želi da započne rat.“

Tek sada su bili sigurni da ih od novog, u najboljem slučaju, balkanskog rata, deli samo ishitrena reakcija nekog od regionalnih političara.

„Misliš da će Vojnović pristati da razgovara sa nama?“

„Nadam se da hoće. Nemam nameru da izađem iz zgrade dok ga ne vidimo.“

U tišini su se vozili preko Brankovog mosta, pa niz Bulevar Mihajala Pupina, da bi stigli do poslovnog kompleksa VL holdinga, koji se nalazi preko puta zgrade SIVa. 

Prišli su portiru, obučenom u teget sintetičko odelo. Dočekao ih je širok osmeh. Uputio ih je na poslednji sprat.

Na izlasku iz lifta, naišli su na sekretaricu, platinastu plavušu, napućenih crvenih usana. Dočekao ih je širok osmeh i donekle piskutav glas.

„Izvolite, da li mogu ikako da vam pomognem?“

„Možda“, odvratila je Jelena.“Želimo da porazgovaramo sa gospodinom Vojnovićem.“

„Gospodin Vojnović je trenutno zauzet, mogu da probam da vam zakažem sasatanak za recimo desetak dana.“ Pokušala je da ih odbije sekretarica, sa osmehom, ali odlučno.

„A da se lepo prošetaš i pitaš gospodina Vojnovića da li želi da nas primi? Kaži mu da je došla inspektorka Todorović iz Krvnih i seksualnih delikata i da bi mu bilo bolje da popriča sa mnom.“

Sekretarica je imala kiseli osmeh na licu, ali je ipak ustala iz svoje stolice i prošla kroz vrata koja su se nalazila iza njenog stola.

Vratila se veoma brzo.

„Gospodin Vojnović će vas primiti, slobodno uđite.“

Markus joj se nasmešio, na šta je ona pocrvenela. Prošli su kroz teška, drvena, izrezbarena vrata.

Sačekao ih je izuzetno vitalan starac, zalizane sede kose, još uvek pravog držanja i širokih ramena, obučenog u kvalitetno sivo trodelno odelo.

Prišao im je, srdačno se osmehujući, pružajući ruku. Jeleni je poljubio ruku,  a sa Markusom se rukovao. Kancelarija je bila prostrana sa masivnim drvenim stolom, koji je bio postavljen ispred ogromnih prozora. Zidovi su bili prekriveni drvenim oplatama, zastavama, mapama. Uz zidove su, pored drvenih polica sa knjigama, na drvenim rezbarenim pijedestalima stajale osvetljene staklene kutije. Markus nije bi siguran šta se nalazi u njima.

„Iako mi uvek pričinjava zadovljstvo poseta jedne izuzetno lepe žene, bojim se da nemam mnogo vremna za ćaskanje. Zanima me zašto neko iz krvnih delikata želi da razgovara sa mnom?“ Bilo je jasno da Lazar Vojnović, ne gube vreme na prazne priče. Nije seo u svoju fotelju, što je Markusu i Jeleni signalziralo da će ovo biti veoma kratak sastanak.

„Verovatno vam je sekretarica već prenela moje ime. Sa mnom je gospodin Markus Morison, moj kolega iz Amerike. Ovde je da nam pomogne oko rezrešenja jučerašnje ekspolozije.“

Vojnović ih je mirno posmatrao.

„Jučerašnji dan je bio strašna tragedija, ali nije mi baš najjasnije kako vam mogu pomoći. Naravno, uvek sam rado na usluzi našoj policiji.“

„Da li ste možda upoznati sa Kampovima za obuku u prirodi?“, upitala je Jelena.

Vojnović je uputio Jeleni blistav osmeh.

„Naravno, pomažem im povremeno finansijski, mada nemam ništa sa njihovim rukovođenjem. U svakom slučaju hvale vredna organizacija. Trude se da očuvaju tradicionalne vrednosti i da omladinu drže dalje od droge i lošeg uticaja.“

„Divite se Dušanu Silnom?“, upitao je Markus, dok je razgledao eksponate unutar staklenih kutija.

Biznismen je pažljivije pogledao Markusa.

„Bio je veličanstven vladar, da nije umro tako rano, verovatno bi uspeo da učvrsti državu i da je stabilnu preda na upravu Urošu i danas, ko zna, možda bi Srbija bila drugačijeg oblika.“

„Znači, vi se zalažete za Veliku Srbiju?“

„Nikako, to je samo u domenu Šta bi bilo kad bi bilo, intelektualna vežba.“

„Da li možda finansirate internet sajtove i forume?“, upitala je Jelena nehajno.

„Finansiram mnoge stvari, pretpostavljam da tu ima i internet sajtova. Znate, ne mogu da znam baš svako mesto gde odlazi moj novac, pogotovo kada su u pitanju manji iznosi. “

Jelena nije odgovrala, samo ga je pažljivo posmatrala.

„Ovo je, ako se ne varam, Dušanova kruna. Mislio sam da se čuva na Cetinju?“, prekinuo je Markus tišinu i usmerio razgovor u drugom pravcu.

„Naravno da se čuva tamo, ovo je samo replika, kao i svi ostali predmeti.“, sa blagim osmehom odgovorio je Vojnović. Iza Dušana su ostali samo retki predmeti, a i za njih se ne može sa sigurnošću reći da su njegovi. Evo, na primer ovde imam repliku prstena carice Teodore, zatim tanjir cara Dušana, originali su u Narodnom muzeju.“

„Vidim, imate i Dušanov zakonik. Verujem da ste za ponovno uvođenje istog?“, ubacila se Jelena.

„Da, izuzetno dobra kopija. Pretpostavljam da znate da je bio jedan od najnaprednijh zakonika tog doba. Mnoge odredbe bi mogle, bez izmene, da se primenjuju i danas. Vi se, kao zaštitnik mira, reda i građana, slažete sa mnom? Sramota je da se najstariji prepis Dušanovog zakonika čuva u Rusiji.“

Markus je posmatrao zidove sa kojih su visile zastave, pravougaona žuta ca crvenim dvoglavim orlom, kao i dve neobične trouglaste zastave.

Vojnović je nastavio sa objašnjavanjem.

„Za ovu pravougaonu se smatra da je bila carska zastava, po uzoru na vizantijsku zastavu, ali nije pouzdano utvrđeno. A za ove dve se misli da su pripadale Dušanu i da su možda u pitanju signalni ratni barjaci. Čuvaju se na Hilandaru, pretpostavlja se da ih Dušan ostavio prilikom posete manastiru. 1347 je bio sa caricom Jelenom  na Svetoj gori, da bi se sklonili od kuge koja je harala. Tada je bogato darivao Hilandar, da bi umilostivo monahe, ne bi li lakše prihvatili prisustvo žene. “

Jelena je taman htela da postavi još neko pitanje, kada je Vojnović progovorio prvi.

„Jelena, kako ti je deda Milutin?“

Iznenađena, nije znala kako da odgovori.

„Koliko je već u penziji, nadam se da je dobro?“

Posmartala je Vojnovića nekoliko trenutaka, a zatim odgovorila.

„Ima već desetak godina, ali se i dalje dobro drži. Mozak mu je oštar kao uvek. Nisam znala da se poznajete, nikad mi nije spomenuo.“

„Nekada davno smo se poznavali vrlo dobro. Ako s ene varam, ti imaš sina, čuvaj ga i voli, tako brzo odrastaju.“

Osmehnuo se stisnutim usnama.

Jelena je prebledela. Pretnja je bila nedvosmilsena. Zatezanje mišića na Markusovim leđima, ukazivalo je da je i on zaključio isto.

„Ne sviđa mi se kada stranci spominju moju porodicu, može se desiti da to greškom pomešam sa pretnjom, a to tek ne volim. Možda bi bilo pametno da ne napuštate grad.“ Hladno je odgovorila.

„Šta ti to misliš o meni? Samo sam želeo da budem ljubazan. Neću nigde putovati, u teškim vremenia, svi pravi sinovi Srbije, moraju da stanu uz nju.“

Jelena nije ništa odgovorila, okrenula se i u pratnji Markusa izašla iz kancelarije.

Kada su izašli iz zgrade, zapalila je cigaretu.

„Možeš li ti da voziš do stanice?“

„Naravno“, odvratio je Markus uzimajući ključeve od auta. Jelena je već držala telefon u rukama i brzo pričala.

„Šefe, upravo sam bila kod Vojnovića. Idemo ka stanici i sve ću ti ispričati. Možeš li odmah da organizuješ da jedna patrola bude stalno ispred moje kuće? Hvala, šefe, vidimo se brzo. “

Prekinula je vezu i pozvala sledeći broj.

„Mile, tvoj predosećaj je bio ispravan. Sad će Kamenko da pošalje patrolu, koja će biti stalno ispred kuće. Ne puštaj Dušana nigde bez pratnje i naravno, drži pištolj pri ruci. Čujemo se kasnije.“

Dok je vozio, Markus je često podizao pogled ka retrovizoru. Nekoliko puta se prebacio iz trake u traku.

„Nešto nije u redu?“, upitala je Jelena.

„Da, izgleda da nas neko prati, videću koliko je ozbiljan u tome.Veži se.“

Naglo je ubrzao. Auto ih je pratio.

„Da vidimo šta zapravo žele.“, progunđao je Markus i zaustavio na prvom autobuskom stajlištu i uključio sva četiri žmigavca. „Budi spremna.“ Rekao je dok je vadio svoj pištolj. Jeleni nije trebalo ništa govoriti i njen pištolj je bio spreman. Napeto su čekali da im priđu pratioci.

Crni Audi sa zatamnjenim staklima se zaustavio pored njih. Prozori na desnoj strani su se spustili. Iza njih su se pojavila namrgođena lica krako ošišanih mladića. Obojica su u rukama držali heklere, uperene ka Markusu i Jeleni. Markus je bio brži, zapucao je ka crnom autu iz koga se začuo krik. Stisnuo je papučicu gasa i uleteo u saobraćaj izazivajući brojne sirene i škripu guma.  Započela je vratolomna vožnja. Velikom brzinom su izleteli na Brankov most. Markus je vešto zaobilazio automobile ispred sebe. Primetio je da su napadači odustali da ih prate i skrenuli su sa mosta u Karađorđevu ulicu, jer su shvatili da je besimisleno da nastave poteru.

Jelena je ponovo uzela telefon.

„Šefe? Patrola je otišla kod mojih? Odlično. Ne, ne zovem zbog toga. Upravo je neka ekipa htela da nas izbuši heklerima. Ne, sve je u redu, dobro smo. Markus je bio brži . Verovatno je i ranio nekog od njih. Ne verujem da će išta značiti, ali bio je crni Audi. Sačekaj sekund. Jesi li video tablice?“

Markus je potvrdnu klimuo glavom i izdiktirao broj. Jelena ih je prenela svom nadređenom.

„Da, stižemo do stanice brzo.“

„Izgleda da su ulozi podignuti i da sada više nemamo izbora, sem da idemo do kraja.“, rekao je Markus, pažljivo proučavajući saobraćaj ispred sebe.

Jelena je klimnula glavom.

„Drugačiji izbor nikad nismo ni imali.“, mračno je odgovorila.

 

Drugo carstvo 1234567891011121314151617, 18

slika MichaelGaida

 
28 komentara

Objavljeno od strane na avgust 12, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , ,

Drugo carstvo 12

Drugo carstvo 12

Drugo carstvo 12345678910, 11

 

Jelena se uputila ka muškarcu za koga je pretpostavila da je američki obaveštajac.
Četrdeset i neka, visok, snažan , donekle četvrtastog lica. Da nije Amerikanac, a uz to i agent, možda bi joj se čak i dopao. Stala je pored stola i nekoliko trenutaka su se posmatrali, ne izgovarajući ni reč.
Duboko je uzdahnula i pružila mu ruku.
„Jelena Todorović.“
„Markus Morison, drago mi je. Sedite. Šta ćete da popijete?“
„Limunadu.“
„Mogao bih i ja jednu.“
Konobar je doneo njihovu narodžbinu, dok su Markus i Jelena i dalje sedeli u tišini.
Jelena ga je i dalje posmatrala, pitajući se šta može da očekuje.
„Zadivljujuće brzo su vas postavili kao mog partnera.“ Jetko je primetila.
„Da, srećna okolnost je bila da sam se već nalazio u Beogradu, kada je eksplodirala bomba.“
„Hm, da, baš zgodno, zar ne?“
Markus je ćutao nekoliko trenutaka, razmišljajući na koji način da se postavi.
„Pazite, hajde da raščistimo nešto. Mogu da pretpostavim koliko vam je mrska saradnja sa mnom.“
Jelena je zaustila da nešto odgovori, ali ju je Markus prekinuo odmahujući rukom.
„Znam da mislite da smo mi, Amerikanci, krivi za sva zla na ovom svetu. Ne kažem da niste u pravu u nekom broju slučajeva, ali što se tiče današnje bombe, mi nemamo ništa sa tim. Postoje brojne struje i frakcije u američkom sistemu, ali ni jedna frakcija za koju znam nije kriva za današnji napad. I ja, kao i vi, želim što pre da uhvatim krivca i prekinem rat, koji samo što nije počeo.“
Jelena je ćutala, vagajući njegove reči. Zagledala se u njegove oči. Koliko god da joj nij eprijalo to saznaanje, osećala je da Markus dostojan poverenja. Na kraju je prelomila.
„Dobro. Prvo. To što moramo zajedno da sarađujemo, ne znači i da mora da mi se dopada. Iako sam svesna da verovatno američka vlada ima kontakte i informacije o kojima mogu samo da sanjam i da možete da ubrzate ili usporite istragu po vlastitom ćefu. Drugo, ako ćemo već da radimo zajedno, ne možemo jedno drugom da persiramo. Treće, bolje bi ti bilo da govoriš istinu, jer samo ako pomislim da ste umešani u ovaj haos, drugačije ćemo razgovarati.“
„Dobro, Jelena, hajde onda da utvrdimo šta znamo i koji su nam sledeći koraci.“
Ukratko ga je uputila u činjenice samog slučaja, počela je od uviđaja, preko stana osumnjičenog i završila sa posetom Sebedinu.
Markus nije bio suviše iznenađen pričom, očekivao je da će se odvijati na sličan način.
„I miliš da je stan bio namešten baš kako treba.“
„Da, kopka me samo ko ga je tako namestio. Neke misli mi se roje po glavi, ali mi se ne sviđa u kom pravcu idu. U svakom slučaju, čekam da mi se javi moj genije za kompjutere, pa ćemo već videti.“
SA druge strane, Markus je Jelenu uputio u razgovor koji je vodio sa direktorom CIA-e, Stivenom Prajsom, kao i nedavni razgovor sa alabanskim obaveštajcem.
„Prosto mi je neverovatno da niko ništa ne zna. Jednostavno mi je sumnjivo da tamo neki usamljeni revolveraš odluči da digne u vazduh tramvaj. I onda mi baš zgodno pronađemo njegova dokumenta i sve ostalo.“ Negodujuće je Jelena odmahivala glavom.
„Jasna je stvar da neko želi da započne rat. Lista kandidata bi mogla biti podugačka. U svakom slučaju, svaki minut koji prođe, je bliži ostvarenju tog cilja. Ne želim ni da zamislim u kom bi pravcu mogao da se razvije novi blakanski rat.“ Odvratio je Marksu vrteći čašu sa limunadom.
„Moj deda je uvek govorio, prati onog ko ima koristi. Ali ni to nam trenutno nije od pomoći, kao što si rekao, mnogo je onih kojima bi odgovarao još jedan rat .“

Rezignirano je rekla Jelena. Pogledala je telefon, koji joj je zavibrirao.
„Je li sve u redu?“
„Jeste, ali bilo bi dobro da dođeš.“
„Veruj mi da bih vrlo rado došla do vas, ali jasno ti je da sam sada u haosu. Je li Dušan dobro?“
„Jelenčice, zato te i zovem što znam da si u haosu. Želim nešto da ti kažem, ali ne mogu preko telefona.“
Prekinula je vezu.
„Ovo je bio moj deda, kaže da mora sa mnom da popriča i da je vrlo važno. Ne znam šta da radim, ne znam šta bi moglo biti važnije od istrage koju vodim. Na sto strana sam želela da krenem. Ali, opet, on ima odlične instinkte. Radio je za UDB-u. Čuo si za nju?“
Markus je samo klimnuo glavom.
„1966. na četvrtom brionskom plenumu, došlo je do velikih previranja u službi. Tito je pomislo da je ugrožen, pa je smenio Aleksandra Rankovića, dotadašnjeg prvog čoveka UDB-e, a u isto vreme i drugog čoveka SFRJ. Posle toga su smenjeni i skoro svi rukovodioci Srbi, kao i mnogi operativci. Moj deda je preživeo tu čistku i ostao je u službi do kraja. Ima punu fioku ranih odlikovanja, kako od naše države, tako i od inostranih vlada. Sve ti ovo pričam, zato što je on bio vrhunski operativac i još uvek ima istančane instinkte.“
„Onda je stvar, rešena, idemo do njega, pa nastavljamo dalje. Mogli bi da popričamo i sa bivšim ratnicima.“
Pošli si ka Jeleninom autu koji je bio parkiran na drugom spratu u garaži Obilićev venac.
Spsutili su se niz Carice Milice, pa niz Kraljice Natalije do Kneza Miloša. Jelena je primetila brojne grupice, koje su nosile transparente i srpske zastave.
„Izgleda da imate demonstracije.“ Prokometarisao je Markus.
„I ja mislim. Samo da proverim nešto.“ Jelena je uzela svoje telefon i pozvala nekog.

„Ćao, Pero, Jelena ovde iz krvnih. Da nemamo možda neke demonstracije u centru?“ Slušala je nekoliko trenutaka, zahvalila se i prekinula vezu.
„Da, okupljaju se ljudi ispred Skupštine, izgleda da se okupilo već nekoliko hiljada ljudi. Pogledaj šta kažu na interentu o tome.“
Markus se prihvatio čeprkanja po svom telefonu, dok je Jelena usmerila auto ka Topčideru.
„Evo, izgleda da broj demonstranta raste iz minuta u minut, već ih ima preko deset hiljada. Razlog okupljanja je jasno, današnja eksplozija. Za sad je mirno, mašu zastavama, transparentima na kojima pozivaju na osvetu nad Šiptarima. Izgleda da ima po neki, mada redak, transparent koji poziva na mir.  Još uvek samo mirno stoje. Naravno, niko ne zna u kom će se pravcu nastaviti ove demonstracije.“
Jelena je ćutala i napregnuo posmatrala vozila ispred sebe. Markus je u dubini duše, uvek smatrao žene inferiornim vozačima. Priznao je sebi da je u Jeleninom slučaju pogrešio. Kada je video njen auto, BMW 325i, pomislio je da ga ima iz sentimentalnih razloga. Ali sada je bio potpuno siguran da je ona verovatno bolji vozač od njega, iako je prošao brjne programe Agencije vezane za vožnju u svimn uslovima.

Skrenuli su desno pre topčiderske zvezde i uputili se ka kućama ušuškanim u zelenilo i pokrivene tišinom.

 

Drugo carstvo 12345678910, 11

slika Pruzi

 
23 komentara

Objavljeno od strane na jul 7, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 9

Drugo carstvo 9

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8

Zazvonio joj je telefon. Goran Kameni, njen glavnokomandujući. 

„Jelena, upravo sam saznao da su pronašli stan onog ludaka. Dojava mi je stigla nezvanično, znaš šta to znači. Specijalci su već krenuli. Požuri da stigneš, pre nego što unište sve dokaze. Stan se nalazi u Dalmatinskoj.“

Zgrabila je svoj ranac, istrčala iz kancelarije i požurila ka svom autu, i uz rotaciju i besomučno trubljenje uspela da stigne na navedenu adresu za manje od deset minuta. Dalmatinska ulica, iako jednosmerna, bila je zatvorena sa oba kraja. Tamo su se već pod punom ratnom opremom, sa fantomkama, nalazili kršni momci iz specijalnih jedinica.  I sasvim izvesno, spremali se da upadnu u stan svakog trenutka. Nekoliko policijskih vozila bilo je parkirano oko zgrade. Jelena se sigurnim korakom uputila ka njima.

„Zdravo, Jelena Todorović iz krvnih delikata. Dobro je da sam uspela da stignem na vreme. Nema nikog iz tužilaštva?“

Nehajno je upitala, kao da se ne događa ništa van propisa. Bilo joj je jasno da su oni ovde samo da održe bilo kakv privid da nešto rade. Nije obavešteno tužilaštvo, ni odeljenje za krvne i seksualne delikte, niko, tu sa samo specijalci, kao i jedan muškarac u odelu. Prišao joj je njihov komandant, Svetozar Janković. Visok i snažan muškarac vojničkog držanja. Jedini nije imao fantomku na licu, poznavala ga je, krut i oštar, ali ipak čovek na mestu.

„Vidi, dobili smo dojavu van redovnih kanala da je pronađen stan osumnjičenog. Bilo mi je jasno da da se ovde dešava nešto više, zato sam i javio Petkoviću, da nekog pošalje. Drago mi je što si ti došla. Pazi šta pričaš. Dobili smo pratnju iz BIA. Hajde sad, drži se iza nas, za svaki slučaj.“ Rekao joj je u pola glasa.

Pridružila se grupi. Operativac iz BIA-e, pun sebe, obratio se Jeleni.

„Njima je već rečeno, a sad da ponovim i tebi. Sve što pronađemo unutra, ja preuzimam i nosim u naš štab, da li ti je to jasno?“

Jelena ga je prezrivo odmerila od glave do pete. Usko pacovsko lice, slaba i retka kosa, smrdljiv dah, jeftino poliestersko odelo.

„Važi, dečko, sve što nađemo, možeš da poneseš. Naravno, ne moram da ti pričam da to baš nije sve po pravilima službe.“

Znala je da će mu povrediti sujetu, čim ga je nazvala dečkom, kao i time što ne poštuje njegov, takozvani, položaj.

„Slušaj. Ne zanima me šta ti misliš. Ovo je istraga najvećeg prioriteta i mene je lično minsitar Paunović poslao da rukovodim ovom akcijom. Neće meni tamo neka ženskica, koja glumi policajaca, da govori šta da radim.“

Nije ni udahnuo vaztduh, a Jelena mu se već unela u lice.

„Slušaj me, dečko, šta god ti mislio, ali ovo je istraga u kojoj je moje odeljenje nadležno, ma šta god mislili ti i tvoj ministarčić. Ne treba mi jedno politikantsko govance da mi priča koliko je ovo važna istraga. I ako mi slučajno usereš mesto zločina, sledeći posao će ti biti u horu bečkih dečaka. “

Otvorio je usta da nešto odgovori, ali ga je stegnula za mošnice sve dok nije pocrveneo i počeo da se uvija. Čuo se kikot ispod fantomki. Specijalci su se podgurkivali. 

„Pošto je i to rešeno, koji je plan upada?“ Pitala je Jelena komandanta Jankovića.

„Iako pretpostavljamo da je stan prazan, ništa ne prepuštamo slučaju. Prvo ulaze moji momci, proveravaju dali je stan čist i da slučajno nije postavljena neka bomba, za to je zaslužan naš Sima“. Sa ljubavlju je pomazio nemačkog ovčara, koji je stajao pored njih.

„Vas dvoje se držite pio strani dok vam ne kažem da možete da uđete.“ Ponovio je Janković.

Doveli su Simu, koji je onjušio vrata , ali nije reagovao. Njegov vodič se okrenuo ka ostalim specijalcima i podigao palac na gore. Po jedan od specijalaca je stajao na svakoj strani vrata, treći je držao ovna i na dogovoreni znak ih razvalio. Upali su u stan i u roku od nekoliko minuta utvrdili da je prazan i bezbedan. Jelena je ušla odmah za njima, a na kraju operativac iz BIA, čutljiv i još uvek crven u licu.

Specijalci su izašli iz stana, pored vrata je ostao samo Svetozar Janković, sigurno ne želeći da propusti, još neki mogući sukob između Jelene i muškarca iz BIA. 

Jelena je ušla, a operativac iz BIA, čutljiv i još uvek crven u licu je zastao na ulaznim vratima. Stav koji je zazuzeo šef specijalaca, mu je jasno govorio da je bolje da pričeka pored vrata, dok Jelena ne završi pretres.

U pitanju je bila garsonjera, krajnje oskudno opremljena. Stari krevet, čajna kuhinjica, nizak stočić, bez stolica, uzani plakar. Pre nego što je počela sa pretragom stana, uzela je telefon. Posle nekoliko sekundi, javio se mrzovoljan glas načelnika forenzičarske službe, Janka Majstorovića.

„Ako će neko da me prekida svakih pet minuta, dođite ovde, pa sami radite moj posao, a ja idem u tri lepe, u moj čamac na Tisi i bole me baš.“

„Izvini, Janko, nisam zvala zbog izveštaja. Mada bih cenila kada bi mi dao nešto.“ Odvratila je Jelena, kroz osmeh. „Zovem, da ti kažem,da sam u bombaševom stanu.“

U kakvom, bre, stanu, zašto ja ništa ne znam o tome?“ Besno je odvratio.

„Zato što sam i ja ovde slučajno, pošalji ekipu, gledaću da ne kontaminiram suviše mesto zločina.“

Navukla je rukavice i nazuvke za obuću. Prvo je, pre nego što je, uopšte započela sa pretragom stančića, par minuta samo posmatrala okruženje, dozvoljavajući mozgu da podsvesno prikuplja informacije. Ne bi bio prvi put da reši slučaj zahvaljujući detalju, koji je slučajno upila.  Zatim je snimila nekoliko fotografija telefonom. Okrenula se muškarcu iz BIA.

„Ne pipaj ništa, dok ti ja ne dozvolim i dok ne dođu forenzičari. Svetozare, možeš li ti da se pobrineš za to.“

„Naravno, inspektorko Todorović.“ Odvratio je uz osmeh vođa specijalaca.

Prvi Jelenin utisak je bio da je stan izuzetno čist. Otvorila je ormariće u kuhinjici, činilo se da nema ničeg neoubičajenog, samo kuhinjsko posuđe. Svi sudovi su bili oprani. Frižider je bio potpuno prazan. Na stolu su bile samo dnevne novine od pre dva dana. Krevet je bio namešten i zategnut.

U ormariću pored kreveta, nalazila se sportska torba, nakon što ju je uslikala, Jelena je otvorila torbu. U njoj su se nalazio diplomatski crni kosovski pasoš na ime Lirim Aruz. Pored toga, tu su bile i pamfleti o ujedninjenju svih Albanaca pod jednu zastavu. Mobilni telefon. Sve vreme je stajala tako da natkriva torbu, uskraćujući je pogledu operativcu iz BIA. Osećela je na leđima užarni pogled. Znala je da nema mnogo vremena. Uključila je opciju kloniranja na telefonu i za manje od minuta prebacila sve podatke na svoj telefon dok se pravila da snima sadržaj torbe. Ipak su štreberske žurke sa ekipom iz odeljenja za visokotehnološki kriminal imale i svojih dobrih strana.

Pregledala je ceo stan za manje od 10 minuta. Bilo joj je jasno šta ovde vidi, nije bilo potrebe da se dalje zadržava.

„Dečko, ostavljam ti sve da odneseš svom dragom ministru. Preporučila bih ti da sačekaš da stigne neko od Majstrorovićevih forenzičara, oni možda neće biti nežni kao ja.“

Prišla mu je na pola koraka, zamahnula rukom ka njegovom međunožju. Povukao se unazad sa uplašenim izrazom lica.

„Moša, dečko, šta se trzaš.“

Fora jeste klinačka i potpuno bespotrebna, ali jednostavno nije mogla da odoli. Sitna i besmilena pobeda, ali joj ipak malo popravila sumorno raspoloženje.
Mahnula je specijalcima, sela u auto i tek tada je okrenula broj.

„Šefe, ovo moram odmah da vam kažem, pre nego što čujete od drugih. Ovaj stan je savršen, uređen je kao po knjizi. Bio je ovde samo jedan Paunovićev čovek.“

Jasno mi je. Očekivao sam tako nešto. Ponavljam ti još jednom, budi pametna, a ja ti čuvam leđa.“ Brižno je odvratio načelnik Petković.

Pozvala je još jedan broj.

„Mogu li da svratim? Imam problem i treba mi tvoja pomoć.“

Nakon potvrdnog odgovora, startovala je moćan motor svog auta.

Dok se vozila autoputem, zazvonio joj je telefon, broj je bio nepoznat.

„Inspektor Todorović?“ Pitao je muški glas na srpskom sa neobičnim naglaskom. Neki gastarbajter.

„Ja sam.“

„Zovem se Markus Morison. U ambasadi mi je rečeno da se vama javim, zbog istrage.“

Jelena je ćutala, par trenutaka. Američki obaveštajac, samo joj je još to trebalo.

„Da li me čujete?“

„Čujem vas. Sve mi je jasno. Ne mogu sad da pričam, vozim.“

„Bilo bi dobro da se nađemo, samo kažite gde i kad?“

„Sad sam u gužvi, neka bude za sat vremena. Znate li gde se nalazi Ludi šeširdžija?“

„Naći ću, vidimo se tamo.“

„Kako ćemo se prepoznati, kako izgledate?“

„Ne brinite, prepoznaću vas…“

Iznervirano je prekinula vezu. Razmišljala je o današnjoj bombi, Amerikancu, kojeg su joj već prikačili, nameštenom mestu zločina. Zadubljena u svoje misli, nije ni primetila kada je stigla do odredišta.

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8,

slika Alexas_Fotos

 
26 komentara

Objavljeno od strane na jun 19, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 8

Drugo carstvo 8

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7

Jelena je iznervirana izašla iz kancelarije Gorana Petkovića i taman je htela da produži do svoje kancelarije, kada je primetila da na tv-u u zajedničkoj sali počinje prenos koferencije za štampu, koju je vodio ministar Paunović.

„Majke ti, vidi debeljka, do juče je bio levo smetalo u tamo nekom poljoprivrednom kombinatu, a sad je ministar.“, ogorčeno je prokometarisao Zoran, naslonjen na zid.

„Govnar mali.“ Odvratio je Toza dodajući treću kašičicu šećera u svoju kafu.

Ivan, je vadeći još jednu cigaretu iz svoje srebrne tabakere pažljivo slušao ministra policije.

„Čekajte ljudi, možda čujemo i nešto pametno.“

„Pih, od njega?“, prezrivo je odvrati Zoran, ali je ipak posvetio punu pažnju ekranu.

U ime vlade Srbije, odabran sam da stojim pred svima vama u ovom za nas, izuzetno teškom trenutku.

Pre svega, želim da izjavim najiskrenije saučešće porodicam poginulih. Ovo je najveći teroristički napad koji je Evropa doživela, ovo je napad u same temelje društva i demokratije.

Srećom, Vlada Srbije, je blagovremeno preduzela prave korake da počinioce u najkraćem mogućem roku izvede pred lice pravde. Naša policija, možda nema najbolju opremu na svetu, ali svakako ima najbolje stručnjake. U interesu policijske istrage, ne mogu da vam otkrivam previše detalja. Ono što mogu da kažem, je da znamo ko je počinilac ovog gnusnog napada.

Jelena je zbunjeno pogledala kolege, na čijim se licima očitavala očigledna zapanjenost.

Dakle, počinilac je bio Lirim Aruz, Albanac sa Kosova, star 24 godine, ušao je u Srbiju pre četiri dana sa izbeglicama iz Sirije. Smatra se da je bio povezan sa Al Kaidom i sa ostacima terorističke organizacije OVK, a preko njih i sa vrhom nepriznate kosovske vlade. Očekujemo da će uskoro biti otkriveni i njegovi nalogodavci.To je sve što mogu da vam kažem za sada.

Nekoliko trenutaka je proteklo u tišini.

„Jebem ti sunce žarko, odakle im ove informacije, zašto mi ne znamo ništa? Odakle im ime, kada će samo za analizu biti potrebna bar dva dana.“ Glasno je prokometnarisao Zoran.

„Ljudi, znate i sami da ovo nije moguće.“ Rekla je Jelena.

„Naravno da znamo. Bar je bio ljubazan, pa nas je sve obavestio putem televizijskih prijemnika“, odvratio je Toza podsmešljivo. „Sad smo svi upoznati sa našim neprijateljima.“

„Mi smo sami sebi najveći neprijatelji. Ne znam koja je ovo šema, ali ovo mi liči na početak otvorenog rata sa Prištinom.“  Zabrintuo je odvratio Ivan, ispuštajući oblake dima. „Ali dobro, bar ćemo napokon rešiti šiptarsko pitanje i očistiti i Kosovo i Albaniju.“

„O kakvom ratu pričaš, malo ti bilo ’90.? Zbog takvih, kao što si ti, mi jesmo tu gde smo. Ratovali bi protiv celog sveta, do našeg poslednjeg deteta.“ Besno je odvratio Zoran. „Milu ću majku onome ko je ovde postavio bombu, ali da ratujem, nema šanse.“

„Ti bi radije dopustio da Šiptari zauzmu celu zemlj i da nas okupiraju. Vidiš šta nam rade na Kosovu i kako žele da nam otmu i Niš i ceo jug Srbije. E pa neće više. Dok god ima pravih Srba, Srbija će biti sigurna. A sa vama izdajnicima ćemo se već razrešti.“

Zoran, crven u licu, krenuo je ko Ivanu čvrsto stegnutih pesnica.

„Tišina!“, odjeknuo je glas Gorana Kamenog, njihovog nadređenog, koji je stajao na vratima i sve ih strogo posmatrao.

„Sada imate preča posla od prepucavanja o tome ko je izdajnik, a ko ne. Fokusirajte se na ono najbitnije. Ne moram da va podsećam koja je vaša uloga. A ako, daleko bilo, dođe do nekog rata, onda ćemo gledati šta ćemo i gde ćemo.“

U sumornoj tišini, svi su se razišli po kancelarijama.

Dok je razmišljala o sledećim koracima, Jelena je ponovo posvetila pažnju sveznajućem inetrnetu.

Kao što je i očekivala, bomba, kao i izjava ministra Paunovića su svuda bile udarne vesti.

Nije joj se dopao smer u kome se kreću rasprave, svuiše su posdećale na pozive na ratno huškanje. Poliičari, kao i svi ostali su se utrkivali ko će pre da iznese svoje viđenje stvari. Za deset minuta, već je naišla na nekoliko teorija o napadu: te Hrvati, te Šiptari, te Al kaida, te naravno, masoni i katolička crkva, a možda i ludi anarhista.

Što je više razmišljala o svemu, sve više joj je bilo čudno.

Nešto se tu nikako nije uklapalo.

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7,

slika Ivanacoi

 
36 komentara

Objavljeno od strane na jun 15, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 7

Drugo carstvo 7

 Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6,

 

Kada je nakon sedam sati prikupljanja dokaza, razgovora sa svedocima i preživelima, došla u sedište odeljenja, odmah se uputila ka zelenoj sali na prvom spratu.

Prostorija je bila ispunjena svetlucavim ekranima, hrpama papira, duvanskim dimom i nerazumljivim žamorom. Iako je zakon o zabrani pušenja bio od skora na snazi, to sada nije bilo bitno. Prešla je pogledom preko lica svih prisutnih i na svima je videla samo zabrinutost, ali i odlučnost. Samo je klimnula glavom, nikome i svima u isto vreme.

Jelena nije bila raspoložena za čavrljanje sa kolegama, te se bez zadržavanja uputila ka svojoj kancelariji. Pre nego što podeli svoja zapažanja sa ostalima, morala je prvo da sredi misli. Tek kada je zatvorila i zaključala vrata kancelarije, sve kočnice su popustile i ona je zaplakala. Suze su joj se slivale niz lice, dok su joj grudi parali duboki jecaji.Toliko mrtvih i povređenih, toliko mnogo bola, ko zna zbog kakve ideologije i fanatizma. Kao da nije dovoljno krvi proliveno na ovim nesrećnim prostorima. Ipak profesionalac u njoj je bio mnogo jači i nakon nekoliko minuta, ponovo je bila potpuno pribrana. Setila se da satima nije pozvala sina.

„Halo, Dušane, kako si pile?“

„Dobro sam, mama, kod dede sam. Kako si ti, da li je istina to što se priča, da su nam Šiptari postavili bombu? Da li stvarno ima toliko mrtvih?“

„Nemoj da brineš za mene, samo ti ostani kod dede, nemoj nigde da mrdaš, možda ne bi bilo loše da sutra preskočiš školu.“ Čula je uzbuđeni snov cijuk i osmeh joj je zaigrao na usnama. „ali to ne znači da treba da ceo da đuskaš igrice i da se ne uhvatiš malo i knjige. A odakle ti to da su Šiptari postavili bombu?“

„Objavili su na sajtu Blica pre nekog vremena i sada o tome govore na svim forumima.“

„Ne znam odakle im ta informacija, kada još uvek nismo izašli sa zvaničnim obaveštenjem.“

„Tako piše, čuvaj se i dođi brzo. Hoće i deda nešto da ti kaže.“

„Jelenčice, sve ovo mi smrdi do neba, pazi šta i kome pričaš, odnosno pričaj što manje. Budi dobra i čuvaj se.“

Kada je prekinula vezu, bila je uznemirenija nego pre poziva. Dedina primedba, bila je upravo ono o čemu je i sama razmišljala. Instinkti UDBA-ša u penziji su i dalje dobri. Bio je potpuno u pravu. Kada se ljudska tragedija ostavi po strani, ceo slučaj smrdi do neba. Zašto bi Šiptari, dizali u vazduh beogradski tramvaj?Praktično, već imaju Kosovo, tako da bi im otvoreni akt terorizma doneo samo štetu. Još uvek se niko nije oglasio da preuzme zasluge i odgovornost za bombu. Ima li sve neke veze sa Makedonijom? Morala je da sazna odakle novinarima ideja da su Šiptari odgovorni za današnji haos.

Dok je čitala internet izdanja vesti, uzela je telefon i nestrpljivo čekala da se prekine zvonjava na drugoj strani žice.

„Dobili ste sultanov harem.“ Rekao je promukao muški glas.

„Zdravo, Rale, treba mi brz odgovor.“

„Da, vrlo ću rado da te izvedem na piće, a možda će pasti i neka zabava posle. Možda mi je mali, ali sam zato loš u krevetu. Mada ne verujem da si me zvala zbog toga ili da pitaš kako mi je zdravlje junačko?“

„Dunjevača i tri pakle dnevno čuvaju tvoje zdravlje,  za piće ćemo lako, a za ono posle, teško. Zanima me samo odakle vam informacija da su Šipci krivi za današnje sranje?“

„Preko telefona mogu samo da ti kažem da je pre nekih sat vremena, dojava stigla iz tvog dvorišta, a potvrdili su nam i  drugi izvori. Interesanto je da su i ostale kuće dobile vest u približno vreme. Želiš li možda da mi daš neku drugu informaciju?“

„Ne mogu ništa da ti kažem, kada te nisam ni zvala. Hvala ti na svemu, čim budem imala nešto, javiću ti.“

Prekinula je vezu.

Vesti nisu bile dobre. Dok je razmišljala šta da radi, u kancelariju je ušao Zoran, kolega iz odeljenja. Na prvi pogled, ne izgleda kao policajac, u pohabanoj kožnoj jakni, sa dugačkom kosom upletenom u dredove, kao i sa po tri minđuše u svakom uhu. Jelena je znala da kad se zanemari njegov izgled, on je jedan od najboljih inspektora u zemlji.

„Dođi, „Kamenko“ nas zove u kancelariju.“

U kancelariji njihovog nadređenog već su se nalazili i ostali inspektori.

Toza, uvek besprekorno odeven, više je ličio na službenika banke, nego na policajca, ali opet, malo ko može da se pohvali da zna više od njega o oružju i eksplozivima.

Ivan, u stanici čuven kao lepotan i lovac na žene, po stolu je vrteo srebrnu tabakeru i donekle nehajno iščekivao početak sastanka.

Sedokosi muškarac iza masivnog hrastovog stola samo je umorno prelazio pogledom preko prisutnih. Goran „Kamenko“ Petković bio je policajac od glave do pete, sa besprekornim dosijeom.

„Sad kad ste se svi okupili, želim prvo da kažem par reči. Znam da smo zbog ove eksplozije u teškim govnima. Ne moram da kažem da je ova istraga naš prvi prioritet. Razumem da ste pod velikim pritiskom. Verovatno će biti još veći, kako istraga bude odmicala. Kao što verovatno znate, pojavila se informacija da su Šiptari krivi za bombu. Nemam potvrdu takve vesti, samo se pojavila na internetu. U principu, ne verujem da su oni, ali opet, nikad se ne zna. Pritisnite vaše šiptrske doušnike.

Ono što je veliko problem, je što je vest krenula iz naše stanice. Apsolutno bezrezervno verujem svakom od vas i sumnjam da je iko iz ovog odeljenja pustio bubu i štitiću vas kraja. Naći ću pre ili kasnije odakle curi i taj će mi propišati majčino mleko “

To je bio njihov nadređeni, u poslu čvrst kao stena, pa nije ni čudo što su ga prozvali „Kamenko“, a kada su u pitanju njegovi ljudi, brižan kao majka. Ali uvek radi samo po pravilima slubže. Jedan od retkih ispravnih policajaca.

Teška tišina je okružila prisutne. Goran „Kamenko“ je iz radnog stola izvadio flašu Skender-bega i pet čaša.

„Jedina dobra stvar koju Albanci imaju.“ Rekao im je uz osmeh. „Uzmite po piće, pa da pređemo na ono bitno. Znate i sami da je oformeljena specijalna grupa pod vođstvom Paunovića.“

Začuo se po neki prezrivi frktaj.

„Potpuno se slažem sa vama, ali tako je to, ma koliko je ovo teška nesreća, odlična je za priklupljanje političkih poena. U načelu, naše odeljenje je zaduženo za samu istragu, uz saradnju sa ovima iz ekplozija i paljevina. Naravno, jasno vam je da će tu i svaka druga služba, BIA, VOA, i ostali, pokušati da doprinese ili omete istragu. Kao što znate ti „stručnjaci“, najčešće nisu u stanju vola u dupe da ubodu, ali su zato orni da se okite tuđim perjem i da se predstavljaju kao najzaslužniji za odrađen posao.“

Usledilo je još gunđanja i frktanja, a začula se i po neka uvredljiva primedba na račun mnogobrojnih agencija.

„Ovo je svetski događaj, nije ničudo što svi žele deo tog kolača. Ako ne računamo bombardovanje ‘99. i mafijaške igranke, poslednja bomba koja je eksplodirala u Beogradu je bila ’68. u bioskopu 20.Oktobar , kada je poginula jedna osoba i bilo povređeno njih 77. Jasno vam je da je ovo mnogo veće. Stigli su ili stižu stručnjaci za terorizam, forenzičari iz Interpola, kao i iz Amerike i Rusije. Da čujem šta ste saznali. “

„Na žalost, još uvek znamo malo toga. Nepoznati muškarac je nosio ranac u kome se nalazila bomba. U pitanju je plastični eksploziv, obložen kugličnim ležajevima i ekserima, radi veće ubojitosti.“ Započeo je Toza. „Nije izvesno da li bombaš ima neko vojno iskustvo. Možda ćemo uspeti da skinemo otiske sa ostataka bombe, a možda nam se posreći da nađemo i njegove prste.“

„Da, čuo sam se sa Kozomorom iz Instituta za sudsku medicinu.“ Nastavio je Ivan, nehajno se igrajući jednom minđušom. „Rekao mi je da reade punom parom, ali su jednostavno pretrpani. Svi patolozi iz zemlje došli su u Beograd, a stiže im i pomoć iz Hrvatske i Bosne, sve patolozi sa velikim, pogotovo ratnim,  iskustvom. Inače, nisu našli nikave psihoaktvine supstance u organizmu bombaša, tako da je izgleda sve izveo pri, skoro čistoj svesti. Poslsće nam izveštaj kasnije.“

„Jasno, nisam ni očekivao da ćemo imati mnogo više. U svakom slučaju, moramo da damo sve od sebe da se ovo reši što pre. Izveštaje podnosite direktno meni, nikom drugom i to samo lično, ništa telefon, mejl, golub pismonoša. Ovde će i tako biti previše curenja, ne moramo još mi da pomažemo. Takođe, izveštaji koje dobijate od drugih službi i odeljenja, takođe ima da se preuzimaju lično.“

„Misliš li da ovo ima neke veze sa ovim što se dešava u Makedoniji?“ Pitala je Jelena.
„Da budem iskren, nisam siguran, moguće je da je sve povezano. Znate i sami da smo dobijali uznemiravajuće izveštaje o mogućem kretanju šiptarskih paravojnih formacija na jugu Srbije i oko granice sa Kosovom. Takođe, čini se da su se pokrenuli u Makedoniji. Ko god da je u pitanju, neće se izvući. Pokazaćemo mu da Beograd nije bliski istok“, besno je zaškrgutao zubima.

Tišina je stajala između njih nekoliko trenutaka.

„Vratite se na posao i obaveštavajte me istog trena, čim saznate nešto novo. Hajdemo sada u nove radne pobede. Javite se familijama, jer vas verovatno neće viđati neko vreme. Jelena, ostani sekund.“

Osatli inspektori su klimnuli glavom i izašli iz kancelarije svog nadređenog.

„Šta kaže tvoj deda?“, uz umoran osmeh upitao je Goran „Kamenko“ Petković.

„Rekao mi je da pazim šta i kome pričam, jer mu sve smrdi do neba.“

„Vidiš, potpuno se slažem sa njim. Stari UDBA-š daleko vidi.“ Uz odobravajuće klimanje uzvratio je Goran.

Jelena je znala da je njen deda živa legenda službi rede i zakona na teritoriji SFRJ. To je često bio težak teret, jer je morala da se dokazuje više nego ostali, prvo zato štoje bila žensko u muškom poslu, a zatim zbog zaveštanja svog dede Milutina Todorovića.

„Ah, da, zvali su sa vrha. Izgleda da ih je kontaktirao neko iz američke ambasade.“

„Ma, da li je moguće? Baš se čudim.“ Gorko je dodala Jelena.

„Nemoj da si takva, sve je politika. A da budem iskren, sada nam treba svaka pomoć koju možemo da dobijemo. Poslaće nam nekog njihovog da pomogne u istrazi, naravno, potpuno nezvanično. Priključiću ga tebi.“

„Šefe? Ja da vodam nekog Amerikanaca po gradu, nema šanse. To može samo da se završi incidentom.“

„Dodeljujem ga tebi zato što znam da ćeš uspeti da ga kontrolišeš da nam nešto ne zajebe, kao i da prikupiš informacije o tome šta oni znaju. Drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže. To što ne podnosiš Amere će ti samo pomoći u zadatku. Hajde, pohitaj polako, moram da krenem ka kriznom štabu u BIA.“

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6,

slika Kurious

 
30 komentara

Objavljeno od strane na jun 7, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 5

Drugo carstvo 5

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4,

Jelena je mogla da se odrekne mnogo čega, obroka, sna, ali svakodnevno mačevanje ne bi propustila ni zbog čega na svetu, pa makar to bilo u sred noći. Bar pola sata dnevno i bila je spremna da se suoči sa svakakvim sranjem kojim ju je život gađao. Svakodnevno prolaženje kroz bodove, presije, batute, dintiranja i ostale pozicije, na nju je delovalo poput meditacije. Uvek joj je pomagalo da razbistri misli. Tokom puberteta, često je želela da odustane od mačevanja, ali  deda je uvek uspevao da je nagovori da ode na još jedan trening. Zauvek će mu biti zahvalna što je bio uporniji i tvrdoglaviji od nje. Često bi se setila svojih takmičarskih dana i nastupa za reprezentaciju. Ko zna da li bi sada drugačije živela da se nije povredila na onom takimčenju u Sofiji? Protivniku je pukao mač i čelična oštrica je pokidala butni mišić. Znala je da je mogućnost da se tako nešto desi jedan prema milion, ali eto, ona je bila ta jedna. Mesecima nakon povrede nadala se da će možda ipak moći da se vrati u formu. Ali, lekari su bili neumoljivi, NJena takmičarska karijera je završena.

Ali sada, pored sina Dušana, jedini ventil za opuštanje bilo je svakodnevno mačevanje, ali i jahanje kada bi uhvatila malo više vremena.

I baš kada je u podrumu svoje kuće na Senjaku završila sa zagrevanjem, začula je Pople are strange, sa svog službenog mobilnog telefona. Da li službeni telefon uvek mora da zazvoni kada nije na dužnosti, Marfi je stvarno neumoran, pomislila je gorko se osmehnuvši.

„Šefe.“

Šta god da radiš, prestani i dovlači dupe do Pravnog, ekplodirala je bomba u tramvaju, ekipe su vec tamo“, rekao je Goran, njen nadređeni i prekinuo vezu.

Bomba u tramvaju, mila majko, šta se ovde dešava? Da li je moguće? pitala se dok se probijala kroz grad u svom BMW-u 325i iz 1987. godine. Čula je dispečerov glas.

„Osim naših službi, niko ne sme da priđe Pravnom u krugu od 100 metara, ponavljam niko, a to posebno važi za novinare. Sav saobraćaj da se i dalje usmerava na Ruzveltovu, 27.marta, Takovsku. Takođe, i dalje su obustavljeni svi polasci autobusa, aviona, vozova.“

Na radiu Beograd su prekinuli muzički program i voditelj je uzbuđeno rekao:
„Izvinite zbog prekida programa, ali dobili smo zvaničnu potvrdu iz policije. Pre četrdesetak minuta eksplodirala je bomba u tramvaju kod Pravnog fakulteta. Izgleda da ima žrtava, ali još uvek nemamo bliže informacije. Polcija apeluje na sve građane da se ne približavju mestu zločina, kako zbog mogućnosti movih eskplozija, tako i zbog ometanja istrage. Ulice između 27. Marta, Takovske, Njegoševe, Ruzveltove su zatvorene za saobraćaj. Javljaćemo se sa najnovijim informacijama, čim nešto saznamo. “

Bomba, možda je i moguće, prokleti bolesnici, pomislila je. Danas svaka budala može da napravi bombu u kućnoj radinosti zahvaljujući globalnoj mreži. U kakvim smo svi problemima, prava je sreća, što se tako nešto ne dešava svakog dana širom Srbije. Srećom, pojedinci se veoma retko odlučuju na ovako drastične poteze, njaverovatnije je u pitanju neka organizacija. Samo je pitanje, koja? Al kaida, Šiptari, neki anarhisti, Hrvati, ko zna, lista bi mogla biti podugačka. Jedino se pitalo zašto baš sada. Po svim izveštajima Beograd je grad niskog rizika,bar što se tiče terorističkih napada.

Stigla je do policijskih barikada na uglu Njegoševe i Beogradske. Nakon što je pokazala legitimaciju, parkirala je auto ispred picerije Orao i produžila pešice prema Pravnom fakultetu.

Dok se približavala najvećem mestu zločina koje je Beograd imao, pokušavala je da se pripremi na prizor koji će videti. Stigla je do samog ugla Beogradske i Bulevara(za nju će to uvek biti Bulevar revolucije, a ne Kralja Aleksandra) kada ju je pogodio smrad. Težak i opor smrad, koji steže grlo i štipa oči, smrad izgorele plastike i ljudskih tela i ko zna čega sve još. Naslonila se na tramvajsku ogradu, pokušavajući da zadrži hranu u sebi. Nikada u životu nije osetila toliko snažan nagon za povraćanjem. Teškom mukom je uspela da povrati prisebnost. Bilo je gore nego što je zamišljala. Iako je godinama u policiji, sve ono što je videla na terenu, nije moglo da je pripremi za užasnu sliku ispred Pravnog fakulteta. Sve je više ličilo na snimke CNN-a sa bliskog Istoka. Tramvaj Švajcarac je ležao prepolovljen, oblak crnog gustog dima se dizao u nebo, jauci povređenih, raskomadana tela, krv, užurbane ekipe Hitne pomoći, vatogasci koji su u pripravnosti u slučaju da se vatra ponovo rasplamsa, policajci koji se trude da održe bilo kakav privid reda, forenzičari koji su već počeli sa prikupljanjem materijala. Srećom civili nisu bili preblizu, ali su zato opseli sve okolne prozore. A bilo je i objektiva i kamera, novinare ne može zaustaviti ni policija. Novine će se sutra, a i danas, odlično prodavati, gorko je pomislila.

Provukla se ispod policijske trake i prišla Ivanu, jednom od kolega iz stanice.

„Šta je, za ime sveta, ovo?“

„Ne znam šta da ti kažem, pored svih naših vežbi i povremenih upozorenja, nikad nisam ni pomislio da se ovako nešto može dogoditi i u Beogradu. Upali smo u teška govna.“ Bacio je popušenu cigaretu, izvadio novu iz srebrne tabakere, odlomio filter i povukao dubok dim.

„Eksplozija se dogodila oko 8.35, prve ekipe iz Majke Jevrosime su stigle za desetak minuta, hitna pomoć i vatrogasci nedugo zatim.“

„Dobro je da su naši uspeli da se probiju tako brzo.“

„Da, naši iz krvnih delikata su došli među prvima, naravno, tu je i odeljenje za eksplozije i paljevine. Ali stigli su ili stižu i svi ostali – i BIA i VBA, žandarmerija, tu je i istražni sudija Petrović, a doći će i istražne sudije iz okružnog, svaki slobodan polcajac je usmeren na ovu oblast. Požar je vrlo brzo lokalizovan, patrole su uspele da preusmere saobraćaj i obezbede koliko-toliko nesmetan prilaz ostalim ekipama. Trenutno imamo dvadeset i troje mrtvih, među kojima je i troje dece, i oko četrdeset povređenih.“

„Blagi bože, dvadeset i troje… Nije kao u Madridu, ali opet… Neverovatno. Da li išta znamo?“

„Na žalost, još uvek ne. Verovatno je bomba aktivirana negde na sredini tramvaja. Među poginulima, petoro je bilo u automobilima, koji su prolazili pored tramvaja. Predstoje nam burni dani i noći. To je za sada sve što znamo… Već je, pod vođstvom Paunovića, formiran krizni štab u prostorijama BIA i naređeno je da se tamo slivaju sve informacije.“

„Paunović, pa on je samo premijerova podguzna muva, on ne bi znao da razlikuje petradu od olovke“, odvratila je prezrivo frkćući.

„Naravno, ali po običaju, svaka služba će voditi zasebnu istragu, pri tome će se mešati političari, a onda će nastati haos.“ Rekao je uz sumoran osmeh.

„Tu ne možemo ništa, na nama je da probamo što pre da razmrsimo ovaj užas koliko god možemo, a svi drugi neka rade po svojoj savesti. Vidim da su mediji uspeli da stignu u zadivljujućem broju, kako se samo brzo dovuku kada treba da snimaju nesreću.“

„Izgleda da je u Metropolu neka od ovih fuksi-pevačica organizovala konferenciju za štampu, povodom izlaska njene prve knjige. Tako da su bili prisutni novinari i z svih kuća.“

„Još jedna turbo spisateljica? Blagi Bože, odakle li samo izviru?“

Jelena je duboko udahnula i pogledom obuhvatila prizor oko sebe. Jeza joj se spustila niz kičmu, i na trenutak ju je ispunila malodušnost, možda je ovo preveliki zalogaj za sve njih. Ali posle samo nekoliko trenutaka ovladala je svojim uzdrmanim emocijama i prepustila se istrazi. Mora da proba da nađe bilo kakav smisao u ovom ludilu.

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4,

slika Skeeze

 
37 komentara

Objavljeno od strane na maj 28, 2017 in Drugo carstvo, Uncategorized

 

Oznake: , , , , ,

Trka

Trka

Brdo iznad grada je obično bilo pusto. Godinama unazad, još od kako je sagrađen kraći put, niko nije prolazio strmim putem prepunim krivina.

Danas bi tamo otišli samo zavisnici o adrenalinu, najčešće ljubitelji brze vožnje. Trke nisu načelno bile zabranjene, ali nisu baš ni dozvoljene. Dešavalo se da učesnici trka budu ozbiljno povređeni, a bilo je čak i fatalnih slučajeva. Zato je policija često slala patrole na brdo da predupredi nemile događaje.

Međutim, ove večeri, policija je bila daleko. U toku je Velika godišnja žurka organa reda i zakona.

To su znali i trkači, pa su se u velikom broju okupili na brdu iznad grada.
Brojni obožavatelji brze i pogibeljne vožnje su nestrpljivo očekivali početak večerašnje trke.

Devojke u kratkim šortsevima i tesnima majicama, mladići u kožnim jaknama, niklovana vozila svetlucaju pod svetlima reflektora.

Miris kože, ulja za podmazivanje, alkohola, duvana, a povremeno i kanabisa.

Kakofonija zvukova – smeh, žamor, škripa točkova i kože, gedore koje zavrću šrafove, a sve obavijeno pesmama grupe AC/DC.

Trkači su obavljali poslednje pripreme na svojim vozilima. Mašine su već dotegnute u radionicama, sada su samo stajale i svojom lepotom zadivljivale i izazivale zavist kod posmatrača.

Vozači, a i njihovi obožavatelji, su podbadali jedni druge, opklade su padale, uzbuđenje je strujalo kao elektricitet.

Vreme za pokazivanje je isteklo, došao je trenutak da počne trka, jer policija može da naiđe svakog trenutka i da sve prekine.

Vozači, njih sedmoro, su zauzeli početne pozicije. Svima je uzbuđenje sijalo u očima, a adrenalin kolao venama.

Ispred trkača, sa podignutim maramama, stajala je dugonoga crvenokosa devojka. Svi su napeto gledali u podignute marame. Glasno je odbrojavala: tri, dva, jedan i spustila marame.

Trka je počela, publika je eksplodirala, neki su vrištali, neki snimali mobilnim telefonima. Čak je i neko upravljao i dronom koji je sve snimao i omogućavao da na bilo kom delu planete, ljubitelji brze vožnje uživaju u adrenalinskoj trci iz udubnosti svojih domova.

Trka je bila oštra i na momente gruba, ali niko od vozača nije prelazio crtu poštene igre. Velikom brzinom su se spuštali niz brdo, hrabro, čak ludo su uletali u krivine. Čula se samo škripa kočnica, otiranje metala o metal. Varnice su ostavljale blistav trag iza vozila.

Publika je glasno uzdahnula kada je došlo do sudara, pa se jedno vozilo prevrnulo, a drugo izletelo sa staze. Nekoliko sekundi kasnije su svi odahnuli kada su videli da su vozači, ugruvani, izgrebani, ali uglavnom živi.

Trka se odvijala nesmanjenom žestinom i do samog kraja je bio neizvestan pobednik.

Kroz cilj je dvoje vozača prošlo skoro istovremeneo. Znoj im je curio niz umorna, ali široko osmehnuta lica.

Ali pored mnogih obožavatelja brzine, na cilju su čekala i policijska, ali i vozila hitne pomoći sa upaljenim rotacijama.

Trkačima je prišao jedan od policajaca.

„Pa dobro, majku mu, dokle mislite ovako? Hoćete da izginete? “

„Nismo mi ništa, samo smo hteli da vidimo čija je mašina bolja.“

„Nemojte da me zajebavate, jesam li vam rekao sto puta do sada, da nema spuštanja niz ove krivine u invalidskim kolicima. To što ste paraplegičari ne daje vam za pravo da se tako ponašate.“

„Što? Da nećemo da završimo u kolicima?“, dobacio je jedan od vozača.

Gromoglasan smeh je ispunio noć.

Policajac je odmahnuo rukom.

„Stavite ih u maricu i ostavite ih u centru, a mi se svi vraćamo na našu zabavu. Nemam živce da se bakćem sa ludacima.“

 
8 komentara

Objavljeno od strane na novembar 15, 2016 in Humor, Ozbiljne priče

 

Oznake: , , , ,

Nestao auto

Nestao auto

 

Verovatno se sećate mog problema sa parkiranjem, a i druge nezgodacije koje sam imao u tom autu. Nedavno mi se desilo nešto još gore.

Ukrali su mi auto sa parkinga.

Ko? Kada? Kako? Zašto? Jesu li ih uhvatili, pa stavili na muke?

Da krenem redom.

Svako jutro parkiram auto ispred redakcije. Svi znaju da je moje mesto skroz u ćošku, između žardinijera i kontejnera. Dobro, nije baš da su se ostali tukli za to mesto, pošto kontejner, em smrdi, em mi ovi iz Čistoće svako malo čuknu auto, ali nema veze. Mesto je moje.

Pre tri dana, nakon ludinice na poslu, krenuo sam ka autu i zastao u čudu.

Nema ga na parkingu.

Utrčavam izbezumljeno u zgradu redakcije i pitam portira Simu da li je video šta mi se desilo s autom?

“Jok ”, odgovara ovaj i nastavlja da gleda neki rijaliti Samci.

“Da nije bio pauk. Daj da vidim snimak nadzorne kamere.”

“Pauk ovde ne ulazi, jer mu je mnogo usko. A snimak ne možeš da dobiješ bez odobrenja direktora ili uz sudski nalog.”

Znajući koliko je Sima zatucan , odjurio sam do direktora i posle pola sata uspeo da mu objasnim šta mi treba. Pristao je da mi da odobrenje da pregledam snimke, ako pristanem da radim feljton o zaboravljenim pilićarskim pobednicima. Šta ću? Pristao sam i kao bez duše se spustio do portira Sime sa potpisanim odobrenjem. Čita on zadovoljno papir i na kraju kaže:

„Nema“

„Šta, bre, nema?“

„Nema snimaka, te su kamere postavljene samo kao fora.“

Nekoliko trenutaka sam samo otvarao usta kao riba na suvom.

„Da se ti lepo nosiš u tri lepe. Zašto si me onda naterao da idem do direktora i da se ponižavam pred njim, što mi odmah nisi rekao da snimci ne postoje???“

„Službena tajna, nisi bio ovlašćen da znaš.“

Tresući se, zapalio sam cigaretu i drhtavim glasom pozvao policiju.

Niko se nije javljao. Tipično.

Seo sam u prvi taksi i krenuo ka policijskoj stanici.

U međuvremenu sam pozvao Jocu Žicu, koji se bavi kradenim automobilima. Zapravo, on ih krade. Nadimak je i dobio jer može da ukrade svaki auto uz pomoć komada žice. Sad ima svoje zaposlene, koji idu na teren, a on se bavi samo administracijom. To se zove napredovanje u poslu.

„Druže, izgleda da mi je neko digao auto ispred redakcije, možeš li da se raspitaš da nije neko od tvojih klinaca?“

„Koji auto?“

„Škoda felicia, 2000 godište, crvena, udarena je sa le…“

Moje izlaganje je prekinulo gušenje od smeha sa druge srane žice.

„Izvini, brate, ali nisam mogao da se suzdržim. Pa to ne bi ukrali ni ovi moji klinci početnici od deset godina. To je sigurno neko uzeo da se malo provoza pa će ga ostaviti kada mu nestane goriva. Ali ne brini, pitaću ove moje klince. Daj mi detalje o autu… I idi u sobu 217 u onaj tvoj MUP, moraš i njima da prijaviš nestanak auta.“

U navedenoj sobi sedeo je brkati policajac raskopčane košulje, a ispod je imao flekavu i rupičastu siledžijku. Jasno je da je bio toliko dlakav, da zimi može komotno go da legne u sneg, bez da mu bude hladno.

„Zatvori ta vrata, hoćeš da me ubije promaja?“, prodrao se na mene.

Brzo sam zatvorio vrata

„Izvinite, meni su ukrali auto, pa sam došao da prijavim. U pitanju je crvena Škoda felicia, BG 430-970 i… “

Počeo je da se guši od smeha. Posle nekoliko minuta je, brišući suze, naopokon došao od vazduha. Malo je bilo reći da sam bio uvređen njegovim ponašanjem i nepoštovanjem mene kao građanina.

„Ti si taj nesrećnik? Kad me Joca zvao nisam verovao, bio sam ubeđen da je u pitanju neka sprdnja. “, nastavio je i dalje se smejući.

„Joca Žica vas je zvao?“, zapanjeno sam upitao.

„Da, i on se smejao dok mi je pričao. Rekao je da si ti njegov prijatelj i da uradimo sve što možemo. Sve za Jocine prijatelje. Svi mi kupujemo automobile od njega, niko ne nudi tako povoljne cene. Sad ću javiti patrolama.“

Pozdravio sam se sa Brkom uz obavezno grljenje i ljubljenje i polako krenuo ka kući. Sad, kad sam znao da čvrsta ruka zakona traži moj auto, bio sam potpuno smiren.

A onda me pogodilo. Za tri dana treba da vozim oca na operaciju. Ako mu kažem da su mi ukrali auto, pogodiće ga infarkt, pa ću morati i njega još da nosim na duši. Supruga se složila da treba da ćutimo, bar dok ne prođe operacija, i postoperativni period.

Kud baš meni da ukradu auto? Najgore od svega je što treba da ga otplaćujem još trinaest rata. Da, čak i takvi automobili mogu da se kupe na kredit.

Potpuno rastrojen, došao sam do stana. Nisam bio u stanju ništa drugo da uradim osim da ćutim. Supruga me ništa nije zapitkivala, sve joj je bilo jasno.

Seo sam na terasu, srkutao kafu, palio jednu za drugom, cirkao onu ujka Rakinu, razmišljao o zloj kobi koja me snašla. Tako sam dočekao i noć. Pažnju mi je privuklo neko komešanje na parkingu ispred zgrade. Neki mučenik je pokušavao da se uvuče u neverovatno usko mestašce, između dva drveta.

Sunce ti poljubim, koja sam budala, pogodilo me kao ciglom.

Izjurio sam iz stana, ne stigavši ni da se javim supruzi.

Stigao sam do zgrade redakcije i spustio se dve ulice niže.

I tamo je bio.

Moj dragi auto je stajao uguran između dva drveta. Tog jutra sam u obližnjem kafiću imao sastanak. Kasnio sam, pa nisam ni išao do redakcije, već sam se uparkirao na ovom mestu. Kako sam samo mogao da zaboravim.

Ispod brisača se nalazila kazna za parkiranje.

Nema veze, bitno je da sam našao moj automobil.

Pao mi je kamen sa srca.

Blažen, seo sam u auto i krenuo ka kući.

Nisam prešao ni dvesto metara kada mi je put blokirao crni džip. Iz njega su izleteli krupni, kratko ošišani momci, prekriveni tetovažama, obučeni u trenerke.

Bez reči su me izvukli iz auta i počeli da me udaraju. Nisu se obazirali na moja pitanja i jauke.

Nešto kasnije jedan od njih je nekog pozvao mobilnim.

„Brate, našli smo onog tipa, pošaljite ekipu“

Predah od batina mi je prijao, da povratim dah i da pokušam da saznam zašto me tuku. Nije prošlo ni pet minuta kad se pored nas zaustavila policijska marica iz koje su izleteli krupni momci iz interventne.

Spašen sam, pomislio sam.

Policajaci su prišli tabadžijama.

„Momci, ima li ovde nekih problema?“

Tišina.

Odjednom počinje uzajamno grljenje, ljubljenje i osmehivanje.

Zbunjen, nisam znao kako da reagujem.

„Znači, ti si taj. “, rekla je gromada od policajca, koja mi se približavala sa zlokobnim osmehom.

„Brate, ćapili smo ga baš kad je ‘teo da zapali Škodilakom. Nismo ga mnogo peglali, rek’o nam Joca Žica da budemo nežni.“, dodao je jedan od ćelavaca u trenerci.

„Obo je nekba grebka“, zakukao sam kroz natečena usta.

„Nema greške, ceo dan te svi tražimo. Dobro je da su te prvo našli ovi dobri momci, ko zna kako bi prošao da te je dohvatio neko drugi.“

Bolovi u celom telu su me sprečavali da se složim sa njegovom konstatacijom.

„Kradeš automobile od sirotinje, i još radiš sam bez zvanične ekipe, a pri tome ne plaćaš porez policiji. Šta ti misliš kako bi bilo kada bi svi počeli tako. Nastao bi haos. Više se ne bi znalo ni ko krade, ni ko hvata, ni kome smeju da se kradu kola ni kome ne smeju. Ccc.“

„Abi, obo je mob abto.“, probao sam da im kažem.

„Ma nemoj? Dokaži, daj dokumenta.“

Tada sam shvatio da sam iz stana izleteo bez i jednog dokumenta.

Naravno, panduri su me uz ćuške ubacili u maricu.

U stanici sam dobio još neku prociju šamara. Tešku ruku ima ta čvrsta ruka zakona.

Brzo sam shvatio da je bolje da ćutim, jer čim bih progovorio usledila bi ćuška.

Ostatak noći proveo sam u memljivoj ćeliji sa narkomanima i pijancima.

Tek prekosutra u neko doba, kada su proverili moje otiske, policajci su zaključili da sam ipak ja pravi vlasnik mog auta.

Ekspresno su me izbacili iz stanice, ali ne pre nego što su mi napisali kaznu za ometanje organa u radu. Misleći time da sam ih zavlačio pričom o ukradenom autu.

Izubijan, pocepan, smrdljiv dovezao sam se do kuće.

Na suprugin zabrinut pogled i neizgovoreno pitanje, odgovorio sam:

„Sve je u redu, policija i njihovi saradnici su mi pomogli da pronađem naš auto“, odmahnuo rukom i strovalio se u krevet.

 
14 komentara

Objavljeno od strane na jul 11, 2016 in Humor, Pera Piskarović

 

Oznake: , , , , , , ,

Policijska priča

Policijska priča

Kao i mnogi, uživam u dobrom televizijskom programu. Dobro, ne samo u dobrom, priznajem da mi je TV uključen po ceo dan, pa često pogledam i kojekakvo smeće. Emisija; Policijske priče, je jedna od onih koje u poslednje vreme ne propuštam, iako baš i nisam siguran koliko je kvalitetna. Uživam u realnim situacijama sa kojima se susreću pripadnici reda zakona, za razliku od bajkovitih scenarija mnogobrojnih CSI serija. Ipak život piše mnogo bolje zaplete, nego oni koji su plaćeni za to.

Pošto Priče zbog sadržaja nisu primerene osobama ispod osamnaest godina, počinju sredom, četrdeset minuta posle ponoći. Moram da priznam da obično ne gledam TV u to doba, ali postoje stvari koje su bitnije od malo sna.

Da me ništa ne bi ometalo tokom večerašnje emisije, na vreme sam ispunio sve fiziološke zahteve mog tela, doneo dovoljno vode, grickalica, cigarete, nekoliko upaljača, a i šibicu za svaki slučaj. Čovek jednostavno ne može biti dovoljno spreman.

Sa veoma malim zakašnjenjem, od svega trideset i tri minuta, počela je najnovija epizoda Policijskih priča. Već tokom najavnog dela, bilo mi je jasno da će ovo biti jedna od interesantijih epizoda. Napokon ću imati uvid u rad jedne od najelitnijih policijskih jedinica. Čuo sam o njima razne priče, ali ću tek sada videti kako zapravo funkcionišu.

Jedna od boljih stvari u samoj emisiji je i narator, koji ima savršenu dikciju i glas jednog Morgana Frimena.

Dragi gledaoci, ono što ćete sada videti, je prvi put zabeleženo pred kamerama i vi ćete imati izuzetno zadovoljstvo da prvi pogledate neverovatan materijal, koji smo pripremili samo zbog vas.  Molimo gledaoce sa slabijim srcem da preskoče ovu epizodu, jer neke scene mogu biti veoma uznemiravajuće…

Niz kičmu su mi krenuli žmarci.

Dragi gledaoci, sada ćemo prisustvovati poslednjem sastanku koji se održava pred jutrošnju akciju, koja počinje tačno u 05.23.

Treperavi snimak je pokazivao grupicu policajaca, koji su okruživali svog komandira i sa ogromnom pažnjom pratili svaku njegovu reč. Sam pogled na komandira,  i njegovo lice izbrazdano ožiljcima, je uterivao strah u kosti. Momci, a i devojke,  koji su ga okruživali, su imali slojevitu konstituciju, tj. slojeve i slojeve mišića. Lica su im bila sakrivena iza mutne slike iz razumljivih razloga. Kada bi opaki kriminalci protiv kojih se bore, znali kako izgledaju, niko ne bi mogao ovim hrabrim ljudima da garantuje sigurnost, kako njihovu, tako i njihovih prodica. Kada se to ima u vidu, onda je jasno da njihov komandir ima par čeličnih kugli u gaćama.

„Danas ćemo im zadati odlučujući udarac, nakon svih ovih meseci koje smo proveli prateći njihovo kretanje. Ne moram da vam ponavljam da treba da se čuvate, jer ko zna šta mogu da urade kada ih sateramo u ćošak. Nemoj da se neko junači zbog kamera, jer će karijeru nastaviti kao saobraćajac u Brezovici.“

Svi specijalci su ga pomno slušali, a kako i ne bi kada je govorio jedva čujnim šapatom, činilo se kao da reči umiru čim pređu preko njegovih usana.

„Proverite još jednom opremu, akcija počinje tačno za četiri minuta. Sinhronizujte časovnike, sada je 05.19. Hajde sada svi na svoje pozicije i nemoj da neko krene, pre nego što čuje moje naređenje.“

Tihi kao utvare, specijalci su se raširili i krenuli svako na svoj položaj. Po njihovom držanju se ne bi nikada reklo da će se za nekoliko minuta sukobiti sa velikim brojem beskrupuloznih kriminalaca. Uh, čoveče, kakvi su ovo ljudi, da se ja pitam dao bih im beneficirani staž, bar pet godina za jednu…

Napeto sam iščekivao početak akcije. U uglu ekrana je otkucavao sat. Od nervoze sam umalo zagrizao daljinski, umesto čipsa…

Opaki kriminalci su se šetkali, nesvesni onoga što im se sprema. Kada ih čovek pogleda, pomislio bi da su obični ljudi, a ne osobe ogrezle u najgori kriminal.

Još samo četrnaest sekundi…

Tri, dva, jedan…

„Krećemo!“, čuo se komadir specijalaca.

Odjednom su izleteli policajci i odvažno krenuli prema kriminalcima. Sa svih strana su se čuli povici „Komunalna policija, predajte se!“ Vrisci, preklinjanja i kletve nisu pomogli rušiteljima nešeg pravnog poretka. Nije prošlo više od pola minuta, a već su skoro svi kriminalci, maskirani u jadne i siromašne cigane, bili vezani lisicama i ubacivani u marice. A u isto vreme, ekipe čistača su ubacivale u kamione, ono što su ti isti cigani nazivali robom. Svi mi dobro znamo da to nije samo ulična prodaja, kako to vole da predstave, tzv. Borci za ljudska prava. Jasno je kao dan da svojim ponašanjem, ti cigani direktno ruše ekonomiju naše države.

Dragi gledaoci, prisustvovali ste munjevitoj akciji, koju je izvela izuzetno obučena Komunalna policija. Sada je sve na sudovima. Kriminal neće i ne može opstati u našoj predivnoj zemlji. Pridružite nam se za sedam dana u novim Policijskim pričama.

Isključio sam TV. Uh, ovo je stvarno bila jedna od boljih epizoda. Dobro je znati da da običan građanin poput mene može mirno da spava, jer nas čuva čvrsta ruka zakona.

 
9 komentara

Objavljeno od strane na avgust 6, 2014 in Humor

 

Oznake: , , , , ,