RSS

Arhive oznaka: novac

Drugo carstvo 29

Drugo carstvo 29

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   252627, 28

Jelena je izašla iz kupatila brišući peškirom mokru kosu. Zastala je na dovratku, posmatrajući Markusa nagnutog nad planovima rasutim po stolu.

Samo pomisao na poljubac od pre nekoliko dana, izazvala je blagu vrtoglavicu. Život jednostavno nije fer, pomislila je. Dobre stvari često dođu  u pogrešno vreme.  Sa druge strane, znala je da u ovom trenutku, može da misli samo na jednog muškaraca. Opet, ako nekim čudom preživi ovo ludilo, onda ko zna šta sve može da se desi.

„Uopšte ne ličiš na  tajnog agenta, bar ne  kako sam ih zamišljala“

Markus je iznenađeno podigao pogled.

„Ne razumem, nešto mi fali?“

„Ne, nikako,dobro izgledaš.“

Markus je lažno skromno klimnuo ramenima i obešenjački se nasmešio.

„Međutim, ništa od specijalnih spravica. Kada pomislim na tajne agente, u glavi su mi Džejms Bond, Itan Hant, eventualno Ksander Kejdž. I svi oni imaju obilje spravica.  A ti? Ništa, čak ni najobičniju kameru u dugmetu. “

„A, to je u pitanju. Žao mi je što ne ispunjavam tvoja očekivanja“, kroz široki osmeh je odvratio Markus.  „Stara škola. Obučavali su me vrhunski  hladnoratovski operativci. Oni su me naučili da sve te spravice predstavljaju olakšanje, ali često su otežavajuća okolnost, pogotovo kada na terenu ostaneš bez te pomoći, što se već pokazalo više puta. Na  kraju se sve uvek svede na ljudski faktor, a ne na tehniku. Isto učim i moje studente. “

„Dobro, da vidimo šta ti je doneo taj ljudski faktor. Jesi li saznao nešto ugradu?“

„Pre svega, da je vanredno stanje. Regrutuju se vojnici, ljudi prave zalihe, svuda su kontrolni punktovi, sto puta sam objašnjavao ko sam i šta sam.“

„Izgleda da si se dobro pokazao, čim te nisu uhapsili.“

„Ljudski faktor, svako će poverovati u smislenu priču, sve dok se ne upetljavaš suviše“, odvratio je sležući ramenima. „Najzanimljivije je da su pod maskom svoje kompanije, iskopaali podzemnu bazu, a to nam ni malo ne olakšava. Takođe, sada znamo da imaju jako obezbeđenje, da unutrašnji krug obezbeđuju stranci.“

„To smo već znali“, nadovezala se Jelena.

„Slažem se, ali morao sam da saznam koliko su stvrno dobri, pa sam išao da se prijavim za posao.“

„I? Jesi li primljen?“, upitala je Jelena osmehujući se.

„Ne znam. Rekli su da ne zovem njih, zvaće oni mene. “

Oboje su se nasmejali.

„Šalu na stranu, upoznao sam ih nekoliko i deluju i više nego izvežbani. Srećom, za plaćenike, nikad ne manjkaju ratišta.“

„Verujem da tvoja Agencija tu često ima umešane prste? Ali to samo znači da frontalni napad ne dolazi u obzir, moraćemo da koristimo mozak.“

„Moja Agencija ima manje uticaja nego što su ljudi spremni da poveruju. Što se tiče mozga, verovatno nam to nije jača strana, ali učinićemo šta možemo. Pre nego što ipadnemo, moraćemo da budemo sigurni da je tvoj sin tamo“, zabrinuto je odvratio Markus.

„Jeste, tamo je, to je sigurna stvar“, odvratila je Jelena puna samopouzdanja.

Marksus je pogledao zbunjeno.

„Šta se iščuđavaš? Možda nisam tajni agent CIA-e, ali takođe su me obučavali dobri operativci, uzmi UDB-aša Mileta za primer. I meni je objašnjeno da je ljudski faktor najbitniji. Zato sam izašla na ulicu da i ja doprinesem ovoj istrazi“, mirno je odvratila.

Markus je nestrpljivo iščekivao nastavak Jeleninog izlaganja.

„Ne znam albanski, ali to što smo ovde mi je samo sve olakšalo. Jednostavno sam sve vreme bila pod hidžabom. Prišla sam nekim ženama u prodavnici i priča je počela. Malo sam pričala na engleskom, malo na iskvarenom srpskom. Objasnila sam im da smo se upoznali u Norveškoj i da sam pobegla za tebe, jer roditelji nisu želeli da mi dozvole da se udam za Albanca. Malo smo ogovarale vas muškarce, malo pričale o modi, malo o smrdljivim Srbima i plemenitim Albancima.  I tako reč, o ovom, reč o onom, dođosmo i do te baze.“

„Čudni su putevi ženskog jezika“, nije mogao da se suzdrži Markus.

„Ništa manje od puteva muškog ega“, nastavila je Jelena ne obraćajući na zajapuren Markusov izraz lica. „Jedna od njih čisti baš u toj bazi i kaže da je pored starca koji se u poslednje vreme češće pojavljuje, sad došao i jedan dečak. Stalno je pod stražom“, odvratila je Jelena sa suzama u očima.

„Dobro, bar znaš gde je. Sa jedne strane to je dobro,a opet može da nam bude otežavajuće“, Markus se samo nadao da Jelena neće morati da bira između života sina i novog rata.

Jelena je obratila pažnju na planove prostrte po stolu. Markus je ispratio njen pogled.

„Nacrti kompleksa. Ipak i ovde mora da postoji bar neki privid reda. Tako da su morali da prilože neke planove kada su sve pravili, ako ne zbog ovih ovde, onda zbog onih tamo preko, tim pre što je majka kompanija iz Londona. Uz malo oslanjanja na ljudski faktor, uvek može da se nađe službenik opštine, koij bi fotokopirao planove.“

„Verujem da si ljudski faktor pogurao određenom svotom novčanica?“, kroz smeh je rekla Jelena.

„Da, to se zove primenjena pshologija.“

„Javni službenici su svuda isti, lakše bi našao jednoroga, nego nepotkupljivog ćatu.“

„Dešavala su se iznenađenja. Srećom, ovi planovi su izuzetno detaljni. Ceo kompleks je napravljen od specijalnog armiranog  betona. Ima tri podzemna nivoa. U principu, verovatno bi izdržalo direktan pogodak rakete. Napravljeno je kao atomsko sklonište. Evo vidiš“, pokazao je na jednu tačku. „Ovde su ventilacioni kanali.“

„Verovatno su to slabe tačke, pa ćemo da se provučemo kroz ventilaciju?“ upitala je Jelena sa nadom.

„A, ne, nema šanse da prođemo tuda. Postavljeni  su senzori za otkrivanje pokreta po ventilacionim kanalima, primećuju sve veće od pacova. Ne, nikako, zapravo, moraćemo da uđemo na najneočekivanijem mestu. Kroz glavni ulaz.“

Jelena nije bila sigurna šta joj Markus govori.

„Ne razumem, hoćeš da odemo do kapije i da ih zamolimo da nas odvedu do Vojnovića?“, zapanjeno je upitala.

„Manje-više. To se zapravo čini kao najbolji plan, koji možemo da smislimo za ovo kratko vreme. Neophodno je da se što pre suočimo sa Vojnovićem i da izvučemo tvog sina i da naravno, prekinemo početak novog, sasvim moguće evropskog rata.“

„Kao što smo znali od početka, prosto kao pasulj.“

Gledali su se nekoliko trenutaka, a onda prasnuli u neobuzdani smeh.

„Mislim da nam ne preti velika opasnost, bar ne u početku i verovatno tebi manje, nego meni“, nastavio je Markus.

„Odakle ti sad to, pa jesu li nas napadali onoliko puta?“

„Sve vreme razmišljam o tome, pogotovo kada sam upoznao neke od njih. U pitanju su opaki likovi, koji  ne ispuštaju plen tek tako. Prosto mi je neverovatno da smo se izvukli svaki put. Jednostavno nema smisla. Mislim da nisu želeli da nas ubiju, bar ne tebe, kao majku novog cara Srbije.“

„Carska Majka. Uh, to će biti titula, to je više nego srpska majka“, prezrivo se nasmejala i odmahnula rukom. „Misliš da su nas sve vreme samo pratili i možda usmeravali? Ne sviđa mi se ta pomisao.“

„Ni meni. ne znam šta su planirali sa nama. Možda možemo to da iskoristimo protiv Vojnovića i njegove svite“, zamišljeno je odgovorio Markus. „I najveštiji pauk, nekad ostavi koju slabu nit. Važno je da uđemo unutra, a posle ćemo razmišljati kako ćemo izaći.“

„Ako tako svemoguća CIA planira operacije, onda mi je jasnije zašto vas prozivaju.“

„Samo se ti zezaj, nemoj da vam srušimo vladu“, odvratio je Marksu smejući se.

„Uh, pazi da se ne potresemo“, zacenila se Jelena od smeha.

Nekoliko minuta su se smejali. Ukrstili su poglede, zaćutali i samo se gledali nekoliko tenutaka.  Makus se prvi trgnuo.

„Mislim da je vreme da se javim bazi“, uzeo je jedan od jednokratnih telefona, ubacio novu karticu i krenuo ka kuhinji.  „Izvini, moram šefu da se javim nasamo.“

Jelena je prevrnula očima.

„Da, baš jedva čekam da saznam nove planove CIA. A kad si već u kuhinji, mogao bi da nam skuvaš kafu.“

Markus je stavio džezvu sa vodom na ringlu šporeta i okrenuo broj telefona. Kada je uspostavljena veza, otkucao je šifru.

„Ja sam, treba mi sigurna linija.“

„Sačekaj malo“, odvratio je glas sa druge strane. „Nadam se da imaš dobre vesti, pošto odavde ne izgleda najbolje?“

Markus je u najkraćim crtama obavestio direktora CIA, Stivena Prajsa o svemu što se događa. A zatim mu izložio svoj plan.

„Ne sviđa mi se to nikako. Suviše stvari može da pođe naopako. A i kako da znamo gde ćeš ti biti?“

„Bez brige, poslao sam ti sve planove. A moj signal će ti biti vrlo vidljiv. Pretpostavljam sutra ili prekosutra , ali nećete moći da me promašite.“

„Da li si ssiguran da nije bolje da pošaljemo desantni tim i da oni samo uđu i zađu?“

„Mislim da ne bi mogli upadnu, bili bi svi mrtvi pre nego što stignu do prvog nivoa. Bez tačne lokacije Vojnovića, ne možemo ništa da uradimo. Jelena i ja imamo najbolju šansu da uđemo unutra.“

„I dalje mi se ne dopada, mada znam da si u pravu. Naravno, o ovoj operaciji nikad neće biti ni reči. Tako da možeš da zaboraviš na bilo kakve počasti.“

„Naravno, zar nisu sve naše operacije takve? A za nagrade ćemo već lako.“ Gorko se osmehnuo Markus. „Stivene, moram još nešto da te zamolim na kraju.“

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   252627, 28

slika – tookapic

Advertisements
 
8 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 15, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , ,

Depresija

Depresija

Doktor Ušić je mirno sedeo u kožnoj fotelji. Osvrnuo se oko sebe i pogledao zidove obložene ružinim drvetom, na kojima su bile okačene slike doktora u društvu mnogih poznatih lica, kako iz zemlje, tako i iz inostranstva.

Zadovoljno se nasmešio. Mnogo truda i odricanja ga je stajalo da stigne tu gde je. Sad je, bez lažne skromnosti, mogao da kaže da je najbolji u branši. Najčešće nije zakazivao sesije nakon radnog vremena. Međutim, ovog puta je zaintrigiran, ipak pristao da zakeže sesiju u 21h. Čak je već uplaćena dvostruka nadoknada zbog večernjeg termina. Šta god drugi pričali, doktor Ušić, nije radio samo zbog novca. Uživao je u svom poslu i ako bi večernji razgovor prijao pacijentu, doktor Ušić će mu izaći u susret. Svaki interesantan slučaj, budio bi oduševljenje u njemu.
Tačno u 21h, neko je zakucao na vrata ordinacije. Sekretarica je najavila posetioca.

Ušao je visok i skladno građen muškarac, crnokos, sa gustim oblikovanim brkovima. Ali najupečatljivije na njemu su, zapravo, bile prodorne oči i lice, koji nisu odavali nikakvu emociju.

Doktoru Ušiću se učinio poznatim, verovatno je u pitanju, neka rijaliti, nazovi, zvezda. Srećom pa ne prati te budalštine.

„Dobro veče, izvinite ako sam vam poremetio večernje planove, ali jednostavno ne izlazim tokom dana. Hvala vam što ste me primili u ovo doba. Ja sam Petar Blagojević“, rekao je važno.

„Drago mi je, doktor Ušić. A gde bi ste i išli po ovim vrućinama, tek sada bude koliko-toliko prijatno. Činim sve što mogu da olakšam pacijentima, bar kad je u pitanju ovaj prvi korak. Mada, moram da budem iskren, nisam dugo zakazivao sesije u ovo vreme. Izvolite, lezite na kauč.“ Doktor Ušić je što se mnogih stvari tiče pripadao klasičnoj školi psihijatrije i voleo je da se drži tradicije.

„Kažite, da li mislite da imate neki problem, za koji vam treba stručna pomoć?“ Upitao je mirnim glasom.

„Oh, da, još kako. Vidite, moj problem je ishrana.“

„Je li? Onda bi najbolje bilo da posetiti nutricionistu. Mogu da vam preporučim nekoliko izvanrednih kolega.“

„Ne, ne, ne razumete. Hrana je ta koja kod mene izaziva depresiju.“

„To je baš neobično. Kako ste to zaključili?“

„Istraživao sam po internetu, imam sve simptome.“

Doktor Ušić je savršeno mirnog lica posmatrao osobu na kauču. U isto vreme, kroz glavu mu je tutnjao orkan. Evo ga, još jedan koji se leči na internetu, pa dolazi kod mene sa postavljenom dijagnozom. Ovaj će leteti iz ordinacije , čim mu istekne termin i više se neće vraćati. Ovakvima treba naplaćivati petostruku tarifu.

„Dobro, ali ipak interent nije baš najpouzdanije mesto za postavljanje bilo kakvih dijagnoza.“

„Znam, zato sam i došao kod vas. Kažu da ste najbolji u svom poslu.“

„Ne, nisam najbolji, samo se trudim da dam najbolje iz sebe, ne bih li pomogao svakome ko legne na kauč“, skromno je odvratio doktor Ušić. On je znao da trenutno u celom gradu, a verovatno i zemlji, nema boljeg pshijatra od njega, ali naravno, nije mogao baš sam sebe da hvali. Puštao je da to drugi rade.

„Dobro, možete li malo bliže da mi opišete vaš problem?“

„Vidite, ja sam vampir.“

O ne, još i to. Da li je moguće da imam i umišljenog vampira na kauču??? Obično klinci imaju ovakve fiksacije, zbog brojnih filmova, knjiga i serija u kojima se pojavljuju mladi, lepi,pametni, super kul vampiri. Stresao se od gađenja. I tako pravih slučajeva „vampirizma“, odnosno bolesti porfirije ima jedva nekoliko stotina na celom svetu. Šansa da je do mene došao jedan oboleli je ravna nuli.

„Hm, da. Interesanto. A od kada se osećate kao vampir?“ Upitao je doktor Ušić, bez trunke emocije, kao da je Petar izjavio da je lepo vreme.

„Od 1725., naravno. Dugo sam bio u zapećku, ali sam nedavno doživeo ribrending. Mnogo mi je pomogao Mile 40%. Ali, uprkos tome, depresija izazvana hranom me ne napušta.“ Tužno je odvratio vampir.

Doktor Ušić se sada setio o kome se radi. Da, ovaj čovek je senzacija, on je zapravo, prvi pravi vampir sa ovih prostora, kažu da će uskoro biti najbogatiiji čovek u Evropi. Ovo je šansa za neverovatan napredak psihijatrije i psiho-analize, ali i moje karijere. Biću prvi čovek, koji će ispitati dubine vampirske ličnosti. Već mogu da zamislim knjige, predavanja. Ko zna, možda stignem i do Nobela.

I dalje glumeći hladnokrvnost, iako je osećao da će eksplodirati od uzbuđenja, doktor Ušić je nastavio seansu.

„Sve je to veoma zanimljivo, kažite mi nešto bliže o tome.“

„Jasno vam je da je osnova moje ishrane krv?“

Doktor je samo mirno klimnuo glavom.

„Vidite, dok sam bio nepoznat i dok sam živeo u raznim šupama, podrumima, jazbinama, hranio sam se čime sam stigao. Najčešće sitnijim životinjama. Sa posebnim užitkom hvatao sam golubove, ne zato što su ukusni, već zato što ne mogu da ih smislim. I stalno sam bio depresivan, to sam zapravo shvatio tek pre 50ak godina. Ali mislio sam da je to zbog uslova života. Siromaštvo tako utiče na ljude, zar ne?“

„Da, može se reči da siromaštvo može bti jedan od činilaca koji podstiču depresiju. Ali sa druge strane, ni bogatstvo nije garancija sreće.“ Odvratio je doktor Ušić gledajući Petra kroz šake spojenih prstiju.

„Potpuno se slažem sa vama. Evo, čim sam zaradio prvi ozbiljniji novac, preselio sam se upredivnu kuću, promenio sam ishranu i opet ništa i dalje sam depresivan.“

„Zanimljivo“, odvratio je doktor hvatajući beleške. Mada je svaku sesiju snimao, od uzbuđenja je morao da uposli ruke, iako bi sada najradije zapalio lulu.

„Onda sam shvatio, hrana je ta koja me čini depresivnim. Zapravo, krv svih, koji žive na ovim prostorima, je sačinjena od same depresije, mržnje, beznađa….“

Tišina je potrajala nekoliko minuta, onda je vampir nastavio.

„Kada sam shvatio u čemu je problem, pokušao sam sa imućnijim građanima, zaposlenima na estradi, glumcima, piscima, umetnicima, ali jok, opet ista stvar. Oni se samo prave da su iznad ostalih, ali su duboko u sebi i dalje užasno depresivni, nekad čak i više od običnih ljudi. To se naravno odražava i na samu krv. Kad pijem krv ovdašnjih građana, imam osećaj sličan kao kod uživalaca marihuane, kad ih baci u loš trip.“

„Jeste li pokušali da uvezete hranu?“

„Jesam, ali iz nekog neobjašnjivog razloga, krv čim dođe do Balkana, poprimi taj depresivni buke. Neverovatno. Čujem se sa kolegama iz inostranstva. Oni tamo žive punim plućima, sve im je potaman. Dobro možda ne Skandinacima i oni su depresivci, ali svi ostali… Kažu, to je krv puna života, udara u glavu kao čekić.“

„Jasno mi je, baš nezgodan problem. A šta se događa kad otputujete u inostranstvo?“

„I to je problem. Ne mogu da putujem. Iz nekog razloga, ne mogu da pređem granicu. Da ne bi upadali jedni drugima na teritoriju, izgleda da smo mi vampiri genetski određeni da ne smemo da napuštamo svoju, kao ni da idemo na tuđu teritoriju.“

„Da li ste probali da uvedete neke suplemente u ishranu, vitamine, arome, tablete?“

„Kako da nisam. Šta sve nisam pokušao“, odgovorio je vampir na ivici plača. „Sve moguće vitamine, dodatke ishrani, začine za kuvanje, homeopatiju, vračare, hipnotizere, nutricioniste, lajf koučeve. Samo navedite, ja sam to već isprobao i ništa ne radi.“

„Hm, veoma zanimljivo, to sve još više komplikuje. Ali ne brinite, rešićemo već vaš problem.“

„Zašto ja, zašto baš ja sam morao da budem rođen ovde???“ Petru su krenule suze niz lice.

Doktro Ušić, uvek spreman na provalu suza, bez reči je pružio vampiru kutiju sa maramicama.

Biće ovde sesija onoliko, trebaće nam ko zna koliko godina da ga izvučem iz depresije, ako uopšte ikad i uspem. Možda da otkažem sve ostale pacijente? Ovo će biti moja zaostavština čovečanstvu. Nobelu, dolazim po tebe.

 

slika – geralt

 
36 komentara

Objavljeno od strane na avgust 4, 2017 in fantastika, Humor, Petar Blagojević - Vampir

 

Oznake: , , , , ,

Koža

Koža

Na vrelinu se navikao još kao dečak u očevoj kovačnici. Iako je vatra sastavni deo njegovog posla, uglavnom mu je trebala samo povremeno. Da bi obradio kožu uglavnom je koristio specijalne alatke, a vatru ređe. U poslednje vreme vatra je bila njegov najbliži saradnik.

Nekad je bio umetnik, ljudi iz cele zemlje bi dolazili da kupe njegove opasače, čizme, sedla i mnoge druge proizvode napravljene od kože. Čak je i Divlji Bil Hikok nosio Džejmsove opasače. Radionica je odzvanjala od veselih glasova trojice šegrta, koji su žedno upijali znanje, koje im je Džejms iskreno prenosio. Bio je suviše ponosan na njih da bi bio sujetan.

Međutim, poslednje dve godine, rat je sve promenio. Posla je bilo manje, a i to što je radio  bilo je za vojsku, koja se baš i ne može pohvaliti da izmiruje svoje obaveze. Jedan šegrt je poginuo, drugi je negde sa vojskom, treći je pobegao na Sever.

Džejms je razmišljao da se možda skloni u mirnije krajeve, ali sa malom decom i bolesnom ženom ne bi daleko stigao.

Reputacija najboljeg kožara u celoj državi donela mu je posao, koje u mirna vremena ne bi ni pomislio da primi.

Međutim, strah od gladi njegove dece, bio je jači od urođenog ponosa

Žigosanje stoke.

Bogati veleposednici su želili da stoka nosi žig, koji će biti malo, živo umetničko delo. I nisu žalili dobro da plate.

Nikad nije volato žigosanja, pogotovo kada je koža ovako tanka i tamna.

Džejms je čak morao da napravi  posebne instrumente da bi sve uradio kako treba.

Pre svega morao je da žig zagreje na pravu temperaturu crvenog usijanja. Zatim bi ga prislonio na kožu, držao ga ni predugo ni prekratko, sve vreme osluškujući cvrčanje. Ako bi ispoštovao svoja pravila,  na kraju bi dobio savršeni otisak, a samim tim i izdašnu platu..

Najvažnije od svega je bilo držati čvrsto stoku, inače bi slika ostala razmrljana i nejasna. Džejms je osmilio čak i specijalne drvene udlage, koje bi stoku držale mirnom.

Nekad mu se činilo da stoka zapravo govori,  iako mu je bilo jasno da je to samo skup nepovezanih i nerazumljivih glasova. Iako su se krici povremeno doimali skoro kao ljudski.

Jedino što je stoku povezivalo sa ljudima, bile su oči, koji su odražavale patnju i bol. Nakon nekog vremena, prestao je da ih gleda u oči, tako je bilo lakše.

Srećom, žigosanja nije imao češće od jednom nedeljno i nekako je uspevao da održi duševnu i mentalnu ravnotežu.

Povremeno se nadao da Sever pobediti i da više neće uvoziti beskorisnu dvonožnu stoku iz Afrike i da će napokon moći da se vrati svom starom poslu. Ali, za sada su to samo pusti snovi, pomislio je Džejms i gurnuo metalni žig u vatru da obeleži sledećeg roba.

 

Takmičenje na Krstarici – Vrelina

 

 
11 komentara

Objavljeno od strane na septembar 13, 2016 in Ozbiljne priče

 

Oznake: , , , , , , ,