RSS

Arhive oznaka: bomba

Drugo carstvo 30

Drugo carstvo 30

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   25262728, 29

 

 

„… kako prenose agencije, primećen je veliki broj Albanaca okupljenih u blizini baze Boundstil. Ne nose oružje i za sada sve deluje mirno. Uzvikuju anti američke parole i drže transparente sa antiameričkim natpisima –  Jenkie go home, Kosovo is not Syria. U bazi je proglašena najviša borbena gotovost i svi vojnici su dobili naređenje da koriste bojevu municiju, u slučaju da Albanci krenu ka kapiji.. Demonstracije su započele spontano, nakon izjave koja je došla is Stejt departmenta, kojom se najoštrije osuđuju teroristički napadi na Beograd. Američki zvaničnici su apelovali na kosovke i albanske vlasti da sarađuju sa Srbijom radi što bržeg otkrivanja počinilaca i organizatora. Prozvane vlade su najoštrije odbacile bilo kakvu svoju umešanost u navedene napade. Albanski premijer, izjavio je da je ovo nečuveno mešanje Amerike u unutrašnje pitanje jedne suvrene države .Albanija nikada nie priželjkivala rat, ali je spremna da odgovori na svaki čin agresije. Izjava američkih zvaničnika, jasno govori na koju su se stranu priklonili. A sad vesti iz zemlje, U prodavnicama su nezapamćene gužve, ljudi kupuju testenine, konzerve i drugu dugotrajnu hranu. Demonstracije u Srbiji su sve masovnije,  regrutni centri primaju  nezapamćeni broj prijava. Rezervisti su dobili vojne pozive da se pod punom opremom jave svojim nadležnim centrima. Ministrar odbrane Kovač, istakao je da je ponosan što su Srbi i dalje narod koji iznad svega ceni svoju slobodu i što ne dozvoljavaju da ih iko gazi na njihovoj rođenoj zemlji. Ako treba, svaki Srbin će uzeti oružje u ruke radi odbrane vekovnog ognjišta. Sad ceo svet vidi da su 1999.bombardovali pogrešnu stranu. Premijer Jakovljević ispred Vlade Srbije govorio jemirnijim  tonom. On apeluje na građane, da održe dostojanstvo u ovim teškim trenucima. Takođe je poručio građanima da nema potrebe da prave zalihe, neće biti nestašica. Dragi slušaoci, kao što vidite nema brige. Preživeli smo ratove, bombardovanje, preguraćemo i ovo sa  Albancima, a evo i idelane pesme“ 

Sa radia se čulo: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…“

Markus je isključio radio i okrenuo se ka Jeleni.

„Nisu ni svesni koliku su nam uslugu učinili. Kao što rekoh, i najmudriji pauk, nekad ostavi slabu nit. Vreme je za još nekoliko poziva.“

Uzeo je novi jednokratni telefon sa nekorišćenom  karticom.

„Ja sam. Ako ti se ne javim u roku od 24 sata, imam posao za tebe. Moram da ti kažem da je meta visoko.“

„Ne valjda POTUS?“ upitao je glas smejući se.

„Ne, ali skoro.“

Tišina trajae nekoliko sekundi. 

„Baš znaš da čoveku ulepšaš dan. Koliko?“

„Sve ono što sam skupio za sve ove godine“

„To teško da je dovoljno i da se skloni neverni muž“

„Tu je i moj Harli“, rekao je Markus sa uzdahom.

„Toliko je gadno? Što ne kažeš odmah tako, nego mi tu pričaš priče. Dogovoreno.“

Isključio je telefon, skinuo bateriju i sve zajedno ubacio u posudu koja je stajala na stolu i brzo zatvorio poklopac. Sobu je ispunio oštar miris kiseline.

„Ko je to bio?, upitala je Jelena.

„Neko kome sam davno pomogao da spasi porodicu. Ovaj naš plan bez plana, šupalj je kao sir i moram da pokrijem što je moguće više rupa.“

„Mora da si ga mnogo zadužio kada tražiš takvu uslugu od njega.“

„On dobro zna da nikad ne bih takvu uslugu tražio da nije ispravna“, mrko je odvratio Markus. Uzeo je drugi telefon.

„Koliko ih imaš?“ sa nevericom je upitala Jelena.

„Dovoljno, nadam se.“

Pozvao je novi broj

„Nadam se da te nisam probudio?“

„Nikako, čelična krila nikad ne spavaju.“

„ Jesi li i dalje na istom mestu?“

„Ništa me ne pitaj, sedimo ovde u bazi, kao u karantinu. Po ceo dan igramo karte i gledamo porniće.Oni čobani se okupili oko baze pa galame. A neće da nam dozvole da raščistimo gužvu za pet minuta. Da samo znaš sa kakvom malom sam trebao da se nađem…“

„Onda ću ti ja predložiti način da se malo zabaviš. Treba mi ogromna usluga.“

„Hoću li mnogo da padnem?“

„Ko zna, smanjenje čina, vojni sud, ali to si već  preživeo.“

Začuo se smeh sa druge strane.

„Hajde da te čujem.“

„Moraćeš da podigneš krila i da ispustiš teret na tačno određno mesto, pod nezgodnim uglom. Seti se Ratova zvezda.“

Tišina.

„Kakav teret?“

„Termalni“

„Hoćeš da pokrenem rat?“

„Ne, da ga zaustaviš“, odgovorio je Markus.

„Uh, za tako nešto mi ne gine doživotna robija.“

„Ma jok, pokvario se mehanizam, isustio si teret u nenseljenoj zoni, umesto u sred grad. Još ćeš biti i heroj. A kada te puste iz pritvora, javi se u Kuću zadovoljstva  i kaži da sam te ja poslao.“

„Sad pričaš kao čovek, za takvu ševu bih spustio teret gde god hoćeš.“

„Drago mi je. Koliko vremena imam od trenutka kada dobiješ signal?“

„15 minuta“

„Dobićeš sve podatke. Budi spreman, danas, najverovatnije sutra.“

Prekinuo je vezu. I ovaj telefon je doživeo situ sudbnu kao prethodik.

„Nešto mi se ne sviđaju ovi tvoji razgovori.  Čini mi se kao da planiraš samoubilačku misiju“, rekla je Jelena neodobravajuće, ispuštajući dim cigarete kroz nos.

Markus se okrenuo ka njoj.

„Svaka misija može biti poslednja, to sam naučio još na početku karijere. Ova nije izuzetak. Važno mi je da budeš uz mene do kraja i da mi veruješ. Apsolutno mi je prioritet da izvučeš Dušana, ma šta god da se desiilo. Plan je da dođemo do komandnog centra i da ga raznesmo. Pošto nismo opasani ekspolzivom, jedina je nada da neko isusti termalnu raketu kroz otvor za ventilaciju. Kada udari, stvari izuzetno visoku temperaturu i spržiće sve unutra kompleksa.  Pošto je izgrađen kao betonski sarkofag, šteta van kompleksa će biti minimalna. Čula si, kad uhvate moj signal imaćemo 15 minuta da se izvučemo.“

„Da li nam je to dovoljno vremena?“ upitala je.

„Mora biti.“

Sedeli su blizu jedno do drugog. Jelena se zagledala u njegove sive oči. Nagnula se i spustila dugačak i strastven poljubac na Markusove usne.

Ovog puta, Markus je bio taj koji je prekinuo. Blago ju je odgurnuo i zagledao se u njene zelene oči.

„Sigurna?“

„Nemoj da gubiš vreme na priču“, prošaputala je i ponovo ga poljubila.

Jelena je sela Markusu u krilo. Vrhovima prstiju, prelazila je preko njegovog lica. Nežno ga je ugrizla za usnu. Glasno je uzdahnuo. Markus se predao njenim dodirima, istovremeno ispitujući prstima udubljenje na Jeleninim leđima. Njene ruke su prelazile preko njegovih grudi. Markus je nežno ljubi njen vrat. Disali su sve brže i brže. Žurno su istraživali jedno drugo, znali su da nemaju mnogo vremena. Odeća je završila na podu. Mošusni miris je ispunio vazduh. Markus je nežno spustio Jelenu na leđa. Jezikom se spuštao sa njenih usana i vrata do grudi, a zatim niz čvrsti stomak, sve dok nije došao do središta njenog bića. Isturila je karlicu ka njegovom radoznalom jeziku i glasno zaječala. Jelenino telo je protresao talas zadovoljstva.

Povukla je Markusa ka sebi. Osetila je njegovo  uzbuđenje, pomerila se malo kako bi lakše ušao u nju. Ali on nije žurio, ušao je u nju samo vrhom, nadražujući osetljivi brežuljak prekriven nežnim  vlasima. Markusovo odlaganje, izazivalo je u Jeleni još veće uzbuđenje. Istovemeno se prstima i jezikom igrao njenim čvrstim grudima. Nakon što joj telo protresao još jedam talas zadovoljstva, više nije mogla da izdrži čekanje. Obujmila je Markusa nogama i privukla ga sebi, istovremeno se čvrsto pribijajući uz njegovo snažno telo.

Osetila je Markusovu čvrstu vrelinu duboko u sebi. Od zadovoljstva se ugrizla za usnu. Glasno je zaječala. Tela su im se sinhronizovala kao da se godinama poznaju. Njihov ritam bio je sve  brži i brži. Jelena je osetila da se Markus bliži vrhuncu. I dalje spojeni u strasti, zajedno su se okrenuli. Sad je ona bila gore i usporila je ritam. Polako su se njihali uživajući u pogledima na njhova oznojena tela.

„Neću moći još dugo da odlažem“, prodahtao je Markus.

Jelena se osmehnula i ubrzala njihanje kukovima, sve dok istovremeno nisu stigli do vrhunca. Drhtaj je prošao kroz njih, tresući ih poput struje. Jelena je prislonila glavu na Markusove grudi, osluškujući njegovo srce koje je udaralo poput indijanskih bubnjeva.

„Nemoj sad da mi otegneš, još nije sve gotovo“, mazno je rekla.

„Ne brini, nisam od onih koji posao ostavljaju nezavršen, a to ću možda da ti pokažem i malo kasnije“, odvratio je kroz smeh.

Posle nekog vremena, nakon zajedničkog tuširanjai i ispunjenog Markusovog obećanja, sedeli su na krevetu sa šoljama vruće i jake kafe. Markus je uzeo treći telefon i pružio ga Jeleni.

„Pozovi Sebedina, on je poslednji koji nam treba.“

Uzdahnula je i okrenula broj.

„Ćao Sebi, ja sam. Treba mi tvoja pomoć.“

„Znaš da samo treba da kažeš“, odvratio je veseo glas tehničkog genija.

„Dobro, Markus će ti objasniti  kako možeš da nam pomogneš.“

Markus je brzo uputio  mladića u plan. Razgovarali su jedva dva minuta.

„Sebi, hvala ti na svemu, dužni smo ti do neba“, završila je Jelena razgovor.

I ovaj telefon se pridružio prethodnima u posudi sa kiselinom.

„Sad nam samo preostaje da se nadamo da će sve ići po planu.“

 

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   25262728, 29

 

slika – niekverlaan

Advertisements
 
13 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 19, 2017 in Drugo carstvo, Uncategorized

 

Oznake: , , , ,

Drugo carstvo 27

Drugo carstvo 27

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25, 26

Nastavili su da voze. istrajno idući na istok. Prateći profesorove smernice, uputili se se ka Gružanskom jezeru. Markus se sve vreme držao šumskih i poljskih puteva.

„Na jezeru živi moj bivši student i dugogodišnji prijatelj. Godinama se bavi izdavanjem apartmana, tako da nikome neće biti sumnjivo što ima goste, pogotovo sada u jeku turističke sezone. Pored toga, on je krajnje diskretan čovek, tako da sigurno neće nikome pričati o našem prisustvu. “

„Nemamo baš mnogo izbora, moramo da se pregrupišemo i prikupimo sveže informacije. Pre toga, moramo samo da se pobrinemo za ovaj auto, izgužvan i izbušen, suviše je uočljiv. Mislim da ćete kasnije morati da pozovete prijatelja da nas pokupi.“

Vozili su još nekoliko kilometara, dok Markus nije našao odgovarajuće mesto, šumu iznad samog Gružanskog jezera. Izašli su iz Lade i izneli sve svoje stvari. Markus je potom odvezao napaćenog terenca van puta dublje u šumu. Vratio se pešice nakon dvadesetak minuta.

„Sakrio sam ga najbolje što sam mogao. Važno je samo da ga ne nađu u narednih dvadeset i četiri sata. Sad, mislim da je najbolje da pozovemo vašeg bivšeg studenta, čini mi se da ne bi izgledalo suviše uverljivo kada bi se pojavili iz šume ovako obučeni.“

Jelena je osmotrila svo troje. Markus u lanenom sivom odelu i kožnim cipelama, Jelena u patikama, farmerkama i kožnoj jakni, a profesor Marković u gumenim popkama, somotskim pantalonama i džemperu. Nasmejala se na taj prizor.

„Da, defintivno će biti najbolje da sačekamo profesorovog studenta.“

Pola sata kasnije, došao je po njih Golf star dvadesetak godina. Vozač je bio prijatan prosed muškarac, širokog osmeha i velikog stomaka.

„Petre, pa ti si svaki put sve veći i veći.“, obratio mu se kroz osmeh profesor Marinković.

„Profesore, to su samo krupne kosti i bebeće salce.“, odvratio je debeljko smejući se.

„Petre, pošao sam sa prijateljima u razgledanje okoline. Međutim, pokvario nam se auto nedaleko odavde.“

„Kažite gde, da pošaljem nekog da vam doveze auto?“, zabrinuto je rekao Petar.

Profesor se zbunio.

„Nema potrebe.“, ubacio se Markus „Pozvali smo već šlep službu i odvezli su auto u Čačak.“

„Da, a ja sam predložio da došetamo do tebe da prespavamo i da uživamo u tvojim ribljim specijalitetima.“, nastavio je profesor osmehujući se. „Kada sam shvatio da si ipak udaljeniji nego što sam mislio, onda smo zaključili da je najbolje da te pozovemo i da nam uštediš pešačenje. Eh, nisam više mlad, nekada bih prepešačio mnogo više, bez da se umorim. Teška li si starosti.“

„Neka, neka profesore, drago mi je da ste me pozvali. Dok god vas služi mozak, vi ćete biti mladi. Hajdemo sada, taman ćemo stići na vreme na kasni ručak. Pijani šaran je bio skoro gotov kada sam pošao po vas.“

Četrdesetak minuta kasnije, nakon što su smešteni u skromne, ali čiste i sa ukusom sređene sobe, istuširali su se i sišli u restoran. Markus se začudio što su svi žustro polemisali. Okrenuo se Petru, koji je upravo izneo hranu za njihov sto.

„Dok smo se vozili, spomenuli ste neka današnja zbivanja, ali nije mi baš najjasnije o čemu pričate. Poslednjih nekoliko sati smo bili isključeni iz svih dešavanja oko nas.“

„Jao, pa vi ne znate. A ja se sve vreme pitam, kako ste tako mirni.? Ljudi, mi smo od danas u ratu sa Albanijom.“, začuđeno je odvratio Petar.

Za stolom je zavladao tajac.

„Kakav rat? Rano jutros nismo bili u ratu. Šta se dogodilo?“, zbunjeno je upitala Jelena.

„Postavili su bombu u policijsku stanicu, u odelenje za krvne i seksualne delikte. Dvojica su mrtva, a ima i povređenih.“

Jelena je prebledela, Petar je nastavio uzbuđeno.

„Vlada je Albancima dala ultimatum od pet dana da privedu odgovorne. Evo,pogledajte sami na internetu.“, odvratio je Petar, pružajući svoj tablet.

Markus i Jelena su se udubili u vesti.

„Slušajte, profesore. Jutros oko devet, eksplodirala je bomba u sedištu Odelenjea za krvne i seksualne delikte. Poginuli su Goran Petković, Stanko Tozić, a inspektor Zoran Mileta je povređen, ali je van životne opasnosti. Odgovornost za napade je preuzela malo poznata organizacija, Shqiperia e Madhe, Velika Albanija… Kamenko je poginuo, Toza je mrtav, Zoran povređen.  Ne mogu da verujem. Jednostavno ne mogu da verujem…“

Jeleni su se oči ispunile suzama, a telo su joj potresli jecaji. Markus je nežno uhvatio njenu šaku i umirujućim glasom rekao:

„Sad pre svega, moraš da razmišljaš kao inspektork aTodorović, a ne kao Jelena Todorović. nije trenutak da se slomiš. Kad se sve završi, možeš slobodno da se raspadneš u milion delova.“

Gledala je u njegove oči nekoliko sekundi, uzdahnula i obrisala suze.

„U pravu si. Kada se sve završi, mislim da ću nedelju dana provesti u krevetu uz slatkiše i romatnične komedije.“, odvratila je kroz slabašni osmeh. „Vidi ovo… Lazar Vojnović je sinoć razgovarao sa inspektorima. Izgleda da je razgovor bio veoma kratak, jer je već pola sata kasnije davao izjavu za štampu. Evo, ima i snimak.“

Gledali su u konfernciju za novinare, očigledno održanu ispred sedišta Vojnovićeve kompanije. Poznati tajkun se samouvereno obraćao novinarima, sve vreme gestikulirajući rukama.

„Šiptari nam ubijaju ljude u sred Beograda, a naši političari koriste trenutak da se obračunavaju sa političkim neistomišljenicima, umesto da organizuju odbranu zemlje. Zato su poslali svoje sluge da razgovaraju sa mnom. Žele da ućutkaju sve one koji se bore da Srbija ponovo postane jaka. Naredile im gazde sa zapada da prodaju ovu zemlju za sitniš. Jude, prodali su se za trideset srebrenjaka. Ali, neće me se tako lako rešiti. Ako je zločin voleti svoju zemlju, onda sam ja kriminalac.“

„Izgleda da je Kamenko ipak krenuo u akciju, a to mu se obilo o glavu.“, prokomentarisao je Markus.

„Čekaj, ima još neki snimak.Trenutno se održavaju protesti u Beogradu, Vojnović je i tamo održao govor.“

Snimak je prikazivao nepreglednu masu ljudi, koja je prekrila ceo plato ispred Skupštine.

Vojnović je stajao na bini okrenutoj ka pionirskom parku. Iza njega su stajali muškarci u maskirnim uniformama. Jelena nije mogla da razazna ambleme, činilo joj se da liči na krst iznad kojeg je nešto zlatnona. Lazar Vojnović je energično mahao rukama dok je govorio.

„Jutros nas je zadesila još jedna tragedija. Šiptari su ubili naše inspektore, naše heroje, ljude koji su svakodnevno bili na braniku otadžbine. Njihova imena stajaće ravnopravno uz brojna imena naše slavne prošlosti. Njihova žrtva nikad ne sme biti zaboravljena!“

Čuo se huk mase, a nakon nekoliko trenutaka, Vojnović je nastavio.

„Dok izdajnička vlada razmišlja šta da radi, naši sinovi ginu! E, pa, kažem da je dosta. Ako oni neće, mi ćemo sami braniti ono što je naše. Jer ako ih sada ne zaustavimo, Šiptari će nas ubijati jednog po jednog, uz prećutnu saglasnost ove izdajničke vlade. Mi smo slobodarski i miroljubiv narod. Ali onaj koji krene na nas suočiće se sa čoprom besnih vukova. Ne damo našu zemlji u naše domove! Zato pozivam sve patriote, sve građane, mlade i stare, svih političkih orijentacija, da ustanu u odbranu naše jedine zemlje, naše majke Srbije.Vreme je da ponovo postanemo ratinici Cara Dušana i da primenjujemo Dušanov zakonik.“ 

Sa razglas se začulo recitovanje:

„Svi junaci, svi vukovi 
Pod barjak Srpski
Uz pomoć Boga
I oštrog mača
U odbranu naroda
I svetih relikvija
Za spas Carstva
I Dušanovog Zakona.“

Skandiranje mase zaglušilo je zadnje Vojnovićeve reči. Iz hiljada grla, čulo se skandiranje „Lazare Dušane, Lazare Dušane…“.

Jelena je bila zapanjena. Nije mogla ni da zamisli da je Vojnović u stanju da upravlja masom na ovakav način. Nastavila je da čita vesti.

„Brojni mladići, ali i devojke se prijavljuju u tzv. Kampove za obuku u prirodi, ali je jasno da je to eufemizam u regrutne centre. Takođe, vojska je u stanju borbene pripravnosti i primećeni u su pokreti vojnih konvoja ka jugu Srbije. Vlada je pod pritiskom javnosti, uputila zahtev Albaniji, da u roku od pet dana izruči odgovorne za dva bombaška napada. Istovremeno prijavljeni su i albanski protesti u svernoj Grčkoj. Makedoniji, Crnoj Gori. Na nekoliko mesta su zabeležni i incidenti, kada su protestanti napali polciju, kamenicama i Molotovljevim koktelima…“, Jelena je sa nevericom odmahivala glavom. „Sve se odvija suviše brzo, nećemo stići na vreme.“

„Možda i nećemo“, odgovorio je Markus. „Ali ćemo dati sve od sebe da probamo. Pokušaj da saznaš nešto više o eksploziji preko svojih.“

Jelena se povukla u jedan ćošak sa telefonom i laptopom. Markus se odvojio na drugu stranu, iščitavajući vesti. Profesor Marinković je sa Petrom raspravljao o novonastaloj situaciji.

Markus je posmatrao Jelenu, nesvesnu njegovog pogleda. Gledao je kako namešta kosu, dok priča telefonom. Želeo je da zavuče prste u te rubin crvene vlasi. Znao je da možda može nečemu da se nada ako se sve završi dobro. Do tog trenutka, može samo krišom da je posmatra. Divio se njenoj fokusiranosti uprkos teškom teretu koji je nosila. Shvatio je da je u sanjarenju proveo deset minuta, te se vratio vestima. Posle nekog vremena, Jelena je prišla Markus vidno potresena.

„Poginuo je Kamenko, poginuo je i Toza, a Zoran je zaglavio u bolnici. Maločas sam se čula sa Sebijem. I dalje ne mogu da poverujem da ih više nema.“

Jelena je utonula u ćutanje, povremeno prekinuto tihim jecajem.

„A zamisli najneverovatniju vest u ovom ludilu. Moj deda Milutin, Mile, nestao je iz bolnice. Nikome nije jasno kao je uspeo da se provuče neopaženo. Sebi je ušao u snimke nadzornih kamera sa VMA, ali sve je izbrisano. Nije mi jasno, možda su i njega oteli da me drže što dalje od istrage.“

„Ako želiš, možeš da odustaneš u bilo kom trenutku. Ali ne verujem da bi to želela.“

Jelena je energično odmahnula glavom sa prkosom u očima, te je Markus nastavio.

„Vojnović je ključ svega. Moramo da ga lociramo i da pokušamo da ga na ovaj ili onaj način nateramo da sve obustavi. Ili da nabavimo neoborive dokaze koji bi ukazali na njegovu ulogu u rasprivanju ovog ratnog požara. Još samo da utvrdimo gde ćemo najlakše doći do njega.“

„Prizren“, začuo se glas profesora Marinkovića iza njihovih leđa.

 

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25, 26

slika – Greyerbaby

 
17 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 4, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 26

Drugo carstvo 26

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25

Profesor je završio svoju priču i zamišljeno listao album sa setom u vlažnim očima.

 Jelena je razmišljala o onom što je čula. Car Dušan, blago, kosingas, otmica, bombe, Šiptari izvršioci, Srbin naručioci, sve se promešalo u pravu papazjaniju. Sad su joj bili jasniji Vojnovićevi motivi, ali opet nije bila sigurna šta treba da radi i gde da traži sina. Još uvek nije bilo ni glasa od otmičara.

„Profesore, sve mi je jasno, ali ne razumem, kako moj deda nije uspeo da locira Vojnovića. Ipak je imao Službu iza sebe. A sa druge strane, mogli ste da mu priđete kada se ponovo pojavio u zemlji, krajem devedesetih.“

„Nije sve baš tako jednostavno“, odgovorio je profesor „Mile dugo nije uspeo da ga pronađe, a kada napokon jeste, shvatio je da ga štite moćnije službe od naše. Na kraju, kada se vratio u zemlju, opet je bio pod zaštitom i naših i njihovih službi. A kao što sam već rekao, otvaranje priče o Dušanovom blagu, izdajnicima i lopovima, dovelo bi Mileta i mene u veoma nezgodnu situaciju. Pitanje je da li bi izvukli žive glave, ne samo mi, već i naše porodice.“

Razmišljala šta mogu da urade sledeće, osim da čekaju. Nisu mogli da  uhapse Vojnovića, svaki tužioc bi  rekao da su to posredni dokazi.

„Markuse, imaš li ideju, šta sada da radimo?“

„Imam nekoliko ideja, ali mislim da sada moramo da krenemo.“, odgovorio je Markus, dok je pažljivo gledao kroz prozor, koji je bio okrenut ka zadnjem delu kuće. Kuću je sa zadnje strane okruživala šuma stoletnog drveća.

„Nisam siguran, ali rekao bih da sam video senke koje promiču kroz drveće iza kuće.“

„Nije valjda da se plašite senki?“, upitao je profesor Marinković. „To je stara stoletna šuma. I prepuna je senki, a i drugih bića, ako verujete u mitologiju. Nikad nisam video ništa što bi me uplašilo.“

„Ove senke se kreću suviše organizovano.“, kratko je odvratio Markus vadeći pištolj iz futrole iza leđa. „Pogledaj da li ima nekog napred.“

Jelena je brzo ustala vadeći i repetirajući svoj pištolj. Oprezno je prišla prozoru, stala uza zid i provirila kroz zavese.

„Još uvek nema nikog, ali vidim dva Puha parkirana malo dalje niz sokak.“

„Onda nemam mnogo vremena.  Nekako su nas našli, verovatno su uspeli da uhvate tvoj signal kada smo pozvali profesora. Krećemo odmah.“

„Gde krećemo? Šta se dešava?“, unezvereno je upitao profesor Marinković. „Ja nigde ne idem. Ne mogu da ostavim moje knjige.“

„Profesore, ne možemo da vas ostavimo ovde. Vaše knjige nisu u grožene, ali vaš život jeste. Ako preživimo, možete slobodno da se vratite vašoj papirnoj porodici. Mi smo vam trenutno jedina i najbolja zaštita.“, brzo je odvratila Jelena.

Profesor je razmislio nekoliko trenutaka, slegnu ramenima i rekao:

„Možda si u pravu. Šta ćemo da radimo?“

„Samo se držite Jelene, pokušaćemo da se probijemo do našeg vozila i da nekako izađemo živi iz obruča koji su napravili oko nas.“

Oprezno je provirio kroz ulazna vrata. Imali su desetak metara do Lade, činilo se da obruč još uvek nije zatvoren. Znao je i da to što je njihov terenac slobodan, može da predstavlja zamku. Morao je da rizikuje, nisu imali drugi izbor. Razmišljao je i zabarakidiranju u kući, ali je bio bolno svetan oružane nadmoćnosti protivnika.  

„Budite spremni. Držimo se zajedno i pokušajte da budete što brži“, rekao je profesoru. Markus i Jelena bi sami bez problema stigli do Lade za nekoliko sekundi, ali sa profesorom, izvlačenje se može pokazati znatno teže. Opet, nisu mogli da ga ostave.

Oprezno su krenuli prema autu, osmatrajući u svim pravcima. Markus je svakog trenutka očekivao metke. Za divno čudo, još uvek ih niko nije napao. Prerano se obradovao. Čim je stigao do auta, začuo je zapovedni glas.

„Stani. Spusti oružje.“

Okrenuo se i video pet muškaraca u maskirnim uniformama sa poluautomatskim puškama u rukama uperenim u troje begunaca. Perifernim vidom primetio je i kretanje na drugoj strani gde su bili parkirani vojni Puhovi.

Markus je zapucao ka vojnicima i dvojica su pala na zemlj držeći se za noge iz kojih je liptala krv. Ostali su se brzo povukli u zaklon i zapucali.

Markus je seo za volan i pokrenuo terenca, brundav zvuk ispunio je vazduh.  Jelena je sela na suvozavčevo mesto, a profesor Marinković iza nje.

Meci su zazujali oko auta, a neki su se uz zvonak zvuk zabili u karoseriju. Jelena je zapucala ka kući.

„Profesorre, sagnite se dole.“, podviknuo je Markus.

Usmerio je Ladu ka Puhovima, jer je to bio jedini put kojim su mogli da pobegnu. Vojnici su ih parkirali suviše blizu jednog drugom.  Bio je svetan, da iako čvrst, njihov auto ne može da istrpi direktan sudar sa Puhom.  Nije bio trnenutak za predomišljanje, dodao je gas i punom brzinom krenuo ka vojnim vozilima držeći volan samo desnom rukom. U isto vreme je levu ruku gurnuo kroz prozor i zapucao iz pištolja prema Puhovima. Njihovi vozači su zabrinuto gledali kako im se približava Lada, dok su Markusovi meci rikošetirali oko njih. Jedan od vozača je instinktivno pomerio svoj vozilo unazad. Ne više od jednog metra, ali Markus se nadao da će biti dovoljno.

„Držite se čvrsto, ovo će biti malo gadno.“

Začuo se škripanje metala o metal  kada se Lada zaletela između dva Puha. Lada je ostala bez oba bočna retrovizora, bila je ulubljena sa obe strane, ali je barem prošla blokadu.

Markus je vozio ka izlazu iz sela, goneći Ladu do granica njene izdržljivosti.  Put pred njima bio je uzak i neasfaltiran. 

„Da li smo im pobegli?“, upitala je Jelena zadihano.

Odgovor je stigao skoro istog trenutka u vidu dva Puha, koji su jurili za njima. Jelena se okrenula na sedištu i zapucala kroz prozor. Vojna vozila su i dalje napredovala ka njima. Ovog puta su i vojnici iza njih uzvratili vatru. Meci su zviždali oko Lade kao roj pomahnitalih osa.

Potera je trajala nekoliko minuta, ali su svi znali da je samo pitanje trenutka kada će ih stići.

„Teška vremena zahtevaju teške odluke.“, rekao je Markus i punom brzinom skrenuo sa lošeg seoskog, na još gori, krivudavi i uski šumski put ispunjen rupama. Prolazili su na nekoliko centimetara od drveća, grane su šibale po karoseriji. Jedna grana je bočno staklo pored Jelene razbila u hiljade komadića, druga je od šoferšajbne napravila mozaik. Uz nekoliko udarac drškom pištolja, Markus je uspeo da izbije celu šoferšajbnu. Sada su im grane fijukale opasnu blizu lica.

„I dalje nas prate“, rekla je Jelena, menjajući šaržer na svom pištolju.

„Znam“, odvratio je Markus, napregnuto pazeći na  drveće koje je promicalo pored njih. „Izvadi torbu iz zadnjeg sedišta i dodaj mi dve, tri granate.“

„Profesore, moraćete malo da se pomerite u stranu.“, rekla je Jelena unezverenom Marinkoviću. Pomerila ga je sa zadnjeg sedišta grublje nego što je želela, ali on je jednostavno bio zaleđen. Izvukla je torbu i pružila Markusu tri granate.

„Sve vreme sam sedeo na bombama? Mogao san da poginem“, piskavo je rekao Marinković i utonuo u sedište.

„Nije sad trenutak za dramu, profesore“ , odvratio je Markus i dalje vratolomno vozeći sa tri granate koje su mu poskakivale u krilu.

Zubima je izvukao osigurač i  bacio  granatu kroz prozor. Nedugo zatim začula se eksplozija. Puhovi su i dalje išli za njima. Ponovo je podigao levu ruku, ovog puta držeći dve granate. Brzo je izvukao osigurače i bacio obe granate prema Puhovima.  Dve ekspolzije su odjeknule u razmaku kraćem od sekunde. Markus je podigao pogled ka unutrašnjem retrovizoru. Prvi Puh je ležao u krateru izvaljen na bok, u isto vreme blokirajući drugog da prođe.

Odahnuo je i nastavio da vozi, smanjivši brzinu. Nema potrebe da ih ubije drvo, ako su već izmakli poteri.

Nastavili su sa vožnjom još neko vreme.

„Moramo da se sklonimo negde dok ne prođe potera i da osmislimo naš sledeći potez.“, rekao je Markus. „Mislim da tu već mogu da vam pomognem.“, ubacio se tihim glasom profesor Marinković.

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25

slika PublicDomainPictures

 

 
17 komentara

Objavljeno od strane na septembar 30, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , ,

Drugo carstvo 17

Drugo carstvo 17

Drugo carstvo 123456789101112131415, 16

Markus i Jelena su bez većih zadržavanja u saobraćaju stigli do policijske stanice u ulici despota Stefana, mada je i dalje svi zovu 29. novembra, po jednom od najvažnijih praznika u bivšoj SFRJ – Danu Republike.

U kancelarijama su zatekli sve kolege. Jelena ih je upoznala sa Markusom. Očekivano, čini se da je najbolji kontakt ostvario sa Zoranom, dok je Ivan bio blago rezervisan.

Svi su se ušli u kancelariju Gorana „Kamenka“ .

„Kao što znate, Jelena je dobila partnera. Gospodin Morison je pridodat našem timu, ne bi probao da nam pomogne oko rešavanja ovog zločina od juče. Njegovo iskustvo, može samo da nam koristi. Nadam se da će te kolegu iz Amerike, prihvatiti kao domaćeg.“

Narvno, svima je bilo jasno da je to samo lep način da se kaže, da ne postoji nezavisna istraga, kao ni nezavisno sudstvo ili bilo šta drugo nezavisno u Srbiji. Mada su, sa druge strane, svi znali da je svaka pomoć dobrodošla, i da bez međunarodne policijske saradnje nema rešavanja međunarodnog kriminala.

„Sad, da vidimo da li ima nekih noviteta u odnosu na jučerašnji dan?“ Nastavio je „Kameni“.

„Za sada ne“, odgovorio je Toza. „Što se tiče eksploziva, nismo saznali ništa novo. Istražujemo mogućnost da li i kakvu je Aruz imao vojnu obuku. Istovremeno, pritisli smo sve naše šiptarske douišnike, nikad se ne zna šta sve može da ispliva.“

„Bila sam juče u Aruzovom stanu, verovatno ste čuli izveštaj. Stan  izgleda kao pozorišna scenografija, sve što nam je trebalo, sve je bilo tamo. Nisam se još čula sa forenzičarima, sinoć nisu imali ništa da mi kažu“, rekla je Jelena.

„Čuo sam se sa Jankom forenzičarem zbog eksploziva, pa me usput obavestio i za ovo. Nemaju ništa, kaže da su u stanu samo Aruzovi otisci. Čak nema ni otisaka vlasnika stana. Slažem se, stan je savršeno pripremljen. Ah, da, ipak su našli još neke otiske“, uz smeh je dodao Toza. „Pronašli su otiske nepoznatog muškarca na nekoliko mesta. Pustili su ih kroz program i tokom noći su dobili poklapanje.“

Toza je zadovoljno napravio dramsku pauzu, zadovoljan što ga svi netremice slušaju, a zatim nastavio:

„Ispostavilo se da otisci pripadaju nekom nazovi operativcu, iz BIA. Nema kvalifikacije da prazni kontejenere, a kamoli da radi tu gde je. Naravno, Janko je odmah zvao ove iz BIA da im kaže šta je našao. Tamo ima i ozbiljnih likova, znate i sami. Odveli su ga u onaj njihov podrum i malo pritisli. Kažu da je posle prvog pitanja, ne znam da li je bilo praćeno šamarom, plakao kao mala beba i da je zaboravio da stavi rukavice kada je ušao posle tebe u stan. Izgleda da je pola sata slinio, kumio ih, molio, preklinjao. Slinavko mali. Jelena, rekao ti je Janko da svratiš do njega, pa će  ti on sve ispričati sa više detalja, a kaže i da ima snimak.“

Usledila je erupcija smeha. Jelena, koja se dobro sećala operativca, zacenila se od smeha. Nakon nekoliko minuta, kada su podsmevanja završena, Zoran ih je sve pogledao i igrajući se minđušom ozbiljno rekao:

„Ja sam na pola očekivao da će  sinoć poslati nekog da raznese povorku koja je išla do alabanske ambasade. Mada bi verovatno takva akcija izazvala momentalo slanje svih raspoloživih trupa na Kosovo.“

Svi su se gunđajuči složili sa Zoranom.

„Kada smo kod trupa, ne znam da li je neko od vas, osim Zorana,  čuo da je počela mobilizaciija?“ Pitao je „Kamenko“, ne obazirući se zbunjene poglede prisutnih.

„Da, to je zanimljivo“, nastavio je Zoran. „Krenula je priča po ulici da neko stvara privatnu vojsku. Malo sam pustio pipke u tom pravcu. Izgleda da su na perfieriji i da su ih nazvali kampovi za vežbe u prirodi. Neverovatno je kako su se organizovali ovako brzo. Probaću da saznam više. Još uvek je sve poprilično obavijeno tajnom. Izgleda da se prijavljuju pojedini  momci iz različith desničarskih organizacija i stranaka.  Čini se da je interesovanje ogromno i da samo to što još uvek žele da tajno deluju, naas spašava da imamo redove momaka koji su spremni da budu topovsko meso.“

„To samo znači da ima nade za ovu našu zemlju“, žustro je odvrati Ivan. „Neće naša deca dozvoliti da Šipatri rade šta im volja. Ovog puta ćemo im napokon doakati.“

Zoran je taman udahnuo da svom kolegi saspe u lice nekoliko desetina pogrdnih reči, kada je „Kamenko“ oštro prekinuo raspravu.

„Nemojte opet da počinjete vas dvojica. Ne zaboravite da ste na prvom mestu policjaci i da  imate istragu pred sobom.  Znaš li još nešto?“ Upitao je Zorana.

„Najzanimljive je sledeće. Izgleda da iza svega stoji Lazar Vojnović.“

I jelena i Markus su se trgli na pomen tog imena, što nije prošlo neprimećeno od strane „Kamenka“.

„Šefe, ja sam razmišljala da posetim Vojnovića, mogu da ga pritisnem i oko tih paravojnih formacija.“

„Kako to? Imaš neku informaciju koju bi možda podelila sa nama?“

„Recimo da je više predosećaj.“

„Da, što da ne. Samo nemoj da gubiš fokus, ipak je glavno da razrešimo sve vezano za jučerašnju bombu.“

„Zar nismo već sve rešili, jasno je kao jedan i jedan da je kriv onaj Šiptar, a da je dobio naređenja iz Tirane. “ Iznervirano je rekao Ivan.

„Da li stvarno veruješ da se tek tako pojavio ludi Šiptar koji diže tramvaje u vazduh i da Tirana i Priština žele da uđu u otvoren rat sa nama?“ Upitao je Zoran sa ciničnim osmehom.

Pre nego što je rasprava stigla da se rasplamsa, njihov nadređeni, Goran „Kamenko“ je prekinuo diskusiju.

„Deco, slušajte me pažljivo. Potpuno se slažem sa Zokijem. Cela ova mutljavina sa bombom i dokazima koji nam isplivavaju, mi se uopšte ne sviđa. Bojim se da ćemo, ako nastavimo istragu čačnuti u neko zajebano osinje gnezdo.“

Svi su ga posmatrali bez reči.

Šta li se dešava? Da neće da obustave istragu? Pitao se Markus.

„Zato, predlažem sledeće“ nastavio je „Kamenko“. „Ko god od vas nije siguran da želi da nastavi može slobodno da se povuče, neću mu ništa zameriti. Znam da svi imate porodice, i njhova bezbednost mora da vam bude na prvom mestu. Ko god želi da se povuče, može slobodno odmah da ode kući i dobiće rešenje o godišnjem odmoru, koje će biti datirano na četiri dana unazad. Kao što rekoh, nećete trpeti nikakve posledice.“

Svi prisutni su ćutali i gledali u pod. Niko nije progovarao.Tišina je trajala nekoliko minuta.

„Dobro, drago mi je da je tako. Budite oprezni, ko zna koga ćemo naljutiti. Hajdemo onda polako i oprezno i da lepo rešimo slučaj. Jelena i Markus će obići Vojnovića. Tozo, ti nam ostaješ veza sa patolozima i forenzičarima. Zoki, gledaj da držiš na oku ovu novu vojsku. Ivane, tvoje je da pronjuškaš malo o Aruzu i njegovim kontaktima. Pretpostavljam da da si već išao u ono cigasnko naselje da pokupiš izjave?“

Ivan je prevrnuo očima.

„Ma jesam, teraj me u božju mater ,odradio sam uviđaj.“

„Koje cigansko naselje? Šta se desilo?“ Pitala je Jelena.

„Ma, grupa klinaca skinhedsa, upala je u cigansko naselje u Tošinom bunaru. Zapalili su nekoliko baraka, napravili gužvu. Sve bi bilo u redu da nije poginuo neki starac koji nije mogao da izađe iz kolibe. Ma, naći ćemo te klince do podneva“, samouvereno je rekao Ivan.

„Koji si ti buzdovan“, rekla mu je Jelena i izašla iz kancelarije,

Otišla je u svoju kancelariju i izvadila telefon.

„Sebi, jesi li dobro. Sad sam čula kakvo ste sranje imali. Da dođem do tebe?“

„Nema potebe, sve je u redu. Ja sam na onoj drugoj adresi, vidimo se. Imam nešto važno da ti kažem.“

„Ok, odmah dolazimo.“

 

Drugo carstvo 123456789101112131415, 16

 slika – byxt

 
19 komentara

Objavljeno od strane na avgust 1, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , ,

Drugo carstvo 11

Drugo carstvo 11

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10,

„…mi ćemo uskladiti naše poteze. Čelnici nepriznate kosovske vlade, poriču bilo kakvu povezanost sa napadom, ali to se od njih i očekivalo. Na kraju, želim da pozovem sve građane na dostojanstvo i da se uzdrže od naglih reakcija usmerenih ka našim građanima alabanske nacionalnosti“

Markus je utišao radio.

Sve se odvija suviše brzo, preostaje mu sve manje vremena da ugasi ovo bure baruta, koje će ih, ako eksplodira, sve oduvati na Mesec.

Sedeo je na klupci u Parku Luke Ćelovića. Ali pod tim imenom ga je znao retko ko u Beogradu,  svi su ga zvali – Picin park. Park se nalazi ispred ekonomskog fakulteta, ali je igrom slučaja bio i ostao secište prostitutki, te je zbog toga dobio opštepoznato ime.

Muškarac guste brade je seo pored Markusa.

„Sunce danas peče.“

„Ali će možda večeras kiša.“

Markus se u sebi nasmejao dok je razmišljao o gluposti ovih rečenica, ali besmisao je često deo posla tajnih službi.

Ćutali su nekoliko trenutaka. Markus je osmatrao pridošlicu i započeo razgovor na srpskom.

„Čuo si vesti?“

„Jesam. Živ nisam.“ Odgovorio je muškarac, nervozno čupkajući bradu, govorio je srpski sa jakim akcentom. „Mogu da te uverim da mi nije jasno šta se događa. Mi nemamo ništa sa tim. Niko ništa ne zna.“

Markus ga je i dalje oštro posmatrao.

„Teško mi je da poverujem u sve to u svetlu današnjih događaja.“

„Uvek ima usijanih glava, koje bi želeli da se razračunaju sa Srbima bombaškim i sličnim napadima, ali to nije zvanični stav moje vlade. Ne kažem da ne bih voleo da vidim moju zemlju bez Srba, ali znam da bombe nisu način, bolji rezultati se postižu novcem.“

„Nečiji stav ipak jeste.“ Mirno je odvratio Markus ne skidajući pogled sa pridošlice. „Šta znaš o ovom Azizu?“

„Srbi su kod njega pronašli naš diplomatski pasaoš, što nije ništa čudno, pošto je često bio deo delgacije u svojstvu obezbeđenaja. Upravo proveravamo sve njegove veze. Radio je u nekoliko navrata za našu službu, ali već duže vreme nije bio aktivan.“

„Verujem da ti je jasno da ste na ivici da započnete rat, nisam siguran kako bi ste prošli u slučaju da vam odbijemo podršku. A čini mi se  da vam ni Evropljani nisu suviše naklonjeni. Rešavajate problem dok još uvek možete. Obavesti me čim nešto saznaš, ma koliko bilo nevažno.“

Bez rukovanja, albanski agent je otišao i ostavio Markusa da luta mračnim lavirintima ispunjenim brojnim pretpostavkama. 

Markus je krenuo uz Kameničku, prešao Zeleni Venac i na Obilićevom vencu pronašao kafić Ludi šeširdžija. Bilo mu je jasno daje Jelena dobro odabrala mesto satanka. U kafiću je bila umerena gužva, ali to će im olakašati razgovor. Imao je samo četiri stola unutra i šest stolova u bašti. Markus je izabarao sto u samom dnu kafića. Sa tog mesta, mogao je da prati svako kretanje, a da niko ne može da mu priđe. Povrh svega, pored stola se nalazio i zadnji izlaz, koji je vodio ka Knez Mihajlovoj.

Markus je rešavao Sudoku, sve vreme budno osmatrajući okolinu.

Čim je saznao sa kim će sarađivati tokom istrage, odmah se potrudio da sazna sve što može o toj osobi. Neke informacije je pribavila Agencija preko kontaka u srpskoj policiji, a za neke je poszlužio sveznajući internet.

Iako je ceo fajl sa njenim podacima obrisao, zapamtio je sve što je u njemu pisalo.

Ponovo je razmišljao o onome što mu se činilo kao najvažnije. Sa jedne strane, bio je zabrintut, a sad druge impresioniran. 

Jelena Todorović, 38 god. Bez braće i sestara, majka 11-godišnjeg dečaka, razvedena, nekadašnja reprezentativka Srbije u mačeavanju i osvajač brojnih trunira u zemlji inostranstvu. Natprosečno inteligentna, izraženi individualac, pravdoljubiva, nacionalista, ali ne i šovinista, odličan strelac. Policijsku akademiju završila sa najvišim ocenama kao đak generacije. Otac joj je poginuo tokom bombardovanja SRJ 1999. Bio je jedan od stradalih u zgradi RTS-a. Majka umrla nekoliko meseci nakon toga od srčanog udara. Živi sa dedom, istaknutim bivšim operativem UDBA-e.

Markus je bio svestan da saradnja sa njom neće biti laka. Sudbina se često poigrava na najčudnije načine.

Crvenokosa žena, plavih očiju, istaknutih jagodica na uskom licu, visoka oko 170 cm, zastala je na vratima. Osmotrila je ceo kafić brzim, izvežbanim pogledom i odlučnim korakom krenula ka Markusu. Bez problema ju je prepoznao.

Lepša je nego na fotografiji, pomislio je.

 

Nastaviće se…

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10,

slika Josemdelaa

 
36 komentara

Objavljeno od strane na jun 28, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , , ,

Drugo carstvo 9

Drugo carstvo 9

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8

Zazvonio joj je telefon. Goran Kameni, njen glavnokomandujući. 

„Jelena, upravo sam saznao da su pronašli stan onog ludaka. Dojava mi je stigla nezvanično, znaš šta to znači. Specijalci su već krenuli. Požuri da stigneš, pre nego što unište sve dokaze. Stan se nalazi u Dalmatinskoj.“

Zgrabila je svoj ranac, istrčala iz kancelarije i požurila ka svom autu, i uz rotaciju i besomučno trubljenje uspela da stigne na navedenu adresu za manje od deset minuta. Dalmatinska ulica, iako jednosmerna, bila je zatvorena sa oba kraja. Tamo su se već pod punom ratnom opremom, sa fantomkama, nalazili kršni momci iz specijalnih jedinica.  I sasvim izvesno, spremali se da upadnu u stan svakog trenutka. Nekoliko policijskih vozila bilo je parkirano oko zgrade. Jelena se sigurnim korakom uputila ka njima.

„Zdravo, Jelena Todorović iz krvnih delikata. Dobro je da sam uspela da stignem na vreme. Nema nikog iz tužilaštva?“

Nehajno je upitala, kao da se ne događa ništa van propisa. Bilo joj je jasno da su oni ovde samo da održe bilo kakv privid da nešto rade. Nije obavešteno tužilaštvo, ni odeljenje za krvne i seksualne delikte, niko, tu sa samo specijalci, kao i jedan muškarac u odelu. Prišao joj je njihov komandant, Svetozar Janković. Visok i snažan muškarac vojničkog držanja. Jedini nije imao fantomku na licu, poznavala ga je, krut i oštar, ali ipak čovek na mestu.

„Vidi, dobili smo dojavu van redovnih kanala da je pronađen stan osumnjičenog. Bilo mi je jasno da da se ovde dešava nešto više, zato sam i javio Petkoviću, da nekog pošalje. Drago mi je što si ti došla. Pazi šta pričaš. Dobili smo pratnju iz BIA. Hajde sad, drži se iza nas, za svaki slučaj.“ Rekao joj je u pola glasa.

Pridružila se grupi. Operativac iz BIA-e, pun sebe, obratio se Jeleni.

„Njima je već rečeno, a sad da ponovim i tebi. Sve što pronađemo unutra, ja preuzimam i nosim u naš štab, da li ti je to jasno?“

Jelena ga je prezrivo odmerila od glave do pete. Usko pacovsko lice, slaba i retka kosa, smrdljiv dah, jeftino poliestersko odelo.

„Važi, dečko, sve što nađemo, možeš da poneseš. Naravno, ne moram da ti pričam da to baš nije sve po pravilima službe.“

Znala je da će mu povrediti sujetu, čim ga je nazvala dečkom, kao i time što ne poštuje njegov, takozvani, položaj.

„Slušaj. Ne zanima me šta ti misliš. Ovo je istraga najvećeg prioriteta i mene je lično minsitar Paunović poslao da rukovodim ovom akcijom. Neće meni tamo neka ženskica, koja glumi policajaca, da govori šta da radim.“

Nije ni udahnuo vaztduh, a Jelena mu se već unela u lice.

„Slušaj me, dečko, šta god ti mislio, ali ovo je istraga u kojoj je moje odeljenje nadležno, ma šta god mislili ti i tvoj ministarčić. Ne treba mi jedno politikantsko govance da mi priča koliko je ovo važna istraga. I ako mi slučajno usereš mesto zločina, sledeći posao će ti biti u horu bečkih dečaka. “

Otvorio je usta da nešto odgovori, ali ga je stegnula za mošnice sve dok nije pocrveneo i počeo da se uvija. Čuo se kikot ispod fantomki. Specijalci su se podgurkivali. 

„Pošto je i to rešeno, koji je plan upada?“ Pitala je Jelena komandanta Jankovića.

„Iako pretpostavljamo da je stan prazan, ništa ne prepuštamo slučaju. Prvo ulaze moji momci, proveravaju dali je stan čist i da slučajno nije postavljena neka bomba, za to je zaslužan naš Sima“. Sa ljubavlju je pomazio nemačkog ovčara, koji je stajao pored njih.

„Vas dvoje se držite pio strani dok vam ne kažem da možete da uđete.“ Ponovio je Janković.

Doveli su Simu, koji je onjušio vrata , ali nije reagovao. Njegov vodič se okrenuo ka ostalim specijalcima i podigao palac na gore. Po jedan od specijalaca je stajao na svakoj strani vrata, treći je držao ovna i na dogovoreni znak ih razvalio. Upali su u stan i u roku od nekoliko minuta utvrdili da je prazan i bezbedan. Jelena je ušla odmah za njima, a na kraju operativac iz BIA, čutljiv i još uvek crven u licu.

Specijalci su izašli iz stana, pored vrata je ostao samo Svetozar Janković, sigurno ne želeći da propusti, još neki mogući sukob između Jelene i muškarca iz BIA. 

Jelena je ušla, a operativac iz BIA, čutljiv i još uvek crven u licu je zastao na ulaznim vratima. Stav koji je zazuzeo šef specijalaca, mu je jasno govorio da je bolje da pričeka pored vrata, dok Jelena ne završi pretres.

U pitanju je bila garsonjera, krajnje oskudno opremljena. Stari krevet, čajna kuhinjica, nizak stočić, bez stolica, uzani plakar. Pre nego što je počela sa pretragom stana, uzela je telefon. Posle nekoliko sekundi, javio se mrzovoljan glas načelnika forenzičarske službe, Janka Majstorovića.

„Ako će neko da me prekida svakih pet minuta, dođite ovde, pa sami radite moj posao, a ja idem u tri lepe, u moj čamac na Tisi i bole me baš.“

„Izvini, Janko, nisam zvala zbog izveštaja. Mada bih cenila kada bi mi dao nešto.“ Odvratila je Jelena, kroz osmeh. „Zovem, da ti kažem,da sam u bombaševom stanu.“

U kakvom, bre, stanu, zašto ja ništa ne znam o tome?“ Besno je odvratio.

„Zato što sam i ja ovde slučajno, pošalji ekipu, gledaću da ne kontaminiram suviše mesto zločina.“

Navukla je rukavice i nazuvke za obuću. Prvo je, pre nego što je, uopšte započela sa pretragom stančića, par minuta samo posmatrala okruženje, dozvoljavajući mozgu da podsvesno prikuplja informacije. Ne bi bio prvi put da reši slučaj zahvaljujući detalju, koji je slučajno upila.  Zatim je snimila nekoliko fotografija telefonom. Okrenula se muškarcu iz BIA.

„Ne pipaj ništa, dok ti ja ne dozvolim i dok ne dođu forenzičari. Svetozare, možeš li ti da se pobrineš za to.“

„Naravno, inspektorko Todorović.“ Odvratio je uz osmeh vođa specijalaca.

Prvi Jelenin utisak je bio da je stan izuzetno čist. Otvorila je ormariće u kuhinjici, činilo se da nema ničeg neoubičajenog, samo kuhinjsko posuđe. Svi sudovi su bili oprani. Frižider je bio potpuno prazan. Na stolu su bile samo dnevne novine od pre dva dana. Krevet je bio namešten i zategnut.

U ormariću pored kreveta, nalazila se sportska torba, nakon što ju je uslikala, Jelena je otvorila torbu. U njoj su se nalazio diplomatski crni kosovski pasoš na ime Lirim Aruz. Pored toga, tu su bile i pamfleti o ujedninjenju svih Albanaca pod jednu zastavu. Mobilni telefon. Sve vreme je stajala tako da natkriva torbu, uskraćujući je pogledu operativcu iz BIA. Osećela je na leđima užarni pogled. Znala je da nema mnogo vremena. Uključila je opciju kloniranja na telefonu i za manje od minuta prebacila sve podatke na svoj telefon dok se pravila da snima sadržaj torbe. Ipak su štreberske žurke sa ekipom iz odeljenja za visokotehnološki kriminal imale i svojih dobrih strana.

Pregledala je ceo stan za manje od 10 minuta. Bilo joj je jasno šta ovde vidi, nije bilo potrebe da se dalje zadržava.

„Dečko, ostavljam ti sve da odneseš svom dragom ministru. Preporučila bih ti da sačekaš da stigne neko od Majstrorovićevih forenzičara, oni možda neće biti nežni kao ja.“

Prišla mu je na pola koraka, zamahnula rukom ka njegovom međunožju. Povukao se unazad sa uplašenim izrazom lica.

„Moša, dečko, šta se trzaš.“

Fora jeste klinačka i potpuno bespotrebna, ali jednostavno nije mogla da odoli. Sitna i besmilena pobeda, ali joj ipak malo popravila sumorno raspoloženje.
Mahnula je specijalcima, sela u auto i tek tada je okrenula broj.

„Šefe, ovo moram odmah da vam kažem, pre nego što čujete od drugih. Ovaj stan je savršen, uređen je kao po knjizi. Bio je ovde samo jedan Paunovićev čovek.“

Jasno mi je. Očekivao sam tako nešto. Ponavljam ti još jednom, budi pametna, a ja ti čuvam leđa.“ Brižno je odvratio načelnik Petković.

Pozvala je još jedan broj.

„Mogu li da svratim? Imam problem i treba mi tvoja pomoć.“

Nakon potvrdnog odgovora, startovala je moćan motor svog auta.

Dok se vozila autoputem, zazvonio joj je telefon, broj je bio nepoznat.

„Inspektor Todorović?“ Pitao je muški glas na srpskom sa neobičnim naglaskom. Neki gastarbajter.

„Ja sam.“

„Zovem se Markus Morison. U ambasadi mi je rečeno da se vama javim, zbog istrage.“

Jelena je ćutala, par trenutaka. Američki obaveštajac, samo joj je još to trebalo.

„Da li me čujete?“

„Čujem vas. Sve mi je jasno. Ne mogu sad da pričam, vozim.“

„Bilo bi dobro da se nađemo, samo kažite gde i kad?“

„Sad sam u gužvi, neka bude za sat vremena. Znate li gde se nalazi Ludi šeširdžija?“

„Naći ću, vidimo se tamo.“

„Kako ćemo se prepoznati, kako izgledate?“

„Ne brinite, prepoznaću vas…“

Iznervirano je prekinula vezu. Razmišljala je o današnjoj bombi, Amerikancu, kojeg su joj već prikačili, nameštenom mestu zločina. Zadubljena u svoje misli, nije ni primetila kada je stigla do odredišta.

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8,

slika Alexas_Fotos

 
26 komentara

Objavljeno od strane na jun 19, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 6

Drugo carstvo 6

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5

Markus je sedeo u kafiću u tržnom centru Ušće. Činilo se da je u Beogradu sasvim običan dan i da nije pre samo nekoliko sati bomba ubila dvadeset troje ljudi. Nije očekivao da će zadatak o spašavanju svetskog mira početi eksplozijom bombaša-samoubice u centru Beograda. Sve se zakuvalo brže nego što se nadao. Dok je razmišljao o budućim opcijama, primetio je visokog, samouverenog mladića, skladno građenog. Seo je pored Markusa i sagnuo se da veže pertle na cipelama. Markus je bio zadovoljan, mladi operativac je bar ispoštovao dogovren znak raspoznavanja. Vezivanje pertli je značilo da mogu da razgovaraju. Mladić je iz džepa izvadio kutiju cigareta i pritisnuo malo dugme na dnu. U pitanju je bio ometač signala. Radijus delovanja bio je oko dva metra, sasvim dovoljno da niko ne može da prisluškuje njihov razgovor.

„Dobar dan, gospodine, ne znam da li me se sećate, bio sam kod vas na obuci pre tri godine.“

„Da, Kit Karson, sećam se odlično. Pre dve i po godine si bio kod mene na obuci, bio si među boljim polaznicima, baš sam se pitao gde si završio. “

„Ovde sam već dve godine, činilo mi se kao mirno i prijatno mesto, baš sam mislio da se ovde više ništa ne dešava, ali današnji događaj me demantovao.“

„Šta znamo o bombi i samoubici. Da li je bilo neko upozorenje o mogućem napadu?“

„Ne, gospodine, nismo dobili nikakvo upozorenje, a znamo vrlo malo, skoro ništa. Za sad znamo da je u pitanju jedna bomba. Još uvek niko nije defintivno prihvatio odgovornost. “

„Vidim da internet portali, ne samo srpski, spominju mogućnost albaskog napada.“

„Da, ali još uvek nismo sigurni, možda je u pitanju samo bacanje prašine. Nije logično, Albanci su mnogo dobili poslednjih godina, ne znam zašto bi bacali bombe po Beogradu. Činjenica je da Albanci često koriste ratnu retoriku i da prete otimanjem ovog ili onog dela srpske teritorjie, ali to je samo to – retorika. Njihova priča se razvija sasvim dobro, ovakav potez može samo da im sruši sve što su do sada postigli. U svakom slučaju, Stiven Prajs mi je rekao da vam se potpuno stavim na raspolaganje i da vam pomognem na koji god način mogu. Doneo sam paket koji ste tražili.“ Karson je pokazao na ranac koji je spustio pored stola. Markus je samo klimnuo glavom.

„Hvala ti. Mislim da bi bilo najbolje kada bih se na neki način priključio zvaničnoj istrazi, naravno nezvanično. Možeš li da me ubaciš negde?“

„Naravno, gospodine, pretpostavio sam da ćete želeti tako nešto. Već sam kontaktirao jednog od ljudi iz policije sa kojim sarađujemo. Mislim da ću moći da vas priključim Odelenju za krvne i seksualne delikte. Smatram da BIA , VOS i ostale službe ne bi bile baš najsrećnije rešenje zbog vaše prošlosti.“

Markus je netremice gledao u mladića nekoliko trenutaka, a onda se slabašno osmehnuo.

„Potpuno si u pravu. Možda i ispadne od tebe dobar agent. Samo još jedna stvar. Promeni odelo.“

„Molim? Nije mi jasno, šta mu fali, ovo je Brioni odelo.“ Zbunjeno je upitao Karson.

„Znam šta je Brioni odelo, iako nema ni jedno, baš zato ti i kažem. Ono je odlično kad hoćeš da se pokažeš na večerama koje priređuje tvoj otac senator i kada ganjaš neke plitke devojčice, ali je ipak previše za jednu običnu šetnju tržnim centrom, Upada u oči, dobro znaš da agent ne treba da bude upadljiv. Čujemo se, nemoj me zvati, zvaću ja tebe.“

Sa tim rečima, Markus je ustao, stavio ranac na leđa i za nekoliko sekundi se izgubio u gužvi.

 

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5

slika MD__Janiska

 
43 komentara

Objavljeno od strane na jun 2, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , ,