RSS

Arhive oznaka: novinar

Razgovor sa vampirom

Razgovor sa vampirom

Dragi čitaoci, samo u našem i vašem časopisu Mlada krv ekskluzivno vam predstavljamo intervju sa najvećom zvezdom našeg medijskog neba, gospodinom vampirom – Petrom Blagojevićem. Razgovor smo vodili, kako to već dolikuje, u ponoć u pomoćnoj baraci, koja se nalazi iza njegove vile na Dedinju.

Za početak, morao sam da pitam zašto se nalazimo u baraci?

To je moja veza sa samim sobom. Ipak sam ja seljačko, radničko dete i nakon toliko godina, još uvek me vuku ti koreni. Ovde se zapravo osećam najprijatnije, ona velika kuća je za promociju.

Da li to znači da smo mi povlašćeni?

Može i tako da se kaže, treba podržavati mlade.

Trenutno ste jedna od najpopularnijih ličnosti na ovim prostorima, kako se nosite sa bremenom slave?

Malo sam nenaviknut na toliku medijsku pažnju, ali ne bunim se. Na kraju krajeva, sam sam odlučio da izađem iz anonimnosti. Nekad prija, a nekad ne. Što bi se reklo, teško je breme popularnosti, ali neko mora da ga iznese. Znate, nekad i ja poželim da ponovo budem običan i neupadljiv. Onda se setim da sam to bio skoro tri veka i odmah me prođe želja za anonimnošću.

Obišli ste neke zemlje u inostranstvu. Kako ste rešili problem odlaska? Koliko znam, vampiri ne mogu da napuštaju granice svoje zemlje?

To je priroda rešila da ne bi dolazi do poremećaja ravnoteže. Jer kada bi nas bilo previše na jednom mestu, to bi donelo više problema nego koristi. Sada imate vampirske sindikate i slične organizacije. Mada, ko želi da putuje, treba da se javi lokalnoj vampirskoj ispostavi i da dogovori detalje oko smeštaja, hrane i ostalog. Sa razumnim ljudima se čovek lako dogovori. A što se tiče samog puta, odgovor sam dobio na vampirskom forumu bloodsuckerandproud.com od iskusnijih vamp- putnika. To je bio problem, koji me je dugo mučio. Ubacio sam malo ovdašnje zemlje u cipele i tako rešio problem napuštanja iste. Jedino što nisam smeo da se izuvam. Takođe mogu da putujem samo kopnenim i morskim prevozom, ništa avion. A svoja krila nemam…

Ne možete da letite?

U principu mogu, ali samo vrlo kratko. Cela ta zafrkancija sa letenjem mi toliko oduzima energiju da mi je lakše i brže da se prošetam.

Pretpostavljam da je to bilo nezgodno, mesec dana na putu, a nema izuvanja.

Ha, ha, a zamislite samo kako je bilo meni? Sunce, plaže, lepe žene, a ja sve vreme u debelim cipelama. Gledali me kao nekog gedžu. Zašto? Zato što je, kada sam pošao na put, ovde bilo i više nego hladno. Nisam voleo zimu ni kada sam bio smrtnik i nikako ne mogu da se rešim mrtvačke hladnoće. Vazda su mi ledena stopala.

Kažu ko ima hladna stopala, taj dobar u krevetu.

To već morate da pitate dame, ne bih znao. U svakom slučaju, kosti mi se sledile u polasku. A tamo, na trulom zapadu, svaki dan u proseku 35 stepeni, taman prijatno. A ja sve vreme u zimskim bakandžama, prsti mi se smežurali. Ne moram da vam opisujem miris kada sam ih skinuo posle mesec dana neprekidnog nošenja. Vojska je otkupila moje cipele, kažu da će uspeti da razviju moćniji bojni otrov od iperita. Kad sam se vratio, dva dana sam držao noge u lavoru sa vodom po kojoj su plovile ružine latice. Ako osećate neki vonj, molim vas, vi mi recite, pa ću noge naprskati osveživačem.

I šta mislite? Da li su ljudi tamo stvarno godinama ispred nas? Ima li vampira na zapadu?

Ih godinama, eonima… Za sve njih, mi smo u kamenom dobu. Na tom „trulom zapadu“ postoje vampirska udruženja već stotinama godina. Tamo su liberalnijh shvatanja i njihova zajednica je znatno brojnija i organizovanija nego naša. A i imaju i popriličan broj članova. Ipak na zapadu već vekovima tolerišu vampirizam, a pogotovo u poslednjih tridesetak godina. Udruženja za vampirska prava, tamo imaju ozbiljan uticaj. Pa jasno vam je samo kada pogledate filmove i knjige koji nam stižu sa tih prostora.

A koliko zapravo ima članova kod nas? Ima li još nekog osim vas?

Tu je, pored mene, Radojka Leptirica, ona na žalost živi poprilično povučeno u onoj zabiti. Kaže, sita je ljudi. Ako računam i onu kreaturu, Savu Savanovića, ima, nas troje. Pretpostavljam da je možda preživeo još neko od naših, nadam se da će me kontaktirati. Ali dobro, i loš početak je početak. Kada pomislim gde živimo, onda samo mogu da kažem, hvala bogu da nas je preostalo i ovoliko. Slična je situacija na celom istoku Evrope, sa izuzetkom Rusije. Tamo je preživelo više naših, ipak su imali gde da se kriju tokom ovih turobnih vekova.

Spominjete boga? Nije li to malo neobično za vampira?

Ne znam možda i jeste. Ali ja jednostavno verujem u postojanje boga. Postoje i vampiri atesiti. Za divno čudo, vernici su najbrojniji, ne pitajte me za razlog, ne znam ga. Jednostavno, ima nas raznih i mi to prihvatamo. Volim da odem u crkvu, prija mi ta tišina i mir. Samo mi bude neprijatno, pošto su sveštenici obučeni da nas otkriju. Malo oni haju za vampirska prava. Kod njih i tužba i presuda dolaze momentalno.

Spomenuli ste Savu Savanovića, u kakvim ste odnosima?

Dosta sam trošio reči na jednog plagijatora, koje je godinama neopravdano i bezočno svu slavu prisvajao samom sebi. Čuo sam da je išao toliko daleko da je tvrdio da ga je inicirao lično Vlad Cepeš. Jasno je, da je to budalaština. I eto, toliko je bio na čelu vampira Srbije i šta je postigao za nas? Ja ću vam reći. Ništa. Ali dobro, zarad napretka naše zajednice, spreman sam da mu pružim ruku pomirenja. Naravno, bilo bi poželjno da se javno izvini.

Primećujem da mnogo radite na promociji vašeg pokreta.

Da, otkrio sam čari interneta. Sad imamo naš sajt, naloge na brojnim društvenim mrežama pod nazivom VampSrbija. Zaposlio sam dvoje mladih ljudi da se time bave. Smrtnici su, ali su fantastični klinci.

Da li možda naslućujem i neku političku karijeru?

Ko zna, unapređenje života običnih građana, dovodi i do unapređenja života nas vampira. U svakom slučaju, ovu zemlju su vodili, a i vode je i dalje, daleko čudniji ljudi. Ako ništa drugo, bar dugo životno iskustvo govori za mene. Imam i slogan – Vampiri Srbije, uz narod do poslednje kapi krvi.

Može li išta da vas povredi?

Da, golubovi, ljudska glupost i bezobrazluk. Radi ličnog komfora, mogu da kažem da sve ono što ste gledali u filmovima – beli luk, sveta vodica, krst i slično, nemaju baš nikakvog uticaj na nas. Tako da molim građanstvo da me ne gađaju tim drangulijama, ne mogu da iščistim odelo od fleka i mirisa belog luka.

A šta utiče pozitivno na vas?

Lepe žene, dobro piće na idealnoj temperaturi, tamna noć, rifovi Marka Noflera.

Pišete knjige, pevate, svirate, učestvujete u brojnim emisijma. Šta još možemo da očekujemo od vas?

Krvavo dobru zabavu.

slika energipic.com

Advertisements
 
20 komentara

Objavljeno od strane na avgust 31, 2017 in Humor, Petar Blagojević - Vampir, Uncategorized

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 21

Drugo carstvo 21

niDrugo carstvo 12345678910111213141516171819, 20

Pendrek i lisice bio je restoran, koji su, kako mu i samo ime kaže, uglavnom posećivali pripadnici reda i zakona. Novinar Rale, stigao je svetlosnom brzinom i već sa vrata uključio diktafon.  Jedva je i obratio pažnju na Markusa, sve vreme je otvorenih usta piljio u Jelenu. Jedino što je mogao da kaže bilo je : ma daj, ne verujem, ideš…

Dok je Jelena završila priču, Rale je popušio pola paklice cigareta i iskapio tri dunjevače. Kada je izalaganje napokon završeno, prvo je nekoliko trenutaka, u neverici,  gledao čas u Jelenu, čas u Markusa. Znao je da u rukama ima možda najveću priču u svojoj karijeri. Čim je dobio sve informacije odjurio je u svoju redakciju, prehodno obećavši da bar sat vremena neće objaviti vest.

Markus i Jelena su odlučili da ostanu u Pendreku i lisicama i da odatle prate razvoj situacije. Pošto je već bilo vreme ručku, naručili su po porciju teleće čorbe i mešano meso. Dok su čekali da im donesu hranu, neobavezno su ćaskali.

„Simpatično je ovo mestašce“, rekao je Markus. „Pretpostavljam da je vlasnik neki policajac u penziji?“

„Da, odličan je restoran. Cene su pristojne, hrana je fenomenalna, gosti su uglavnom, ovi naši. Za divno čudo, vlasnik nije penzionisani policajac, već penzionisani – kriminalac, Sima Poštar.“

Markus je začuđeno gledao u Jelenu.

„Nemoj da pričaš? Kriminalac? Sima Poštar? Da možda nije radio kao poštar?“

„Odrobijao je svoje, ali se u jednom trenutku opasno zamerio jednoj maloj, ali opakoj ekipi. Priča se da je vođu klana zavrnuo za ozbiljnu lovu. Dao mu je pogrešan sportski tip, pa je onaj pukao mnogo para. SA druge strane, Sima Poštar se kladio potpuno suprotno i uzeo novac. Sima nije znao gde da pobegne i onda je došao na spasonosno rešenje. Otvorio je ovaj restoran i od tog trenutka ga nije napustio. Ovi momci koji ga jure, naravno, znaju gde se krije. Naravno, ne žele da ga skinu pred svim ovim policajcima. Zato strpljivo čekaju, dok Sima ne napravi grešku i ne izađe iz restorana. A možda se i nadaju da će uspeti nešto da naplate.“

Markus se zagrcnuo od smeha.

„Neverovatno! Kakav lik. O njemu treba snimiti film.  Što ga zovu Sima poštar?“

„Kada bi išao u pljačku, obukao bi poštarsko odelo. Pa ako bi ga neko i video da obija stan, samo bi rekao da su vlasnici otputovali, a njemu su ostavili ključeve da im zalije biljke.U velikom broju slučajeva, ta je tehnika donosila reultate. Ljudski mozak je jednostavan, ako neko izgleda kao poštar, onda je sigurno poštar“, kroz osmeh je odvratila Jelena. “To može samo u Srbiji, kriminalac da drži policijski restoran.“, odvratio je Markus smejući se i odmahujući i glavom.

Kada im je poslužena hrana, prionuli su da temeljito očiste tanjire, pa su uglavnom ćutali i žvakali. Nakon obimnog i uskusnog ručka, nastavili su razgovor.

Markus je primetio da su se odjednom svi u restoranu zagledali u svoje telefone i da je Sima Poštar iznenada uključio televizor.

„Izgleda da je Raletova reportaža puštena u etar. Hajde da vidimo reakcije“, rekao je Markus. Izvadio je svoj telefon i počeo da pretražuje vesti.

„Evo, našao sam.“

Oboje su pogledali u ekran.

Pre tridesetak minuta policija je pozvala na informativni razgovor čuvenog biznismena Lazara Vojnovića. Sumnja se da je navodno organizovao krađe vrednih muzejskih primeraka. Prilikom pljački naneta je i velika materijalna šteta. Lazar Vojnović je zamoljen da ne napušta zemlju i da nadležnim organima preda pasoš.

Još uvek nismo dobili izjavu gospodina Vojnovića u vezi sa ovim skandaloznim postupkom policije.

„Izgleda da nisu svi novinari oduševljeni ovom pričom kao Rale?“, primetio je Markus.

„Naravno, lakše ćeš izbrojati one koji nisu na Vojnićevom platnom spisku, od onih koji jesu. Sad još samo da vidimo kakvu će reakciju ova optužba izazvati kod Vojnovića.“, odgovorila je Jelena zamišljeno.

Na reakciju nisu morali dugo da čekaju. Mrežu je preplavila vest da će Vojnović održati govor na protestnom mitingu ispred skupštine.

„Ovo bi moglo biti zabavno.“, rekla je Jelena. „Hajde da se prošetamo do tamo, da vidimo šta se dešava.“

Dom narodne skupštine je mesto sa kog kreću skoro svi građanski protesti. Velelepna zgrada ispred koje se nalaze dve donekle neobične skulpture vajara Tome Rosandića. Kada su Jelena i Markus stigli, Bulevar kralja Aleksandra bio je zatvoren za saobraćaj, kao i Takovska i Kneza Miloša. Veliki broj građana stajao na platou ispred skupštinske zgrade.

Markus i Jelena su primetili brojne transparente – Kosovo je srce Srbije, Dole NATO, Srbija od Tokija do Milvokija, Šiptare u Albaniju,  kao i mnogo druge. Bilo je primetno da su prisutni uglavnom bili mladići starosti između dvadeset i trideset godina.

Iz minuta u minut, broj ljudi se povećavao. Markus i Jelena su stajali malo izvan mase u pionirskom parku i osmatrali dešavanja oko sebe.

Nakon dvadesetak minuta, na binu je izašao Lazar Vojnović.

Njegovo pojavljivanje, ispraćeno je gromoglasnim aplauzom. Vojnović je uzeo mikrofon u ruku, ispravio leđa i mahnuo prisutnima.

„Dragi moj, pre svega želim da odam poštu svim našim sugrađanima stradalim prilikom mučkog napada na tramvaj.“

Vojnović, kao i svi prisutni, pokorno su pognuli glave.

Nakon što je istekao minut, Vojnović je nastavio govor.

„Danas smo ovde da se zajedno borimo protiv nepravde. Ovde smo da se borimo za Srbiju i srpstvo.“

Aplauz.

 „Započeli su u privatnu hajku protiv mene. Misle da će me ućutkati, ali neće. Baš me briga neka me uhapse. Boriću se svim sredstvima protiv ovih kvisnlinga i petokolonaša. Uz vašu pomoć, jači sam od svih i samo sa vama mogu da pobedim.“

Vazduh je zatreperio od aplauza.

„Ovo je poslednji trentak da uznemo stvar u svoje ruke. Ova vlada koja nas vodi, kao i sve ove prethodne, je sačinjena od samih Brankovića! Ali srećom,  majke i dalje rađaju Obiliće.“

Još glasniji aplauz.

„Čutali su kada su naši stradali u Hrvatskoj i u Bosni.“

Čulo se glasno Uaaa iz hiljada grla.

„Ćutali su kada su naši ljudi ginuli na Kosovu.“

 Urlici negodovanja bili su još glasniji.

„Ćute i sada kada nam je objavljen rat. Žele da razgovaraju, da upute protest, žele da se mire sa ubicama našeg naroda. Doći će vreme kada će se ovoj vladi i ostalim političarima suditi za veleizdaju.  Zna se kakva će onda biti kazna. Ne znaju oni da smo mi spemni da idemo do kraja. Do njihovog kraja!“

Brojni zvižduci su se prolomili skupom. Vojnović je osmatrao publiku koja je upijala svaku njegovu reč i nastavio dalje.

„Možda u razvijenoj Evropi, oni mogu da oproste kada neki ludak aktivira bombu u sred njihovih gradova. Možda oni mogu, ali mi ne možemo i ne smemo. Ne smemo da ukaljamo sećanje na albansku golgotu, solunski front, Cer i mnoge druge bitke u kojima su ginuli naši dedovi da bi nam stvorili zemlju.

Ako treba da se borimo svi do poslednjeg da počinice izvedemo pred lice pravde, to ćemo i uraditi. Onaj Lirim Aruz je bio samo puki izvršioc, samo alatka. Svi znamo ko  su krivci i svi dobro znamo šta treba sa njima uraditi“

Publika je skandirala Lazo Srbine, gazićemo Šiptare; Očistimo Kosovo; Srbija Srbija, …

Neki su izvukli baklje,  a sporadično su se čuli pucanji iz pištolja. Ceo plato bio je obavije dimom. Policija je obezbeđvala skup, ali bilo ih je premalo za ovoliki broj demonstranata. Mogli su samo da se nadaju da neće doći do nekog ozbiljnijeg incidenta.

Markus je znao da samo tanke niti civilizacije sprečavaju da ovaj skup eksplodira i da se nasilje raširi ulicama Beograda. Polako se sa Jelenom povukao još dalje od mase i krenuo ka tašmajdanskom parku.

„On nije normalan, umesto da hrani golubove i igra šah, čiča odlučio da se igra rata i da nas sve pokopa. Malo nam je bilo raznih grobara poslednjih dvadeset godina.Ne mogu da verujem da su svi ovi koji su danas bili prisutni  toliko prolupali da priželjkuju nove ratove, novu krv, nove mrtve. Još nismo ni stare uspeli da oplačemo i onda…“

U tom trenutku Jeleni je zazvonio telefon. Slušala  je nekoliko sekundi, a onda bleda u licu prekinula vezu.

„Vojnović je odigrao svoj potez. Dušan je otet.“

Drugo carstvo 12345678910111213141516171819, 20

Slika – Željko Jovanović

 

 
13 komentara

Objavljeno od strane na avgust 27, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , , ,

Predstava

Predstava

Da budem iskren nisam suviše veliki ljubitelj dasaka koje život znače, nekako sam uvek više bio za celuloidni užitak. Film me jednostavno lakše ubaci u priču. Iz tog razloga često sam pisao recenzije za filmove i moje mišljenje je imalo određenu težinu.

Na moju sreću/nesreću, dešava se da me pozovu da napišem prikaz pozorišne predstave. Obično su u pitanju moji poznanci, koji se poluamaterski bave glumom. Najčešće koriste sledeće argumente:

„Ma, film, pozorište, to ti je sve isto.“

„Tebi to nije ništa, a meni bi značilo mnogo.“

„Ti si ipak neko ime u tim krugovima.“

„Ti napišeš nekoliko rečenica i super, bolje nego da plaćam tamo nekom.“

Provlačio sam se koliko sam mogao, ali ovog puta mi nije bilo spasa.
Javila mi se prijateljica koja je nedavno zaplovila u glumačke vode. Glumi u modernoj predstavi, nazvanoj Bljuzgavica u nekom nazovi, pozorištu. Čudnom igrom slučaja, kaže mi da su uspeli da navuku brojne važne njuške iz sveta medija. Moja je uloga će biti da samo malo pripomognem.

Na kraju smo se složili da dođem bez obaveze, ali da ipak napišem neki red ako mi se dopadne.

Stigao je i dugo očekivani dan premijere. Pošto sam jurcao ceo dan, nisam stigao da ručam kao čovek, već sam u obližnoj mesari kupio pola pečenog pileta.

Supruga je izjavila da ne može ništa da jede po ovoj vrućini.

Dobro, više za mene. Naseckao sam salatu i udri. Ima li išta bolje od dobro ispečene pileće kožice?

Došlo je i vreme da krenem na predstavu. Nešto mi nisu bile sve koze na broju. Pretpostavio sam da je u pitanju umor. Supruga je odlučila da ipak preskoči predstavu, došla joj je drugarica koju nije videla godinama, pa su dogovorile ženski izlazak. Poručila mi je da budem fin prema našoj prijateljici glumici, ipak joj mnogo znači ova predstava.

Stigao sam u pozorište. Iznenadio sam se brojem prisutnih poznatih lica, obično ne idu na predstave anonimusa.

Izgleda da je jedna od glumica, kći nekog važnog drmatora. To je objašnjavalo gužvu.

Na biletarnici su me sačekale karte. Ispostavilo se da sam dobio treći red, sredinu.

Više bih voleo da sam negde pozadi, lakše bih se izvukao ako mi dosadi predstava. Primetio sam i da je cela sala izuzetno dobro renovirana, tepisi, stolice, rasveta, sve je bilo savršeno urađeno, sigurno jekoštalo đavo i po.

Svetla su ugašena, neki od telefona su smanjeni ili isključeni, publika je nestrpljivo čekala početak.

Podigla se zavesa i predstava je počela.

Moram da priznam da mi se poprilično dopala i već sam počeo da razmišljam na koji način da napišem recenziju.

Međutim, nešto je krenulo da mi kuva nešto u stomaku, te sam izgubio nit.

Kako je predstava odmicala, meni je bilo sve gore, hladan znoj me celog oblio.

Nadao sam se da ću uspeti da sačekam kraj. Najgore je što ne mogu da se izvučem, šta će reći svi ovi ljudi, kada me vide da napuštam predstavu, to bi upropastilo moju prijateljicu. 

Predstava se polako bližila kraju, bar sam se nadao, i mučnina i krčanje u crevima su primirili.

Duboko sam disao, još samo da budem miran petnaestak minuta i sve će biti u redu. U mislima sam prošao kroz plan pozorišta, razmišljajući o najbržoj ruti do toaleta.

Na žalost, ponadao sam se prerano. Želudac i creva su me napali svom snagom, jače nego ikad do sada u celom mom životu.

Ne obazirući se na ljude oko mene skočio sam i počeo da se probijam kroz red.

Nisam uspeo da stignem da se pomerim ni dva mesta.

Odjednom je sve pokuljalo iz mene. Sve što sam imao, izbacio sam kroz usta, snažnim mlazom usmerenim prko dekoltea atraktivne plavuše, čuvene modne blogerke.

U istom trenutku, osetio sam kako mi se i pantalone i cipele pune žitkom masom. Oko mene se širio nesnosan smrad.

Blogerka u večernjoj toaleti po kojoj sam se ispovraćao, pridružila mi se u izbacivanju sadržaja iz želuca.

Našem duetu su se ubrzo priključili brojni gledaoci, te smo dobili horsko ispuštanju telesnih tečnosti.

Ubrzo je cela sala bila ubljuvana, vazduhom se širio nesnosan smrad. Misleći da je u pitanju neki ubitačan virus, organizatori su zatvorili i salu, i celo pozorište. Ta mera nije doprinela umirenju stomaka pristunih.

Predstava je opravdala svoje ime.

Posle jedno dvadesetak minuta, počela su da pristižu kola hitne pomoći i policija.

U salu su ušli doktori zaštićeni skafanderima. Rekli su kasnije, da u životu nisu videli strašniju scenu. Jednog po jednog, izvodili su nas iz sale u hol gde je pružana prva pomoć.

Prvo bi sve naše rite pobacali na gomilu, pa bi usledilo pranje, uzimanje krvi i brisa, a zatim bi nas ogrnute u ćebad sproveli do sledeće prostorije, gde smo svi stajali i sedeli, tresući se i pitajući se šta nam se dogodilo.

Vrlo brzo je postalo jasno da samo ja i dalje imam sve simptome i da je sve počelo od mene. Zato su me odvojili i zatvorili u toalet, što sam prihvatio sa olakšanjem.

Analize su pokazale da su svi zdravi, osim mene, koji sam zaradio trovanje hranom.

„Da možda niste jeli piletinu gospodine, imate ešerihiju koli.“

Promrmljao sam odgovor.

Na kraju sam dobio infuziju i terapiju antibioticima.
Hitna pomoć me u neko doba vratila kući.

Jedva sam progurao do kraja noći.

Sutradan sam se osećao kao da su me skuvali, samleli, iseckali, ostavili na suncu, zakopali, pa izvadili posle mesec dana.

Telefoni su počeli da zvrče od ranog jutra, prvo mi se javila prijateljica koja je glumila u predstavi i rekla mi da sam potpuno upropastio njenu i karijere svih glumaca, kao i reditelja predstave, te da sam ja za nju mrtav.

Posle toga su me zvali iz pozorišta da me obaveste da sam im uništio celu salu i da će morati da je kompletno renoviraju. Naravno, poslaće mi račun.

Nakon tih poziva, odlučio sam da se ne javljam nikome. Nisam uključio ni internet, ko zna šta sve o meni pišu portali. Upropašćen sam, nema sumnje.

Proveo sam ceo dan u izolaciji, sve vreme se pitajući, kako ću izaći na ulicu od sramote.

Negde predveče, neko je zalupao na prozore. Supruga je otišla i posle nekoliko minuta, vratila se u pratnji Mileta 40%, starog poznanika.

Nisam se baš obradovao tom susretu, on je obična ljiga koja se gura u sve i koji na neki volšeban način naplaćuje ogromne honorare za svoje usluge. Gde su mutne radnje, on ima svoje prste.

Imao je osmeh od uha do uha.

„Petre, što se ne javljaš na telefone i mejlove? Ceo dan pokušavam da te dobijem.“

„Pusti me Mile, samo mi još ti fališ na ovu moju muku.“

„Naravno da ti ja trebam. Ti si čoveče, postao senzacija, čudo, ima da napravim od tebe instituciju.“

„Već zamišljam kako će da me pošalju u instituciju sa tapaciranim zidovima i belim košuljama koje se vezuju. I to samo ako me ne ubiju ovi koje sam sinoć upropastio.“

„O tome ti i pričam. Ono juče, to, to je bilo genijalno. Da si mi samo javio uanpred, šta ćeš da uradiš, odvalili bi se od para za tvoje premijerno pojavljivanje. Mada, uspeo sam da nešto izvučem.“ Oduševljeno je govorio Mile mašući rukama.

„Javnost je zapaljena. Kažu, nije samo iskritikovao predstavu, on je na nju povratio i iskenjao se. Pisanje recenzija je zastarelo, ovo je pravac u kome treba da ide kritika. Bukvalno si zakopao celu postavu, od reditelja preko glumaca, do organizatora.“

„Ali, ja to nisam želeo, u pitanju je bila moja odlična prijateljica.“ Očajno sam zavapio.

„Pusti to, biće još prijatelja. Pazi, od sada ćeš stalno ići na premijere, gala večeri, promocije i slično.“

„Ma, pusti me Mile, nemam nameru iz kuće više da izađem, bar jedno deset godina.“

„Nikako, već večeras imaš zakazanu promociju knjige. Slušaj plan.“

Kad mi je izneo predlog, prvo sam bio zapanjen. Međutim, posle nekog vremena, pomislio sam da možda ima nečeg u tome što priča. Što sam duže slušao, bio sam sve ubeđeniji da je sigurno u pravu.

Posle Miletovog izlaganja, i nakon kratkog konsultovanja sa suprugom, odlučio sam da ga ipak poslušam.

Sve je zapravo bilo veoma jednostavno, a opet genijalno.

Mile bi mi ugovarao pojavljivanje na nekom važnom kulturnom događaju. Zatim bi objasnio vlasniku prostora, izdavaču knjige, piscu, pevaču, reditelju, glumcima, da ću se ja verovatno pojaviti te večeri. Pažljivo bi im sugerisao da postoji mogućnost da imam slabiji stomak i da može da se ponovi dešavanje sa Bljuzgavice. Zatim bi spomenuo da za određenu novčanu sumu, može da mi obezbedi lekove, koji će držati moj stomak pod kontrolom.

U isto vreme, Mile bi kontaktirao i ljude, koji bi želeli da događaj propadne. Njima bi rekao, da uz određenu finansijsku nadoknadu, može da obezbedi moje prisustvo i najiskreniju kritiku koja bi potekla iz dubine mog tela.

Na kraju, u zavisnosti ko bi ponudio više novca, događaj bio bio ili veliki uspeh ili veliki promašaj.

Neko bi rekao da je to što radimo možda nemoralno, ali mi smo samo podigli kritiku na novi nivo. Treba biti inovator.

Svako moje pojavljivanje u javnosti praćeno je sa strahopoštovanjem.

Finanijsko stanje mi se popravilo i više nego osetno.

Nažalost, neki moji prijatelji su počeli da me izbegavaju, ali tako je to.

Ljudi su jednostavno ljubomorni. Uspeh se retko prašta.

 

slika Phegenbart

 

 
26 komentara

Objavljeno od strane na jul 23, 2017 in Horor, Pera Piskarović

 

Oznake: , , , ,

Drugo carstvo 7

Drugo carstvo 7

 Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6,

 

Kada je nakon sedam sati prikupljanja dokaza, razgovora sa svedocima i preživelima, došla u sedište odeljenja, odmah se uputila ka zelenoj sali na prvom spratu.

Prostorija je bila ispunjena svetlucavim ekranima, hrpama papira, duvanskim dimom i nerazumljivim žamorom. Iako je zakon o zabrani pušenja bio od skora na snazi, to sada nije bilo bitno. Prešla je pogledom preko lica svih prisutnih i na svima je videla samo zabrinutost, ali i odlučnost. Samo je klimnula glavom, nikome i svima u isto vreme.

Jelena nije bila raspoložena za čavrljanje sa kolegama, te se bez zadržavanja uputila ka svojoj kancelariji. Pre nego što podeli svoja zapažanja sa ostalima, morala je prvo da sredi misli. Tek kada je zatvorila i zaključala vrata kancelarije, sve kočnice su popustile i ona je zaplakala. Suze su joj se slivale niz lice, dok su joj grudi parali duboki jecaji.Toliko mrtvih i povređenih, toliko mnogo bola, ko zna zbog kakve ideologije i fanatizma. Kao da nije dovoljno krvi proliveno na ovim nesrećnim prostorima. Ipak profesionalac u njoj je bio mnogo jači i nakon nekoliko minuta, ponovo je bila potpuno pribrana. Setila se da satima nije pozvala sina.

„Halo, Dušane, kako si pile?“

„Dobro sam, mama, kod dede sam. Kako si ti, da li je istina to što se priča, da su nam Šiptari postavili bombu? Da li stvarno ima toliko mrtvih?“

„Nemoj da brineš za mene, samo ti ostani kod dede, nemoj nigde da mrdaš, možda ne bi bilo loše da sutra preskočiš školu.“ Čula je uzbuđeni snov cijuk i osmeh joj je zaigrao na usnama. „ali to ne znači da treba da ceo da đuskaš igrice i da se ne uhvatiš malo i knjige. A odakle ti to da su Šiptari postavili bombu?“

„Objavili su na sajtu Blica pre nekog vremena i sada o tome govore na svim forumima.“

„Ne znam odakle im ta informacija, kada još uvek nismo izašli sa zvaničnim obaveštenjem.“

„Tako piše, čuvaj se i dođi brzo. Hoće i deda nešto da ti kaže.“

„Jelenčice, sve ovo mi smrdi do neba, pazi šta i kome pričaš, odnosno pričaj što manje. Budi dobra i čuvaj se.“

Kada je prekinula vezu, bila je uznemirenija nego pre poziva. Dedina primedba, bila je upravo ono o čemu je i sama razmišljala. Instinkti UDBA-ša u penziji su i dalje dobri. Bio je potpuno u pravu. Kada se ljudska tragedija ostavi po strani, ceo slučaj smrdi do neba. Zašto bi Šiptari, dizali u vazduh beogradski tramvaj?Praktično, već imaju Kosovo, tako da bi im otvoreni akt terorizma doneo samo štetu. Još uvek se niko nije oglasio da preuzme zasluge i odgovornost za bombu. Ima li sve neke veze sa Makedonijom? Morala je da sazna odakle novinarima ideja da su Šiptari odgovorni za današnji haos.

Dok je čitala internet izdanja vesti, uzela je telefon i nestrpljivo čekala da se prekine zvonjava na drugoj strani žice.

„Dobili ste sultanov harem.“ Rekao je promukao muški glas.

„Zdravo, Rale, treba mi brz odgovor.“

„Da, vrlo ću rado da te izvedem na piće, a možda će pasti i neka zabava posle. Možda mi je mali, ali sam zato loš u krevetu. Mada ne verujem da si me zvala zbog toga ili da pitaš kako mi je zdravlje junačko?“

„Dunjevača i tri pakle dnevno čuvaju tvoje zdravlje,  za piće ćemo lako, a za ono posle, teško. Zanima me samo odakle vam informacija da su Šipci krivi za današnje sranje?“

„Preko telefona mogu samo da ti kažem da je pre nekih sat vremena, dojava stigla iz tvog dvorišta, a potvrdili su nam i  drugi izvori. Interesanto je da su i ostale kuće dobile vest u približno vreme. Želiš li možda da mi daš neku drugu informaciju?“

„Ne mogu ništa da ti kažem, kada te nisam ni zvala. Hvala ti na svemu, čim budem imala nešto, javiću ti.“

Prekinula je vezu.

Vesti nisu bile dobre. Dok je razmišljala šta da radi, u kancelariju je ušao Zoran, kolega iz odeljenja. Na prvi pogled, ne izgleda kao policajac, u pohabanoj kožnoj jakni, sa dugačkom kosom upletenom u dredove, kao i sa po tri minđuše u svakom uhu. Jelena je znala da kad se zanemari njegov izgled, on je jedan od najboljih inspektora u zemlji.

„Dođi, „Kamenko“ nas zove u kancelariju.“

U kancelariji njihovog nadređenog već su se nalazili i ostali inspektori.

Toza, uvek besprekorno odeven, više je ličio na službenika banke, nego na policajca, ali opet, malo ko može da se pohvali da zna više od njega o oružju i eksplozivima.

Ivan, u stanici čuven kao lepotan i lovac na žene, po stolu je vrteo srebrnu tabakeru i donekle nehajno iščekivao početak sastanka.

Sedokosi muškarac iza masivnog hrastovog stola samo je umorno prelazio pogledom preko prisutnih. Goran „Kamenko“ Petković bio je policajac od glave do pete, sa besprekornim dosijeom.

„Sad kad ste se svi okupili, želim prvo da kažem par reči. Znam da smo zbog ove eksplozije u teškim govnima. Ne moram da kažem da je ova istraga naš prvi prioritet. Razumem da ste pod velikim pritiskom. Verovatno će biti još veći, kako istraga bude odmicala. Kao što verovatno znate, pojavila se informacija da su Šiptari krivi za bombu. Nemam potvrdu takve vesti, samo se pojavila na internetu. U principu, ne verujem da su oni, ali opet, nikad se ne zna. Pritisnite vaše šiptrske doušnike.

Ono što je veliko problem, je što je vest krenula iz naše stanice. Apsolutno bezrezervno verujem svakom od vas i sumnjam da je iko iz ovog odeljenja pustio bubu i štitiću vas kraja. Naći ću pre ili kasnije odakle curi i taj će mi propišati majčino mleko “

To je bio njihov nadređeni, u poslu čvrst kao stena, pa nije ni čudo što su ga prozvali „Kamenko“, a kada su u pitanju njegovi ljudi, brižan kao majka. Ali uvek radi samo po pravilima slubže. Jedan od retkih ispravnih policajaca.

Teška tišina je okružila prisutne. Goran „Kamenko“ je iz radnog stola izvadio flašu Skender-bega i pet čaša.

„Jedina dobra stvar koju Albanci imaju.“ Rekao im je uz osmeh. „Uzmite po piće, pa da pređemo na ono bitno. Znate i sami da je oformeljena specijalna grupa pod vođstvom Paunovića.“

Začuo se po neki prezrivi frktaj.

„Potpuno se slažem sa vama, ali tako je to, ma koliko je ovo teška nesreća, odlična je za priklupljanje političkih poena. U načelu, naše odeljenje je zaduženo za samu istragu, uz saradnju sa ovima iz ekplozija i paljevina. Naravno, jasno vam je da će tu i svaka druga služba, BIA, VOA, i ostali, pokušati da doprinese ili omete istragu. Kao što znate ti „stručnjaci“, najčešće nisu u stanju vola u dupe da ubodu, ali su zato orni da se okite tuđim perjem i da se predstavljaju kao najzaslužniji za odrađen posao.“

Usledilo je još gunđanja i frktanja, a začula se i po neka uvredljiva primedba na račun mnogobrojnih agencija.

„Ovo je svetski događaj, nije ničudo što svi žele deo tog kolača. Ako ne računamo bombardovanje ‘99. i mafijaške igranke, poslednja bomba koja je eksplodirala u Beogradu je bila ’68. u bioskopu 20.Oktobar , kada je poginula jedna osoba i bilo povređeno njih 77. Jasno vam je da je ovo mnogo veće. Stigli su ili stižu stručnjaci za terorizam, forenzičari iz Interpola, kao i iz Amerike i Rusije. Da čujem šta ste saznali. “

„Na žalost, još uvek znamo malo toga. Nepoznati muškarac je nosio ranac u kome se nalazila bomba. U pitanju je plastični eksploziv, obložen kugličnim ležajevima i ekserima, radi veće ubojitosti.“ Započeo je Toza. „Nije izvesno da li bombaš ima neko vojno iskustvo. Možda ćemo uspeti da skinemo otiske sa ostataka bombe, a možda nam se posreći da nađemo i njegove prste.“

„Da, čuo sam se sa Kozomorom iz Instituta za sudsku medicinu.“ Nastavio je Ivan, nehajno se igrajući jednom minđušom. „Rekao mi je da reade punom parom, ali su jednostavno pretrpani. Svi patolozi iz zemlje došli su u Beograd, a stiže im i pomoć iz Hrvatske i Bosne, sve patolozi sa velikim, pogotovo ratnim,  iskustvom. Inače, nisu našli nikave psihoaktvine supstance u organizmu bombaša, tako da je izgleda sve izveo pri, skoro čistoj svesti. Poslsće nam izveštaj kasnije.“

„Jasno, nisam ni očekivao da ćemo imati mnogo više. U svakom slučaju, moramo da damo sve od sebe da se ovo reši što pre. Izveštaje podnosite direktno meni, nikom drugom i to samo lično, ništa telefon, mejl, golub pismonoša. Ovde će i tako biti previše curenja, ne moramo još mi da pomažemo. Takođe, izveštaji koje dobijate od drugih službi i odeljenja, takođe ima da se preuzimaju lično.“

„Misliš li da ovo ima neke veze sa ovim što se dešava u Makedoniji?“ Pitala je Jelena.
„Da budem iskren, nisam siguran, moguće je da je sve povezano. Znate i sami da smo dobijali uznemiravajuće izveštaje o mogućem kretanju šiptarskih paravojnih formacija na jugu Srbije i oko granice sa Kosovom. Takođe, čini se da su se pokrenuli u Makedoniji. Ko god da je u pitanju, neće se izvući. Pokazaćemo mu da Beograd nije bliski istok“, besno je zaškrgutao zubima.

Tišina je stajala između njih nekoliko trenutaka.

„Vratite se na posao i obaveštavajte me istog trena, čim saznate nešto novo. Hajdemo sada u nove radne pobede. Javite se familijama, jer vas verovatno neće viđati neko vreme. Jelena, ostani sekund.“

Osatli inspektori su klimnuli glavom i izašli iz kancelarije svog nadređenog.

„Šta kaže tvoj deda?“, uz umoran osmeh upitao je Goran „Kamenko“ Petković.

„Rekao mi je da pazim šta i kome pričam, jer mu sve smrdi do neba.“

„Vidiš, potpuno se slažem sa njim. Stari UDBA-š daleko vidi.“ Uz odobravajuće klimanje uzvratio je Goran.

Jelena je znala da je njen deda živa legenda službi rede i zakona na teritoriji SFRJ. To je često bio težak teret, jer je morala da se dokazuje više nego ostali, prvo zato štoje bila žensko u muškom poslu, a zatim zbog zaveštanja svog dede Milutina Todorovića.

„Ah, da, zvali su sa vrha. Izgleda da ih je kontaktirao neko iz američke ambasade.“

„Ma, da li je moguće? Baš se čudim.“ Gorko je dodala Jelena.

„Nemoj da si takva, sve je politika. A da budem iskren, sada nam treba svaka pomoć koju možemo da dobijemo. Poslaće nam nekog njihovog da pomogne u istrazi, naravno, potpuno nezvanično. Priključiću ga tebi.“

„Šefe? Ja da vodam nekog Amerikanaca po gradu, nema šanse. To može samo da se završi incidentom.“

„Dodeljujem ga tebi zato što znam da ćeš uspeti da ga kontrolišeš da nam nešto ne zajebe, kao i da prikupiš informacije o tome šta oni znaju. Drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže. To što ne podnosiš Amere će ti samo pomoći u zadatku. Hajde, pohitaj polako, moram da krenem ka kriznom štabu u BIA.“

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6,

slika Kurious

 
30 komentara

Objavljeno od strane na jun 7, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Jesam peder, nisam gej…

Jesam peder, nisam gej…

 

Nisam peder. Dobro, možda jesam. Zapravo sa jedne strane – nisam, a sa druge – jesam. Odnosno, možda i jesam peder, ali nisam gej. Ili jesam, oba ili nisam ni jedno, uh.

Konfuzno, zar ne?

Više ni sam ne znam.

Cela zavrzlama je počela, kao što vam je već poznato, onda kada sam uz pomoć starog druga Vladice, naveo ljude da pomisle da sam peder, da ne kažem – gej. U tom trenutku, se činilo kao dobra ideja.

Što se tiče karijere, pokazalo se da je moja varka uspela i da mi na poslu nikad nije bilo bolje, što se pozitivno odrazilo i na moje finansije.

Moja, sad već bivša supruga, i dalje odlično glumi u ovoj našoj predstavi. Toliko se uživela u ulogu da je čak i zatrudnela sa onim njenim studentom. Takvu posvećenost čovek može samo da ceni.

Prijatelji, tu i tamo, neki su uz mene, neki nisu. Voleo bih da im kažem da je sve samo gluma, ali procuriće priča i onda sam tek ugasio.

Ono što mi najviše smeta je što se i kod jednih i kod drugih promenio njihov odnos prema meni. Ne znam da li mi je gore sa ovima koji me ne podnose, nazovimo ih mrštavcima ili onima koji su puni podrške, nazovimo ih smeškavcima.

Ovi prvi,  mrštavci, mi se sve ređe javljaju. Obično se snebivaju u mom društvu, ne kometarišu dobre ribe, ne pričaju masne viceve i bračne i vanbračne avanture. Ne žele me ni u jednoj sportskoj ekipi, a kažu da ne znaju da igraju badminton. Taman posla da zajedno odemo na bazen kao nekad. Neki su čak prestali i da se rukuju sa mnom. Majku mu, ako sam peder, nisam gubav.

Sa druge strane, imamo smeškavce. Njima je sve super i neverovatno su puni razumevanja. Stalno me zivkaju, da mi se nađu u ovom mom periodu prilagođavanja. Te me zovu na neke modne revije, te na neke alternativne pozorišne predstave. Pa me kljukaju nekom čudnom hranom i nude isključivo neobična pića, kao što je alkohol dobijen od mleka jaka sa Tibeta. A da ne pričam da mi poklanjaju garderobu u pastelnim bojama, često roze i crvenoj. Majku mu, pa ako sam peder, ne znači da želim da pratim baš svaku modnu budalaštinu.

A tek moje drugarice. One su većinom na strani smeškavaca. Stalno me zovu da im pomognem u izboru garderobe, a ja ne mogu da uparim ni dve čarape, a kamoli nešto drugo. Pa se skidaju ispred mene, kao da sam nevidljiv. Stalno mi pričaju o svojim najintimnim događajima i problemima. Majku mu, ako sam peder, to ne znači da moram baš sve da slušam.

Uh, ubiše me predrasude. Mislim da je televizija kriva što ljudi imaju ovakve stavove.

Najgore od svega je što me producent sa kojim sarađujem proganja mesecima. Uspevao sam da ga izbegnem, te vadi se na prehladu, te na zubara, te žurim da sahranim babu, ali polako mi se iscrpljuju izgovori. A on se suprotno mojim očekivanjima, napalio kao mladi majmun, jer misli da glumim nezainteresovanost, ne bih li ga još više raspalio. Sa jedne strane on je jedan od najvažnijih ljudi u medijima i saradnja sa njim mi je donela samo dobro, ali sa druge strane nisam siguran do koje mere treba da se uživim u lik.

Konsultovao sam se sa bivšom suprugom, i ona misli da treba da idem do kraja. Uostalom, šta će mi faliti, od malo seksa još niko nije umro? A neće trajati duže od par minuta, dobro ona zna kakav sam u krevetu. Mene malo više brine što ne znam kakav je on u krevetu.

Teške muke su me pritisle. Sad se pitam da li da se držim uloge do kraja, ma koliko mi teško palo i da i dalje uživam u blagostanju ili da prekinem šaradu i vratim se pašteti u crevu? Ako imate neki savet, bio bih ga rad saslušati.

 
9 komentara

Objavljeno od strane na decembar 23, 2016 in Humor, Pera Piskarović, Seks

 

Oznake: , , , , , ,

Nestao auto

Nestao auto

 

Verovatno se sećate mog problema sa parkiranjem, a i druge nezgodacije koje sam imao u tom autu. Nedavno mi se desilo nešto još gore.

Ukrali su mi auto sa parkinga.

Ko? Kada? Kako? Zašto? Jesu li ih uhvatili, pa stavili na muke?

Da krenem redom.

Svako jutro parkiram auto ispred redakcije. Svi znaju da je moje mesto skroz u ćošku, između žardinijera i kontejnera. Dobro, nije baš da su se ostali tukli za to mesto, pošto kontejner, em smrdi, em mi ovi iz Čistoće svako malo čuknu auto, ali nema veze. Mesto je moje.

Pre tri dana, nakon ludinice na poslu, krenuo sam ka autu i zastao u čudu.

Nema ga na parkingu.

Utrčavam izbezumljeno u zgradu redakcije i pitam portira Simu da li je video šta mi se desilo s autom?

“Jok ”, odgovara ovaj i nastavlja da gleda neki rijaliti Samci.

“Da nije bio pauk. Daj da vidim snimak nadzorne kamere.”

“Pauk ovde ne ulazi, jer mu je mnogo usko. A snimak ne možeš da dobiješ bez odobrenja direktora ili uz sudski nalog.”

Znajući koliko je Sima zatucan , odjurio sam do direktora i posle pola sata uspeo da mu objasnim šta mi treba. Pristao je da mi da odobrenje da pregledam snimke, ako pristanem da radim feljton o zaboravljenim pilićarskim pobednicima. Šta ću? Pristao sam i kao bez duše se spustio do portira Sime sa potpisanim odobrenjem. Čita on zadovoljno papir i na kraju kaže:

„Nema“

„Šta, bre, nema?“

„Nema snimaka, te su kamere postavljene samo kao fora.“

Nekoliko trenutaka sam samo otvarao usta kao riba na suvom.

„Da se ti lepo nosiš u tri lepe. Zašto si me onda naterao da idem do direktora i da se ponižavam pred njim, što mi odmah nisi rekao da snimci ne postoje???“

„Službena tajna, nisi bio ovlašćen da znaš.“

Tresući se, zapalio sam cigaretu i drhtavim glasom pozvao policiju.

Niko se nije javljao. Tipično.

Seo sam u prvi taksi i krenuo ka policijskoj stanici.

U međuvremenu sam pozvao Jocu Žicu, koji se bavi kradenim automobilima. Zapravo, on ih krade. Nadimak je i dobio jer može da ukrade svaki auto uz pomoć komada žice. Sad ima svoje zaposlene, koji idu na teren, a on se bavi samo administracijom. To se zove napredovanje u poslu.

„Druže, izgleda da mi je neko digao auto ispred redakcije, možeš li da se raspitaš da nije neko od tvojih klinaca?“

„Koji auto?“

„Škoda felicia, 2000 godište, crvena, udarena je sa le…“

Moje izlaganje je prekinulo gušenje od smeha sa druge srane žice.

„Izvini, brate, ali nisam mogao da se suzdržim. Pa to ne bi ukrali ni ovi moji klinci početnici od deset godina. To je sigurno neko uzeo da se malo provoza pa će ga ostaviti kada mu nestane goriva. Ali ne brini, pitaću ove moje klince. Daj mi detalje o autu… I idi u sobu 217 u onaj tvoj MUP, moraš i njima da prijaviš nestanak auta.“

U navedenoj sobi sedeo je brkati policajac raskopčane košulje, a ispod je imao flekavu i rupičastu siledžijku. Jasno je da je bio toliko dlakav, da zimi može komotno go da legne u sneg, bez da mu bude hladno.

„Zatvori ta vrata, hoćeš da me ubije promaja?“, prodrao se na mene.

Brzo sam zatvorio vrata

„Izvinite, meni su ukrali auto, pa sam došao da prijavim. U pitanju je crvena Škoda felicia, BG 430-970 i… “

Počeo je da se guši od smeha. Posle nekoliko minuta je, brišući suze, naopokon došao od vazduha. Malo je bilo reći da sam bio uvređen njegovim ponašanjem i nepoštovanjem mene kao građanina.

„Ti si taj nesrećnik? Kad me Joca zvao nisam verovao, bio sam ubeđen da je u pitanju neka sprdnja. “, nastavio je i dalje se smejući.

„Joca Žica vas je zvao?“, zapanjeno sam upitao.

„Da, i on se smejao dok mi je pričao. Rekao je da si ti njegov prijatelj i da uradimo sve što možemo. Sve za Jocine prijatelje. Svi mi kupujemo automobile od njega, niko ne nudi tako povoljne cene. Sad ću javiti patrolama.“

Pozdravio sam se sa Brkom uz obavezno grljenje i ljubljenje i polako krenuo ka kući. Sad, kad sam znao da čvrsta ruka zakona traži moj auto, bio sam potpuno smiren.

A onda me pogodilo. Za tri dana treba da vozim oca na operaciju. Ako mu kažem da su mi ukrali auto, pogodiće ga infarkt, pa ću morati i njega još da nosim na duši. Supruga se složila da treba da ćutimo, bar dok ne prođe operacija, i postoperativni period.

Kud baš meni da ukradu auto? Najgore od svega je što treba da ga otplaćujem još trinaest rata. Da, čak i takvi automobili mogu da se kupe na kredit.

Potpuno rastrojen, došao sam do stana. Nisam bio u stanju ništa drugo da uradim osim da ćutim. Supruga me ništa nije zapitkivala, sve joj je bilo jasno.

Seo sam na terasu, srkutao kafu, palio jednu za drugom, cirkao onu ujka Rakinu, razmišljao o zloj kobi koja me snašla. Tako sam dočekao i noć. Pažnju mi je privuklo neko komešanje na parkingu ispred zgrade. Neki mučenik je pokušavao da se uvuče u neverovatno usko mestašce, između dva drveta.

Sunce ti poljubim, koja sam budala, pogodilo me kao ciglom.

Izjurio sam iz stana, ne stigavši ni da se javim supruzi.

Stigao sam do zgrade redakcije i spustio se dve ulice niže.

I tamo je bio.

Moj dragi auto je stajao uguran između dva drveta. Tog jutra sam u obližnjem kafiću imao sastanak. Kasnio sam, pa nisam ni išao do redakcije, već sam se uparkirao na ovom mestu. Kako sam samo mogao da zaboravim.

Ispod brisača se nalazila kazna za parkiranje.

Nema veze, bitno je da sam našao moj automobil.

Pao mi je kamen sa srca.

Blažen, seo sam u auto i krenuo ka kući.

Nisam prešao ni dvesto metara kada mi je put blokirao crni džip. Iz njega su izleteli krupni, kratko ošišani momci, prekriveni tetovažama, obučeni u trenerke.

Bez reči su me izvukli iz auta i počeli da me udaraju. Nisu se obazirali na moja pitanja i jauke.

Nešto kasnije jedan od njih je nekog pozvao mobilnim.

„Brate, našli smo onog tipa, pošaljite ekipu“

Predah od batina mi je prijao, da povratim dah i da pokušam da saznam zašto me tuku. Nije prošlo ni pet minuta kad se pored nas zaustavila policijska marica iz koje su izleteli krupni momci iz interventne.

Spašen sam, pomislio sam.

Policajaci su prišli tabadžijama.

„Momci, ima li ovde nekih problema?“

Tišina.

Odjednom počinje uzajamno grljenje, ljubljenje i osmehivanje.

Zbunjen, nisam znao kako da reagujem.

„Znači, ti si taj. “, rekla je gromada od policajca, koja mi se približavala sa zlokobnim osmehom.

„Brate, ćapili smo ga baš kad je ‘teo da zapali Škodilakom. Nismo ga mnogo peglali, rek’o nam Joca Žica da budemo nežni.“, dodao je jedan od ćelavaca u trenerci.

„Obo je nekba grebka“, zakukao sam kroz natečena usta.

„Nema greške, ceo dan te svi tražimo. Dobro je da su te prvo našli ovi dobri momci, ko zna kako bi prošao da te je dohvatio neko drugi.“

Bolovi u celom telu su me sprečavali da se složim sa njegovom konstatacijom.

„Kradeš automobile od sirotinje, i još radiš sam bez zvanične ekipe, a pri tome ne plaćaš porez policiji. Šta ti misliš kako bi bilo kada bi svi počeli tako. Nastao bi haos. Više se ne bi znalo ni ko krade, ni ko hvata, ni kome smeju da se kradu kola ni kome ne smeju. Ccc.“

„Abi, obo je mob abto.“, probao sam da im kažem.

„Ma nemoj? Dokaži, daj dokumenta.“

Tada sam shvatio da sam iz stana izleteo bez i jednog dokumenta.

Naravno, panduri su me uz ćuške ubacili u maricu.

U stanici sam dobio još neku prociju šamara. Tešku ruku ima ta čvrsta ruka zakona.

Brzo sam shvatio da je bolje da ćutim, jer čim bih progovorio usledila bi ćuška.

Ostatak noći proveo sam u memljivoj ćeliji sa narkomanima i pijancima.

Tek prekosutra u neko doba, kada su proverili moje otiske, policajci su zaključili da sam ipak ja pravi vlasnik mog auta.

Ekspresno su me izbacili iz stanice, ali ne pre nego što su mi napisali kaznu za ometanje organa u radu. Misleći time da sam ih zavlačio pričom o ukradenom autu.

Izubijan, pocepan, smrdljiv dovezao sam se do kuće.

Na suprugin zabrinut pogled i neizgovoreno pitanje, odgovorio sam:

„Sve je u redu, policija i njihovi saradnici su mi pomogli da pronađem naš auto“, odmahnuo rukom i strovalio se u krevet.

 
14 komentara

Objavljeno od strane na jul 11, 2016 in Humor, Pera Piskarović

 

Oznake: , , , , , , ,

Posao

Posao

Iako se neizmerno ponosim svojim statusom slobodnog umetnika, tj. pisca i to rado ističem kad god ljudi oko mene počnu da se žale na svoje šefove i celodnevno radno vreme, morao sam da priznam samom sebi da sam u problemu. Osim nesumnjive zavisti, koju bi takva izjava izazivala u javnosti, sam status je donosio veoma slabu finansijsku potporu.

Iako sam objavio četiri knjige, a i sa vremena na vreme me zovu što iz nekih novina, što sa televizije da napišem neki red, to se veoma loše odnosi na moj bankovni račun. Isplativije je biti serviser zamrzivača na Arktiku nego biti pisac u zemlji gde su dva od pet stanovnika nepismena, a visoko obrazovanje ima neverovatnih 64% stanovništva.

Sučen sa dilemom da li da tajno pređem u sakupljače sekundarnih sirovina ili da se i dalje bavim samo rečju, sa neizmernom radošću sam pročitao oglas u novinama.

Zbog modernizacije javnog servisa, a u cilju poboljšavnja našeg programa, tražimo kreativne osobe za rad na pisanju scenarija za emisije na državnoj televiziji. Svi kandidati će imati dvomesčni probni rad, četvoro najboljih će biti primljeni u stalni radni odnos.

Pomislio sam da bi ovo mogla biti moja šansa, ipak su državne jasle prava stvar, to jako dobro znaju svi zaposleni koji platu primaju od poreskih obveznika. Plate možda jesu male, ali su redovne, ide radni staž, topli obrok, markica i ko zna koliko tu ima beneficija.

Odmah sam počeo da pišem biografiju i propartno pismo, kada me pogodilo neprijatno saznanje, da nemam vezu. Bilo je smešno i pomisliti da ću dobiti takav posao, samo na osnovu mojih kvalifikacija, pa da sam Andrić to ne bi prošlo. Takve stvari se jednostavno ne dešavaju. Oni koji pričaju drugačije, ili lažu ili prenose urbane mitove.

Prvo je, dakle, trebalo naći osobu, koja bi mi mogla pomoći. Počeo sam da prečešljavam svoj imenik. Ali kako su prolazila imena, imao sve manje nade u uspeh. I kada sam već počeo da očajavam, naišao sam na slamku spasa. Mirko, drug iz srednje škole, koga nisam video nekoliko godina. U poslednje vreme ga stalno viđam po raznim političkim emisijima, pošto je postao telal, da ne kažem vikač i glasnogovornik Stranke nacionalnog uspona.

Odmah sam ga pozvao, i kada se nakon nekoliko minuta dosetio ko sam, dogovorili smo se da se nađemo sutra na ručku u nekom restoranu za koji mi je rekao da je blizu Skupštine, pa da može da pobegne sa zasedanja i da odvoji za mene nekih pola sata.

Sledećeg dana, pun nade, čekao sam u pomenutom restoranu. To je jedno od onih mesta za koja znam da postoje, ali ne želim da ih posetim, jer bih morao na ulazu da potpišem da se odričem bubrega u njihovu korist.

Mirko je kasnio samo četrdeset i tri minuta. Dok smo razmenjivali uobičajene rečenice za razbijanje leda, konobar je prišao i počeo sam od sebe da donosi, koliko sam shvatio, Mirkovu uobičajenu porudžbinu – meze, teleću čorbu, leskovački voz, šopsku i kupus salatu, pola hleba.

„Ti nećeš ništa? Ja moram malo da prizalogajim, u Skupštini je bila samo piletina u sosu od tartufa, a ne mogu više da jedem onaj njihov biftek, uvek mi ga donesu preprečenog, a ni šato brijan im baš nije neki, Žan u pariškom Ricu ga sprema mnogo bolje“, izdeklamovao je punih usta.

„Bio si skoro u Parizu?“

„Ma, da, šta da ti kažem, moramo stalno biti u kontaktu sa dijasporom, oni su nam važno biračko telo, a izbori se bliže, a i troškovi su ogromni, plakati, leci, obilazak Srbije, da te ne gnjavim sad tim stvarima. Nego, kaži mi gde želiš da konkurišeš.“

Objasnio sam o čemu je reč, on je sve vreme ozbiljno klimao glavom, mrštio se sa vremena na vreme, da li zbog hrane ili mene, nisam siguran. Kada sam završio, pitao me da li sam njihov član. Odgovorio sam  da nisam član ni jedne stranke i da me politika ne zanima, što je verovatno i razlog zašto mi ovako ide.

Duboko je uzdahnuo dok je ubacivao u usta drugu krempitu i napokon rekao da će mi pomoći, ali da on lično, može da mi obezbedi samo prolaz u drugi krug razgovora. Objasnio mi je da televizija pripada njihovim koalicionim partnerima Stranci levih desničara, te da se oni pitaju oko svega. Ali on je dobar sa njihovim telalom, gospodinom Miloševićem, te će mi dogovoriti asatanak u ovom restoranu sledeće nedelje, a taj čovek mi je bitan za prolaz u najuži krug kandidata. Neizmerno sam se zahvalio i rekao da se unapred radujem tom susretu. Mirko je otišao uz ispriku da ima važan sednicu u komisiji za ispitivnaje štetnog uticaja grafita iz olovka po stanovništvo.

Konobar je dolepršao istog trena i pružio mi račun, samo 23 236 dinara, jedva malo preko 200 evrića. Konobar je sa zadovoljstvom prihvatio da ispišem pet čekova na po pet hiljada i uz osmeh mi rekao da ne moram da brinem, on je već zaračunao bakšiš. Bio sam dirnut njegovom pažnjom i profesionalnošču, te sam mu dodao još 550 dinara, koliko sam imao u novčanku.

Nekoliko dana kasnije, ponovljen je susuret na istom mestu. Mirko je doveo ličnost koja je od posebnog značaja za moj slučaj. Nakon što smo se upoznali, konobari su izveli svoju plesnu tačku i dogurali dvoja kolica, pretovarena hranom i pićem, za koje ne znam ni kako se zovu, ni šta predstavljaju. Ja sam naručio sodu bikarbonu i čaj od kamilice, jer mi se činilo da ću imati gorušicu.

No, Milošević je rekao da će mi zbog toga što sam stari Mirkov prijatelj, rado pomoći i to bez ikakvih obaveza. Dok smo razgovarali, spomenuo je kako prikupljaju sredstva za ugroženu decu napaćenih funkcionera. Dirnut tako plemenitim ciljem, odmah sam priložio 240 evrića, koje sam čuvao za kupovinu novog frižidera, šporeta i bojlera. Sa suzama u očima, Milošević mi je rekao da sigurno prolazim u najuži krug kandidata, ali da konačna odluka pripada njegovom šefu, gospodinu Markoviću. Dogovorili smo se da se svi opet ovde nađemo za nekoliko dana.

Mirko i Milošević su rekli da moraju da odu na neke odbore, nisu sigurni na koje, ali znaju da je njihovo prisustvo od najveće važnosti. Dogovorili smo se da se svi opet ovde nađemo za nekoliko dana, te da će verovatno sa njima biti i Marković, a onda će moja stvar sigurno biti rešena.

Čim su ova dvojica boraca za narod napustila restoran, prišao mi je konobar i predao mi papirić. Prvo sam pomislio da je u pitanju serijski broj nekog aparata, ali mi je ljubazni konobar objasnio da je u pitanju račun za večeru. Već sam počeo da očajavam da ću se silno obrukati, jer toliko novca nisam video još od poslednje partije Monopola. Srećom, ispostavilo se da je konobar agent Nacionalne banke Devičanskih ostrva, te da će mi na licu mesta obezbediti kredit na 36 meseci, uz mizernu kamatu od samo 32% mesečno. Naravno, bakšiš je uračunat u iznos kredita. Bilo mi je veoma drago, što me je izvukao iz neprijatne situacije.

Došao je i dan koji je odlučivao o mojoj daljoj budućnosti. Pojavio sam se na dogovorenom mestu malo ranije, konobar me pozdravio kao starog znanca i odveo da stola koji je bio smešten tako da je obezbeđivao određenu privatnost.

Napokon su i stigli oni koje sam nestrpljivo iščekivao, Mirko, Milošević i Marković, u pratnji veoma zgodne devojke, koja je verovatno bila Markovićeva sekretarica.

Čim smo svi seli, konobari su se ponovo razleteli oko nas, a čak nas je šef sale udostojio svojim prisustvom. Hrana je snežila, a piće je kišilo, te se ovaj poslovni susret pretvorio u prijateljsku večeru. Negde pred zoru, Marković mi je rekao da su već izabrana trojica pisaca i da je ostalo još jedno mesto, te bi on voelo da ja budem četvrti pisac, pošto vidi da sam čovek na svom mestu. Sekretarica Ivana je dodala da je sa posebnim užitkom pročitala jednu od mojih kjniga. Dok me je oblivalo crvenilo, jedva sam promucao reči zahvalnosti.

Upitao sam Markovića šta ga sprečava da mene izabere. Odgovorio je da mu pored stalne zabrinutosti za dobrobit našeg naroda, trenutno najviše briga zadaje njegova sekretarica Ivana. Naime, jadna devojka treba stan, u kom bi nesmetano mogla i da radi i da uči, pošto joj je ostalo jos samo 19 ispita do kraja studija. A pri tom je važno i da nema gazda, jer bi Marković morao da dolazi sa vremena na vreme da bi njih dvoje zajedno radili. A pošto on ima isuviše obaveza tokom dana, uglavnom bi svraćao noću, a neke zlurade osobe bi mogle da to pogrešno protumače. Ljudi nekada stvarno umeju da budu zli, složio sam se. Odmah mi je pala na pamet spasonosna ideja. Ponudio sam da jadna devojka živi u mom stanu, bez nadoknade naravno, a ja ću se vrlo rado preseliti u garažu. Ionako sam želeo da prodam svog Juga iz ‘83. pošto je benzin preskup. Svi su sa oduševljenjem prihvatili moj  predlog, Ivana me zagrlila, Marković mi je čvrsto stegnuo ruku i rekao da su danas retki plemeniti ljudi poput mene i da je davanje meni posla najmanje što može da učini.

U blaženom raspoloženju smo se rastali uz mnogo zagrljaja i tapšanja. Rekao sam im da su svi oni divni ljudi i da mi je baš drago što sam ih upoznao i da ja želim da platim račun. Niko se nije usprotivio te smo se rastali u još boljem raspoloženju.

Ovoga puta sam se već pripremio za račun, te sam popio jedan bensedin, pa sam sa smirenošću engleskog lorda prihvatio papir na kome je bila cifra dužine matičnog broja. Presusretljivi konobar mi je rado refinansirao dug na 11 godina, po istim uslovima, a rata neće prelaziti moju televizijsku platu za više od 15%, a čak je prihvatio i da uzme mog Juga umesto bakšiša.

Eto, kada čovek poznaje prave ljude, sve se mnogo lakše završava. Savršeno sam navikao na garažu i napokon su mi pečurke, koje rastu po zidovima dostigle pravu veličinu, pa ću imati manje izdatke za hranu.  Pišem za televiziju, imam siguran posao i kada mi nakon 126 meseci istekne kredit, onda bih mogao da pokušam da pređem na jednu privatnu televiziju, kažu da su tamo još bolje plate, samo još da nađem pravu vezu…

 
11 komentara

Objavljeno od strane na avgust 5, 2014 in Humor, Pera Piskarović

 

Oznake: , , ,