RSS

Arhive oznaka: bomba

Drugo carstvo 17

Drugo carstvo 17

Drugo carstvo 123456789101112131415, 16

Markus i Jelena su bez većih zadržavanja u saobraćaju stigli do policijske stanice u ulici despota Stefana, mada je i dalje svi zovu 29. novembra, po jednom od najvažnijih praznika u bivšoj SFRJ – Danu Republike.

U kancelarijama su zatekli sve kolege. Jelena ih je upoznala sa Markusom. Očekivano, čini se da je najbolji kontakt ostvario sa Zoranom, dok je Ivan bio blago rezervisan.

Svi su se ušli u kancelariju Gorana „Kamenka“ .

„Kao što znate, Jelena je dobila partnera. Gospodin Morison je pridodat našem timu, ne bi probao da nam pomogne oko rešavanja ovog zločina od juče. Njegovo iskustvo, može samo da nam koristi. Nadam se da će te kolegu iz Amerike, prihvatiti kao domaćeg.“

Narvno, svima je bilo jasno da je to samo lep način da se kaže, da ne postoji nezavisna istraga, kao ni nezavisno sudstvo ili bilo šta drugo nezavisno u Srbiji. Mada su, sa druge strane, svi znali da je svaka pomoć dobrodošla, i da bez međunarodne policijske saradnje nema rešavanja međunarodnog kriminala.

„Sad, da vidimo da li ima nekih noviteta u odnosu na jučerašnji dan?“ Nastavio je „Kameni“.

„Za sada ne“, odgovorio je Toza. „Što se tiče eksploziva, nismo saznali ništa novo. Istražujemo mogućnost da li i kakvu je Aruz imao vojnu obuku. Istovremeno, pritisli smo sve naše šiptarske douišnike, nikad se ne zna šta sve može da ispliva.“

„Bila sam juče u Aruzovom stanu, verovatno ste čuli izveštaj. Stan  izgleda kao pozorišna scenografija, sve što nam je trebalo, sve je bilo tamo. Nisam se još čula sa forenzičarima, sinoć nisu imali ništa da mi kažu“, rekla je Jelena.

„Čuo sam se sa Jankom forenzičarem zbog eksploziva, pa me usput obavestio i za ovo. Nemaju ništa, kaže da su u stanu samo Aruzovi otisci. Čak nema ni otisaka vlasnika stana. Slažem se, stan je savršeno pripremljen. Ah, da, ipak su našli još neke otiske“, uz smeh je dodao Toza. „Pronašli su otiske nepoznatog muškarca na nekoliko mesta. Pustili su ih kroz program i tokom noći su dobili poklapanje.“

Toza je zadovoljno napravio dramsku pauzu, zadovoljan što ga svi netremice slušaju, a zatim nastavio:

„Ispostavilo se da otisci pripadaju nekom nazovi operativcu, iz BIA. Nema kvalifikacije da prazni kontejenere, a kamoli da radi tu gde je. Naravno, Janko je odmah zvao ove iz BIA da im kaže šta je našao. Tamo ima i ozbiljnih likova, znate i sami. Odveli su ga u onaj njihov podrum i malo pritisli. Kažu da je posle prvog pitanja, ne znam da li je bilo praćeno šamarom, plakao kao mala beba i da je zaboravio da stavi rukavice kada je ušao posle tebe u stan. Izgleda da je pola sata slinio, kumio ih, molio, preklinjao. Slinavko mali. Jelena, rekao ti je Janko da svratiš do njega, pa će  ti on sve ispričati sa više detalja, a kaže i da ima snimak.“

Usledila je erupcija smeha. Jelena, koja se dobro sećala operativca, zacenila se od smeha. Nakon nekoliko minuta, kada su podsmevanja završena, Zoran ih je sve pogledao i igrajući se minđušom ozbiljno rekao:

„Ja sam na pola očekivao da će  sinoć poslati nekog da raznese povorku koja je išla do alabanske ambasade. Mada bi verovatno takva akcija izazvala momentalo slanje svih raspoloživih trupa na Kosovo.“

Svi su se gunđajuči složili sa Zoranom.

„Kada smo kod trupa, ne znam da li je neko od vas, osim Zorana,  čuo da je počela mobilizaciija?“ Pitao je „Kamenko“, ne obazirući se zbunjene poglede prisutnih.

„Da, to je zanimljivo“, nastavio je Zoran. „Krenula je priča po ulici da neko stvara privatnu vojsku. Malo sam pustio pipke u tom pravcu. Izgleda da su na perfieriji i da su ih nazvali kampovi za vežbe u prirodi. Neverovatno je kako su se organizovali ovako brzo. Probaću da saznam više. Još uvek je sve poprilično obavijeno tajnom. Izgleda da se prijavljuju pojedini  momci iz različith desničarskih organizacija i stranaka.  Čini se da je interesovanje ogromno i da samo to što još uvek žele da tajno deluju, naas spašava da imamo redove momaka koji su spremni da budu topovsko meso.“

„To samo znači da ima nade za ovu našu zemlju“, žustro je odvrati Ivan. „Neće naša deca dozvoliti da Šipatri rade šta im volja. Ovog puta ćemo im napokon doakati.“

Zoran je taman udahnuo da svom kolegi saspe u lice nekoliko desetina pogrdnih reči, kada je „Kamenko“ oštro prekinuo raspravu.

„Nemojte opet da počinjete vas dvojica. Ne zaboravite da ste na prvom mestu policjaci i da  imate istragu pred sobom.  Znaš li još nešto?“ Upitao je Zorana.

„Najzanimljive je sledeće. Izgleda da iza svega stoji Lazar Vojnović.“

I jelena i Markus su se trgli na pomen tog imena, što nije prošlo neprimećeno od strane „Kamenka“.

„Šefe, ja sam razmišljala da posetim Vojnovića, mogu da ga pritisnem i oko tih paravojnih formacija.“

„Kako to? Imaš neku informaciju koju bi možda podelila sa nama?“

„Recimo da je više predosećaj.“

„Da, što da ne. Samo nemoj da gubiš fokus, ipak je glavno da razrešimo sve vezano za jučerašnju bombu.“

„Zar nismo već sve rešili, jasno je kao jedan i jedan da je kriv onaj Šiptar, a da je dobio naređenja iz Tirane. “ Iznervirano je rekao Ivan.

„Da li stvarno veruješ da se tek tako pojavio ludi Šiptar koji diže tramvaje u vazduh i da Tirana i Priština žele da uđu u otvoren rat sa nama?“ Upitao je Zoran sa ciničnim osmehom.

Pre nego što je rasprava stigla da se rasplamsa, njihov nadređeni, Goran „Kamenko“ je prekinuo diskusiju.

„Deco, slušajte me pažljivo. Potpuno se slažem sa Zokijem. Cela ova mutljavina sa bombom i dokazima koji nam isplivavaju, mi se uopšte ne sviđa. Bojim se da ćemo, ako nastavimo istragu čačnuti u neko zajebano osinje gnezdo.“

Svi su ga posmatrali bez reči.

Šta li se dešava? Da neće da obustave istragu? Pitao se Markus.

„Zato, predlažem sledeće“ nastavio je „Kamenko“. „Ko god od vas nije siguran da želi da nastavi može slobodno da se povuče, neću mu ništa zameriti. Znam da svi imate porodice, i njhova bezbednost mora da vam bude na prvom mestu. Ko god želi da se povuče, može slobodno odmah da ode kući i dobiće rešenje o godišnjem odmoru, koje će biti datirano na četiri dana unazad. Kao što rekoh, nećete trpeti nikakve posledice.“

Svi prisutni su ćutali i gledali u pod. Niko nije progovarao.Tišina je trajala nekoliko minuta.

„Dobro, drago mi je da je tako. Budite oprezni, ko zna koga ćemo naljutiti. Hajdemo onda polako i oprezno i da lepo rešimo slučaj. Jelena i Markus će obići Vojnovića. Tozo, ti nam ostaješ veza sa patolozima i forenzičarima. Zoki, gledaj da držiš na oku ovu novu vojsku. Ivane, tvoje je da pronjuškaš malo o Aruzu i njegovim kontaktima. Pretpostavljam da da si već išao u ono cigasnko naselje da pokupiš izjave?“

Ivan je prevrnuo očima.

„Ma jesam, teraj me u božju mater ,odradio sam uviđaj.“

„Koje cigansko naselje? Šta se desilo?“ Pitala je Jelena.

„Ma, grupa klinaca skinhedsa, upala je u cigansko naselje u Tošinom bunaru. Zapalili su nekoliko baraka, napravili gužvu. Sve bi bilo u redu da nije poginuo neki starac koji nije mogao da izađe iz kolibe. Ma, naći ćemo te klince do podneva“, samouvereno je rekao Ivan.

„Koji si ti buzdovan“, rekla mu je Jelena i izašla iz kancelarije,

Otišla je u svoju kancelariju i izvadila telefon.

„Sebi, jesi li dobro. Sad sam čula kakvo ste sranje imali. Da dođem do tebe?“

„Nema potebe, sve je u redu. Ja sam na onoj drugoj adresi, vidimo se. Imam nešto važno da ti kažem.“

„Ok, odmah dolazimo.“

 

Drugo carstvo 123456789101112131415, 16

 slika – byxt

 
9 komentara

Objavljeno od strane na avgust 1, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , ,

Drugo carstvo 11

Drugo carstvo 11

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10,

„…mi ćemo uskladiti naše poteze. Čelnici nepriznate kosovske vlade, poriču bilo kakvu povezanost sa napadom, ali to se od njih i očekivalo. Na kraju, želim da pozovem sve građane na dostojanstvo i da se uzdrže od naglih reakcija usmerenih ka našim građanima alabanske nacionalnosti“

Markus je utišao radio.

Sve se odvija suviše brzo, preostaje mu sve manje vremena da ugasi ovo bure baruta, koje će ih, ako eksplodira, sve oduvati na Mesec.

Sedeo je na klupci u Parku Luke Ćelovića. Ali pod tim imenom ga je znao retko ko u Beogradu,  svi su ga zvali – Picin park. Park se nalazi ispred ekonomskog fakulteta, ali je igrom slučaja bio i ostao secište prostitutki, te je zbog toga dobio opštepoznato ime.

Muškarac guste brade je seo pored Markusa.

„Sunce danas peče.“

„Ali će možda večeras kiša.“

Markus se u sebi nasmejao dok je razmišljao o gluposti ovih rečenica, ali besmisao je često deo posla tajnih službi.

Ćutali su nekoliko trenutaka. Markus je osmatrao pridošlicu i započeo razgovor na srpskom.

„Čuo si vesti?“

„Jesam. Živ nisam.“ Odgovorio je muškarac, nervozno čupkajući bradu, govorio je srpski sa jakim akcentom. „Mogu da te uverim da mi nije jasno šta se događa. Mi nemamo ništa sa tim. Niko ništa ne zna.“

Markus ga je i dalje oštro posmatrao.

„Teško mi je da poverujem u sve to u svetlu današnjih događaja.“

„Uvek ima usijanih glava, koje bi želeli da se razračunaju sa Srbima bombaškim i sličnim napadima, ali to nije zvanični stav moje vlade. Ne kažem da ne bih voleo da vidim moju zemlju bez Srba, ali znam da bombe nisu način, bolji rezultati se postižu novcem.“

„Nečiji stav ipak jeste.“ Mirno je odvratio Markus ne skidajući pogled sa pridošlice. „Šta znaš o ovom Azizu?“

„Srbi su kod njega pronašli naš diplomatski pasaoš, što nije ništa čudno, pošto je često bio deo delgacije u svojstvu obezbeđenaja. Upravo proveravamo sve njegove veze. Radio je u nekoliko navrata za našu službu, ali već duže vreme nije bio aktivan.“

„Verujem da ti je jasno da ste na ivici da započnete rat, nisam siguran kako bi ste prošli u slučaju da vam odbijemo podršku. A čini mi se  da vam ni Evropljani nisu suviše naklonjeni. Rešavajate problem dok još uvek možete. Obavesti me čim nešto saznaš, ma koliko bilo nevažno.“

Bez rukovanja, albanski agent je otišao i ostavio Markusa da luta mračnim lavirintima ispunjenim brojnim pretpostavkama. 

Markus je krenuo uz Kameničku, prešao Zeleni Venac i na Obilićevom vencu pronašao kafić Ludi šeširdžija. Bilo mu je jasno daje Jelena dobro odabrala mesto satanka. U kafiću je bila umerena gužva, ali to će im olakašati razgovor. Imao je samo četiri stola unutra i šest stolova u bašti. Markus je izabarao sto u samom dnu kafića. Sa tog mesta, mogao je da prati svako kretanje, a da niko ne može da mu priđe. Povrh svega, pored stola se nalazio i zadnji izlaz, koji je vodio ka Knez Mihajlovoj.

Markus je rešavao Sudoku, sve vreme budno osmatrajući okolinu.

Čim je saznao sa kim će sarađivati tokom istrage, odmah se potrudio da sazna sve što može o toj osobi. Neke informacije je pribavila Agencija preko kontaka u srpskoj policiji, a za neke je poszlužio sveznajući internet.

Iako je ceo fajl sa njenim podacima obrisao, zapamtio je sve što je u njemu pisalo.

Ponovo je razmišljao o onome što mu se činilo kao najvažnije. Sa jedne strane, bio je zabrintut, a sad druge impresioniran. 

Jelena Todorović, 38 god. Bez braće i sestara, majka 11-godišnjeg dečaka, razvedena, nekadašnja reprezentativka Srbije u mačeavanju i osvajač brojnih trunira u zemlji inostranstvu. Natprosečno inteligentna, izraženi individualac, pravdoljubiva, nacionalista, ali ne i šovinista, odličan strelac. Policijsku akademiju završila sa najvišim ocenama kao đak generacije. Otac joj je poginuo tokom bombardovanja SRJ 1999. Bio je jedan od stradalih u zgradi RTS-a. Majka umrla nekoliko meseci nakon toga od srčanog udara. Živi sa dedom, istaknutim bivšim operativem UDBA-e.

Markus je bio svestan da saradnja sa njom neće biti laka. Sudbina se često poigrava na najčudnije načine.

Crvenokosa žena, plavih očiju, istaknutih jagodica na uskom licu, visoka oko 170 cm, zastala je na vratima. Osmotrila je ceo kafić brzim, izvežbanim pogledom i odlučnim korakom krenula ka Markusu. Bez problema ju je prepoznao.

Lepša je nego na fotografiji, pomislio je.

 

Nastaviće se…

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10,

slika Josemdelaa

 
26 komentara

Objavljeno od strane na jun 28, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , , ,

Drugo carstvo 9

Drugo carstvo 9

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8

Zazvonio joj je telefon. Goran Kameni, njen glavnokomandujući. 

„Jelena, upravo sam saznao da su pronašli stan onog ludaka. Dojava mi je stigla nezvanično, znaš šta to znači. Specijalci su već krenuli. Požuri da stigneš, pre nego što unište sve dokaze. Stan se nalazi u Dalmatinskoj.“

Zgrabila je svoj ranac, istrčala iz kancelarije i požurila ka svom autu, i uz rotaciju i besomučno trubljenje uspela da stigne na navedenu adresu za manje od deset minuta. Dalmatinska ulica, iako jednosmerna, bila je zatvorena sa oba kraja. Tamo su se već pod punom ratnom opremom, sa fantomkama, nalazili kršni momci iz specijalnih jedinica.  I sasvim izvesno, spremali se da upadnu u stan svakog trenutka. Nekoliko policijskih vozila bilo je parkirano oko zgrade. Jelena se sigurnim korakom uputila ka njima.

„Zdravo, Jelena Todorović iz krvnih delikata. Dobro je da sam uspela da stignem na vreme. Nema nikog iz tužilaštva?“

Nehajno je upitala, kao da se ne događa ništa van propisa. Bilo joj je jasno da su oni ovde samo da održe bilo kakv privid da nešto rade. Nije obavešteno tužilaštvo, ni odeljenje za krvne i seksualne delikte, niko, tu sa samo specijalci, kao i jedan muškarac u odelu. Prišao joj je njihov komandant, Svetozar Janković. Visok i snažan muškarac vojničkog držanja. Jedini nije imao fantomku na licu, poznavala ga je, krut i oštar, ali ipak čovek na mestu.

„Vidi, dobili smo dojavu van redovnih kanala da je pronađen stan osumnjičenog. Bilo mi je jasno da da se ovde dešava nešto više, zato sam i javio Petkoviću, da nekog pošalje. Drago mi je što si ti došla. Pazi šta pričaš. Dobili smo pratnju iz BIA. Hajde sad, drži se iza nas, za svaki slučaj.“ Rekao joj je u pola glasa.

Pridružila se grupi. Operativac iz BIA-e, pun sebe, obratio se Jeleni.

„Njima je već rečeno, a sad da ponovim i tebi. Sve što pronađemo unutra, ja preuzimam i nosim u naš štab, da li ti je to jasno?“

Jelena ga je prezrivo odmerila od glave do pete. Usko pacovsko lice, slaba i retka kosa, smrdljiv dah, jeftino poliestersko odelo.

„Važi, dečko, sve što nađemo, možeš da poneseš. Naravno, ne moram da ti pričam da to baš nije sve po pravilima službe.“

Znala je da će mu povrediti sujetu, čim ga je nazvala dečkom, kao i time što ne poštuje njegov, takozvani, položaj.

„Slušaj. Ne zanima me šta ti misliš. Ovo je istraga najvećeg prioriteta i mene je lično minsitar Paunović poslao da rukovodim ovom akcijom. Neće meni tamo neka ženskica, koja glumi policajaca, da govori šta da radim.“

Nije ni udahnuo vaztduh, a Jelena mu se već unela u lice.

„Slušaj me, dečko, šta god ti mislio, ali ovo je istraga u kojoj je moje odeljenje nadležno, ma šta god mislili ti i tvoj ministarčić. Ne treba mi jedno politikantsko govance da mi priča koliko je ovo važna istraga. I ako mi slučajno usereš mesto zločina, sledeći posao će ti biti u horu bečkih dečaka. “

Otvorio je usta da nešto odgovori, ali ga je stegnula za mošnice sve dok nije pocrveneo i počeo da se uvija. Čuo se kikot ispod fantomki. Specijalci su se podgurkivali. 

„Pošto je i to rešeno, koji je plan upada?“ Pitala je Jelena komandanta Jankovića.

„Iako pretpostavljamo da je stan prazan, ništa ne prepuštamo slučaju. Prvo ulaze moji momci, proveravaju dali je stan čist i da slučajno nije postavljena neka bomba, za to je zaslužan naš Sima“. Sa ljubavlju je pomazio nemačkog ovčara, koji je stajao pored njih.

„Vas dvoje se držite pio strani dok vam ne kažem da možete da uđete.“ Ponovio je Janković.

Doveli su Simu, koji je onjušio vrata , ali nije reagovao. Njegov vodič se okrenuo ka ostalim specijalcima i podigao palac na gore. Po jedan od specijalaca je stajao na svakoj strani vrata, treći je držao ovna i na dogovoreni znak ih razvalio. Upali su u stan i u roku od nekoliko minuta utvrdili da je prazan i bezbedan. Jelena je ušla odmah za njima, a na kraju operativac iz BIA, čutljiv i još uvek crven u licu.

Specijalci su izašli iz stana, pored vrata je ostao samo Svetozar Janković, sigurno ne želeći da propusti, još neki mogući sukob između Jelene i muškarca iz BIA. 

Jelena je ušla, a operativac iz BIA, čutljiv i još uvek crven u licu je zastao na ulaznim vratima. Stav koji je zazuzeo šef specijalaca, mu je jasno govorio da je bolje da pričeka pored vrata, dok Jelena ne završi pretres.

U pitanju je bila garsonjera, krajnje oskudno opremljena. Stari krevet, čajna kuhinjica, nizak stočić, bez stolica, uzani plakar. Pre nego što je počela sa pretragom stana, uzela je telefon. Posle nekoliko sekundi, javio se mrzovoljan glas načelnika forenzičarske službe, Janka Majstorovića.

„Ako će neko da me prekida svakih pet minuta, dođite ovde, pa sami radite moj posao, a ja idem u tri lepe, u moj čamac na Tisi i bole me baš.“

„Izvini, Janko, nisam zvala zbog izveštaja. Mada bih cenila kada bi mi dao nešto.“ Odvratila je Jelena, kroz osmeh. „Zovem, da ti kažem,da sam u bombaševom stanu.“

U kakvom, bre, stanu, zašto ja ništa ne znam o tome?“ Besno je odvratio.

„Zato što sam i ja ovde slučajno, pošalji ekipu, gledaću da ne kontaminiram suviše mesto zločina.“

Navukla je rukavice i nazuvke za obuću. Prvo je, pre nego što je, uopšte započela sa pretragom stančića, par minuta samo posmatrala okruženje, dozvoljavajući mozgu da podsvesno prikuplja informacije. Ne bi bio prvi put da reši slučaj zahvaljujući detalju, koji je slučajno upila.  Zatim je snimila nekoliko fotografija telefonom. Okrenula se muškarcu iz BIA.

„Ne pipaj ništa, dok ti ja ne dozvolim i dok ne dođu forenzičari. Svetozare, možeš li ti da se pobrineš za to.“

„Naravno, inspektorko Todorović.“ Odvratio je uz osmeh vođa specijalaca.

Prvi Jelenin utisak je bio da je stan izuzetno čist. Otvorila je ormariće u kuhinjici, činilo se da nema ničeg neoubičajenog, samo kuhinjsko posuđe. Svi sudovi su bili oprani. Frižider je bio potpuno prazan. Na stolu su bile samo dnevne novine od pre dva dana. Krevet je bio namešten i zategnut.

U ormariću pored kreveta, nalazila se sportska torba, nakon što ju je uslikala, Jelena je otvorila torbu. U njoj su se nalazio diplomatski crni kosovski pasoš na ime Lirim Aruz. Pored toga, tu su bile i pamfleti o ujedninjenju svih Albanaca pod jednu zastavu. Mobilni telefon. Sve vreme je stajala tako da natkriva torbu, uskraćujući je pogledu operativcu iz BIA. Osećela je na leđima užarni pogled. Znala je da nema mnogo vremena. Uključila je opciju kloniranja na telefonu i za manje od minuta prebacila sve podatke na svoj telefon dok se pravila da snima sadržaj torbe. Ipak su štreberske žurke sa ekipom iz odeljenja za visokotehnološki kriminal imale i svojih dobrih strana.

Pregledala je ceo stan za manje od 10 minuta. Bilo joj je jasno šta ovde vidi, nije bilo potrebe da se dalje zadržava.

„Dečko, ostavljam ti sve da odneseš svom dragom ministru. Preporučila bih ti da sačekaš da stigne neko od Majstrorovićevih forenzičara, oni možda neće biti nežni kao ja.“

Prišla mu je na pola koraka, zamahnula rukom ka njegovom međunožju. Povukao se unazad sa uplašenim izrazom lica.

„Moša, dečko, šta se trzaš.“

Fora jeste klinačka i potpuno bespotrebna, ali jednostavno nije mogla da odoli. Sitna i besmilena pobeda, ali joj ipak malo popravila sumorno raspoloženje.
Mahnula je specijalcima, sela u auto i tek tada je okrenula broj.

„Šefe, ovo moram odmah da vam kažem, pre nego što čujete od drugih. Ovaj stan je savršen, uređen je kao po knjizi. Bio je ovde samo jedan Paunovićev čovek.“

Jasno mi je. Očekivao sam tako nešto. Ponavljam ti još jednom, budi pametna, a ja ti čuvam leđa.“ Brižno je odvratio načelnik Petković.

Pozvala je još jedan broj.

„Mogu li da svratim? Imam problem i treba mi tvoja pomoć.“

Nakon potvrdnog odgovora, startovala je moćan motor svog auta.

Dok se vozila autoputem, zazvonio joj je telefon, broj je bio nepoznat.

„Inspektor Todorović?“ Pitao je muški glas na srpskom sa neobičnim naglaskom. Neki gastarbajter.

„Ja sam.“

„Zovem se Markus Morison. U ambasadi mi je rečeno da se vama javim, zbog istrage.“

Jelena je ćutala, par trenutaka. Američki obaveštajac, samo joj je još to trebalo.

„Da li me čujete?“

„Čujem vas. Sve mi je jasno. Ne mogu sad da pričam, vozim.“

„Bilo bi dobro da se nađemo, samo kažite gde i kad?“

„Sad sam u gužvi, neka bude za sat vremena. Znate li gde se nalazi Ludi šeširdžija?“

„Naći ću, vidimo se tamo.“

„Kako ćemo se prepoznati, kako izgledate?“

„Ne brinite, prepoznaću vas…“

Iznervirano je prekinula vezu. Razmišljala je o današnjoj bombi, Amerikancu, kojeg su joj već prikačili, nameštenom mestu zločina. Zadubljena u svoje misli, nije ni primetila kada je stigla do odredišta.

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8,

slika Alexas_Fotos

 
16 komentara

Objavljeno od strane na jun 19, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 6

Drugo carstvo 6

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5

Markus je sedeo u kafiću u tržnom centru Ušće. Činilo se da je u Beogradu sasvim običan dan i da nije pre samo nekoliko sati bomba ubila dvadeset troje ljudi. Nije očekivao da će zadatak o spašavanju svetskog mira početi eksplozijom bombaša-samoubice u centru Beograda. Sve se zakuvalo brže nego što se nadao. Dok je razmišljao o budućim opcijama, primetio je visokog, samouverenog mladića, skladno građenog. Seo je pored Markusa i sagnuo se da veže pertle na cipelama. Markus je bio zadovoljan, mladi operativac je bar ispoštovao dogovren znak raspoznavanja. Vezivanje pertli je značilo da mogu da razgovaraju. Mladić je iz džepa izvadio kutiju cigareta i pritisnuo malo dugme na dnu. U pitanju je bio ometač signala. Radijus delovanja bio je oko dva metra, sasvim dovoljno da niko ne može da prisluškuje njihov razgovor.

„Dobar dan, gospodine, ne znam da li me se sećate, bio sam kod vas na obuci pre tri godine.“

„Da, Kit Karson, sećam se odlično. Pre dve i po godine si bio kod mene na obuci, bio si među boljim polaznicima, baš sam se pitao gde si završio. “

„Ovde sam već dve godine, činilo mi se kao mirno i prijatno mesto, baš sam mislio da se ovde više ništa ne dešava, ali današnji događaj me demantovao.“

„Šta znamo o bombi i samoubici. Da li je bilo neko upozorenje o mogućem napadu?“

„Ne, gospodine, nismo dobili nikakvo upozorenje, a znamo vrlo malo, skoro ništa. Za sad znamo da je u pitanju jedna bomba. Još uvek niko nije defintivno prihvatio odgovornost. “

„Vidim da internet portali, ne samo srpski, spominju mogućnost albaskog napada.“

„Da, ali još uvek nismo sigurni, možda je u pitanju samo bacanje prašine. Nije logično, Albanci su mnogo dobili poslednjih godina, ne znam zašto bi bacali bombe po Beogradu. Činjenica je da Albanci često koriste ratnu retoriku i da prete otimanjem ovog ili onog dela srpske teritorjie, ali to je samo to – retorika. Njihova priča se razvija sasvim dobro, ovakav potez može samo da im sruši sve što su do sada postigli. U svakom slučaju, Stiven Prajs mi je rekao da vam se potpuno stavim na raspolaganje i da vam pomognem na koji god način mogu. Doneo sam paket koji ste tražili.“ Karson je pokazao na ranac koji je spustio pored stola. Markus je samo klimnuo glavom.

„Hvala ti. Mislim da bi bilo najbolje kada bih se na neki način priključio zvaničnoj istrazi, naravno nezvanično. Možeš li da me ubaciš negde?“

„Naravno, gospodine, pretpostavio sam da ćete želeti tako nešto. Već sam kontaktirao jednog od ljudi iz policije sa kojim sarađujemo. Mislim da ću moći da vas priključim Odelenju za krvne i seksualne delikte. Smatram da BIA , VOS i ostale službe ne bi bile baš najsrećnije rešenje zbog vaše prošlosti.“

Markus je netremice gledao u mladića nekoliko trenutaka, a onda se slabašno osmehnuo.

„Potpuno si u pravu. Možda i ispadne od tebe dobar agent. Samo još jedna stvar. Promeni odelo.“

„Molim? Nije mi jasno, šta mu fali, ovo je Brioni odelo.“ Zbunjeno je upitao Karson.

„Znam šta je Brioni odelo, iako nema ni jedno, baš zato ti i kažem. Ono je odlično kad hoćeš da se pokažeš na večerama koje priređuje tvoj otac senator i kada ganjaš neke plitke devojčice, ali je ipak previše za jednu običnu šetnju tržnim centrom, Upada u oči, dobro znaš da agent ne treba da bude upadljiv. Čujemo se, nemoj me zvati, zvaću ja tebe.“

Sa tim rečima, Markus je ustao, stavio ranac na leđa i za nekoliko sekundi se izgubio u gužvi.

 

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5

slika MD__Janiska

 
33 komentara

Objavljeno od strane na jun 2, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , ,