RSS

Arhive oznaka: Car Dušan

Drugo carstvo 29

Drugo carstvo 29

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   252627, 28

Jelena je izašla iz kupatila brišući peškirom mokru kosu. Zastala je na dovratku, posmatrajući Markusa nagnutog nad planovima rasutim po stolu.

Samo pomisao na poljubac od pre nekoliko dana, izazvala je blagu vrtoglavicu. Život jednostavno nije fer, pomislila je. Dobre stvari često dođu  u pogrešno vreme.  Sa druge strane, znala je da u ovom trenutku, može da misli samo na jednog muškaraca. Opet, ako nekim čudom preživi ovo ludilo, onda ko zna šta sve može da se desi.

„Uopšte ne ličiš na  tajnog agenta, bar ne  kako sam ih zamišljala“

Markus je iznenađeno podigao pogled.

„Ne razumem, nešto mi fali?“

„Ne, nikako,dobro izgledaš.“

Markus je lažno skromno klimnuo ramenima i obešenjački se nasmešio.

„Međutim, ništa od specijalnih spravica. Kada pomislim na tajne agente, u glavi su mi Džejms Bond, Itan Hant, eventualno Ksander Kejdž. I svi oni imaju obilje spravica.  A ti? Ništa, čak ni najobičniju kameru u dugmetu. “

„A, to je u pitanju. Žao mi je što ne ispunjavam tvoja očekivanja“, kroz široki osmeh je odvratio Markus.  „Stara škola. Obučavali su me vrhunski  hladnoratovski operativci. Oni su me naučili da sve te spravice predstavljaju olakšanje, ali često su otežavajuća okolnost, pogotovo kada na terenu ostaneš bez te pomoći, što se već pokazalo više puta. Na  kraju se sve uvek svede na ljudski faktor, a ne na tehniku. Isto učim i moje studente. “

„Dobro, da vidimo šta ti je doneo taj ljudski faktor. Jesi li saznao nešto ugradu?“

„Pre svega, da je vanredno stanje. Regrutuju se vojnici, ljudi prave zalihe, svuda su kontrolni punktovi, sto puta sam objašnjavao ko sam i šta sam.“

„Izgleda da si se dobro pokazao, čim te nisu uhapsili.“

„Ljudski faktor, svako će poverovati u smislenu priču, sve dok se ne upetljavaš suviše“, odvratio je sležući ramenima. „Najzanimljivije je da su pod maskom svoje kompanije, iskopaali podzemnu bazu, a to nam ni malo ne olakšava. Takođe, sada znamo da imaju jako obezbeđenje, da unutrašnji krug obezbeđuju stranci.“

„To smo već znali“, nadovezala se Jelena.

„Slažem se, ali morao sam da saznam koliko su stvrno dobri, pa sam išao da se prijavim za posao.“

„I? Jesi li primljen?“, upitala je Jelena osmehujući se.

„Ne znam. Rekli su da ne zovem njih, zvaće oni mene. “

Oboje su se nasmejali.

„Šalu na stranu, upoznao sam ih nekoliko i deluju i više nego izvežbani. Srećom, za plaćenike, nikad ne manjkaju ratišta.“

„Verujem da tvoja Agencija tu često ima umešane prste? Ali to samo znači da frontalni napad ne dolazi u obzir, moraćemo da koristimo mozak.“

„Moja Agencija ima manje uticaja nego što su ljudi spremni da poveruju. Što se tiče mozga, verovatno nam to nije jača strana, ali učinićemo šta možemo. Pre nego što ipadnemo, moraćemo da budemo sigurni da je tvoj sin tamo“, zabrinuto je odvratio Markus.

„Jeste, tamo je, to je sigurna stvar“, odvratila je Jelena puna samopouzdanja.

Marksus je pogledao zbunjeno.

„Šta se iščuđavaš? Možda nisam tajni agent CIA-e, ali takođe su me obučavali dobri operativci, uzmi UDB-aša Mileta za primer. I meni je objašnjeno da je ljudski faktor najbitniji. Zato sam izašla na ulicu da i ja doprinesem ovoj istrazi“, mirno je odvratila.

Markus je nestrpljivo iščekivao nastavak Jeleninog izlaganja.

„Ne znam albanski, ali to što smo ovde mi je samo sve olakšalo. Jednostavno sam sve vreme bila pod hidžabom. Prišla sam nekim ženama u prodavnici i priča je počela. Malo sam pričala na engleskom, malo na iskvarenom srpskom. Objasnila sam im da smo se upoznali u Norveškoj i da sam pobegla za tebe, jer roditelji nisu želeli da mi dozvole da se udam za Albanca. Malo smo ogovarale vas muškarce, malo pričale o modi, malo o smrdljivim Srbima i plemenitim Albancima.  I tako reč, o ovom, reč o onom, dođosmo i do te baze.“

„Čudni su putevi ženskog jezika“, nije mogao da se suzdrži Markus.

„Ništa manje od puteva muškog ega“, nastavila je Jelena ne obraćajući na zajapuren Markusov izraz lica. „Jedna od njih čisti baš u toj bazi i kaže da je pored starca koji se u poslednje vreme češće pojavljuje, sad došao i jedan dečak. Stalno je pod stražom“, odvratila je Jelena sa suzama u očima.

„Dobro, bar znaš gde je. Sa jedne strane to je dobro,a opet može da nam bude otežavajuće“, Markus se samo nadao da Jelena neće morati da bira između života sina i novog rata.

Jelena je obratila pažnju na planove prostrte po stolu. Markus je ispratio njen pogled.

„Nacrti kompleksa. Ipak i ovde mora da postoji bar neki privid reda. Tako da su morali da prilože neke planove kada su sve pravili, ako ne zbog ovih ovde, onda zbog onih tamo preko, tim pre što je majka kompanija iz Londona. Uz malo oslanjanja na ljudski faktor, uvek može da se nađe službenik opštine, koij bi fotokopirao planove.“

„Verujem da si ljudski faktor pogurao određenom svotom novčanica?“, kroz smeh je rekla Jelena.

„Da, to se zove primenjena pshologija.“

„Javni službenici su svuda isti, lakše bi našao jednoroga, nego nepotkupljivog ćatu.“

„Dešavala su se iznenađenja. Srećom, ovi planovi su izuzetno detaljni. Ceo kompleks je napravljen od specijalnog armiranog  betona. Ima tri podzemna nivoa. U principu, verovatno bi izdržalo direktan pogodak rakete. Napravljeno je kao atomsko sklonište. Evo vidiš“, pokazao je na jednu tačku. „Ovde su ventilacioni kanali.“

„Verovatno su to slabe tačke, pa ćemo da se provučemo kroz ventilaciju?“ upitala je Jelena sa nadom.

„A, ne, nema šanse da prođemo tuda. Postavljeni  su senzori za otkrivanje pokreta po ventilacionim kanalima, primećuju sve veće od pacova. Ne, nikako, zapravo, moraćemo da uđemo na najneočekivanijem mestu. Kroz glavni ulaz.“

Jelena nije bila sigurna šta joj Markus govori.

„Ne razumem, hoćeš da odemo do kapije i da ih zamolimo da nas odvedu do Vojnovića?“, zapanjeno je upitala.

„Manje-više. To se zapravo čini kao najbolji plan, koji možemo da smislimo za ovo kratko vreme. Neophodno je da se što pre suočimo sa Vojnovićem i da izvučemo tvog sina i da naravno, prekinemo početak novog, sasvim moguće evropskog rata.“

„Kao što smo znali od početka, prosto kao pasulj.“

Gledali su se nekoliko trenutaka, a onda prasnuli u neobuzdani smeh.

„Mislim da nam ne preti velika opasnost, bar ne u početku i verovatno tebi manje, nego meni“, nastavio je Markus.

„Odakle ti sad to, pa jesu li nas napadali onoliko puta?“

„Sve vreme razmišljam o tome, pogotovo kada sam upoznao neke od njih. U pitanju su opaki likovi, koji  ne ispuštaju plen tek tako. Prosto mi je neverovatno da smo se izvukli svaki put. Jednostavno nema smisla. Mislim da nisu želeli da nas ubiju, bar ne tebe, kao majku novog cara Srbije.“

„Carska Majka. Uh, to će biti titula, to je više nego srpska majka“, prezrivo se nasmejala i odmahnula rukom. „Misliš da su nas sve vreme samo pratili i možda usmeravali? Ne sviđa mi se ta pomisao.“

„Ni meni. ne znam šta su planirali sa nama. Možda možemo to da iskoristimo protiv Vojnovića i njegove svite“, zamišljeno je odgovorio Markus. „I najveštiji pauk, nekad ostavi koju slabu nit. Važno je da uđemo unutra, a posle ćemo razmišljati kako ćemo izaći.“

„Ako tako svemoguća CIA planira operacije, onda mi je jasnije zašto vas prozivaju.“

„Samo se ti zezaj, nemoj da vam srušimo vladu“, odvratio je Marksu smejući se.

„Uh, pazi da se ne potresemo“, zacenila se Jelena od smeha.

Nekoliko minuta su se smejali. Ukrstili su poglede, zaćutali i samo se gledali nekoliko tenutaka.  Makus se prvi trgnuo.

„Mislim da je vreme da se javim bazi“, uzeo je jedan od jednokratnih telefona, ubacio novu karticu i krenuo ka kuhinji.  „Izvini, moram šefu da se javim nasamo.“

Jelena je prevrnula očima.

„Da, baš jedva čekam da saznam nove planove CIA. A kad si već u kuhinji, mogao bi da nam skuvaš kafu.“

Markus je stavio džezvu sa vodom na ringlu šporeta i okrenuo broj telefona. Kada je uspostavljena veza, otkucao je šifru.

„Ja sam, treba mi sigurna linija.“

„Sačekaj malo“, odvratio je glas sa druge strane. „Nadam se da imaš dobre vesti, pošto odavde ne izgleda najbolje?“

Markus je u najkraćim crtama obavestio direktora CIA, Stivena Prajsa o svemu što se događa. A zatim mu izložio svoj plan.

„Ne sviđa mi se to nikako. Suviše stvari može da pođe naopako. A i kako da znamo gde ćeš ti biti?“

„Bez brige, poslao sam ti sve planove. A moj signal će ti biti vrlo vidljiv. Pretpostavljam sutra ili prekosutra , ali nećete moći da me promašite.“

„Da li si ssiguran da nije bolje da pošaljemo desantni tim i da oni samo uđu i zađu?“

„Mislim da ne bi mogli upadnu, bili bi svi mrtvi pre nego što stignu do prvog nivoa. Bez tačne lokacije Vojnovića, ne možemo ništa da uradimo. Jelena i ja imamo najbolju šansu da uđemo unutra.“

„I dalje mi se ne dopada, mada znam da si u pravu. Naravno, o ovoj operaciji nikad neće biti ni reči. Tako da možeš da zaboraviš na bilo kakve počasti.“

„Naravno, zar nisu sve naše operacije takve? A za nagrade ćemo već lako.“ Gorko se osmehnuo Markus. „Stivene, moram još nešto da te zamolim na kraju.“

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   252627, 28

slika – tookapic

Advertisements
 
8 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 15, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , ,

Drugo carstvo 28

Drugo carstvo 28

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324,   2526, 27

„Prizren?“ upitala je Jelena. Gledala je nekoliko trenutaka u profesora Marinkovića, a onda joj je licem prešlo razumevanje. „Naravno, kako se toga nisam ranije setila? Moram nešto da proverim.“ Ponovo je uzela telefon i izdvojla se.

„Prizren na Kosovu? Kakve veze ima Prizren sa svim? Nije mi baš najjasnije“, upitao je Markus.

„U pitanju je Metohija, ako ćemo već biti precizni“, odvratio je profesor Marinković. „Prizren je od 1200. – 1350. bio najznačajniji trgovački grad srednjovekovne Srbije, duhovno i privredno sedište. Dubrovački i kotorski trgovci su tamo osnovali svoju koloniju. Gradom je uvek upravljao kefalija, koji je bio  Srbin, a trgom je upravljao neko od trgovaca, Dubrovčanin ili Kotoranin. Prizren je korišćen i kao prestonica u vreme cara Dušana, a kasnije i cara Uroša,  te je često nazivan i carski grad ili srpski Carigrad. Tamo se nalazi i zadužbina cara Dušana, manastirski kompleks Sveti Arhanđela. Dušan je tamo  bio sahranjen 1355.,a 1374. pored njega je sahranjena i njegova supruga Jelena. Poznavajući Lazara, verujem da će on želeti da bude u središtu svih dešavanja i da će iz stare Dušanove prestonice upravljati svime.“

„Baš sam to pomislila“, ubacila se Jelena. „Zato sam ponovo okrenula Sabedina da proveri da li Vojnović ima neke poslovne veze sa Prizrenom. Javiće mi se ako nešto nađe.“

„Odlično,  sviđa mi se kako razmišljaš“, rekao je Markus. „Čim saznamo nešto, biće najbolje da krenemo.“

 „Da li ćete vi biti bezbedni ovde?“ Jelena se okrenula ka profesoru Marinkoviću. „Znate, ne možemo da vas povedemo sa nama, suviše je opasno.“

„Ne brini za mene, čuvaće me Petar, zar ne?“

„Naravno, profesor i ja ćemo uz riblju čorbu pratiti taj, nazovi, rat. I tako neće trajati duže od dva dana. Ima sve Šiptare da oteramo  u more, kao što smo trebali da uradimo još davno“, odgovorio je Petar ispijajući pivo.

„Nije valjda da ponovo priželjkujete rat? Zar nam je malo bilo ratova u poslednjih tridesetak godina?“ narogušeno je odvratila Jelena. Bila j e na ivici  i samo je čekala da se na nekome isprazni.  „Hajde da sravnimo sve naše izmišljene neprijatelje i da ginemo za svete srpske zemlje, ali samo ako će da gine neko drugi, a ne mi. Imam sina, ali i sve da ih imam i deset, ne bih ni jednog pustila da gine, da bi političari mogli da izmere čiji je veći. “

Petar, videvši da će, šta god da kaže, izazvati burnu reakciju, mudro je ćutao i obratio posebnu pažnju na pivo, koje je držao u ruci.

„Nisam siguran. Koliko god da je pogrešno sve što radi, mislim da je Vojnović na neki način u pravu“, mirno je rekao profesor Marinković.

Jelena je na nekoliko sekundi zaboravila da govori, te nije uspela da odgovori kako je želela. Markus je reagovao brže.

„Profesore, mislio sam da ste vi protiv rata i protiv svega što on predstavlja?“

„Naravno da jesam, ali sa druge strane, svestan sam kao istroičar da su neki ratovi učesnicima donosile boljitak i sveukupni napredak.“

„Možda pobednicima?“ prokomentarisao je Markus.

„Naravno, uvek su pobednici ti koji dobijaju nagradu i pišu pravila.“

„Možda bi ovog puta izašli kao pobednici?“ odvratio je profesor ispuštajući kolutove dima kroz svoju lulu.

„To bi baš bila promena, pošto nismo pobedili još od 1945.“, otrovno je odvratila Jelena. „Mislim da ne mogu da učestvujem u ovakvom razgovoru, odoh u svoju sobu.“ Demonstrativno se okrenula i ostavila muškarce da se bore sa svojim mislima.

21.06.2018., 04. 20.

negde u zoni razgraničenja između

Srbije i Kosova i Metohije   

Markus se oprezno osvrtao. Pretpostavljao je da je novac kojim je plaćen vodič dovoljna garancija da će ih žive i zdrave prebaciti preko granice. Godine koje je proveo na terenu su ga naučile da ne može biti suviše oprezan. U životu agenata, važi isto pravilo kao i kod deminera. Ne postoji star i neoprezan  deminer.

Za sada se činilo da starac sa magarcem odlično zna svoj posao, još malo i biće na Kosovu i Mtohiji, a onda će tek nastati pravi problemi.

„Šta misliš, hoćemo li uspeti da priđemo njegovoj bazi u Prizrenu?“, upitala je Jeelna dok je dotezala ranac na leđima.

„O tome ćemo misliti kasnije, još uvek smo daleko od baze. Prvo moramo da pređemo granicu i neopaženo uđemo u Prizren i da prikupimo što možemo više informacija na licu mesta. A onda, onda ćemo videti šta nam je činiti.“  

Sat vremena kasnije našli su se u pograničnom albanskom selu, gde im je ljubazni vodič ponudio okrepljenje. Nakon što je naplatio svoje usluge i istovremeno Markusu prodao trulog Opela Kadeta za bar trostruko veću vrednost, Markus i Jelena su se prašnjavim putem uputili ka Prizrenu.

„Dobro te uradio onaj čiča, za te pare smo mogli da kupimo novog Opela“, zadirkivala ga je Jelena.

„Mogli smo i da odemo pešice ili da ne odemo uopšte. Trebao nam je auto, a čiča je imao svoj. Osnovni zakoni tržišta – potražnja i količina dostupnih proizvoda, određuju cenu“, odvratio je Markus ne skidajući pogled sa puta. „Da budem iskren, očekivao sam da će tražiti više. Bolje bi bilo da se obučeš dok smo još izvan naselja.“

„Ovo stvarno nije fer. Zašto lepo ne mogu da idem kao strana novinarka ili diplomata?“

„Zato što znaš i sama gde je ženi mesto na Balkanu. A isto tako vrlo dobro znaš i da se tamo gde idemo žena tretira kao još niže biće. I zato što ćemo mnogo lakše da se krećemo, ako koliko-toliko ličimo na lokalce. Neću da te teram, samo nemoj posle da bude, nisam znala“, smejući se, odvratio je Markus.

Jelena je gunđala, ali je ipak navukla burku.

„I za ovo ću mu se naplatiti. Zbog Vojnovića sam prinuđena da nosim jedan od najvećih simbola ugnjetavanja žena.“

„Bar ne moraš da razmišljaš šta ćeš oblačiti ovih dana“, našalio se Markus. Čuvši Jelenino gunđanje, prestao je da  se smeška i nastavio da vozi u tišni.

Stigli su u Prizren u jutarnjim časovima. Raspitavši se unaokolo, Markus je pronašao stan, koji će odgovarati njihovim potrebama.

„I kažeš, brate, da si došao da pomogneš našu stvar?“ upitao ga je stanodavac, krezubi i ćelavi debeljko u masnoj potkošulji. Nudio im je dvosoban stan u prizemlju.

„Naravno, brate, sada kada su oni prokleti Srbi ponovo počeli sa provokacijama, dužnost svakog Albanca je da se bori za svoju zemlju. A sigurno će nam pomoći i naši prijatelji sa Zapada. Doveo sam i ženu, a decu sam ostavio gore u Norveškoj, čuva ih moja majka. Izvini što ne govorim najbolje albanski, otišli smo odavde dok sam bio mali, pa sam dosta zaboravio.“

„Nije bitno kako govoriš, važno je kako razmišljaš, a po tome se vidi da si pravi  Albanac. Majka može da ti bude ponosna što ima sina, koji je spreman da umre za svoju zemlju“, odgovorio je stanodavac. Jelenu je samo okrznuo pogledom, ne posvećujući joj više od delića sekunde pažnje.

Kada su napokon ostali sami, Jelena je skinula burku i glasno udahnula.

„Napkon je izašao, već sam mislila da nikad neće otići. “

„Hajde, de, šta se buniš, mogla si i gore da prođeš.“

„Sigurno, ali mogla sam i bolje.“

„Osveži se malo, pa da  ispitamo teren“, rekao je Markus dok se presvlačio.

Pola sata kasnije, kada su se vrlo malo odmorili, uputili su se van grada ka manastiru svetih Arhanđela.

„Šteta što svaki fantizam isključuje osećaj za istoriju i umetnost drugih.“, primetio je Markus dok su iz automobila posmatrali manastirski kompleks.

„Da, manastir podignut od strane Dušana Silnog sada je bio u jadnom stanju. U martu 2004, Šiptari su opljačkali i zapali manastir, dok su vojnici KFOR-a samo stajali sa strane. I taj KFOR, nečinjenjem su proizveli štete na Kosovu koliko i Albanci“, gorko je rekla Jelena. „Ovo Kosovo je gorka rana. Nekad pomislim da su oni starci možda i u pravu, možda je to stvarno najbolji način da dođemo do konačnog odgovora na kosovsko pitanje.“

„42, to je konačni odgovor.“, mirno je odvratio Markus.

Jelena ga je posmatrala nekoliko trenutaka zatečena neobičnim odgovorom, ali joj je slabašan osmeh osvetlio lice kada se ipak setila poznatog dela na koje se Markus poziva.

„To je najbolji odgovor, koji mogu da ti dam, jer sve ostalo vodi ka konačnom rešenju, a to je 1939. dovelo do skoro 80 miliona mrtvih.“, nastavio je Markus, dok su se udaljavali od manastira.

„Znam, ali sama pomisao da jedan rat može dovesti do okončanja svih drugih ratova, je usitinu primamljiva.“

„Predivna utopuja, koliko mi se čini. Nisi prva koja misli da će tako rešiti sve probleme.“

„Da, naravno“, produžila je jelena tužno. „Svesna sam da, sve i da Srbija ponovo osvoji fizičkom silom Kosovo i Metohiju, uz blagoslov Zapada i Istoka, morali bi da pobijemo sve Albance. Mlade i stare, odrasle i decu i sve njihove pristalice, jer bi inače strepeli od stalnih terorističkih napada. Bojim se da je istrebljenje celog naroda ipak previsoka cena.“

„Drago mi je što tako misliš. Žao mi je što je Srbija došla u ovakvu siutuaciju, ali to je samo rezultat grešaka koje su napravila vaša rukovodstva u prošlosti“, mirno je odvratio Markus. „Sad, pošto smo na istim dužinama, hajde da probamo da nađemo taj Vojnovićev kompleks.“

„Sebedin nas je ponovo spasio, zar ne?“ pitala je Jelena. „Uspeo je da poveže Vojnovića sa Platinum Co, kompanijom za ispitivanje i iskopavanje plemetih metala, sa sedištem u Londonu.“

„Da, klinac je genijalan, možda bih mogao da ga vrbujem za Agenciju, odlično bi nam došao takav čovek.“

Markus je osetio oštar Jelenin pogled sakriven ispod burke.

„Samo se šalim, on nikada ne bi pristao da radi za nas, i bio bi veća opasnost po Agenciju, nego što bi imali koristi od njega. Moraću nekako da mu se odužim za sve što je učinio za nas, naravno, pod uslovom da izvučemo žive glave.“

Vozili su još neko vreme dok nisu stigli do prepreke. Žičana ograda sa tablom na kojoj je na albanskom, srpskom i engleskom pisalo da je najstrože zabranjen prolaz kroz kapiju, bez posebnih dozvola. Ispred kapije su stajali naoružani vojnici. Markus im je prišao široko se osmehujući. Jelena je sve vreme sedela u autu ne pomerajući se i čvrsto stežući dršku svog pištolja, rukama mokrim od znoja. Markus je stražarima pokazao lažne američke pasoše, pokazivao je na auto i Jelenu, stražari su pogledali i zaverenički se nasmejali. Jelena nije čula šta govore, ali joj ipak bio jasan smisao. Nakon što su se muškarci rukovali i tapšali po ramenima, Markus se vratio u auto.

„Da li si bar bio toliko pristojan da im kažeš da sam tvoja žena?“ upitala ga je.

„Ko još ženu vodi u izlete po zabačenim puteljcima?“ bezazleno je odvratio Markus. „Ograda se proteže oko celog imanja, oni čuvaju spoljne parametre. Izgleda da je privatno obezbeđenje unutra, pošto su mi vojnici rekli da je sreća da sam naišao na njih. Oni drugi pucaju bez pitanja. Istovremeno su mi uštedeli i noćno šunjanje po šumi. Pošto misle da idem u štetu, rekli su mi da se ne približavam suviše ogradi, jer su svuda postavljeni senzori za pokret, kamere, vrhunsko tehnološko obezbeđenje. Hajde da se vratimo u stan pa ću od mojih tražiti satelitske snimke.“

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324,   2526, 27

slika – geralt

 
8 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 8, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , ,

Drugo carstvo 27

Drugo carstvo 27

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25, 26

Nastavili su da voze. istrajno idući na istok. Prateći profesorove smernice, uputili se se ka Gružanskom jezeru. Markus se sve vreme držao šumskih i poljskih puteva.

„Na jezeru živi moj bivši student i dugogodišnji prijatelj. Godinama se bavi izdavanjem apartmana, tako da nikome neće biti sumnjivo što ima goste, pogotovo sada u jeku turističke sezone. Pored toga, on je krajnje diskretan čovek, tako da sigurno neće nikome pričati o našem prisustvu. “

„Nemamo baš mnogo izbora, moramo da se pregrupišemo i prikupimo sveže informacije. Pre toga, moramo samo da se pobrinemo za ovaj auto, izgužvan i izbušen, suviše je uočljiv. Mislim da ćete kasnije morati da pozovete prijatelja da nas pokupi.“

Vozili su još nekoliko kilometara, dok Markus nije našao odgovarajuće mesto, šumu iznad samog Gružanskog jezera. Izašli su iz Lade i izneli sve svoje stvari. Markus je potom odvezao napaćenog terenca van puta dublje u šumu. Vratio se pešice nakon dvadesetak minuta.

„Sakrio sam ga najbolje što sam mogao. Važno je samo da ga ne nađu u narednih dvadeset i četiri sata. Sad, mislim da je najbolje da pozovemo vašeg bivšeg studenta, čini mi se da ne bi izgledalo suviše uverljivo kada bi se pojavili iz šume ovako obučeni.“

Jelena je osmotrila svo troje. Markus u lanenom sivom odelu i kožnim cipelama, Jelena u patikama, farmerkama i kožnoj jakni, a profesor Marković u gumenim popkama, somotskim pantalonama i džemperu. Nasmejala se na taj prizor.

„Da, defintivno će biti najbolje da sačekamo profesorovog studenta.“

Pola sata kasnije, došao je po njih Golf star dvadesetak godina. Vozač je bio prijatan prosed muškarac, širokog osmeha i velikog stomaka.

„Petre, pa ti si svaki put sve veći i veći.“, obratio mu se kroz osmeh profesor Marinković.

„Profesore, to su samo krupne kosti i bebeće salce.“, odvratio je debeljko smejući se.

„Petre, pošao sam sa prijateljima u razgledanje okoline. Međutim, pokvario nam se auto nedaleko odavde.“

„Kažite gde, da pošaljem nekog da vam doveze auto?“, zabrinuto je rekao Petar.

Profesor se zbunio.

„Nema potrebe.“, ubacio se Markus „Pozvali smo već šlep službu i odvezli su auto u Čačak.“

„Da, a ja sam predložio da došetamo do tebe da prespavamo i da uživamo u tvojim ribljim specijalitetima.“, nastavio je profesor osmehujući se. „Kada sam shvatio da si ipak udaljeniji nego što sam mislio, onda smo zaključili da je najbolje da te pozovemo i da nam uštediš pešačenje. Eh, nisam više mlad, nekada bih prepešačio mnogo više, bez da se umorim. Teška li si starosti.“

„Neka, neka profesore, drago mi je da ste me pozvali. Dok god vas služi mozak, vi ćete biti mladi. Hajdemo sada, taman ćemo stići na vreme na kasni ručak. Pijani šaran je bio skoro gotov kada sam pošao po vas.“

Četrdesetak minuta kasnije, nakon što su smešteni u skromne, ali čiste i sa ukusom sređene sobe, istuširali su se i sišli u restoran. Markus se začudio što su svi žustro polemisali. Okrenuo se Petru, koji je upravo izneo hranu za njihov sto.

„Dok smo se vozili, spomenuli ste neka današnja zbivanja, ali nije mi baš najjasnije o čemu pričate. Poslednjih nekoliko sati smo bili isključeni iz svih dešavanja oko nas.“

„Jao, pa vi ne znate. A ja se sve vreme pitam, kako ste tako mirni.? Ljudi, mi smo od danas u ratu sa Albanijom.“, začuđeno je odvratio Petar.

Za stolom je zavladao tajac.

„Kakav rat? Rano jutros nismo bili u ratu. Šta se dogodilo?“, zbunjeno je upitala Jelena.

„Postavili su bombu u policijsku stanicu, u odelenje za krvne i seksualne delikte. Dvojica su mrtva, a ima i povređenih.“

Jelena je prebledela, Petar je nastavio uzbuđeno.

„Vlada je Albancima dala ultimatum od pet dana da privedu odgovorne. Evo,pogledajte sami na internetu.“, odvratio je Petar, pružajući svoj tablet.

Markus i Jelena su se udubili u vesti.

„Slušajte, profesore. Jutros oko devet, eksplodirala je bomba u sedištu Odelenjea za krvne i seksualne delikte. Poginuli su Goran Petković, Stanko Tozić, a inspektor Zoran Mileta je povređen, ali je van životne opasnosti. Odgovornost za napade je preuzela malo poznata organizacija, Shqiperia e Madhe, Velika Albanija… Kamenko je poginuo, Toza je mrtav, Zoran povređen.  Ne mogu da verujem. Jednostavno ne mogu da verujem…“

Jeleni su se oči ispunile suzama, a telo su joj potresli jecaji. Markus je nežno uhvatio njenu šaku i umirujućim glasom rekao:

„Sad pre svega, moraš da razmišljaš kao inspektork aTodorović, a ne kao Jelena Todorović. nije trenutak da se slomiš. Kad se sve završi, možeš slobodno da se raspadneš u milion delova.“

Gledala je u njegove oči nekoliko sekundi, uzdahnula i obrisala suze.

„U pravu si. Kada se sve završi, mislim da ću nedelju dana provesti u krevetu uz slatkiše i romatnične komedije.“, odvratila je kroz slabašni osmeh. „Vidi ovo… Lazar Vojnović je sinoć razgovarao sa inspektorima. Izgleda da je razgovor bio veoma kratak, jer je već pola sata kasnije davao izjavu za štampu. Evo, ima i snimak.“

Gledali su u konfernciju za novinare, očigledno održanu ispred sedišta Vojnovićeve kompanije. Poznati tajkun se samouvereno obraćao novinarima, sve vreme gestikulirajući rukama.

„Šiptari nam ubijaju ljude u sred Beograda, a naši političari koriste trenutak da se obračunavaju sa političkim neistomišljenicima, umesto da organizuju odbranu zemlje. Zato su poslali svoje sluge da razgovaraju sa mnom. Žele da ućutkaju sve one koji se bore da Srbija ponovo postane jaka. Naredile im gazde sa zapada da prodaju ovu zemlju za sitniš. Jude, prodali su se za trideset srebrenjaka. Ali, neće me se tako lako rešiti. Ako je zločin voleti svoju zemlju, onda sam ja kriminalac.“

„Izgleda da je Kamenko ipak krenuo u akciju, a to mu se obilo o glavu.“, prokomentarisao je Markus.

„Čekaj, ima još neki snimak.Trenutno se održavaju protesti u Beogradu, Vojnović je i tamo održao govor.“

Snimak je prikazivao nepreglednu masu ljudi, koja je prekrila ceo plato ispred Skupštine.

Vojnović je stajao na bini okrenutoj ka pionirskom parku. Iza njega su stajali muškarci u maskirnim uniformama. Jelena nije mogla da razazna ambleme, činilo joj se da liči na krst iznad kojeg je nešto zlatnona. Lazar Vojnović je energično mahao rukama dok je govorio.

„Jutros nas je zadesila još jedna tragedija. Šiptari su ubili naše inspektore, naše heroje, ljude koji su svakodnevno bili na braniku otadžbine. Njihova imena stajaće ravnopravno uz brojna imena naše slavne prošlosti. Njihova žrtva nikad ne sme biti zaboravljena!“

Čuo se huk mase, a nakon nekoliko trenutaka, Vojnović je nastavio.

„Dok izdajnička vlada razmišlja šta da radi, naši sinovi ginu! E, pa, kažem da je dosta. Ako oni neće, mi ćemo sami braniti ono što je naše. Jer ako ih sada ne zaustavimo, Šiptari će nas ubijati jednog po jednog, uz prećutnu saglasnost ove izdajničke vlade. Mi smo slobodarski i miroljubiv narod. Ali onaj koji krene na nas suočiće se sa čoprom besnih vukova. Ne damo našu zemlji u naše domove! Zato pozivam sve patriote, sve građane, mlade i stare, svih političkih orijentacija, da ustanu u odbranu naše jedine zemlje, naše majke Srbije.Vreme je da ponovo postanemo ratinici Cara Dušana i da primenjujemo Dušanov zakonik.“ 

Sa razglas se začulo recitovanje:

„Svi junaci, svi vukovi 
Pod barjak Srpski
Uz pomoć Boga
I oštrog mača
U odbranu naroda
I svetih relikvija
Za spas Carstva
I Dušanovog Zakona.“

Skandiranje mase zaglušilo je zadnje Vojnovićeve reči. Iz hiljada grla, čulo se skandiranje „Lazare Dušane, Lazare Dušane…“.

Jelena je bila zapanjena. Nije mogla ni da zamisli da je Vojnović u stanju da upravlja masom na ovakav način. Nastavila je da čita vesti.

„Brojni mladići, ali i devojke se prijavljuju u tzv. Kampove za obuku u prirodi, ali je jasno da je to eufemizam u regrutne centre. Takođe, vojska je u stanju borbene pripravnosti i primećeni u su pokreti vojnih konvoja ka jugu Srbije. Vlada je pod pritiskom javnosti, uputila zahtev Albaniji, da u roku od pet dana izruči odgovorne za dva bombaška napada. Istovremeno prijavljeni su i albanski protesti u svernoj Grčkoj. Makedoniji, Crnoj Gori. Na nekoliko mesta su zabeležni i incidenti, kada su protestanti napali polciju, kamenicama i Molotovljevim koktelima…“, Jelena je sa nevericom odmahivala glavom. „Sve se odvija suviše brzo, nećemo stići na vreme.“

„Možda i nećemo“, odgovorio je Markus. „Ali ćemo dati sve od sebe da probamo. Pokušaj da saznaš nešto više o eksploziji preko svojih.“

Jelena se povukla u jedan ćošak sa telefonom i laptopom. Markus se odvojio na drugu stranu, iščitavajući vesti. Profesor Marinković je sa Petrom raspravljao o novonastaloj situaciji.

Markus je posmatrao Jelenu, nesvesnu njegovog pogleda. Gledao je kako namešta kosu, dok priča telefonom. Želeo je da zavuče prste u te rubin crvene vlasi. Znao je da možda može nečemu da se nada ako se sve završi dobro. Do tog trenutka, može samo krišom da je posmatra. Divio se njenoj fokusiranosti uprkos teškom teretu koji je nosila. Shvatio je da je u sanjarenju proveo deset minuta, te se vratio vestima. Posle nekog vremena, Jelena je prišla Markus vidno potresena.

„Poginuo je Kamenko, poginuo je i Toza, a Zoran je zaglavio u bolnici. Maločas sam se čula sa Sebijem. I dalje ne mogu da poverujem da ih više nema.“

Jelena je utonula u ćutanje, povremeno prekinuto tihim jecajem.

„A zamisli najneverovatniju vest u ovom ludilu. Moj deda Milutin, Mile, nestao je iz bolnice. Nikome nije jasno kao je uspeo da se provuče neopaženo. Sebi je ušao u snimke nadzornih kamera sa VMA, ali sve je izbrisano. Nije mi jasno, možda su i njega oteli da me drže što dalje od istrage.“

„Ako želiš, možeš da odustaneš u bilo kom trenutku. Ali ne verujem da bi to želela.“

Jelena je energično odmahnula glavom sa prkosom u očima, te je Markus nastavio.

„Vojnović je ključ svega. Moramo da ga lociramo i da pokušamo da ga na ovaj ili onaj način nateramo da sve obustavi. Ili da nabavimo neoborive dokaze koji bi ukazali na njegovu ulogu u rasprivanju ovog ratnog požara. Još samo da utvrdimo gde ćemo najlakše doći do njega.“

„Prizren“, začuo se glas profesora Marinkovića iza njihovih leđa.

 

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25, 26

slika – Greyerbaby

 
17 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 4, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 23

Drugo carstvo 23

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021, 22

Ni Markus ni Jelena nisu primetili sive oči koje su ih pratile kada su napuštali VMA. Visok, snažan muškarac, vojničkog držanja u uniformi vojske Srbije, rukava podvijenih preko snažnih ruku, gledao je za njima sve dok nisu ušli u taksi.
Otpuhnuo je poslednji dim cigarete i bacio opušak.

Mašio se telefona.

„Šefe, upravo su napustili bolnicu i ušli u taksi… Znam da nije bilo predviđeno da on završi u bolnici… Da, jasno mi je, rešiću, mada neće biti lako. Ima stalni nadzor… Jasno mi je da je moj posao da rešavam takve probleme. Ne brinite, za njih sam se već pobrinuo… Ne, sve je u redu, znam zakletvu.“

Prekinuo je vezu i pogledao tetovažu na unutrašnjoj strani podlaktice – pravoslavni krst okružen carskom krunom, a u pozadini se naziru otisci vučje šape.

Svi junaci, svi vukovi.
Pod barjak Srpski
Uz pomoć Boga
I sjajnog mača
U odbranu naroda
I svetih relikvija
Za spas Carstva
I Dušanovog Zakona.

Promrmljao je stihove sebi u bradu i vratio se u bolnicu.

Markus i Jelena su osmatrali kuću, činilo se da je prazna. Markus je ipak, otišao sam do kuće i prišao joj sa zadnje strane da bude siguran da ih ne čeka zamka.
Kada se uverio da je bezbedno, mahnuo je Jeleni.

Ušli su u kuću ne paleći svetlo, bile su im dovoljne baterijske lampe.

Kuću je obavijao zadah smrti. Krv po zidovima i po podu, polomljeno staklo, razbacane stvari.

„Kada i ako se završi ovaj haos, moraću da zasučem rukave i sve dobro izribam ili da nađem neku mučenicu koja će to uraditi umesto mene.“, tiho je prokomentarisala Jelena.

„Da živiš u Americi, mogla bi da pozoveš službu koja se samo time bavi.“, odgovorio je Markus.

„Da živim u Americi, teško da bi vodili ovaj razgovor“

Ušli su u radnu sobu dede Mileta. Masivni radni sto, na njemu lampa za čitanje i otvorena knjiga. Police ispunjene uredno poređanim knjigama i fasciklama.

„Jedino mesto u kući gde je Mile obično sam i gde sve mora da bude na svom mestu. Ovo je zapravo njegov centar i u njemu vlada savršena organizovanost. Nije džabe proveo tolike godine u službi. “

„Za razliku od ostatka kuće, gde dominira tvoj i Dušanov haos.“, odvratio je Markus kroz osmeh, setivši se dnevne sobe pretrpane knjigama i hodnika kroz koji se jedva prolazi od Dušanovih rekvizita. „Znamo li uopšte šta tražimo?“

„Da, bar se nadam. Reč koju je Mile napisao na zidu svojom krvlju, je najverovatnije Rudnik.“

„Kakav rudnik?“, upitao je Markus.

„Ne bilo kakav, planina rudnika. Tamo negde već decenijama živi dedin stari prijatelj, Jovan Marinković. Dolazio je povremeno u Beograd, čak smo i mi jednom ili dvaput, bili kod njega u gostima, kada sam bila mlađa.“

„Kakve bi on mogao da ima veze sa Dušanom ili bombom.“, bio je zbunjen Markus.

„Ne znam, nije mi jasno. On je istoričar i čini mi se stručnjak za srednjevekovnu Srbiju. Jedini Dušan sa kojim ima veze je car Dušan.“, nesigurno je odvratila, pregledajući fioke stola.

„Isto kao i onaj tajkun Vojnović.“

„Da, sad samo da nađem neki Marinkovićev telefon.“, odvratila je tražeći rokovnik. „Naravno, mogla bih da dobijem informacije i preko službene potrage, ali mislim da je ipak bolje da dajem što manje obaveštenja o našem kretanju.“

Markus se nasmejao.

„Počela si da razmišljaš kao agent, to je dobro. Rudnik, kažeš? To je dole kod Gornjeg Milanovca, ako se ne varam? Onda je bolje da nam sredim drugo vozilo.“
Sa tim rečima izašao je iz sobe, već birajući broj.

Sada, kada je bila sama, Jelenu su preplavila osećanja. Briga za nestalim sinom preplavila ju je poput cunamija. Nekoliko minuta je tiho jecala.

„Pile, naći će te mama, a onda će nečija majka crnu vunu da prede.“, progunđala je više za sebe i nastavila, šmrcajući i brišući suze, da pretražuje Miletove rokovnike. Srećom, on je i tu bio pedantan, te je brzo stigla do traženog broja. Izašla je iz sobe da potraži Markusa. Primetila je upaljeno svetlo na stepeništu koje vodi ka podrumu.

Izvukla je pištolj, naslonila leđa uza zid i krenula tiho niz stepenice. Poznata težina pištolja davala joj je prekopotrebnu sigurnost. U podrumu preuređenom u vežbaonicu, stajao je Markus razgledajući mačeve.

„Mačuješ?“, upitala je Jelena, spuštajući pištolj.

„Bio sam deo školskog tima, nisam bio loš.“, odvratio je nehajno odmeravajuči težinu i balans mača.

Jelena je prišla stalku i uzela drugi mač. Izula je cipele, skinula sako, zamahnula nekoliko puta mačem kroz vazduh.

Markus ju je odmeravao nekoliko trenutaka.

„Šta bi, ne biješ se sa devojčicama?“, zadirkivala ga je Jelena mašući mačem.

Markus se samo osmehnuo.

„Ne, a pogtovo ne sa devojčicama, koje su veštije od mene.“

„Eh, sad si ti kao neki džentlmen. Mislila sam da bar ti imaš petlju za borbu jedna na jednog.“, nastavila je podrugljivim tonom.

Ništa nije odgovorio. Skinuo je svoj sivi sako i uredno ga odložio u stranu. Izuo je cipele i čarape i takođe ih stavio pored sakoa.

Razgibao je ramena i ruke i stao u gard.

Bez upozorenja,  zamahom odozgo ka dole krenuo je ka Jeleni. Iako zatečena Markusovom brzinom, izvela je široku paradu u odgovor. Sečiva su se sudarila u uz zvonak zveket. Istog trenutka Jelena je prešla u kontra-napad. Spstila je sečivo ka Markusovoj glavi i vratu. Iskrenuo je telo u stranu i blokirao udarac štitnikom. Pokušao je iz tog položaja da ubode Jelenu, ali je ona sa lakoćom odbranila taj udarac. Razmenili su još nekoliko napada i konrtra-napada bez jasnog pobednika. Znoj se slivao niz njihova lica dok su išli jedno oko drugog. Iznenada, Markus je istupio napred i usmerio sečivo ka njenom vratu. Parirala je kratkim zamahom na gore, okrenula zglob i brzim udarcem izbila Markusov mač. Prislonila mu je sečivo uz grlo.

„Mislim da sam pobedila?“, zadovoljno se smeškala Jelena.

„Možda, a možda i nisi.“, zadihano je odvratio Markus. Munjevito se podvukao ispod mača, bridom šake izbio Jelenino sečivo, prislonio joj je podlakticu pod grlo i pritisnuo je uza zid.

Nekoliko sekundi su duboko disali, oboje donekle iznenađeni položajem u kome su se zatekli. Markus je gledao njene zelene oči i lagano spustio poljubac na Jelenine usne. Prihvatila je poljubac dok je jezikom ispitivla njegove usne. Markus je popustio svoj stisak nadlanicom.

„Izgleda da sam ipak pobedio.“, nasmešio se nežno gledajući u Jelenine oči.

„Da li si baš siguran?“, odvratila mu je vragolasto i spustila pogled.

Pogledao je na dole i tek sad je primetio da je na njegovo međunožje prislonjen tanak, ali dugačak nož.

„Ako malo pritisnem, moći ćeš da se zaposliš kao čuvar harema, ipak si mator za hor bečkih dečaka.

Nasmejao se i drugom rukom sklonio opasnost po svoje krunske dragulje i spustio još jedan poljubac na Jelenine usne.

Njeno telo je željno odgovorilo na ovaj poziv.

„Stani.“, rekla je i blago ga odgurnula.  „Ma koliko da mi se dopadaš, jednostavno ne mogu. Sve misli su mi trenutno usmerene na rat i razaranje, a ne na ljubav.“

„Uvek je vreme za ljubav“, odvratio je ne puštajući je iz zagrljaja.

Brzim pokretom zgrabila je Markusa za zlgob šake, izokrenula veštom polugom i oborila ga na pod. U sledećem trenutku, Markus je ležao sa stomkom na podu, ruke savijene iza leđa, sa Jelenom koja je sedela na njemu. Nežno mu je šapnula na uvo.

„Možda nastavimo gde smo stali, ali drugi put.“

Markus je trudeći se da zvuči dostojanstveno u nedostojanstvenom položaju, odvratio.

„Dobro držim te za reč, nemoj posle da moram da te podsećam na obećanje.“

„Nikako, ja sma žena od reči.“, nasmejala se širokim osmehom, dok je ustala sa Markusa i krenula uz stepenice. „Hajdemo sada na spavanje, sutra se rano ustaje.“

„A gde ćemo spavati?“, šeretski je upitao dok je vraćao ruku na mesto i zadovoljno odmeravo popunjenost Jeleninih farmerki, koje su mu lelujale pred očima.

„U Miletovoj radnoj sobi, odatle imamo najbolje šanse da se branimo, ako nas napadnu. Ja ću u fotelji, ti na podu.“, mirno je odvratila.“I prestani da mi odmeravaš dupe. Ovde si da sprečiš rat, a ne da zavodiš naivne Balkanke.“

„Neko i to mora da radi, misliš da je meni lako? , kroz osmeh je upitao Markus.

„Znam, na teškim si mukama. Ali hajde ipak da se malo odmorimo, sutra nas čeka naporan dan.“

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021, 22

slika PeterBriatka

 

 
16 komentara

Objavljeno od strane na septembar 7, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , ,

Drugo carstvo 20

Drugo carstvo 20

Drugo carstvo 123456789101112131415161718, 19

Sedeli su u stanici i držali u rukama čaše sa Skender-begom.

Alkohol je univerzalni lek umirenja na svim meridijanima, pogotovo ovde među Slovenima, pomislio je Markus dok je vrteo ćilibarsku tečnost u svojoj čaši.

Jelena je svom nadređenom Goranu Petroviću Kamenku podnosila izveštaj.

Sve vreme je pažljivo slušao, ne prekidajući izlaganje. Započela je sa sumnjama koje im je preneo Sabedin, nastavila sa razgovorom koji su vodili sa tajkunom Vojnovićem, da bi stigla do trenutka kada su uspešno izbegli napad.

Čim je Jelena privela kraju izlaganje, Kamenko se uključio.

„Каdа si me pozvala, odmah sam aktivirao raspoložive patrole da traže vaše napadače. Mada, naravno, ne nadam se suviše da ćemo uspeti da ih nađemo.“

Oboje su samo klimnuli glavom, znajući da je Kamenko u pravu.

„Ali, ako ih kojim čudom i nađemo, onda će nečija majka crnu vunu da prede. Ono što je stvano zanimljivo је moguća Vojnićeva uloga u svemu. Majku mu njegovu. Ovo će biti zajebano. Moram da razmislim. Malo koji bi sudija smeo da potpiše nalog za Vojnićevo prisluškivanje, možda jedan ili dvojica. U međuvremeno, nakačićemo mu se nelegalno. Kažeš da je onaj tvoj cigić sve iskopao?“

Jelena je samo potvrdno klimnula glavom. Kameni se čvrsto oslonio na radni sto.

„Klinac je neverovatan. Šteta što ne želi da radi za nas. Mada, ko bi ga krivio. Kada samo pomislim na naše plate, dođe mi da se zaposlim na trafici.“

„Sebedin je rekao da će pomoći koliko može, a to je bolje nego da radi za nas, pošto ga ne ograničavaju pravila službe.“ Odvratila je Jelena sa blagim osmehom.

„Dobro, dobro, to daje bar malo nade. Na žalost, jasno vam je, sve su posredni dokazi i ne možemo da pritisnemo Vojnovića. Možemo krišom da se zalepimo za njega, pa se možda nešto i pojavi. Nastavite dalje sa istragom i kao što sam rekao, terajte dokle god treba.“

Markus je pio kafu u zajedničkoj prostoriji, dok je čekao Jelenu.
Svi inspektori, osim Zorana, bili su na terenu.

„I kažeš, batice izvadile heklere? I to na policiju u sred bela dana? U je, to se nije dugo dešavalo na ovim ulicama, još od devedestih. “

„Čak i u Americi, kriminalci se uglavnom sustežu kada treba pucati u policiju“, odvratio je Markus.

„To je zato što kod vas znaju da će fasovati ili stolicu ili tri doživotne robije, sa pravom na žalbu nakon odležane prve“, kroz osmeh je rekao Zoran. Naslonio se udobnije u stolicu. Kako bi se pokrenuo , začulo bi se pucketanje njegove izbledele kožne jakne.

„Možda na filmu, ali u pravom životu, policajci realtivno često ginu na dužnosti.“ Mračno je rekao Markus.

„Čudna ste sorta, vi Amerikanci. Nekako ste od pokretačkog motora planete postali najomraženija država na svetu.“

„Da, neverovatno, zar ne?“ Složio se Markus klimajući glavom.

„Odvratna stvar je politika. Pretpostavljam da si gledao Ramba, treći deo?“ Upitao je Zoran, nehajno se ljujajući na stolici.

„Naravno, gledao sam ga nekoliko puta, mada nisam preterani  ljubitelj Staloneovih filmova, eventualno Rokija i to prvog dela.“

„Ako nisi primetio, kada se film završava, pisalo je da je posvećen hrabrim afganistanskim mudžahedinima. A posle rušenja Bliznakinja, promenjeno je u plemenitom afganistanskom narodu. Od podrške, pa do preoravanja jedne zemlje bombama za svega dvadesetak godina. O tome ti pričam.“

„Slažem se s atobom, ali slabo šta mogu da učinim u vezi sa tim. A i svojim radom sam se uvek trudio da pružim drugačiju sliku o Americi.“

„Znam , ne zameram ništa tebi i većini Amerikanaca, već političarima. Uprkos svemu, ja i dalje verujem u dobre strane Amerike. Što se mene tiče, mogao bih sve da vam oprostim samo zato što ste svetu dali rok end rol i Koka-kolu.“

„Za Koka-kolu ćemo tek odgovarati.“ Obojica su se nasmejali.

„Nego da mi pređemo na malo normalnije teme. Moram da te pitam“, nastavio je Zoran. „Koji ti je omiljeni rok bend?“

„Uh, moraću da te razočaram, što se tiče bendova ipak primat dajem AC/DC i Stonsima, u odnosu na domaće bendove“

Zoranovo lice odavalo je nevericu.

„Pored Dorsa, Elvisa, Kisa, Bič Bojsa i da ne nabrajam dalje, ti izabereš Australijance i Britance?“

„Šta da ti kažem, muzika koju slušam je uglavnom džez i dark kantri.“

„Već te vidim kako u nekoj drumskoj kafani, sa gomilom likova u kaubojkama i sa Stetsonom na glavi,  igraš kantri ples. Platio bih da to vidim.“ Kroz grcajući smeh rekao je Zoran.

„A ne nikako.“, počeo je  da se brani Markus. „Ne, dark kantri obično nema veze sa plesom. To je nešto što bi moglo da se nazove odmetnički kantri.“

„Još mi samo kaži da više voliš Jamahu od Harlija?“

„A ne, negde ipak moram da podvučem crtu.“,  kroz široki osmeh je odgovorio Markus. „Radije biram Harlija. Zapravo, u garaži me zapravo čeka jedan FXB iz ’81. Sređivao sam ga dve godine i ako dočekam da se vratim kući, napraviću turu od okeana do okeana.“

„Nemoj da pričaš da imaš FXB?“, zadivljeno je rekao Zoran. „Pre nekoliko godina sam vozio jednog. To je poezija na točkovima. I pazi, onda smo…“

Dok su Markus i Zoran pričali i igračkama za velike dečake, Jelena se zatvorila u svoju kancelariju i razgovarala sa dedom.

„Mile, patrola je tu zbog Dušanove i tvoje bezbednosti.“

„Baš će oni da nas zaštite, ako neko bude hteo da nas rokne.“

„Nemoj da se ponašaš kao dete. Vojnović mi je nedvosmisleno pretio. Ako želiš, dovešću Markusa da ti potvrdi.“

„Ne treba meni niko ništa da priča. Da sam se plašio svake šuše koja mi je pretila, davno bih napipao Lazu.“

„Rekao mi je da te pozdravim. Koliko se meni čini vas dvojica se dobro poznajete?“

„Mislio sam da smo se  dobro poznavali pre mnogo godina. Pogrešio sam. Ne želim sada da pričam o njemu. Samo želim da ti kažem da se čuvaš. Idem sada da onim mučenicima iz patrole odnesem kafu i nešto da gricnu.“

Jelena nije znala šta da misli o ovom razgovoru. Jedino je bila sigurna da joj ništa nije bilo jasnije.

Sedela je mirno nekoliko trenutaka, a onda joj je sinulo. Brzo je zgrabila slušalicu.

„Rale, prijatelju staru“, poletno je počela.

„Nemoj tu da mi cvrkućeš, nego kao prava žena reci šta ti treba.“

„Je li bilo neko neoubičajeno dešavanje vezano za cetinjski manastir?“

„Ne znam na šta misliš. Osim onog požara prošle godine, kada je poginuo jedan od sveštenika. Ne mogu da se setim ničeg drugog.“

„Hvala ti Rale, kao i uvek od veliek si pomoći.“

„Nema na čemu, uvek sam spreman da pomognem. Imaš li možda mešto sočno za mene?“

„Mogu samo da ti kažem da će ime zatresti sve kao zemljotres..“

„Nije lepo da mi tako golicaš maštu. Daj mi bar neki nagoveštaj.“

„Ipak ćeš morati malo da sačekaš, budi siguran da ćeš prvi imati vest.“

„Držim te za reč.“

Jelena se okrenula ka monitoru i potražila članke vezane za požar u cetinjskom manastiru.

Dvadesetak minuta kasnije, izašla je iz kancelarije i potražila Markusa. Zatekla ga je u veselom razgovoru sa Zoranom. 

„Meni je jako žao, što prekidam vaše dečačko čavrljanje, ali trebaš mi na kratko.“

Markus je prišao, upitno je gledajući.

„Idemo kod Kamenka, izgleda da imamo nešto što bi mogli da iskoristimo protiv Vojnovića.“

Goran Petković, Jelenin nadređeni, pažljivo je, podignutih obrva, slušao Jelenino izlaganje.

„Pre tri godine došlo je do požara u cetinjskom manastiru, kažu da ništa nije oštećeno, Počinalac je nađen mrtav, kažu da je mesecima bio maskiran u monaha. Tamo je čuvana kruna Cara Dušana.“

Značajno je pogledala u Markusa i  Kamenka, nisu reagovali.

„Zatim, biblioteka Instituta za društvene nauke u Moskvi, gorela je iste godine. Tamo je čuvan najstariji prepis Dušanovog zakonika.

Setite se da je 2004. goreo Hilandar. Tamo se čuvaju zastave za koje se pretpostavlja da su pripadale Dušanu.

Sve te predmete smo, kao što smo ti već rekli,  videli kod Vojnovića u kancelariji. On tvrdi da su u pitanju kopije, ali mislim da su zapravo originali i da on stoji iza tih akcija. Opčinjen je Dušanom Silnim i čini mi se da želi uspostavljanje drugog Dušanovog carstva.“ 

Po licima obojice muškaraca razlilo se konačno razumevanje onoga što su čuli od Jelene.

„Kučkin sin.“, izletelo je  Markusu„Moguće je da si potpuno u pravu i da čiča hoće da započne balkanski rat da bi stvorio novu verziju Dušanovog carstva. Ne znam kako je sve zamislio, ali scenario mi deluje realno.“

„Za početak prikuplja relikvije.“, nastavio je Goran Kamenko. „A baš bi to mogla da bude i naša šansa za napad. Odmah ću javiti sudiji Markoviću da postoji osnovana sumnja  da je Vojnović na nezakonit način došao do predmeta koji, u krajnjoj linij,  pripadaju Srbiji. Znam Markovića, svake godine na Hilandaru provede bar nekoliko dana. Neće mu se dopasti da čuje da ga je Vojnović namerno zapalio. Mala, odlično zapažanje, sad ćemo da mu pritegnemo muda.“

Zadovoljan smešak se razlio njegovim licem.

„Šefe, šta mislite o tome ako novinari slučajno dobiju neke detalje o istrazi protiv Vojnovića?“, upitala je Jelena. „To bi malo pojačalo pritisak. A i tako znamo da odavde stalno cure informacije.“

„Može, ali bilo bi dobro da novinari pričekaju bar sat vremena sa objavljivanjem te vesti, dok ne dobijem nalog za prisluškivanje i zvanično ispitivanje Vojnovića.“, kroz osmeh je odgovorio Kamenko. 

Jelena i Markus su krenuli ka vratima kancelarije, ali ih je zaustavio glas Jeleninog nadređenog. 

„Ah, da, zaboravih da vam kažem. Na Altini su našli su BMW koji vas je jurio. Izgoreo je, a u njemu se nalaze četiri tela. Forenzičari i patolog su na putu. Mislio sam da će vas to zanimati.“

Markus i Jelena su se pogledali i bez reči izašli iz kancelarije.

Jelena je uzela telefon.

„Rale, ako hoćeš priču za naslovnice, čekam te u Pendreku i lisicama za deset minuta.“ 

Drugo carstvo 123456789101112131415161718, 19

slika – tpsdave

 
31 komentara

Objavljeno od strane na avgust 21, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , ,

Drugo carstvo 19

Drugo carstvo 19

Drugo carstvo 1234567891011121314151617, 18

Ušli su ćutke u auto, Jelena je po navici uključila radio.

…policija i dalje istražuje povezanost Prištine i Tirane sa jučerašnjom bombom. Izvori bliski istrazi, kažu da će uskoro izaći sa konkretnim imenima nalogodavaca.

Brojni mladići čekaju u redovima da bi se upisali u tzv. Kampove za vežbe u prirodi, koji zapravo predstavljaju kampove za regrutaciju i obuku vojnika. Izvori nam kažu da obuku vrše pripadnici specijalnih jedinica sa ratnim iskustvom.

U isto vreme, zabeleženi su i nemiri širom regiona.

Markus i Jelena su samo razmenili poglede.

U Makedoniji, na Kosovu i Metohiji, čak i u Grčkoj zabeležni incidenti su u kojima su učestvovali pripadnici albanske manjine. Jedan od zahteva je spajanje sa Albanijom u jednu državu. Izgleda da počinju i protesti u Bosni i Hercegovini.

Premijer Jakovljević je danas izjavio sledeće: Zabrinut sam  zbog porasta tenzija u regionu. Srbija će, uprkos ličnom bolu i gubitku, koji nas je juče pogodio, ipak ostati garant mira i stabilnosti. Nadam se da protesti neće eskalirati nasiljem. U stalnom smo kontaktu sa vladama Grčke i Makedonije i spremni smo da im pružimo svu neophodnu pomoć. Takođe, sa najvećom pažnjom,  pratimo i dešavanja u Bosni i Hercegovini. Stabilan region je naša najveća i najiskrenija želja.

Svetske agencije izveštavaju o dostojanstvenoj protestnoj šetnji, i svet je zadivljen načinom sa kojim se nosimo sa našim bolom.

 „Ovo je odlično koordinisana akcija“, progunđao je Markus.

„Da, za onog ko želi da započne rat.“

Tek sada su bili sigurni da ih od novog, u najboljem slučaju, balkanskog rata, deli samo ishitrena reakcija nekog od regionalnih političara.

„Misliš da će Vojnović pristati da razgovara sa nama?“

„Nadam se da hoće. Nemam nameru da izađem iz zgrade dok ga ne vidimo.“

U tišini su se vozili preko Brankovog mosta, pa niz Bulevar Mihajala Pupina, da bi stigli do poslovnog kompleksa VL holdinga, koji se nalazi preko puta zgrade SIVa. 

Prišli su portiru, obučenom u teget sintetičko odelo. Dočekao ih je širok osmeh. Uputio ih je na poslednji sprat.

Na izlasku iz lifta, naišli su na sekretaricu, platinastu plavušu, napućenih crvenih usana. Dočekao ih je širok osmeh i donekle piskutav glas.

„Izvolite, da li mogu ikako da vam pomognem?“

„Možda“, odvratila je Jelena.“Želimo da porazgovaramo sa gospodinom Vojnovićem.“

„Gospodin Vojnović je trenutno zauzet, mogu da probam da vam zakažem sasatanak za recimo desetak dana.“ Pokušala je da ih odbije sekretarica, sa osmehom, ali odlučno.

„A da se lepo prošetaš i pitaš gospodina Vojnovića da li želi da nas primi? Kaži mu da je došla inspektorka Todorović iz Krvnih i seksualnih delikata i da bi mu bilo bolje da popriča sa mnom.“

Sekretarica je imala kiseli osmeh na licu, ali je ipak ustala iz svoje stolice i prošla kroz vrata koja su se nalazila iza njenog stola.

Vratila se veoma brzo.

„Gospodin Vojnović će vas primiti, slobodno uđite.“

Markus joj se nasmešio, na šta je ona pocrvenela. Prošli su kroz teška, drvena, izrezbarena vrata.

Sačekao ih je izuzetno vitalan starac, zalizane sede kose, još uvek pravog držanja i širokih ramena, obučenog u kvalitetno sivo trodelno odelo.

Prišao im je, srdačno se osmehujući, pružajući ruku. Jeleni je poljubio ruku,  a sa Markusom se rukovao. Kancelarija je bila prostrana sa masivnim drvenim stolom, koji je bio postavljen ispred ogromnih prozora. Zidovi su bili prekriveni drvenim oplatama, zastavama, mapama. Uz zidove su, pored drvenih polica sa knjigama, na drvenim rezbarenim pijedestalima stajale osvetljene staklene kutije. Markus nije bi siguran šta se nalazi u njima.

„Iako mi uvek pričinjava zadovljstvo poseta jedne izuzetno lepe žene, bojim se da nemam mnogo vremna za ćaskanje. Zanima me zašto neko iz krvnih delikata želi da razgovara sa mnom?“ Bilo je jasno da Lazar Vojnović, ne gube vreme na prazne priče. Nije seo u svoju fotelju, što je Markusu i Jeleni signalziralo da će ovo biti veoma kratak sastanak.

„Verovatno vam je sekretarica već prenela moje ime. Sa mnom je gospodin Markus Morison, moj kolega iz Amerike. Ovde je da nam pomogne oko rezrešenja jučerašnje ekspolozije.“

Vojnović ih je mirno posmatrao.

„Jučerašnji dan je bio strašna tragedija, ali nije mi baš najjasnije kako vam mogu pomoći. Naravno, uvek sam rado na usluzi našoj policiji.“

„Da li ste možda upoznati sa Kampovima za obuku u prirodi?“, upitala je Jelena.

Vojnović je uputio Jeleni blistav osmeh.

„Naravno, pomažem im povremeno finansijski, mada nemam ništa sa njihovim rukovođenjem. U svakom slučaju hvale vredna organizacija. Trude se da očuvaju tradicionalne vrednosti i da omladinu drže dalje od droge i lošeg uticaja.“

„Divite se Dušanu Silnom?“, upitao je Markus, dok je razgledao eksponate unutar staklenih kutija.

Biznismen je pažljivije pogledao Markusa.

„Bio je veličanstven vladar, da nije umro tako rano, verovatno bi uspeo da učvrsti državu i da je stabilnu preda na upravu Urošu i danas, ko zna, možda bi Srbija bila drugačijeg oblika.“

„Znači, vi se zalažete za Veliku Srbiju?“

„Nikako, to je samo u domenu Šta bi bilo kad bi bilo, intelektualna vežba.“

„Da li možda finansirate internet sajtove i forume?“, upitala je Jelena nehajno.

„Finansiram mnoge stvari, pretpostavljam da tu ima i internet sajtova. Znate, ne mogu da znam baš svako mesto gde odlazi moj novac, pogotovo kada su u pitanju manji iznosi. “

Jelena nije odgovrala, samo ga je pažljivo posmatrala.

„Ovo je, ako se ne varam, Dušanova kruna. Mislio sam da se čuva na Cetinju?“, prekinuo je Markus tišinu i usmerio razgovor u drugom pravcu.

„Naravno da se čuva tamo, ovo je samo replika, kao i svi ostali predmeti.“, sa blagim osmehom odgovorio je Vojnović. Iza Dušana su ostali samo retki predmeti, a i za njih se ne može sa sigurnošću reći da su njegovi. Evo, na primer ovde imam repliku prstena carice Teodore, zatim tanjir cara Dušana, originali su u Narodnom muzeju.“

„Vidim, imate i Dušanov zakonik. Verujem da ste za ponovno uvođenje istog?“, ubacila se Jelena.

„Da, izuzetno dobra kopija. Pretpostavljam da znate da je bio jedan od najnaprednijh zakonika tog doba. Mnoge odredbe bi mogle, bez izmene, da se primenjuju i danas. Vi se, kao zaštitnik mira, reda i građana, slažete sa mnom? Sramota je da se najstariji prepis Dušanovog zakonika čuva u Rusiji.“

Markus je posmatrao zidove sa kojih su visile zastave, pravougaona žuta ca crvenim dvoglavim orlom, kao i dve neobične trouglaste zastave.

Vojnović je nastavio sa objašnjavanjem.

„Za ovu pravougaonu se smatra da je bila carska zastava, po uzoru na vizantijsku zastavu, ali nije pouzdano utvrđeno. A za ove dve se misli da su pripadale Dušanu i da su možda u pitanju signalni ratni barjaci. Čuvaju se na Hilandaru, pretpostavlja se da ih Dušan ostavio prilikom posete manastiru. 1347 je bio sa caricom Jelenom  na Svetoj gori, da bi se sklonili od kuge koja je harala. Tada je bogato darivao Hilandar, da bi umilostivo monahe, ne bi li lakše prihvatili prisustvo žene. “

Jelena je taman htela da postavi još neko pitanje, kada je Vojnović progovorio prvi.

„Jelena, kako ti je deda Milutin?“

Iznenađena, nije znala kako da odgovori.

„Koliko je već u penziji, nadam se da je dobro?“

Posmartala je Vojnovića nekoliko trenutaka, a zatim odgovorila.

„Ima već desetak godina, ali se i dalje dobro drži. Mozak mu je oštar kao uvek. Nisam znala da se poznajete, nikad mi nije spomenuo.“

„Nekada davno smo se poznavali vrlo dobro. Ako s ene varam, ti imaš sina, čuvaj ga i voli, tako brzo odrastaju.“

Osmehnuo se stisnutim usnama.

Jelena je prebledela. Pretnja je bila nedvosmilsena. Zatezanje mišića na Markusovim leđima, ukazivalo je da je i on zaključio isto.

„Ne sviđa mi se kada stranci spominju moju porodicu, može se desiti da to greškom pomešam sa pretnjom, a to tek ne volim. Možda bi bilo pametno da ne napuštate grad.“ Hladno je odgovorila.

„Šta ti to misliš o meni? Samo sam želeo da budem ljubazan. Neću nigde putovati, u teškim vremenia, svi pravi sinovi Srbije, moraju da stanu uz nju.“

Jelena nije ništa odgovorila, okrenula se i u pratnji Markusa izašla iz kancelarije.

Kada su izašli iz zgrade, zapalila je cigaretu.

„Možeš li ti da voziš do stanice?“

„Naravno“, odvratio je Markus uzimajući ključeve od auta. Jelena je već držala telefon u rukama i brzo pričala.

„Šefe, upravo sam bila kod Vojnovića. Idemo ka stanici i sve ću ti ispričati. Možeš li odmah da organizuješ da jedna patrola bude stalno ispred moje kuće? Hvala, šefe, vidimo se brzo. “

Prekinula je vezu i pozvala sledeći broj.

„Mile, tvoj predosećaj je bio ispravan. Sad će Kamenko da pošalje patrolu, koja će biti stalno ispred kuće. Ne puštaj Dušana nigde bez pratnje i naravno, drži pištolj pri ruci. Čujemo se kasnije.“

Dok je vozio, Markus je često podizao pogled ka retrovizoru. Nekoliko puta se prebacio iz trake u traku.

„Nešto nije u redu?“, upitala je Jelena.

„Da, izgleda da nas neko prati, videću koliko je ozbiljan u tome.Veži se.“

Naglo je ubrzao. Auto ih je pratio.

„Da vidimo šta zapravo žele.“, progunđao je Markus i zaustavio na prvom autobuskom stajlištu i uključio sva četiri žmigavca. „Budi spremna.“ Rekao je dok je vadio svoj pištolj. Jeleni nije trebalo ništa govoriti i njen pištolj je bio spreman. Napeto su čekali da im priđu pratioci.

Crni Audi sa zatamnjenim staklima se zaustavio pored njih. Prozori na desnoj strani su se spustili. Iza njih su se pojavila namrgođena lica krako ošišanih mladića. Obojica su u rukama držali heklere, uperene ka Markusu i Jeleni. Markus je bio brži, zapucao je ka crnom autu iz koga se začuo krik. Stisnuo je papučicu gasa i uleteo u saobraćaj izazivajući brojne sirene i škripu guma.  Započela je vratolomna vožnja. Velikom brzinom su izleteli na Brankov most. Markus je vešto zaobilazio automobile ispred sebe. Primetio je da su napadači odustali da ih prate i skrenuli su sa mosta u Karađorđevu ulicu, jer su shvatili da je besimisleno da nastave poteru.

Jelena je ponovo uzela telefon.

„Šefe? Patrola je otišla kod mojih? Odlično. Ne, ne zovem zbog toga. Upravo je neka ekipa htela da nas izbuši heklerima. Ne, sve je u redu, dobro smo. Markus je bio brži . Verovatno je i ranio nekog od njih. Ne verujem da će išta značiti, ali bio je crni Audi. Sačekaj sekund. Jesi li video tablice?“

Markus je potvrdnu klimuo glavom i izdiktirao broj. Jelena ih je prenela svom nadređenom.

„Da, stižemo do stanice brzo.“

„Izgleda da su ulozi podignuti i da sada više nemamo izbora, sem da idemo do kraja.“, rekao je Markus, pažljivo proučavajući saobraćaj ispred sebe.

Jelena je klimnula glavom.

„Drugačiji izbor nikad nismo ni imali.“, mračno je odgovorila.

 

Drugo carstvo 1234567891011121314151617, 18

slika MichaelGaida

 
28 komentara

Objavljeno od strane na avgust 12, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , ,