RSS

Arhive oznaka: doktor

Depresija

Depresija

Doktor Ušić je mirno sedeo u kožnoj fotelji. Osvrnuo se oko sebe i pogledao zidove obložene ružinim drvetom, na kojima su bile okačene slike doktora u društvu mnogih poznatih lica, kako iz zemlje, tako i iz inostranstva.

Zadovoljno se nasmešio. Mnogo truda i odricanja ga je stajalo da stigne tu gde je. Sad je, bez lažne skromnosti, mogao da kaže da je najbolji u branši. Najčešće nije zakazivao sesije nakon radnog vremena. Međutim, ovog puta je zaintrigiran, ipak pristao da zakeže sesiju u 21h. Čak je već uplaćena dvostruka nadoknada zbog večernjeg termina. Šta god drugi pričali, doktor Ušić, nije radio samo zbog novca. Uživao je u svom poslu i ako bi večernji razgovor prijao pacijentu, doktor Ušić će mu izaći u susret. Svaki interesantan slučaj, budio bi oduševljenje u njemu.
Tačno u 21h, neko je zakucao na vrata ordinacije. Sekretarica je najavila posetioca.

Ušao je visok i skladno građen muškarac, crnokos, sa gustim oblikovanim brkovima. Ali najupečatljivije na njemu su, zapravo, bile prodorne oči i lice, koji nisu odavali nikakvu emociju.

Doktoru Ušiću se učinio poznatim, verovatno je u pitanju, neka rijaliti, nazovi, zvezda. Srećom pa ne prati te budalštine.

„Dobro veče, izvinite ako sam vam poremetio večernje planove, ali jednostavno ne izlazim tokom dana. Hvala vam što ste me primili u ovo doba. Ja sam Petar Blagojević“, rekao je važno.

„Drago mi je, doktor Ušić. A gde bi ste i išli po ovim vrućinama, tek sada bude koliko-toliko prijatno. Činim sve što mogu da olakšam pacijentima, bar kad je u pitanju ovaj prvi korak. Mada, moram da budem iskren, nisam dugo zakazivao sesije u ovo vreme. Izvolite, lezite na kauč.“ Doktor Ušić je što se mnogih stvari tiče pripadao klasičnoj školi psihijatrije i voleo je da se drži tradicije.

„Kažite, da li mislite da imate neki problem, za koji vam treba stručna pomoć?“ Upitao je mirnim glasom.

„Oh, da, još kako. Vidite, moj problem je ishrana.“

„Je li? Onda bi najbolje bilo da posetiti nutricionistu. Mogu da vam preporučim nekoliko izvanrednih kolega.“

„Ne, ne, ne razumete. Hrana je ta koja kod mene izaziva depresiju.“

„To je baš neobično. Kako ste to zaključili?“

„Istraživao sam po internetu, imam sve simptome.“

Doktor Ušić je savršeno mirnog lica posmatrao osobu na kauču. U isto vreme, kroz glavu mu je tutnjao orkan. Evo ga, još jedan koji se leči na internetu, pa dolazi kod mene sa postavljenom dijagnozom. Ovaj će leteti iz ordinacije , čim mu istekne termin i više se neće vraćati. Ovakvima treba naplaćivati petostruku tarifu.

„Dobro, ali ipak interent nije baš najpouzdanije mesto za postavljanje bilo kakvih dijagnoza.“

„Znam, zato sam i došao kod vas. Kažu da ste najbolji u svom poslu.“

„Ne, nisam najbolji, samo se trudim da dam najbolje iz sebe, ne bih li pomogao svakome ko legne na kauč“, skromno je odvratio doktor Ušić. On je znao da trenutno u celom gradu, a verovatno i zemlji, nema boljeg pshijatra od njega, ali naravno, nije mogao baš sam sebe da hvali. Puštao je da to drugi rade.

„Dobro, možete li malo bliže da mi opišete vaš problem?“

„Vidite, ja sam vampir.“

O ne, još i to. Da li je moguće da imam i umišljenog vampira na kauču??? Obično klinci imaju ovakve fiksacije, zbog brojnih filmova, knjiga i serija u kojima se pojavljuju mladi, lepi,pametni, super kul vampiri. Stresao se od gađenja. I tako pravih slučajeva „vampirizma“, odnosno bolesti porfirije ima jedva nekoliko stotina na celom svetu. Šansa da je do mene došao jedan oboleli je ravna nuli.

„Hm, da. Interesanto. A od kada se osećate kao vampir?“ Upitao je doktor Ušić, bez trunke emocije, kao da je Petar izjavio da je lepo vreme.

„Od 1725., naravno. Dugo sam bio u zapećku, ali sam nedavno doživeo ribrending. Mnogo mi je pomogao Mile 40%. Ali, uprkos tome, depresija izazvana hranom me ne napušta.“ Tužno je odvratio vampir.

Doktor Ušić se sada setio o kome se radi. Da, ovaj čovek je senzacija, on je zapravo, prvi pravi vampir sa ovih prostora, kažu da će uskoro biti najbogatiiji čovek u Evropi. Ovo je šansa za neverovatan napredak psihijatrije i psiho-analize, ali i moje karijere. Biću prvi čovek, koji će ispitati dubine vampirske ličnosti. Već mogu da zamislim knjige, predavanja. Ko zna, možda stignem i do Nobela.

I dalje glumeći hladnokrvnost, iako je osećao da će eksplodirati od uzbuđenja, doktor Ušić je nastavio seansu.

„Sve je to veoma zanimljivo, kažite mi nešto bliže o tome.“

„Jasno vam je da je osnova moje ishrane krv?“

Doktor je samo mirno klimnuo glavom.

„Vidite, dok sam bio nepoznat i dok sam živeo u raznim šupama, podrumima, jazbinama, hranio sam se čime sam stigao. Najčešće sitnijim životinjama. Sa posebnim užitkom hvatao sam golubove, ne zato što su ukusni, već zato što ne mogu da ih smislim. I stalno sam bio depresivan, to sam zapravo shvatio tek pre 50ak godina. Ali mislio sam da je to zbog uslova života. Siromaštvo tako utiče na ljude, zar ne?“

„Da, može se reči da siromaštvo može bti jedan od činilaca koji podstiču depresiju. Ali sa druge strane, ni bogatstvo nije garancija sreće.“ Odvratio je doktor Ušić gledajući Petra kroz šake spojenih prstiju.

„Potpuno se slažem sa vama. Evo, čim sam zaradio prvi ozbiljniji novac, preselio sam se upredivnu kuću, promenio sam ishranu i opet ništa i dalje sam depresivan.“

„Zanimljivo“, odvratio je doktor hvatajući beleške. Mada je svaku sesiju snimao, od uzbuđenja je morao da uposli ruke, iako bi sada najradije zapalio lulu.

„Onda sam shvatio, hrana je ta koja me čini depresivnim. Zapravo, krv svih, koji žive na ovim prostorima, je sačinjena od same depresije, mržnje, beznađa….“

Tišina je potrajala nekoliko minuta, onda je vampir nastavio.

„Kada sam shvatio u čemu je problem, pokušao sam sa imućnijim građanima, zaposlenima na estradi, glumcima, piscima, umetnicima, ali jok, opet ista stvar. Oni se samo prave da su iznad ostalih, ali su duboko u sebi i dalje užasno depresivni, nekad čak i više od običnih ljudi. To se naravno odražava i na samu krv. Kad pijem krv ovdašnjih građana, imam osećaj sličan kao kod uživalaca marihuane, kad ih baci u loš trip.“

„Jeste li pokušali da uvezete hranu?“

„Jesam, ali iz nekog neobjašnjivog razloga, krv čim dođe do Balkana, poprimi taj depresivni buke. Neverovatno. Čujem se sa kolegama iz inostranstva. Oni tamo žive punim plućima, sve im je potaman. Dobro možda ne Skandinacima i oni su depresivci, ali svi ostali… Kažu, to je krv puna života, udara u glavu kao čekić.“

„Jasno mi je, baš nezgodan problem. A šta se događa kad otputujete u inostranstvo?“

„I to je problem. Ne mogu da putujem. Iz nekog razloga, ne mogu da pređem granicu. Da ne bi upadali jedni drugima na teritoriju, izgleda da smo mi vampiri genetski određeni da ne smemo da napuštamo svoju, kao ni da idemo na tuđu teritoriju.“

„Da li ste probali da uvedete neke suplemente u ishranu, vitamine, arome, tablete?“

„Kako da nisam. Šta sve nisam pokušao“, odgovorio je vampir na ivici plača. „Sve moguće vitamine, dodatke ishrani, začine za kuvanje, homeopatiju, vračare, hipnotizere, nutricioniste, lajf koučeve. Samo navedite, ja sam to već isprobao i ništa ne radi.“

„Hm, veoma zanimljivo, to sve još više komplikuje. Ali ne brinite, rešićemo već vaš problem.“

„Zašto ja, zašto baš ja sam morao da budem rođen ovde???“ Petru su krenule suze niz lice.

Doktro Ušić, uvek spreman na provalu suza, bez reči je pružio vampiru kutiju sa maramicama.

Biće ovde sesija onoliko, trebaće nam ko zna koliko godina da ga izvučem iz depresije, ako uopšte ikad i uspem. Možda da otkažem sve ostale pacijente? Ovo će biti moja zaostavština čovečanstvu. Nobelu, dolazim po tebe.

 

slika – geralt

Advertisements
 
36 komentara

Objavljeno od strane na avgust 4, 2017 in fantastika, Humor, Petar Blagojević - Vampir

 

Oznake: , , , , ,

Ravna linija

Ravna linija

 

Operacija je dugo trajala. Ceo tim je već bio iscrpljen, ali spašavanje nečijeg života je uvek bilo na prvom mestu.

Ispred sale nervozno je šetkao sredovečni muškarac. Išao je u krug po uskom hodniku, lomeći prste. Čas bi seo, čas ustao, ni sam ne znajući šta da radi. Mrmljao je sebi u bradu neku molitvu.
Nestrpljivo je iščekivao kraj operacije.
Minuti i sati su neumitno proticali.
Iznenada je u operacionoj sali je nastalo tiho komešanje. Tišina je još više pojačavala napetost. Svi aparati su zapištali, na ekranima se pojavila ravna linija. Ceo operacioni tim je pognuo glave.
Nakon sati ispunjenih zebnjom, otvorila su se vrata operacione sale.
Hirurg ispijena lica je umorno izašao iz sale.
„Gospodine.“
„Ne, nemojte , nemojte da mi kažete!“
„Žao mi je, ali dali smo sve od sebe.“
„Ne želim da slušam.“
„Moram da kažem da je bio veliki borac, do samog kraja se grčevito držao, ali organizam nije izdržao, ipak su to godine.“
Suze su oblile čovekovo lice.
„Sedite i popijte ovo, pomoći će vam da se malo smirite.“, reče hirurg dok je ucveljenom čoveku pružao tabletu.
„Doktore, on je bio moj najbolji prijatelj, on mi je bio više od prijatelja.“
„Jasno mi je, svako od nas je imao nekog takvog u životu.“, ozbiljno je odvratio hirurg.
„Ali ne razumete, on je bio uz mene u svakom trenutku mog života, nikad me nije izdao. I kada sam bio srećan i kada sam bio tužan, na njega sam mogao da se oslonim.“, jecao je čovek.
„Verujem.“
„Ružno je to reći, ali voleo sam ga više od svoje dece. Kako ću sada, moj život više nema smisla?“
„Znam da vamje teško, ali ne smete da odustanete od svog života. Na kraju krajeva, preminuli to ne bi želeo. I ja sam izgubio nekog podjednako bliskog pre nekoliko godina i razumem kroz šta prolazite.“
„Onda nemojte da mi govorite da se smirim. Šta ću ja, jadan, sada? Bolje da sam ja otišao umesto njega.“
„Znam da mi ne verujete, ali naći ćete nekog ko će vam bar malo zameniti preminulog.“
„Ne, nikada ga niko neće zameniti, to se neće desiti, ne, ne, ne…“
„Verujte mi, doći će sve na svoje, evo, mogu da vam dam neke adrese.“
„Ne, nemojte.“
„Ovi ljudi su i meni pomogli da nadoknadim svoj gubitak, samo im kažite da vas je poslao doktor Simić i oni će već naći rešenje za vas.“
„Ali tamo nema mog najdražeg…“
„Ne, nemaju sigurno taj model, ipak je imao preko dvadeset godina, ali zato imaju najnovije televizore. Ravan ekran, dijagonala preko sto centimetara, pristup internetu, stotine kanala, sorround sistem, USB ulazi, ma ni sam ne znam šta sve imaju, a još na više rata, ma izaći će vas skoro džabe.“
Nesrećni čovek je obrisao suze i grcajući podigao pogled ka hirurgu.
„Hvala vam, doktore, malo ste ublažili moju bol. Moj stari televizor je bio uz mene tolike godine, gledao sam na njemu i Ramba, Rokija i Supermena i Plave u Atlanti i mnoge druge divne stvari. Ali što kažete, možda je i vreme da krenem dalje. I šta kažete, veliki ekran, internet, uh, mogao bih da povežem komp na njega, pa kada raspalim Prince of Persia i Shinobi.“
Doktor Simić mu je prebacio ruku preko ramena.
„Eto, vidite da uvek ima rešenja. Ja sam na moj TV priključio i pištolje, pa igram Operation Wolf, sve ću vam objasnti.“

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na decembar 12, 2016 in Humor

 

Oznake: , , , , , ,

Čekanje u Domu zdravlja

Čekanje u Domu zdravlja

Čekanje u Domu zdravlja

 

Svim silama se trudim da ne padnem šaka našem zdravstvu, ali danas mi nije bilo druge i morao sam da uđem u Dom zdravlja. Probao sam da sve završim telefonom, ali se na centrali niko nije javljao ceo dan. Pustio sam joj i mejl i poruku preko Fejsbuka, međutim shvatio sam da na poslu nema pristup društvenim grupama. Tako je to sa kontrolom zaposlenih. Pokušao sam i sa mobilnim, ali nije bio dostupan. Doktorka je verovatno zaboravila da ga napuni, što nije ni čudo kada je na godinu i tri meseca od penzije. Naravno, ako opet ne dođe do neke promene u zakonu, pa da ne propišu da mora da se radi dok se ne umre na radnom mestu. Više nisam mogao da odlažem, pa sam se hrabro uputio ka ustanovi za osnovnu zdravstvenu zaštitu.

Prišao sam šalteru i iznenadio sam se kada sam shvatio da tamo više ne sedi gospođa Dana, možda je i dočekala penziju. Iza stakla je sedela mlada, preplanula plavuša, našminkana taman toliko da nisam bio sasvim siguran koja joj je prirodna boja kože.

„Dobar dan, ja samo kod doktorke Petrović, da…“

„Ostavite knjižicu na pultu i sačekajte dok vas ne prozovem.“, odgovorila je bez podizanja pogleda.

„Ali, ja samo treba da..“

„Gospodine, sedite dok vas ne prozovu“, odvratila je dok je pokušavala nešto da ukuca u kompjuter, a da pri tom ne zaglavi ili polomi svoje dugačke nokte.

„Ne razumete, samo da vam kažem, ja sam…“

„Gospodine“, rekla je oštrim upozoravajućim glasom ledene kraljice, „šta vi jeste ili niste, to me ne zanima, ostavite knjižicu, kao sav normalan svet i čekajte da vas prozovem. A ako ne želite, izađite i dođite neki drugi dan.“

Shvatio sam da je svaki otpor suvišan, te sam ostavio zdravstvenu knjižicu na pultu i skrušeno se dovukao do prazne stolice, praćen negodujućim pogledima dvadesetak penzionera.

Srećom sam poneo knjigu, pa ću malo ubiti vreme. Nisam još ni našao gde sam prethodni put prekinuo čitanje, kada sam začuo tih i iritantan glasić.

„Niste trebali da joj se obraćate na takav način, sad će vašu knjižicu da gurne na dno i ko zna kada ćete stići na red.“

Glas je pripadao sitnoj bakici sa frizurom, a la Jovanka Broz, i a izgledom koji je govorio da je najverovatnije Titova vršnjakinja. Bio sam svestan, da ni u kom slučaju, ne smem da se upustim u razgovor sa njom. Dok sam buljio u knjigu, pravio sam se da ništa ne čujem, nadajući se da bakuta pati od blagog Alchajmera i da će možda zaboraviti na mene.

Nije me zaboravila, ponovo se javila dok je heklala nekakav milje.

„Znate, sa njom morate biti jako ljubazni, malo je preke naravi, nije kao Dana, ali nje nam više nema.“

Znao sam da upadam u klasičnu zamku, ali jednostavno nisam mogao da odolim. Kažu da je radoznalost ubila majmuna, mene će moja kad-tad dokrajčiti.

„Kako to mislite, nema više Dane? Da nije, ne daj Bože, umrla?“

„Ma ne, kako vam tako nešto pada na pamet. Pu, pu, pomeri se s mesta…“, zacoktala je sa neodobravanjem „Ona je mlada žena, tek treba da napuni 59 godina. Nego nešto je bolešljiva. Viđam ju često na raznim odelenjima, više je kod lekara nego na svom radnom mestu.“

„Nadam se da nije ništa ozbiljno?“ primetio sam zabrinuto, već potpuno uvučen u razgovor sa bakutom.

„E, sine, kada dođeš u naše godine svaka bolest je ozbiljna.“,  odgovorila je sa blagim prekorom u glasu, “Stalno se žalila na bolove u stomaku i pomislila je da možda ima čir na želucu. Ja sam joj sve vreme govorila da ode na snimanje, jer su mi svi njeni simptomi pre ukazivali na kamen u žuči“

„Vi ste pretpostavljam, lekar u penziji?“

Nadula se kao paunica, očevidno polaskana. „Nikako, penziju sam dočekala kao službenik u opštini. Kakvo nam je danas zdravstvo, morate sami da proučavate medicinu, to je već postala stvar opšte kulture. Meni su i sami lekari više puta rekli, da sama sebi postavljam dijagnozu i način lečenja, bolje nego što bi to oni uradili. Ali ja ipak volim da sačekam da se prvo konsultujem sa njima.“

„To je vrlo uviđavno od vas, verujem da ne želite da im povredite osećanja.“

„Naravno, ipak su oni mladi i plahoviti i na žalost, veoma sujetni. Ova Petrovićka je retko razumna lekarka.“, odgovorila je ne primećujući podsmeh u mom glasu.

„Šta ćete ima raznih lekara, ipak su i oni samo ljudi. Kažite mi,  šta je na kraju bilo sa gospođom Danom?“

„Bila sam u pravu, ipak je imala kamenje u žuči. I zamislite samo, njen lekar je želeo da ju odmah pošalje na operaciju“, frknula je odmahujući glavom.

Bio sam zbunjen njenom oštrom reakcijom.

„Koliko znam, kamenje u žući može biti veoma opasno, ako se ne operiše na vreme.“

„Naravno da je opasno, ali ovi danas znaju samo da seku. Niko da ponudi prirodan način izlečenja, uz pomoć maslinovog ulja i grejpfruta.“

„Da, to je odličan način, lično sam isprobao. Umesto da idem pod nož i da posle mirujem mesecima, sve sam potpuno bezbolno rešio za samo jedan dan.“, dobacio je deda, koji je sedeo na susednoj stolici i čitao umrlice u Politici.

„Zato ja i ne pijem nikakve lekove, već koristim samo ono što nam dolazi iz prirode“, nastavila je moja sagovornica.

„Interesantno razmišljanje, pa zašto ste onda ovde, kada ne verujete modernoj medicini? Mislio sam da ste došli po neke lekove, ipak smo ispred ordinacije lekara opšte prakse.“

„Došla sam malo da porazgovaram sa nekim. Malo mi je dosadno, od kada mi je muž umro pre trinaest godina, a deca i unuci su mi u inostranstvu.“, nehajno je odmahnula rukom, dok se i dalje bavila heklanjem.

„A ovde mogu i da se na miru pročitaju novine“, dobacio je deda sa Politikom, „A može da se čuje i za nove metode lečenja i nove lekove, i gde su popusti i slično. A i malo vidimo šta se kome dešava, jer se ipak mi svi koji dolazimo ovde, odlično znamo.“

Zadivljen ovakvim odgovorom, baš sam hteo da nastavim razgovor, kada sam čuo da moje ime prozivaju iz lekarske ordinacije.

„Ne znam šta je ovo, da mene zovu pre vas“, zbunjeno sam se obratio mojim sabesednicima.

„Nema problema“, rekla je bez trunke zluradosti gospođa sa frizurom a la Jovanka, „mi i tako imamo vremena, nas će doktorka primiti kada završi sa vama mladima. Tužno je što se tako mlad svet razboljeva. Nova sestra ipak nije stavila vašu knjižicu sa strane.“

„Da, možda nije baš takva oštrokonđa, kao što bi čovek pomislio.“

Malo sam bio ošamućen dok sam ulazio u ordinaciju. Tamo je za stolom sedela doktorka Petrović i čim me je videla, oči su joj zasjale.

„Otkud ti ovde, je li sve u redu?“

„Zdravo, mogla bi nekada da napuniš mobilni, a bilo bi dobro i  kada bi hteli da se jave ovi tvoji na centrali.“

„Izvini, ako si morao da čekaš, ali vidiš da sam u haosu. Vidiš koliko je ljudi ispred.“

„Vreme mi je proletelo, pošto su me neki od njih uhvatili u mašinu. Moraću da svratim neki dan, čisto da malo popričam sa njima, kada ostanem bez tema za pisanje. Imali su dovoljno vremena da me malo upute u narodnu medicinu, a i u njihovu ličnu filozofiju.“

Nasmejala se.

„Da, znaju sve simptome, sve vrste lečenja, ima da žive kao kornjače sa Galapagosa. Mogli bi da propituju ne samo studente medicine, već i moje kolege. Skoro svakog dana od njih saznam nešto novo. Pored njih mi ne trebaju nikakvi seminari. A ako ti treba životne mudrosti, samo dođi, ovde je uvek neko od njih na dežurstvu..“

„Bio bi pravi pogodak kada bi ih iskoristilo ministarstvo zdravlja, da vam drže besplatne seminare. Oni bi imali kome da pričaju, a vi biste možda nešto i naučili i svi zadovoljni. Nego, neću da te zadržavam, hteo sam samo da ti kažem da će sutra uveče svratiti do nas Dunjini roditelji. Pa ako si raspoložena, dođi na večeru.“

„Važi sine, vidimo se“

 
4 komentara

Objavljeno od strane na februar 26, 2015 in Humor, Pera Piskarović

 

Oznake: , , , ,