RSS

Arhive oznaka: istraga

Drugo carstvo 18

Drugo carstvo 18

Drugo carstvo 12345678910111213141516, 17

„Ko je taj Lazar Vojnović? Ne može biti slučajnost da njegovo ime čujemo dva puta u sat vremena. Ime mi je poznato, ali ne mogu da se setim odakle.“ Upitao je Markus dok su se vozili ka Sabedinovom stanu.

„Lazar Vojnović? On ti je, što bi se reklo, kontroverzni biznismen. Čiča ima skoro osamdeset godina, ali i dalje je aktivan i radi punom parom. Otišao je negde krajem 60-ih u Ameriku. Nisam sigurna čime se tamo bavio, uglavnom  se spominju nekretnine i polu-sumnjivi poslovi. Početkom 90-ih vratio se u zemlju. Nije se previše isticao, držao se poprilično povučeno jedno vreme. Međutim, pre nekih desetak godina, počeo je sve više da privlači pažnju. Ispostavilo se da nema životne sfere u koju nije ubacio svoje pipke. Veoma je uticajan, što finansijski, što politički. U nekoliko navrata se spominjalo da bi se možda upustio u političke vode. Verovatno jej shvatio da je bolje da se neko drugi bavi time, on ima svoj biznis. A kad mu treba politička odluka, onda pritisne svoje politčare, koji su mu na platnom spisku. Koliko mi je poznato, plaća i poziciju i opoziciju. Čini se da su mu nazori vrlo desničarski. Videćemo gde se on uklapa u celoj ovoj zbrci.“

„A gde smo mi sada krenuli? Zar nisi rekla da taj klinac živi u romskom naselju u Tošinom bunaru?“

„To mu je glavna adresa, ali pošto je sinoć došlo do frke, on se preselio. Kupio je stan u elitnom naselju u centru. Svim komšijama se obraća na engleskom i oni misle da je Sebi jedan od stranaca. Kada bi znali da je Cigić, sigurno bi bar neko od komšija dobio infarkt.“

Oboje su se nasmejali na tu pomisao.

„Onda on dobro zarađuje, pa zašto živi u onim favelama?“

„ Kaže da tamo pripada i da jedino može svojima da pomogne na pravi način, ako živi tamo. Pored toga, ko bi ga ikad tražio u naselju? Zarađuje odlično, uglavnom se bavi zaštitom tuđih računara.“

Jelena je uparkirala auto ispred zgrade koja je izgledala kao svemirski brod u odnosu na okruženje. Staklo, beton, metal spojeni u zapanjujuću kombinaciju, koja se naziva modernom arhitekturom. Markus nije bio suviše oduševljen, dovoljno se nagledao ružnih zgrada i u svom okruženju. Zgrada je bila toliko odurna, da je bilo sigurno da su stanovi izuzetno skupi, gorko je pomislio. Šteta je što su građevinski inspektori i ovde lako potkupljivi.

Ušli su u predvorje zgrade i prišli uniformisanom mladiću, koji je sav važan stajao za pultom. Gledao ih je kao da će njih dvoje svojim prisustvom opoganiti čistotu teritorije koje čuva.

Ni Jelena mu nije ostala dužna, njen stav je jasno odražavao da portira primećuje samo zato što zauzuima prostor kojim želi da prođe.

Davno je rečeno, daj čoveku malo vlasti i videćeš kakav je, pomislio je Markus. Ovaj klinac baš zamišlja da je šerif Meklaud.

„Dobar dan, da li bi ste želi da nas najavite kod gospodina u stanu 8. Kažite samo da je došla Jelena Todorović, već nas očekuje.“

Portir ih je i dalje gledao poput smrdljivog sira, ali je ipak podigao slušalicu telefona koji mu je stajao za pultom.

„Mister Sabyani, you have visitors. Yes, yes, her name is Jelena. Yes, fine, I will send them to your apartmant.“

Tokom razgovora, izraz lica mu se promenio, te ih je čuvar sada gledao sa dubokim uvažavanjem.

„Izvolite, uđite u lift.“

„Imate odličan akcenat, skoro sasvim prirodan“, prokometarisao je Markus, iskreno zadivljen. Očekivao je da momak govori engleski, ako ne kao Tarzan, a ono bar kao Rus iz filmova.

„Hvala vam. Doktorirao sam engleski jezik, a provodio sam i svaki raspust u Britaniji, kod rođaka. Šta da vam kažem, nije bilo posla u struci. Dobro je, samo kad radim, plata nije neka, ali je bar redovna.“

Jelena ga je samo tužno pogledala. Jedan doktor je prinuđen da radi kao portir.  Eh, surovi živote. Šta tu, sine, ima dobro?Plata i treba da bude redovna. E, deco, šta smo dopustili da vam urade?

„Gospođo, kada se lift zaustavi, gospodin Sabjani će vas pustiti iznutra.“

Jelena je klimnula glavom 

Savremenim i bešumnim liftom su stigli do poslednjeg sprata. Nekoliko sekundi se ništa nije čulo, a onda se upalila mala zelena lampica, i ćulo se kratko ding. 
Kada su se vrata otvorila, Markus je shvatio da su ušli direktno u stan.
Prišao im je Sebedin široko se osmehujući.

„Nisam očekivao da ćeš doći sa gostom, ali svaki tvoj prijatelj je i moj.“

„Sebi, ovo je moj novi partener Markus Morison. Tu je da mi pomogne u istrazi. “
Sebedin mu je pružio ruku.

„Agencijski čovek? Baš dobro, još mi niko od tvojih nije bio u poseti. Ali budi siguran da ne bi ušao, da nisi sa Jelenom.“

„Od kad nas posmatraš?“ Upital ej Jelena.

„Na mojim kamerama ste od trnutka kada ste prišli zgradi“, odgovorio je Sabedin, pokazujući na mnoštvo ekrana iza njega.

Markus je tek sada obratio punu pažnju na stan. Nalazili su se u dnevnoj sobi veličine skoro 100m2, sa velikim prozorima, koji su gledali na tri strane sveta. Bio je oskudno namešten. Imao je samo osnovni nameštaj, pretrpan sto, nekoliko stolica. Ono što mu je privuklo pogled, bili su monitori, kompjuteri, police prepune elektronke opreme. Izgledalo je kao mešavina kontrolnog centra i magacina elektro-prodavnice.

„Dajte mi vaše telefone da vas prkiljučim na prebacivač.“

Predali su mu telefone i on ih je stavio na metalo postolje iz kog su izlazile žice u svim pravcima.

„Je li to neki ometač signala?“ Upitao je Markus radoznalo.

„Ne, ometač vam kompletno blokira telefon, pa ne možete da ga koristite. Prebacivač je moja i unapređena verzija“, skromno je odgovorio mladić. „Možete da koristite telefon, ali ne šalej vašu trenutnu lokaciju, već izgleda da ste oko 600m dalje od vaše prave lokacije. Nije mnogo, ali nekad može dobro da posluži.“

„Ovo bi se dopalo mojima u tehničkom, a možeš i da komercijalizuješ aparat i da zgrneš ozbiljan novac.“

„Ne, hvala, sasvim dobro zarađujem i bez toga, kao što možeš da primetiš. Bojim se da bi se moj uređaj uglavnom koristio u nelegalne svrhe.“

Dok god ima ovakvih klinaca, ovaj svet je na dobrom kursu, pomislio je Markus.

„Dođite, sedite, želim da vam pokažem nešto.“

„Sebi, ispičaj mi šta se prvo juče dogodilo“, upitala je Jelena.

„Nema tu šta mnogo da se kaže. Celo veče sam se bavio izazovom koji si mi zadala. Saznao sam neke interesantne stvari“, započeo je priču Sebedin, dok je svima dodavao limeku koka-kole. „Vi Ameri, ste skrivili mnogo toga, ali opraštam vam zbog rok en rola i koka kole.“

Markus se nasmešio, a mladić je nastavio priču. „Moji kompjuteri imaju odličnu zaštitu i treba ti više nego dobra ekipa da prođeš kroz moje zidove. Izgleda da imaju takvu ekipu. Negde oko 4 posle ponoći, u naselje je upala grupa skinsa i počela da divlja. Čim je nastao haos, posumnjao sam da su tu zbog mene, pa sam obrisao  sve podatke. Srećom, brzo smo se organizovali, svako je zgrabio šta je imao – palicu, nož, batinu. Da nisu pobegli, verovatno bi ih ugazili kao žvaku. Na žalost, matori Ramo je izgoreo u svojoj baraci. Verovatno je bio mrtav pijan, pa nije ni primetio požar. Užasna tragedija, ali moglo je da se završi i gore. Policija ej bila uobičajeno brza, Došli su kada su ovi skinsi već uveliko napustili naselje. Pošto sam se uplašio da će ponovo doći i da će izazvati još veću nesreću, povukao sam se ovde. Malo mi je slabija konekcija zbog prebacivača, ali i dalje je ok. Nego, da vam kažem šta sam otkrio.“

Markus i Jelena su ga sa pažnjom slušali.

„Prvo sam se pozabavio Lirimom Aruzom. Uglavnom je posećivao uobičajene sajtove, malo pornići, malo novine, malo Ju tjub. Međutim, zagrebao sam malo dublje, i našao da je išao na neke anarhističke forume, kao i da je bio član nekih albanskih nacionalističkih foruma. Ne govorim albanski, ali Gugl radi posao dovoljno. Uobičajene gluposti o Velikoj Albaniji, srpskom teroru i ostalim sranjim,a kojima se bave napaljeni klinci kako ovde, tako i preko. A kada sam otišao još dublje, stvari postaju zanimljive. Ne bih da ulazim u tehničke detelje, ali stvarno je bilo teško probiti se kroz njihov sistem. Onja ko ih plaća, izabrao je najbolje koje je mogao. Uspeo sam tek pred jutro i tada sam najverovatnije aktivirao neki alarm i desilo se šta se desilo.“

Jelena je napeto sedela na ivici.

„Našao si njegove direktne nalogodavce iz Prištine ili iz Tirane? Sebi, pa ti si kralj.“

Sebedin je uzdahnuo.

„Stani, stani, nemoj da žuriš. NIje uvek lako saznati ko stoji iza nekog sajta. Čeprkao sam i čeprkao i došao do glavnog finansijera. U pitanju je – Lazar Vojnović.“

Nekoliko sekundi, svi su sedeli u tišini šokirani inforamcijom.

„Uh, jebo te, to ništa ne valja. Jesi li siguran?“ Upitala je Jelena.

„Ne mogu da ti dam čvrst dokaz, koji bi opstao na sudu. Nigde se nije on potpisao, već su to firme, koje pripadaju firamama njegovih firmi. On je tari majstor za pranje nelegalnog novca. On uvek može da se izvuče i da kaže da nije imao pojma i da otpusti nekoliko ljudi i mirna Bačka. Ali sa duge strane, nema nikakve sumnje, slučajno ili namerno, povezan je sa Aruzom i bombom.“

„Ako si u pravu, onda je situacija ozbiljnija nego što smo mislili“, dodao je Markus, zamišljeno provlačeći prste kroz kosu. „Rat je skoro pa počeo i vreme za reakciju nam se drastično skratilo.“

Jelena je razmišljala o onome što je čula. Pomislila je da je na sličan počeo i Drugi svetski rat – lažnim napadom Poljske na Nemačku. Kasnije se utvrdila prava istina, ali su u međuvremenu milioni stadali.

„Sebi, možda je bolje da se povučeš.“

Sebedin je odlučno odmahnuo glavom.

„Nema šanse, pa ako počne rat, moji Cigani će biti prvi kao topovsko meso. Idem dalje“.

Jelena je klimnula glavom.

„Dobro, traži i dalje, ali budi još oprezniji, ako je ikako moguće. Markus i ja idemo informativno da popričamo sa Vojnovićem. Posle toga moram da se posavetujem sa Kamenkom. Sve ovo je malo iznad moje lige.“

„Dobro, pre nego što krenete, hteo bih da vam dam nešto.“

I Jelena i Markus su ga upitno pogledali. Sebedin je malo preturao po kutijama i onda izvukao dva telefona.

„Stvarno ne treba, Sebi, već imam telefon.“

„Imaš, ali ovo nije običan telefon, ovo je telfon, koji je prošao kroz moje ruke. Malo sam se igrao sa njima i sada su skoro potpuno nevidljivi.“

„Ne može biti potpuno nevidljiv.“ Odvratio je Markus.

„Možda ne može potpuno, ali može 99%. Prvo, niko ne može da vam prisluškuje ove telefone. Drugo, u njih sam ubacio minijaturnu verziju prebacivača, s tim što može da pomeri vašu lokaciju najviše 150 m. Možda nije mnogo, ali može da bude korisno. Pri tome kada uključite  mod jedan, onda blokira sve lokatore, gps uređaje i slično u vašoj neposrednoj blizini. A ako prebacite na  mod dva , onda pojačava signal  i vaša lokacija će se videti sa Meseca. Verujem, mada nisam mogao da testiram, da će tako uticati i na čip koji ti imaš.“

Markus je bio zapanjen.

„Odakle ti ideja da imam čip?“

„Ma, hajde, svi agentia CIA imaju potkožne čipove i to već godinama unazad. Suviše ste vi agenti vredni, da bi vas pustili tek tako u surovi svet. Priča se da ste razvili neku vrstu nanobota, uz čiju pomoć koje vas lociraju, bilo gde na planeti.“

Markus se osmehnuo.

„Bistar si ti klinac, ali verujem da ti je jasno da ne mogu da potvrdim niti da opovrgnem takve glasine. U svakom slučaju, hvala na poklonu, možda i bude od koristi.“

Slika – geralt

Drugo carstvo 12345678910111213141516, 17

 
19 komentara

Objavljeno od strane na avgust 9, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 17

Drugo carstvo 17

Drugo carstvo 123456789101112131415, 16

Markus i Jelena su bez većih zadržavanja u saobraćaju stigli do policijske stanice u ulici despota Stefana, mada je i dalje svi zovu 29. novembra, po jednom od najvažnijih praznika u bivšoj SFRJ – Danu Republike.

U kancelarijama su zatekli sve kolege. Jelena ih je upoznala sa Markusom. Očekivano, čini se da je najbolji kontakt ostvario sa Zoranom, dok je Ivan bio blago rezervisan.

Svi su se ušli u kancelariju Gorana „Kamenka“ .

„Kao što znate, Jelena je dobila partnera. Gospodin Morison je pridodat našem timu, ne bi probao da nam pomogne oko rešavanja ovog zločina od juče. Njegovo iskustvo, može samo da nam koristi. Nadam se da će te kolegu iz Amerike, prihvatiti kao domaćeg.“

Narvno, svima je bilo jasno da je to samo lep način da se kaže, da ne postoji nezavisna istraga, kao ni nezavisno sudstvo ili bilo šta drugo nezavisno u Srbiji. Mada su, sa druge strane, svi znali da je svaka pomoć dobrodošla, i da bez međunarodne policijske saradnje nema rešavanja međunarodnog kriminala.

„Sad, da vidimo da li ima nekih noviteta u odnosu na jučerašnji dan?“ Nastavio je „Kameni“.

„Za sada ne“, odgovorio je Toza. „Što se tiče eksploziva, nismo saznali ništa novo. Istražujemo mogućnost da li i kakvu je Aruz imao vojnu obuku. Istovremeno, pritisli smo sve naše šiptarske douišnike, nikad se ne zna šta sve može da ispliva.“

„Bila sam juče u Aruzovom stanu, verovatno ste čuli izveštaj. Stan  izgleda kao pozorišna scenografija, sve što nam je trebalo, sve je bilo tamo. Nisam se još čula sa forenzičarima, sinoć nisu imali ništa da mi kažu“, rekla je Jelena.

„Čuo sam se sa Jankom forenzičarem zbog eksploziva, pa me usput obavestio i za ovo. Nemaju ništa, kaže da su u stanu samo Aruzovi otisci. Čak nema ni otisaka vlasnika stana. Slažem se, stan je savršeno pripremljen. Ah, da, ipak su našli još neke otiske“, uz smeh je dodao Toza. „Pronašli su otiske nepoznatog muškarca na nekoliko mesta. Pustili su ih kroz program i tokom noći su dobili poklapanje.“

Toza je zadovoljno napravio dramsku pauzu, zadovoljan što ga svi netremice slušaju, a zatim nastavio:

„Ispostavilo se da otisci pripadaju nekom nazovi operativcu, iz BIA. Nema kvalifikacije da prazni kontejenere, a kamoli da radi tu gde je. Naravno, Janko je odmah zvao ove iz BIA da im kaže šta je našao. Tamo ima i ozbiljnih likova, znate i sami. Odveli su ga u onaj njihov podrum i malo pritisli. Kažu da je posle prvog pitanja, ne znam da li je bilo praćeno šamarom, plakao kao mala beba i da je zaboravio da stavi rukavice kada je ušao posle tebe u stan. Izgleda da je pola sata slinio, kumio ih, molio, preklinjao. Slinavko mali. Jelena, rekao ti je Janko da svratiš do njega, pa će  ti on sve ispričati sa više detalja, a kaže i da ima snimak.“

Usledila je erupcija smeha. Jelena, koja se dobro sećala operativca, zacenila se od smeha. Nakon nekoliko minuta, kada su podsmevanja završena, Zoran ih je sve pogledao i igrajući se minđušom ozbiljno rekao:

„Ja sam na pola očekivao da će  sinoć poslati nekog da raznese povorku koja je išla do alabanske ambasade. Mada bi verovatno takva akcija izazvala momentalo slanje svih raspoloživih trupa na Kosovo.“

Svi su se gunđajuči složili sa Zoranom.

„Kada smo kod trupa, ne znam da li je neko od vas, osim Zorana,  čuo da je počela mobilizaciija?“ Pitao je „Kamenko“, ne obazirući se zbunjene poglede prisutnih.

„Da, to je zanimljivo“, nastavio je Zoran. „Krenula je priča po ulici da neko stvara privatnu vojsku. Malo sam pustio pipke u tom pravcu. Izgleda da su na perfieriji i da su ih nazvali kampovi za vežbe u prirodi. Neverovatno je kako su se organizovali ovako brzo. Probaću da saznam više. Još uvek je sve poprilično obavijeno tajnom. Izgleda da se prijavljuju pojedini  momci iz različith desničarskih organizacija i stranaka.  Čini se da je interesovanje ogromno i da samo to što još uvek žele da tajno deluju, naas spašava da imamo redove momaka koji su spremni da budu topovsko meso.“

„To samo znači da ima nade za ovu našu zemlju“, žustro je odvrati Ivan. „Neće naša deca dozvoliti da Šipatri rade šta im volja. Ovog puta ćemo im napokon doakati.“

Zoran je taman udahnuo da svom kolegi saspe u lice nekoliko desetina pogrdnih reči, kada je „Kamenko“ oštro prekinuo raspravu.

„Nemojte opet da počinjete vas dvojica. Ne zaboravite da ste na prvom mestu policjaci i da  imate istragu pred sobom.  Znaš li još nešto?“ Upitao je Zorana.

„Najzanimljive je sledeće. Izgleda da iza svega stoji Lazar Vojnović.“

I jelena i Markus su se trgli na pomen tog imena, što nije prošlo neprimećeno od strane „Kamenka“.

„Šefe, ja sam razmišljala da posetim Vojnovića, mogu da ga pritisnem i oko tih paravojnih formacija.“

„Kako to? Imaš neku informaciju koju bi možda podelila sa nama?“

„Recimo da je više predosećaj.“

„Da, što da ne. Samo nemoj da gubiš fokus, ipak je glavno da razrešimo sve vezano za jučerašnju bombu.“

„Zar nismo već sve rešili, jasno je kao jedan i jedan da je kriv onaj Šiptar, a da je dobio naređenja iz Tirane. “ Iznervirano je rekao Ivan.

„Da li stvarno veruješ da se tek tako pojavio ludi Šiptar koji diže tramvaje u vazduh i da Tirana i Priština žele da uđu u otvoren rat sa nama?“ Upitao je Zoran sa ciničnim osmehom.

Pre nego što je rasprava stigla da se rasplamsa, njihov nadređeni, Goran „Kamenko“ je prekinuo diskusiju.

„Deco, slušajte me pažljivo. Potpuno se slažem sa Zokijem. Cela ova mutljavina sa bombom i dokazima koji nam isplivavaju, mi se uopšte ne sviđa. Bojim se da ćemo, ako nastavimo istragu čačnuti u neko zajebano osinje gnezdo.“

Svi su ga posmatrali bez reči.

Šta li se dešava? Da neće da obustave istragu? Pitao se Markus.

„Zato, predlažem sledeće“ nastavio je „Kamenko“. „Ko god od vas nije siguran da želi da nastavi može slobodno da se povuče, neću mu ništa zameriti. Znam da svi imate porodice, i njhova bezbednost mora da vam bude na prvom mestu. Ko god želi da se povuče, može slobodno odmah da ode kući i dobiće rešenje o godišnjem odmoru, koje će biti datirano na četiri dana unazad. Kao što rekoh, nećete trpeti nikakve posledice.“

Svi prisutni su ćutali i gledali u pod. Niko nije progovarao.Tišina je trajala nekoliko minuta.

„Dobro, drago mi je da je tako. Budite oprezni, ko zna koga ćemo naljutiti. Hajdemo onda polako i oprezno i da lepo rešimo slučaj. Jelena i Markus će obići Vojnovića. Tozo, ti nam ostaješ veza sa patolozima i forenzičarima. Zoki, gledaj da držiš na oku ovu novu vojsku. Ivane, tvoje je da pronjuškaš malo o Aruzu i njegovim kontaktima. Pretpostavljam da da si već išao u ono cigasnko naselje da pokupiš izjave?“

Ivan je prevrnuo očima.

„Ma jesam, teraj me u božju mater ,odradio sam uviđaj.“

„Koje cigansko naselje? Šta se desilo?“ Pitala je Jelena.

„Ma, grupa klinaca skinhedsa, upala je u cigansko naselje u Tošinom bunaru. Zapalili su nekoliko baraka, napravili gužvu. Sve bi bilo u redu da nije poginuo neki starac koji nije mogao da izađe iz kolibe. Ma, naći ćemo te klince do podneva“, samouvereno je rekao Ivan.

„Koji si ti buzdovan“, rekla mu je Jelena i izašla iz kancelarije,

Otišla je u svoju kancelariju i izvadila telefon.

„Sebi, jesi li dobro. Sad sam čula kakvo ste sranje imali. Da dođem do tebe?“

„Nema potebe, sve je u redu. Ja sam na onoj drugoj adresi, vidimo se. Imam nešto važno da ti kažem.“

„Ok, odmah dolazimo.“

 

Drugo carstvo 123456789101112131415, 16

 slika – byxt

 
9 komentara

Objavljeno od strane na avgust 1, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , ,

Drugo carstvo 9

Drugo carstvo 9

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8

Zazvonio joj je telefon. Goran Kameni, njen glavnokomandujući. 

„Jelena, upravo sam saznao da su pronašli stan onog ludaka. Dojava mi je stigla nezvanično, znaš šta to znači. Specijalci su već krenuli. Požuri da stigneš, pre nego što unište sve dokaze. Stan se nalazi u Dalmatinskoj.“

Zgrabila je svoj ranac, istrčala iz kancelarije i požurila ka svom autu, i uz rotaciju i besomučno trubljenje uspela da stigne na navedenu adresu za manje od deset minuta. Dalmatinska ulica, iako jednosmerna, bila je zatvorena sa oba kraja. Tamo su se već pod punom ratnom opremom, sa fantomkama, nalazili kršni momci iz specijalnih jedinica.  I sasvim izvesno, spremali se da upadnu u stan svakog trenutka. Nekoliko policijskih vozila bilo je parkirano oko zgrade. Jelena se sigurnim korakom uputila ka njima.

„Zdravo, Jelena Todorović iz krvnih delikata. Dobro je da sam uspela da stignem na vreme. Nema nikog iz tužilaštva?“

Nehajno je upitala, kao da se ne događa ništa van propisa. Bilo joj je jasno da su oni ovde samo da održe bilo kakv privid da nešto rade. Nije obavešteno tužilaštvo, ni odeljenje za krvne i seksualne delikte, niko, tu sa samo specijalci, kao i jedan muškarac u odelu. Prišao joj je njihov komandant, Svetozar Janković. Visok i snažan muškarac vojničkog držanja. Jedini nije imao fantomku na licu, poznavala ga je, krut i oštar, ali ipak čovek na mestu.

„Vidi, dobili smo dojavu van redovnih kanala da je pronađen stan osumnjičenog. Bilo mi je jasno da da se ovde dešava nešto više, zato sam i javio Petkoviću, da nekog pošalje. Drago mi je što si ti došla. Pazi šta pričaš. Dobili smo pratnju iz BIA. Hajde sad, drži se iza nas, za svaki slučaj.“ Rekao joj je u pola glasa.

Pridružila se grupi. Operativac iz BIA-e, pun sebe, obratio se Jeleni.

„Njima je već rečeno, a sad da ponovim i tebi. Sve što pronađemo unutra, ja preuzimam i nosim u naš štab, da li ti je to jasno?“

Jelena ga je prezrivo odmerila od glave do pete. Usko pacovsko lice, slaba i retka kosa, smrdljiv dah, jeftino poliestersko odelo.

„Važi, dečko, sve što nađemo, možeš da poneseš. Naravno, ne moram da ti pričam da to baš nije sve po pravilima službe.“

Znala je da će mu povrediti sujetu, čim ga je nazvala dečkom, kao i time što ne poštuje njegov, takozvani, položaj.

„Slušaj. Ne zanima me šta ti misliš. Ovo je istraga najvećeg prioriteta i mene je lično minsitar Paunović poslao da rukovodim ovom akcijom. Neće meni tamo neka ženskica, koja glumi policajaca, da govori šta da radim.“

Nije ni udahnuo vaztduh, a Jelena mu se već unela u lice.

„Slušaj me, dečko, šta god ti mislio, ali ovo je istraga u kojoj je moje odeljenje nadležno, ma šta god mislili ti i tvoj ministarčić. Ne treba mi jedno politikantsko govance da mi priča koliko je ovo važna istraga. I ako mi slučajno usereš mesto zločina, sledeći posao će ti biti u horu bečkih dečaka. “

Otvorio je usta da nešto odgovori, ali ga je stegnula za mošnice sve dok nije pocrveneo i počeo da se uvija. Čuo se kikot ispod fantomki. Specijalci su se podgurkivali. 

„Pošto je i to rešeno, koji je plan upada?“ Pitala je Jelena komandanta Jankovića.

„Iako pretpostavljamo da je stan prazan, ništa ne prepuštamo slučaju. Prvo ulaze moji momci, proveravaju dali je stan čist i da slučajno nije postavljena neka bomba, za to je zaslužan naš Sima“. Sa ljubavlju je pomazio nemačkog ovčara, koji je stajao pored njih.

„Vas dvoje se držite pio strani dok vam ne kažem da možete da uđete.“ Ponovio je Janković.

Doveli su Simu, koji je onjušio vrata , ali nije reagovao. Njegov vodič se okrenuo ka ostalim specijalcima i podigao palac na gore. Po jedan od specijalaca je stajao na svakoj strani vrata, treći je držao ovna i na dogovoreni znak ih razvalio. Upali su u stan i u roku od nekoliko minuta utvrdili da je prazan i bezbedan. Jelena je ušla odmah za njima, a na kraju operativac iz BIA, čutljiv i još uvek crven u licu.

Specijalci su izašli iz stana, pored vrata je ostao samo Svetozar Janković, sigurno ne želeći da propusti, još neki mogući sukob između Jelene i muškarca iz BIA. 

Jelena je ušla, a operativac iz BIA, čutljiv i još uvek crven u licu je zastao na ulaznim vratima. Stav koji je zazuzeo šef specijalaca, mu je jasno govorio da je bolje da pričeka pored vrata, dok Jelena ne završi pretres.

U pitanju je bila garsonjera, krajnje oskudno opremljena. Stari krevet, čajna kuhinjica, nizak stočić, bez stolica, uzani plakar. Pre nego što je počela sa pretragom stana, uzela je telefon. Posle nekoliko sekundi, javio se mrzovoljan glas načelnika forenzičarske službe, Janka Majstorovića.

„Ako će neko da me prekida svakih pet minuta, dođite ovde, pa sami radite moj posao, a ja idem u tri lepe, u moj čamac na Tisi i bole me baš.“

„Izvini, Janko, nisam zvala zbog izveštaja. Mada bih cenila kada bi mi dao nešto.“ Odvratila je Jelena, kroz osmeh. „Zovem, da ti kažem,da sam u bombaševom stanu.“

U kakvom, bre, stanu, zašto ja ništa ne znam o tome?“ Besno je odvratio.

„Zato što sam i ja ovde slučajno, pošalji ekipu, gledaću da ne kontaminiram suviše mesto zločina.“

Navukla je rukavice i nazuvke za obuću. Prvo je, pre nego što je, uopšte započela sa pretragom stančića, par minuta samo posmatrala okruženje, dozvoljavajući mozgu da podsvesno prikuplja informacije. Ne bi bio prvi put da reši slučaj zahvaljujući detalju, koji je slučajno upila.  Zatim je snimila nekoliko fotografija telefonom. Okrenula se muškarcu iz BIA.

„Ne pipaj ništa, dok ti ja ne dozvolim i dok ne dođu forenzičari. Svetozare, možeš li ti da se pobrineš za to.“

„Naravno, inspektorko Todorović.“ Odvratio je uz osmeh vođa specijalaca.

Prvi Jelenin utisak je bio da je stan izuzetno čist. Otvorila je ormariće u kuhinjici, činilo se da nema ničeg neoubičajenog, samo kuhinjsko posuđe. Svi sudovi su bili oprani. Frižider je bio potpuno prazan. Na stolu su bile samo dnevne novine od pre dva dana. Krevet je bio namešten i zategnut.

U ormariću pored kreveta, nalazila se sportska torba, nakon što ju je uslikala, Jelena je otvorila torbu. U njoj su se nalazio diplomatski crni kosovski pasoš na ime Lirim Aruz. Pored toga, tu su bile i pamfleti o ujedninjenju svih Albanaca pod jednu zastavu. Mobilni telefon. Sve vreme je stajala tako da natkriva torbu, uskraćujući je pogledu operativcu iz BIA. Osećela je na leđima užarni pogled. Znala je da nema mnogo vremena. Uključila je opciju kloniranja na telefonu i za manje od minuta prebacila sve podatke na svoj telefon dok se pravila da snima sadržaj torbe. Ipak su štreberske žurke sa ekipom iz odeljenja za visokotehnološki kriminal imale i svojih dobrih strana.

Pregledala je ceo stan za manje od 10 minuta. Bilo joj je jasno šta ovde vidi, nije bilo potrebe da se dalje zadržava.

„Dečko, ostavljam ti sve da odneseš svom dragom ministru. Preporučila bih ti da sačekaš da stigne neko od Majstrorovićevih forenzičara, oni možda neće biti nežni kao ja.“

Prišla mu je na pola koraka, zamahnula rukom ka njegovom međunožju. Povukao se unazad sa uplašenim izrazom lica.

„Moša, dečko, šta se trzaš.“

Fora jeste klinačka i potpuno bespotrebna, ali jednostavno nije mogla da odoli. Sitna i besmilena pobeda, ali joj ipak malo popravila sumorno raspoloženje.
Mahnula je specijalcima, sela u auto i tek tada je okrenula broj.

„Šefe, ovo moram odmah da vam kažem, pre nego što čujete od drugih. Ovaj stan je savršen, uređen je kao po knjizi. Bio je ovde samo jedan Paunovićev čovek.“

Jasno mi je. Očekivao sam tako nešto. Ponavljam ti još jednom, budi pametna, a ja ti čuvam leđa.“ Brižno je odvratio načelnik Petković.

Pozvala je još jedan broj.

„Mogu li da svratim? Imam problem i treba mi tvoja pomoć.“

Nakon potvrdnog odgovora, startovala je moćan motor svog auta.

Dok se vozila autoputem, zazvonio joj je telefon, broj je bio nepoznat.

„Inspektor Todorović?“ Pitao je muški glas na srpskom sa neobičnim naglaskom. Neki gastarbajter.

„Ja sam.“

„Zovem se Markus Morison. U ambasadi mi je rečeno da se vama javim, zbog istrage.“

Jelena je ćutala, par trenutaka. Američki obaveštajac, samo joj je još to trebalo.

„Da li me čujete?“

„Čujem vas. Sve mi je jasno. Ne mogu sad da pričam, vozim.“

„Bilo bi dobro da se nađemo, samo kažite gde i kad?“

„Sad sam u gužvi, neka bude za sat vremena. Znate li gde se nalazi Ludi šeširdžija?“

„Naći ću, vidimo se tamo.“

„Kako ćemo se prepoznati, kako izgledate?“

„Ne brinite, prepoznaću vas…“

Iznervirano je prekinula vezu. Razmišljala je o današnjoj bombi, Amerikancu, kojeg su joj već prikačili, nameštenom mestu zločina. Zadubljena u svoje misli, nije ni primetila kada je stigla do odredišta.

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8,

slika Alexas_Fotos

 
16 komentara

Objavljeno od strane na jun 19, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 7

Drugo carstvo 7

 Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6,

 

Kada je nakon sedam sati prikupljanja dokaza, razgovora sa svedocima i preživelima, došla u sedište odeljenja, odmah se uputila ka zelenoj sali na prvom spratu.

Prostorija je bila ispunjena svetlucavim ekranima, hrpama papira, duvanskim dimom i nerazumljivim žamorom. Iako je zakon o zabrani pušenja bio od skora na snazi, to sada nije bilo bitno. Prešla je pogledom preko lica svih prisutnih i na svima je videla samo zabrinutost, ali i odlučnost. Samo je klimnula glavom, nikome i svima u isto vreme.

Jelena nije bila raspoložena za čavrljanje sa kolegama, te se bez zadržavanja uputila ka svojoj kancelariji. Pre nego što podeli svoja zapažanja sa ostalima, morala je prvo da sredi misli. Tek kada je zatvorila i zaključala vrata kancelarije, sve kočnice su popustile i ona je zaplakala. Suze su joj se slivale niz lice, dok su joj grudi parali duboki jecaji.Toliko mrtvih i povređenih, toliko mnogo bola, ko zna zbog kakve ideologije i fanatizma. Kao da nije dovoljno krvi proliveno na ovim nesrećnim prostorima. Ipak profesionalac u njoj je bio mnogo jači i nakon nekoliko minuta, ponovo je bila potpuno pribrana. Setila se da satima nije pozvala sina.

„Halo, Dušane, kako si pile?“

„Dobro sam, mama, kod dede sam. Kako si ti, da li je istina to što se priča, da su nam Šiptari postavili bombu? Da li stvarno ima toliko mrtvih?“

„Nemoj da brineš za mene, samo ti ostani kod dede, nemoj nigde da mrdaš, možda ne bi bilo loše da sutra preskočiš školu.“ Čula je uzbuđeni snov cijuk i osmeh joj je zaigrao na usnama. „ali to ne znači da treba da ceo da đuskaš igrice i da se ne uhvatiš malo i knjige. A odakle ti to da su Šiptari postavili bombu?“

„Objavili su na sajtu Blica pre nekog vremena i sada o tome govore na svim forumima.“

„Ne znam odakle im ta informacija, kada još uvek nismo izašli sa zvaničnim obaveštenjem.“

„Tako piše, čuvaj se i dođi brzo. Hoće i deda nešto da ti kaže.“

„Jelenčice, sve ovo mi smrdi do neba, pazi šta i kome pričaš, odnosno pričaj što manje. Budi dobra i čuvaj se.“

Kada je prekinula vezu, bila je uznemirenija nego pre poziva. Dedina primedba, bila je upravo ono o čemu je i sama razmišljala. Instinkti UDBA-ša u penziji su i dalje dobri. Bio je potpuno u pravu. Kada se ljudska tragedija ostavi po strani, ceo slučaj smrdi do neba. Zašto bi Šiptari, dizali u vazduh beogradski tramvaj?Praktično, već imaju Kosovo, tako da bi im otvoreni akt terorizma doneo samo štetu. Još uvek se niko nije oglasio da preuzme zasluge i odgovornost za bombu. Ima li sve neke veze sa Makedonijom? Morala je da sazna odakle novinarima ideja da su Šiptari odgovorni za današnji haos.

Dok je čitala internet izdanja vesti, uzela je telefon i nestrpljivo čekala da se prekine zvonjava na drugoj strani žice.

„Dobili ste sultanov harem.“ Rekao je promukao muški glas.

„Zdravo, Rale, treba mi brz odgovor.“

„Da, vrlo ću rado da te izvedem na piće, a možda će pasti i neka zabava posle. Možda mi je mali, ali sam zato loš u krevetu. Mada ne verujem da si me zvala zbog toga ili da pitaš kako mi je zdravlje junačko?“

„Dunjevača i tri pakle dnevno čuvaju tvoje zdravlje,  za piće ćemo lako, a za ono posle, teško. Zanima me samo odakle vam informacija da su Šipci krivi za današnje sranje?“

„Preko telefona mogu samo da ti kažem da je pre nekih sat vremena, dojava stigla iz tvog dvorišta, a potvrdili su nam i  drugi izvori. Interesanto je da su i ostale kuće dobile vest u približno vreme. Želiš li možda da mi daš neku drugu informaciju?“

„Ne mogu ništa da ti kažem, kada te nisam ni zvala. Hvala ti na svemu, čim budem imala nešto, javiću ti.“

Prekinula je vezu.

Vesti nisu bile dobre. Dok je razmišljala šta da radi, u kancelariju je ušao Zoran, kolega iz odeljenja. Na prvi pogled, ne izgleda kao policajac, u pohabanoj kožnoj jakni, sa dugačkom kosom upletenom u dredove, kao i sa po tri minđuše u svakom uhu. Jelena je znala da kad se zanemari njegov izgled, on je jedan od najboljih inspektora u zemlji.

„Dođi, „Kamenko“ nas zove u kancelariju.“

U kancelariji njihovog nadređenog već su se nalazili i ostali inspektori.

Toza, uvek besprekorno odeven, više je ličio na službenika banke, nego na policajca, ali opet, malo ko može da se pohvali da zna više od njega o oružju i eksplozivima.

Ivan, u stanici čuven kao lepotan i lovac na žene, po stolu je vrteo srebrnu tabakeru i donekle nehajno iščekivao početak sastanka.

Sedokosi muškarac iza masivnog hrastovog stola samo je umorno prelazio pogledom preko prisutnih. Goran „Kamenko“ Petković bio je policajac od glave do pete, sa besprekornim dosijeom.

„Sad kad ste se svi okupili, želim prvo da kažem par reči. Znam da smo zbog ove eksplozije u teškim govnima. Ne moram da kažem da je ova istraga naš prvi prioritet. Razumem da ste pod velikim pritiskom. Verovatno će biti još veći, kako istraga bude odmicala. Kao što verovatno znate, pojavila se informacija da su Šiptari krivi za bombu. Nemam potvrdu takve vesti, samo se pojavila na internetu. U principu, ne verujem da su oni, ali opet, nikad se ne zna. Pritisnite vaše šiptrske doušnike.

Ono što je veliko problem, je što je vest krenula iz naše stanice. Apsolutno bezrezervno verujem svakom od vas i sumnjam da je iko iz ovog odeljenja pustio bubu i štitiću vas kraja. Naći ću pre ili kasnije odakle curi i taj će mi propišati majčino mleko “

To je bio njihov nadređeni, u poslu čvrst kao stena, pa nije ni čudo što su ga prozvali „Kamenko“, a kada su u pitanju njegovi ljudi, brižan kao majka. Ali uvek radi samo po pravilima slubže. Jedan od retkih ispravnih policajaca.

Teška tišina je okružila prisutne. Goran „Kamenko“ je iz radnog stola izvadio flašu Skender-bega i pet čaša.

„Jedina dobra stvar koju Albanci imaju.“ Rekao im je uz osmeh. „Uzmite po piće, pa da pređemo na ono bitno. Znate i sami da je oformeljena specijalna grupa pod vođstvom Paunovića.“

Začuo se po neki prezrivi frktaj.

„Potpuno se slažem sa vama, ali tako je to, ma koliko je ovo teška nesreća, odlična je za priklupljanje političkih poena. U načelu, naše odeljenje je zaduženo za samu istragu, uz saradnju sa ovima iz ekplozija i paljevina. Naravno, jasno vam je da će tu i svaka druga služba, BIA, VOA, i ostali, pokušati da doprinese ili omete istragu. Kao što znate ti „stručnjaci“, najčešće nisu u stanju vola u dupe da ubodu, ali su zato orni da se okite tuđim perjem i da se predstavljaju kao najzaslužniji za odrađen posao.“

Usledilo je još gunđanja i frktanja, a začula se i po neka uvredljiva primedba na račun mnogobrojnih agencija.

„Ovo je svetski događaj, nije ničudo što svi žele deo tog kolača. Ako ne računamo bombardovanje ‘99. i mafijaške igranke, poslednja bomba koja je eksplodirala u Beogradu je bila ’68. u bioskopu 20.Oktobar , kada je poginula jedna osoba i bilo povređeno njih 77. Jasno vam je da je ovo mnogo veće. Stigli su ili stižu stručnjaci za terorizam, forenzičari iz Interpola, kao i iz Amerike i Rusije. Da čujem šta ste saznali. “

„Na žalost, još uvek znamo malo toga. Nepoznati muškarac je nosio ranac u kome se nalazila bomba. U pitanju je plastični eksploziv, obložen kugličnim ležajevima i ekserima, radi veće ubojitosti.“ Započeo je Toza. „Nije izvesno da li bombaš ima neko vojno iskustvo. Možda ćemo uspeti da skinemo otiske sa ostataka bombe, a možda nam se posreći da nađemo i njegove prste.“

„Da, čuo sam se sa Kozomorom iz Instituta za sudsku medicinu.“ Nastavio je Ivan, nehajno se igrajući jednom minđušom. „Rekao mi je da reade punom parom, ali su jednostavno pretrpani. Svi patolozi iz zemlje došli su u Beograd, a stiže im i pomoć iz Hrvatske i Bosne, sve patolozi sa velikim, pogotovo ratnim,  iskustvom. Inače, nisu našli nikave psihoaktvine supstance u organizmu bombaša, tako da je izgleda sve izveo pri, skoro čistoj svesti. Poslsće nam izveštaj kasnije.“

„Jasno, nisam ni očekivao da ćemo imati mnogo više. U svakom slučaju, moramo da damo sve od sebe da se ovo reši što pre. Izveštaje podnosite direktno meni, nikom drugom i to samo lično, ništa telefon, mejl, golub pismonoša. Ovde će i tako biti previše curenja, ne moramo još mi da pomažemo. Takođe, izveštaji koje dobijate od drugih službi i odeljenja, takođe ima da se preuzimaju lično.“

„Misliš li da ovo ima neke veze sa ovim što se dešava u Makedoniji?“ Pitala je Jelena.
„Da budem iskren, nisam siguran, moguće je da je sve povezano. Znate i sami da smo dobijali uznemiravajuće izveštaje o mogućem kretanju šiptarskih paravojnih formacija na jugu Srbije i oko granice sa Kosovom. Takođe, čini se da su se pokrenuli u Makedoniji. Ko god da je u pitanju, neće se izvući. Pokazaćemo mu da Beograd nije bliski istok“, besno je zaškrgutao zubima.

Tišina je stajala između njih nekoliko trenutaka.

„Vratite se na posao i obaveštavajte me istog trena, čim saznate nešto novo. Hajdemo sada u nove radne pobede. Javite se familijama, jer vas verovatno neće viđati neko vreme. Jelena, ostani sekund.“

Osatli inspektori su klimnuli glavom i izašli iz kancelarije svog nadređenog.

„Šta kaže tvoj deda?“, uz umoran osmeh upitao je Goran „Kamenko“ Petković.

„Rekao mi je da pazim šta i kome pričam, jer mu sve smrdi do neba.“

„Vidiš, potpuno se slažem sa njim. Stari UDBA-š daleko vidi.“ Uz odobravajuće klimanje uzvratio je Goran.

Jelena je znala da je njen deda živa legenda službi rede i zakona na teritoriji SFRJ. To je često bio težak teret, jer je morala da se dokazuje više nego ostali, prvo zato štoje bila žensko u muškom poslu, a zatim zbog zaveštanja svog dede Milutina Todorovića.

„Ah, da, zvali su sa vrha. Izgleda da ih je kontaktirao neko iz američke ambasade.“

„Ma, da li je moguće? Baš se čudim.“ Gorko je dodala Jelena.

„Nemoj da si takva, sve je politika. A da budem iskren, sada nam treba svaka pomoć koju možemo da dobijemo. Poslaće nam nekog njihovog da pomogne u istrazi, naravno, potpuno nezvanično. Priključiću ga tebi.“

„Šefe? Ja da vodam nekog Amerikanaca po gradu, nema šanse. To može samo da se završi incidentom.“

„Dodeljujem ga tebi zato što znam da ćeš uspeti da ga kontrolišeš da nam nešto ne zajebe, kao i da prikupiš informacije o tome šta oni znaju. Drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže. To što ne podnosiš Amere će ti samo pomoći u zadatku. Hajde, pohitaj polako, moram da krenem ka kriznom štabu u BIA.“

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6,

slika Kurious

 
20 komentara

Objavljeno od strane na jun 7, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,