RSS

Arhive oznaka: Albanija

Drugo carstvo 19

Drugo carstvo 19

Drugo carstvo 1234567891011121314151617, 18

Ušli su ćutke u auto, Jelena je po navici uključila radio.

…policija i dalje istražuje povezanost Prištine i Tirane sa jučerašnjom bombom. Izvori bliski istrazi, kažu da će uskoro izaći sa konkretnim imenima nalogodavaca.

Brojni mladići čekaju u redovima da bi se upisali u tzv. Kampove za vežbe u prirodi, koji zapravo predstavljaju kampove za regrutaciju i obuku vojnika. Izvori nam kažu da obuku vrše pripadnici specijalnih jedinica sa ratnim iskustvom.

U isto vreme, zabeleženi su i nemiri širom regiona.

Markus i Jelena su samo razmenili poglede.

U Makedoniji, na Kosovu i Metohiji, čak i u Grčkoj zabeležni incidenti su u kojima su učestvovali pripadnici albanske manjine. Jedan od zahteva je spajanje sa Albanijom u jednu državu. Izgleda da počinju i protesti u Bosni i Hercegovini.

Premijer Jakovljević je danas izjavio sledeće: Zabrinut sam  zbog porasta tenzija u regionu. Srbija će, uprkos ličnom bolu i gubitku, koji nas je juče pogodio, ipak ostati garant mira i stabilnosti. Nadam se da protesti neće eskalirati nasiljem. U stalnom smo kontaktu sa vladama Grčke i Makedonije i spremni smo da im pružimo svu neophodnu pomoć. Takođe, sa najvećom pažnjom,  pratimo i dešavanja u Bosni i Hercegovini. Stabilan region je naša najveća i najiskrenija želja.

Svetske agencije izveštavaju o dostojanstvenoj protestnoj šetnji, i svet je zadivljen načinom sa kojim se nosimo sa našim bolom.

 „Ovo je odlično koordinisana akcija“, progunđao je Markus.

„Da, za onog ko želi da započne rat.“

Tek sada su bili sigurni da ih od novog, u najboljem slučaju, balkanskog rata, deli samo ishitrena reakcija nekog od regionalnih političara.

„Misliš da će Vojnović pristati da razgovara sa nama?“

„Nadam se da hoće. Nemam nameru da izađem iz zgrade dok ga ne vidimo.“

U tišini su se vozili preko Brankovog mosta, pa niz Bulevar Mihajala Pupina, da bi stigli do poslovnog kompleksa VL holdinga, koji se nalazi preko puta zgrade SIVa. 

Prišli su portiru, obučenom u teget sintetičko odelo. Dočekao ih je širok osmeh. Uputio ih je na poslednji sprat.

Na izlasku iz lifta, naišli su na sekretaricu, platinastu plavušu, napućenih crvenih usana. Dočekao ih je širok osmeh i donekle piskutav glas.

„Izvolite, da li mogu ikako da vam pomognem?“

„Možda“, odvratila je Jelena.“Želimo da porazgovaramo sa gospodinom Vojnovićem.“

„Gospodin Vojnović je trenutno zauzet, mogu da probam da vam zakažem sasatanak za recimo desetak dana.“ Pokušala je da ih odbije sekretarica, sa osmehom, ali odlučno.

„A da se lepo prošetaš i pitaš gospodina Vojnovića da li želi da nas primi? Kaži mu da je došla inspektorka Todorović iz Krvnih i seksualnih delikata i da bi mu bilo bolje da popriča sa mnom.“

Sekretarica je imala kiseli osmeh na licu, ali je ipak ustala iz svoje stolice i prošla kroz vrata koja su se nalazila iza njenog stola.

Vratila se veoma brzo.

„Gospodin Vojnović će vas primiti, slobodno uđite.“

Markus joj se nasmešio, na šta je ona pocrvenela. Prošli su kroz teška, drvena, izrezbarena vrata.

Sačekao ih je izuzetno vitalan starac, zalizane sede kose, još uvek pravog držanja i širokih ramena, obučenog u kvalitetno sivo trodelno odelo.

Prišao im je, srdačno se osmehujući, pružajući ruku. Jeleni je poljubio ruku,  a sa Markusom se rukovao. Kancelarija je bila prostrana sa masivnim drvenim stolom, koji je bio postavljen ispred ogromnih prozora. Zidovi su bili prekriveni drvenim oplatama, zastavama, mapama. Uz zidove su, pored drvenih polica sa knjigama, na drvenim rezbarenim pijedestalima stajale osvetljene staklene kutije. Markus nije bi siguran šta se nalazi u njima.

„Iako mi uvek pričinjava zadovljstvo poseta jedne izuzetno lepe žene, bojim se da nemam mnogo vremna za ćaskanje. Zanima me zašto neko iz krvnih delikata želi da razgovara sa mnom?“ Bilo je jasno da Lazar Vojnović, ne gube vreme na prazne priče. Nije seo u svoju fotelju, što je Markusu i Jeleni signalziralo da će ovo biti veoma kratak sastanak.

„Verovatno vam je sekretarica već prenela moje ime. Sa mnom je gospodin Markus Morison, moj kolega iz Amerike. Ovde je da nam pomogne oko rezrešenja jučerašnje ekspolozije.“

Vojnović ih je mirno posmatrao.

„Jučerašnji dan je bio strašna tragedija, ali nije mi baš najjasnije kako vam mogu pomoći. Naravno, uvek sam rado na usluzi našoj policiji.“

„Da li ste možda upoznati sa Kampovima za obuku u prirodi?“, upitala je Jelena.

Vojnović je uputio Jeleni blistav osmeh.

„Naravno, pomažem im povremeno finansijski, mada nemam ništa sa njihovim rukovođenjem. U svakom slučaju hvale vredna organizacija. Trude se da očuvaju tradicionalne vrednosti i da omladinu drže dalje od droge i lošeg uticaja.“

„Divite se Dušanu Silnom?“, upitao je Markus, dok je razgledao eksponate unutar staklenih kutija.

Biznismen je pažljivije pogledao Markusa.

„Bio je veličanstven vladar, da nije umro tako rano, verovatno bi uspeo da učvrsti državu i da je stabilnu preda na upravu Urošu i danas, ko zna, možda bi Srbija bila drugačijeg oblika.“

„Znači, vi se zalažete za Veliku Srbiju?“

„Nikako, to je samo u domenu Šta bi bilo kad bi bilo, intelektualna vežba.“

„Da li možda finansirate internet sajtove i forume?“, upitala je Jelena nehajno.

„Finansiram mnoge stvari, pretpostavljam da tu ima i internet sajtova. Znate, ne mogu da znam baš svako mesto gde odlazi moj novac, pogotovo kada su u pitanju manji iznosi. “

Jelena nije odgovrala, samo ga je pažljivo posmatrala.

„Ovo je, ako se ne varam, Dušanova kruna. Mislio sam da se čuva na Cetinju?“, prekinuo je Markus tišinu i usmerio razgovor u drugom pravcu.

„Naravno da se čuva tamo, ovo je samo replika, kao i svi ostali predmeti.“, sa blagim osmehom odgovorio je Vojnović. Iza Dušana su ostali samo retki predmeti, a i za njih se ne može sa sigurnošću reći da su njegovi. Evo, na primer ovde imam repliku prstena carice Teodore, zatim tanjir cara Dušana, originali su u Narodnom muzeju.“

„Vidim, imate i Dušanov zakonik. Verujem da ste za ponovno uvođenje istog?“, ubacila se Jelena.

„Da, izuzetno dobra kopija. Pretpostavljam da znate da je bio jedan od najnaprednijh zakonika tog doba. Mnoge odredbe bi mogle, bez izmene, da se primenjuju i danas. Vi se, kao zaštitnik mira, reda i građana, slažete sa mnom? Sramota je da se najstariji prepis Dušanovog zakonika čuva u Rusiji.“

Markus je posmatrao zidove sa kojih su visile zastave, pravougaona žuta ca crvenim dvoglavim orlom, kao i dve neobične trouglaste zastave.

Vojnović je nastavio sa objašnjavanjem.

„Za ovu pravougaonu se smatra da je bila carska zastava, po uzoru na vizantijsku zastavu, ali nije pouzdano utvrđeno. A za ove dve se misli da su pripadale Dušanu i da su možda u pitanju signalni ratni barjaci. Čuvaju se na Hilandaru, pretpostavlja se da ih Dušan ostavio prilikom posete manastiru. 1347 je bio sa caricom Jelenom  na Svetoj gori, da bi se sklonili od kuge koja je harala. Tada je bogato darivao Hilandar, da bi umilostivo monahe, ne bi li lakše prihvatili prisustvo žene. “

Jelena je taman htela da postavi još neko pitanje, kada je Vojnović progovorio prvi.

„Jelena, kako ti je deda Milutin?“

Iznenađena, nije znala kako da odgovori.

„Koliko je već u penziji, nadam se da je dobro?“

Posmartala je Vojnovića nekoliko trenutaka, a zatim odgovorila.

„Ima već desetak godina, ali se i dalje dobro drži. Mozak mu je oštar kao uvek. Nisam znala da se poznajete, nikad mi nije spomenuo.“

„Nekada davno smo se poznavali vrlo dobro. Ako s ene varam, ti imaš sina, čuvaj ga i voli, tako brzo odrastaju.“

Osmehnuo se stisnutim usnama.

Jelena je prebledela. Pretnja je bila nedvosmilsena. Zatezanje mišića na Markusovim leđima, ukazivalo je da je i on zaključio isto.

„Ne sviđa mi se kada stranci spominju moju porodicu, može se desiti da to greškom pomešam sa pretnjom, a to tek ne volim. Možda bi bilo pametno da ne napuštate grad.“ Hladno je odgovorila.

„Šta ti to misliš o meni? Samo sam želeo da budem ljubazan. Neću nigde putovati, u teškim vremenia, svi pravi sinovi Srbije, moraju da stanu uz nju.“

Jelena nije ništa odgovorila, okrenula se i u pratnji Markusa izašla iz kancelarije.

Kada su izašli iz zgrade, zapalila je cigaretu.

„Možeš li ti da voziš do stanice?“

„Naravno“, odvratio je Markus uzimajući ključeve od auta. Jelena je već držala telefon u rukama i brzo pričala.

„Šefe, upravo sam bila kod Vojnovića. Idemo ka stanici i sve ću ti ispričati. Možeš li odmah da organizuješ da jedna patrola bude stalno ispred moje kuće? Hvala, šefe, vidimo se brzo. “

Prekinula je vezu i pozvala sledeći broj.

„Mile, tvoj predosećaj je bio ispravan. Sad će Kamenko da pošalje patrolu, koja će biti stalno ispred kuće. Ne puštaj Dušana nigde bez pratnje i naravno, drži pištolj pri ruci. Čujemo se kasnije.“

Dok je vozio, Markus je često podizao pogled ka retrovizoru. Nekoliko puta se prebacio iz trake u traku.

„Nešto nije u redu?“, upitala je Jelena.

„Da, izgleda da nas neko prati, videću koliko je ozbiljan u tome.Veži se.“

Naglo je ubrzao. Auto ih je pratio.

„Da vidimo šta zapravo žele.“, progunđao je Markus i zaustavio na prvom autobuskom stajlištu i uključio sva četiri žmigavca. „Budi spremna.“ Rekao je dok je vadio svoj pištolj. Jeleni nije trebalo ništa govoriti i njen pištolj je bio spreman. Napeto su čekali da im priđu pratioci.

Crni Audi sa zatamnjenim staklima se zaustavio pored njih. Prozori na desnoj strani su se spustili. Iza njih su se pojavila namrgođena lica krako ošišanih mladića. Obojica su u rukama držali heklere, uperene ka Markusu i Jeleni. Markus je bio brži, zapucao je ka crnom autu iz koga se začuo krik. Stisnuo je papučicu gasa i uleteo u saobraćaj izazivajući brojne sirene i škripu guma.  Započela je vratolomna vožnja. Velikom brzinom su izleteli na Brankov most. Markus je vešto zaobilazio automobile ispred sebe. Primetio je da su napadači odustali da ih prate i skrenuli su sa mosta u Karađorđevu ulicu, jer su shvatili da je besimisleno da nastave poteru.

Jelena je ponovo uzela telefon.

„Šefe? Patrola je otišla kod mojih? Odlično. Ne, ne zovem zbog toga. Upravo je neka ekipa htela da nas izbuši heklerima. Ne, sve je u redu, dobro smo. Markus je bio brži . Verovatno je i ranio nekog od njih. Ne verujem da će išta značiti, ali bio je crni Audi. Sačekaj sekund. Jesi li video tablice?“

Markus je potvrdnu klimuo glavom i izdiktirao broj. Jelena ih je prenela svom nadređenom.

„Da, stižemo do stanice brzo.“

„Izgleda da su ulozi podignuti i da sada više nemamo izbora, sem da idemo do kraja.“, rekao je Markus, pažljivo proučavajući saobraćaj ispred sebe.

Jelena je klimnula glavom.

„Drugačiji izbor nikad nismo ni imali.“, mračno je odgovorila.

 

Drugo carstvo 1234567891011121314151617, 18

slika MichaelGaida

 
15 komentara

Objavljeno od strane na avgust 12, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , ,

Drugo carstvo 14

Drugo carstvo 14

Drugo carstvo 123456789101112, 13

„Odlično, kada smo to rešili, onda bi mogli da popijemo neko piće pre večere? Može li jedna domaća, Markuse, Jelenčice?“ Uz osmeh, upitao je Milutin.

Jelena je klimnula glavom, Markus je slegnuo ramenima.

„Obično izbegavam alkohol, ali bih jednu mogao da popijem.“

Na televizoru, su primetili snimak demonstracija, uzbuđeni reporter se upravo uključivao u program.

„Dragi gledaoci, prisustvujete neverovatnom događaju. Građani su počeli da se okupljaju ispred Skupštine pre nekih sat vremena. Do sada je dolšo više desetina građana Srbije. Građani su mirno i u apsolutnoj tišini  krenuli u šetnju. Trenutno sam kod Pravnog gde brojni građani prolaze u nekoj vrsti mimohoda, pale sveće i ostavljaju cveće poginulima u današnjem mučkom napadu. Kolona se nastavlja niz Beogradsku, pa će preko Slavije ići uz Bulevar oslobođenja, preko Autokomnade, pa uz Ljutice Bogdana, sve do ambasade republike Albanije. Mnogi ljudi iz kolone su mi rekli da ne žele da napadnu alabansku ambasadu, već samo žele da im iskažu svoj nemi protest i tihi bes. Nadam se da će se to i ostvariti. Kako mi javljaju, za svaki slučaj, postavljene su brojne policijske snage u zoni alabanske ambasade. Moram da vam kažem da nikad nisam bio ponosniji na naš narod. Na nasilje oni odgovaraju, plemenitošću. Ako sve prođe mirno, ovaj protest će ući u sve svetske udžbenike. Naša televizija će sve vreme direktno prenosti šetnju. Svi koji ste u mogućnosti, priključite se svojim sugrađanima.“

„Ima li ikakve šanse da protest prođe mirno?“ Upitao je Markus Jelenu.

„Da budem iskrena, ne verujem. Stvarno bi bilo čudo kada ne bi došlo do incidenta.“

„Da, bilo bi čudo, ali čuda se nekad i dešavaju, ako im se pripomogne. Može se desiti da ćeš se iznenaditi.“ Dobacio je deda Muilutin.
„Nego, deco, hajde da večeramo.“

Seli su za sto, pridružio im se 11-godišnji dečak.

Večera je protekla mirno i tiho, jer su svi bili izgubljeni u svojim mislima. Povremeno bi se po neki telefon oglasio signalom za poruku. Jedino je Dušan, bio uzbuđen.

„Zamisli, tri dana nema škole, zato što je dan žalosti.“

„Markova sestra je bila u tramvjau, srećom, preživela je.“

„Hoćemo li mi sada da ratujemo sa Albancima?“

„Mama, je li ti nećeš u rat?“

Jelena se trgnula iz svojih misli.

„Ne brini, pile, biće sve u redu. Uhapsićemo one koji su krivi za bombu, a rata neće biti, niti ću ja ići u rat. Nemoj da brineš, biće sve u redu.“

Kada su završili sa obrokom, još malo su popričali o neobaveznim temama. Markus je uglavnom pričao sa Dušanom o njegovoj školi, igricama koje igra, sportovima koje voli i trenira.

Posle nekog vremena, dečak ih je sve pozdravio i otišao na spavanje.
Markus je pomogao da se rasklone sudovi.

Kada su sve završili, Markus i deda Milutin, ponovo su seli u fotelje u dnevnoj sobi.

Protestna šetnja na TV-u se odvijala mirno. Hiljade ljudi su mirno, ali sa besom u očima, prolazili pored albanske ambasade.

„Izgleda da ste bili u pravu, prolaze pored alabanske ambasade i niko nije čak ni zviždao, a kamoli bacio kamen ili nešto slično. Potpuno netipična reakcija za Srbe, ako smem da primetim.“ Rekao je Markus gledajući beskrajnu kolonu. Osetio je kako su mu se nakostrešile dlačice na vratu i rukama.

„U mojim godinama , čovek ne sme da bude slep kod očiju. Veruj mi, situacija je i više nego tipična.“ Odvratio je Milutin, držeći u krilu drvenu kutiju.

„Znaš, ovu kutiju mi je poklonio Maršal, lično.“

„Upoznali ste Tita? Kako se to dogodilo?“ Zainteresovano je upitao Markus, donekle začuđen brzom promenom teme, dok se saginjao da pronađe nešto u rancu.

„Grupa ustaša je pokušala da ga ubije, mi smo to sprečili. Još neke kolege i ja smo bili pozvani na prijem i tada smo dobili poklone.“

U tom trenutku Jelena je ušla u sobu. Pogledala je u dedinom pravcu.

„Mile, šta to teba da znači?“

„Sedi, Jelenčice. Nadam se da Dušan spava?“

„Spava, ali ne znam šta ćeš sa tim?“

„Želeo sam da našem gostu pokažem nešto.“ Odvratio je nehjano starac. Otvorio je kutiju i iz nje izvukao pištolj, CZ 7,62 i uperio ga u Markusa, koji je nepomično sedeo.

Markus je znao da se lako može desiti da je upravo završio svoj životni put. Zato je ćutao i pažljivo pratio razvoj situacije.

„Ako razmišljaš o tome da probaš da pobegneš, veruj mi da bez problema mogu da te pogodim na ovoj udaljenosti. I dalje jednom nedeljno idem u streljanu.“

Markus je gledao Milutin a u oči i nije progovarao, ne želić da ga isprovocira.

„Znaš, koristio sam foru sa telefonom ili fotoaparatom, kada su Jeleni dolazili neki udvarači, ali ranije sam isti sistem priemenjivao protiv stranih agenata, kao i domaćih izdajnika.“

Jelena se setila prilika kada bi deda Milutin, uslikao dečake koji su bili njeni momci ili potencijalni momci, pa ih provukao kroz policijsku bazu. Bila je besna što joj se na taj način mešao u veze, mada u nekoliko navrata, spasio ju je da ne načini ozbiljnu grešku.

„Već sam nekoliko godina u penziji, iako sam i dalje mogao da radim, nisam odgovarao novim strukturama. Malo toga oni znaju o bezbednosti države. Ali znaš i sam, Markuse, ne postoji penzionisani obaveštajac. Jasno ti je da, posle staža od skoro četrdeset godina, i dalje u službi imam moje pulene.“

Markus je samo klinuo glavom.

„Što nas dovodi do ove situacije. Mojim momcima sam poslao tvoje slike. Poslali su mi odgovor najbrže što su mogli. Izgleda da te naša služba već dobro poznaje. Markus Morison – star 48 godina. Došao u Jugoslaviju početkom 90., nakon završenih studija balkanske istorije. Zaposlio se pri američkoj ambasadi. Radio kao operativac CIA sve do jeseni 1999, kada se vraća u Ameriku, na poligon CIA-e u Virdžiniji, tzv. Imanje, gde obučava nove kadrove. Nedavno se vratio u Srbiju, kao savetnik vojnog atašea u Beogradu. Pretpostavlja se da je kontakt Kit Karson. Sve u svemu, karijera bez većih mrlja, ima tu i odlikovanja i ohvala. Ništa naročito ubičajeno za mnogoe bezbednjake. Tokom bombardovonja bio si u zemlji, i tu dolazimo da jednog zanimljivog detalja.“

„Evo ga“ pomislio je Markus.

Milutin je mirno nastavio svoje izlaganje, nakon što je prodorno pogledao Markusa.

„Dobio sam belešku gde piše da je operativac koji je locirao RTS kao legitmni cilj – Markus Morison.“

Obavila ih je zaglušujućuća tišina. Jelena je razrogačenih očiju posmatrala, čas dedu, čas Markusa. Bledog lica, grčevito je stegla naslone na fotelji i preteći se okrenula ka Markusu.

„Moj sin je bio među mrtvima, tokom tog kukavičkog napada. Imaš li poslednje reči, pre nego što te sada ubijem kao psa?“

Glas mu je bio hladan, a pretnja savim opipljiva.

Markusu je bilo jasno da je ovaj čovek mnogo puta u prošlosti bio islednik.

Znao je da će ga ubiti bez trenutka oklevanja.

Udahnuo je duboko i odlučio da kaže istinu bez obzira na ishod

 

Drugo carstvo 123456789101112, 13

slika JamesDeMers

 
21 komentara

Objavljeno od strane na jul 17, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 11

Drugo carstvo 11

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10,

„…mi ćemo uskladiti naše poteze. Čelnici nepriznate kosovske vlade, poriču bilo kakvu povezanost sa napadom, ali to se od njih i očekivalo. Na kraju, želim da pozovem sve građane na dostojanstvo i da se uzdrže od naglih reakcija usmerenih ka našim građanima alabanske nacionalnosti“

Markus je utišao radio.

Sve se odvija suviše brzo, preostaje mu sve manje vremena da ugasi ovo bure baruta, koje će ih, ako eksplodira, sve oduvati na Mesec.

Sedeo je na klupci u Parku Luke Ćelovića. Ali pod tim imenom ga je znao retko ko u Beogradu,  svi su ga zvali – Picin park. Park se nalazi ispred ekonomskog fakulteta, ali je igrom slučaja bio i ostao secište prostitutki, te je zbog toga dobio opštepoznato ime.

Muškarac guste brade je seo pored Markusa.

„Sunce danas peče.“

„Ali će možda večeras kiša.“

Markus se u sebi nasmejao dok je razmišljao o gluposti ovih rečenica, ali besmisao je često deo posla tajnih službi.

Ćutali su nekoliko trenutaka. Markus je osmatrao pridošlicu i započeo razgovor na srpskom.

„Čuo si vesti?“

„Jesam. Živ nisam.“ Odgovorio je muškarac, nervozno čupkajući bradu, govorio je srpski sa jakim akcentom. „Mogu da te uverim da mi nije jasno šta se događa. Mi nemamo ništa sa tim. Niko ništa ne zna.“

Markus ga je i dalje oštro posmatrao.

„Teško mi je da poverujem u sve to u svetlu današnjih događaja.“

„Uvek ima usijanih glava, koje bi želeli da se razračunaju sa Srbima bombaškim i sličnim napadima, ali to nije zvanični stav moje vlade. Ne kažem da ne bih voleo da vidim moju zemlju bez Srba, ali znam da bombe nisu način, bolji rezultati se postižu novcem.“

„Nečiji stav ipak jeste.“ Mirno je odvratio Markus ne skidajući pogled sa pridošlice. „Šta znaš o ovom Azizu?“

„Srbi su kod njega pronašli naš diplomatski pasaoš, što nije ništa čudno, pošto je često bio deo delgacije u svojstvu obezbeđenaja. Upravo proveravamo sve njegove veze. Radio je u nekoliko navrata za našu službu, ali već duže vreme nije bio aktivan.“

„Verujem da ti je jasno da ste na ivici da započnete rat, nisam siguran kako bi ste prošli u slučaju da vam odbijemo podršku. A čini mi se  da vam ni Evropljani nisu suviše naklonjeni. Rešavajate problem dok još uvek možete. Obavesti me čim nešto saznaš, ma koliko bilo nevažno.“

Bez rukovanja, albanski agent je otišao i ostavio Markusa da luta mračnim lavirintima ispunjenim brojnim pretpostavkama. 

Markus je krenuo uz Kameničku, prešao Zeleni Venac i na Obilićevom vencu pronašao kafić Ludi šeširdžija. Bilo mu je jasno daje Jelena dobro odabrala mesto satanka. U kafiću je bila umerena gužva, ali to će im olakašati razgovor. Imao je samo četiri stola unutra i šest stolova u bašti. Markus je izabarao sto u samom dnu kafića. Sa tog mesta, mogao je da prati svako kretanje, a da niko ne može da mu priđe. Povrh svega, pored stola se nalazio i zadnji izlaz, koji je vodio ka Knez Mihajlovoj.

Markus je rešavao Sudoku, sve vreme budno osmatrajući okolinu.

Čim je saznao sa kim će sarađivati tokom istrage, odmah se potrudio da sazna sve što može o toj osobi. Neke informacije je pribavila Agencija preko kontaka u srpskoj policiji, a za neke je poszlužio sveznajući internet.

Iako je ceo fajl sa njenim podacima obrisao, zapamtio je sve što je u njemu pisalo.

Ponovo je razmišljao o onome što mu se činilo kao najvažnije. Sa jedne strane, bio je zabrintut, a sad druge impresioniran. 

Jelena Todorović, 38 god. Bez braće i sestara, majka 11-godišnjeg dečaka, razvedena, nekadašnja reprezentativka Srbije u mačeavanju i osvajač brojnih trunira u zemlji inostranstvu. Natprosečno inteligentna, izraženi individualac, pravdoljubiva, nacionalista, ali ne i šovinista, odličan strelac. Policijsku akademiju završila sa najvišim ocenama kao đak generacije. Otac joj je poginuo tokom bombardovanja SRJ 1999. Bio je jedan od stradalih u zgradi RTS-a. Majka umrla nekoliko meseci nakon toga od srčanog udara. Živi sa dedom, istaknutim bivšim operativem UDBA-e.

Markus je bio svestan da saradnja sa njom neće biti laka. Sudbina se često poigrava na najčudnije načine.

Crvenokosa žena, plavih očiju, istaknutih jagodica na uskom licu, visoka oko 170 cm, zastala je na vratima. Osmotrila je ceo kafić brzim, izvežbanim pogledom i odlučnim korakom krenula ka Markusu. Bez problema ju je prepoznao.

Lepša je nego na fotografiji, pomislio je.

 

Nastaviće se…

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10,

slika Josemdelaa

 
26 komentara

Objavljeno od strane na jun 28, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , , ,