RSS

Arhive oznaka: ambasada

Drugo carstvo 15

Drugo carstvo 15

Drugo carstvo 12345678910111213, 14

 

„Da, u pravu ste, pukovniče Todoroviću, radim za Agenciju, skoro trideset godina.“

Milutin je samo trepnuo prilikom pominjanja njegovog čina.

„Kao što su vaši momci istražili mene, tako sam i ja dobio Jelenin i vaš dosije. Na žalost, dobio sam ih tek danas, pa nije bilo vremena da promenim osobu sa kojom ću sarađivati na istrazi bombaškog napada. Bilo mi je jasno da će doći do ovog razgovora pre ili kasnije. Jedino sam vas potcenio, nisam očekivao da ste i dalje pravi obaveštajac.“

Ovo dvoje su ga i dalje posmatrali sa neskrivenom mržnjom. Milutin je jedva primetno klimnuo glavom u znak prihvatanja komplimenta.

„Moram odmah da kažem da nisam bio za bombardovanje, ma šta vi mislili. Jednostavno sam mislio da se time ne postiže pravi efekat. No dogodilo se.

Da li zbog afere Klinton/Levinski, albanskog lobija ili nečeg trećeg, ali bombardovanje SRJ je postalo izvesno.

Kao i svaki vojnik, ja sam lojalan svojoj državi i ako je moja država u ratu i ja sam u ratu i učiniću sve što mogu da pomognem. U isto vreme, dao sam sve od sebe da pomognem ljudima koji su bili pogođeni ratnim dešavanjima, a koji nisu snosili nikakvu krivicu za rat koji ih okružuje.

Pripadao sam grupi onih, koji su mislili da bi sve moglo da se završi, ako bi Milošević bio uhvaćen. Njegovim eliminisanjem, prestala bi i potreba za bombardovanjem i za žrtvama, materijalnim i ljudskim.

Na sve načine sam pokušavao da saznam gde se kreće Milošević, ne bih li ga nekako presreo. Planovi su bili razrađeni, ljudi spremni, još samo da ga lociram.

Dobio sam dojavu da se krije sa porodicom u zgradi RTS-a. Stigla mi je potvrda iz još jednog izvora, te sam bio siguran da je to to.Uz sebe sam imao grupu od šest marinaca iz naše ambasade. Pre nego što je počelo bombardovanje, svi neiskusniji vojnici iz ambasade, bili su zamenjeni prekaljenim borcima. Ušli smo u zgradu RTS-a u 00.30. 23.aprila. Plan je bio da uhvatimo Miloševića, živog po svaku cenu, jer bi mrtav možda postao simbol otpora. Zatim bi ga prebacili do najbliže granice džipovima, a onda u avion, pa u Hag.“

Markus je ućutao na nekoliko trenutaka, zagledan u cev pištolja. Zapravo, on nije ni primećivao oružje, već mu je to bila tačka fokusa.

„Počeli smo da pretražujemo zgradu od podruma, ali nismo naišli na ono što smo tražili. Uspeli smo da se provučemo kroz zgradu, a da nas niko ne primeti. To zapravo i nije bilo suviše teško, pošto su na dužnosti bili samo malobrojni zaposleni.“

Jelena ga je, ubrzano dišući, prostrelila pogledom. Ne obazirući se na sevanje njenih očiju, Markus je nastavio.

„Već je ranije, RTS spominjan kao legitiman cilj, ali zapovednici nisu bili sigurni da li da narede njegovo gađanje. Sa jedne strane, televizija je širila vladinu anti-NATO i anti-USA propagandu, a sa druge, bilo je sigurno da će se svi svetski mediji podići u znak protesta.

Nakon što smo ponovo bili u džipovima podneo sam centrali kratak izveštaj, te sam zaključio da je misija bila promašaj.

Pitali su me dali sam siguran da se možda Milošević ipak ne krije tamo?
Odgovorio sam da, naravno, uvek postoji mogućnost da je bio sakriven negde, ali da ipak mislim da je dojava bila lažna.

Prekinuo sam vezu i uputio se ka bazi. Nedugo nakon našeg dolaska, osetio sam eksploziju. Javljeno je da je pogođen RTS i da je bio legitimna meta. Zvanično je rečeno da je širio propagandu i da je predstavljao jedan od stubova Miloševićeve moći, a nezvanično je svima saopšteno da je postojala osnovana sumnja da se tamo krije Milošević. Verovatno ste i sami primetili da je osuda svetskih medija bila veoma mlaka. Moje ime je potpisano na izveštaju, iako  nisam bio taj koji je označio RTS kao metu.

Posle mi je bilo jasno da sam nasamaren od strane srpske službe, isto kao što ste proturili bubu da se Milošević krije u zgradi kineske ambasade na Novom Beogradu, pa je neki od ludih generala naredio da se gađa. Tada je za dlaku izbegnut početak III svetskog rata.

Nakon bombardovanja sam se povukao sa terena, i kao što ste već rekli, zaposlio se kao instruktor novih kadrova. Možda se ne slažem sa svime što se radi u ime moje zemlje, ali bar mogu da obučim operativce najbolje što znam, ne bi li se živi vratili.

I eto, sad smo ovde, gde smo. Ako vam išta znači, stvarno mi je žao svakog civila koji je poginuo. Ne prođe dan, a da se ne setim tih ljudi.

 
Ovde sam da dam sve od sebe da sprečim početak još jednog balkanskog rata, mada možda neću imati prilike. To možda neće uticati na moju savest, ali svaki pomak znači.

Vi, pukovniče Todoroviću, odlučite šta vam je činiti.“

Nastupila je mučna tišina. Markus je mirno sedeo, gledajući u dedu Milutina. Razmenili su dugačke poglede.

Milutin je stegnuo vilicu, duboko razmišljajući. Jelena bi povremeno uhvatila dedin pogled, ali iz njega nije mogla ništa da pročita. Ona bi znala šta treba učiniti.

Niko nije progovarao desetak minuta, dok se na kraju Milutin nije nakašljao i pročistio glas. Oči su mu bile pune suza.

„Saslušao sam te, Amerikanče. Nije mi se svidelo ono što sam čuo. Ali sa druge strane, znam kako je biti vojnik. U podacima koje sam dobio stoji i da si dobar obaveštajac i dobar čovek, koliko je to već moguće u našem poslu. Nadao sam se da ću potvrditi da si takav.

Treba mi krivac za smrt mog sina, ali mislim da ti ipak, nisi taj. Naravno, da sam procenio da si ipak ti odgovoran, već bi ležao ovde mrtav.“ Rekao je Milutin, zakočivši pištolj, dok ga je vraćao u kutiju.

„Pitanje je ko bi bio mrtav.“ Odvratio je Markus.

Podigao je ranac koji mu je stajao na krilu, u desnoj ruci držao je Glok 17 uperen u Milutina. Mirno ga je ponovo ubacio u futrolu iza leđa i prevukao majicu preko.

Iznenađenje se ocrtalo na Milutinovom licu.

„Čim sam video kutiju, bilo mi je jasno da mi nećete nuditi cigaru. Bio sam poprilično siguran da me nećete upucati, pa sam rizikovao. U svakom slučaju, ne bih dozvolio da me bilo ko ili bilo šta omete u ovoj misiji. Uradio bih sve što moram, ma koliko mi se to ne bi dopalo.“

Milutin ga je pogledao sa tugom i razumevanjem u očima.

„Nije lako biti odani vojnik svojoj zemlji.“

Milutin je Markusu pružio ruku i nakon trenutnog oklevanja, ovaj ju je prihvatio i čvrsto stegao.

Jeleni su prošli žmarci niz kičmu. Pomislila je na sina koji je bezbrižno spavao na spratu i tek sada je shvatila kako je moglo sve da se završi.
Okrenula se ka Markusu.

„Za razliku od mog dede, mislim da ima poprilično krivice u smrti mog oca. Da ne bi možda ubio i mog sina, kada završiš sa mnom i Miletom?“
Marku ju je gledao zbunjeno, raširio je ruke pokušavajući da se opravada.

„Ja, stvarno, nikada…“

Nije stigao da završi rečenicu, jer ga je Jelenina pesnica pogodila po sred lica. Nije očekivao udarac te se samo srušio na fotelju.

Mulitin se osmehnuo.

„To je moja unuka. Vidim da i dalje imaš dobar udarac.“

Podbočila se i okrenula ka dedi.

„A ti, ludi starče. Jesu li ti vrane popile mozak? Hoćeš da pucaš i ubijaš ljude u rođenoj kući, a gore ti je unuk. Jesi li pomislio kako je sve moglo da se završi?“

Milutin je samo otvorio usta, ali mu reči nisu izlazile.

„Trenutno, ne želim da vidim ni jednog od vas dvojice. Je li i dalje kriješ cigarete u kuhinji u metalnoj tegli za makarone?“

„Da, ali ti si prestala da pušiš.“

„Sada sam počela ponovo.“

Okrenula se i izašla iz sobe, usput pokupivši flašu rakije koja je stajala na stolu, ostaviviši muškarce da bez reči gledaju za njom.

Drugo carstvo 12345678910111213, 14

slika zgmorris13

 
13 komentara

Objavljeno od strane na jul 20, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , , , ,