RSS

Arhive kategorija: Pera Piskarović

Predstava

Predstava

Da budem iskren nisam suviše veliki ljubitelj dasaka koje život znače, nekako sam uvek više bio za celuloidni užitak. Film me jednostavno lakše ubaci u priču. Iz tog razloga često sam pisao recenzije za filmove i moje mišljenje je imalo određenu težinu.

Na moju sreću/nesreću, dešava se da me pozovu da napišem prikaz pozorišne predstave. Obično su u pitanju moji poznanci, koji se poluamaterski bave glumom. Najčešće koriste sledeće argumente:

„Ma, film, pozorište, to ti je sve isto.“

„Tebi to nije ništa, a meni bi značilo mnogo.“

„Ti si ipak neko ime u tim krugovima.“

„Ti napišeš nekoliko rečenica i super, bolje nego da plaćam tamo nekom.“

Provlačio sam se koliko sam mogao, ali ovog puta mi nije bilo spasa.
Javila mi se prijateljica koja je nedavno zaplovila u glumačke vode. Glumi u modernoj predstavi, nazvanoj Bljuzgavica u nekom nazovi, pozorištu. Čudnom igrom slučaja, kaže mi da su uspeli da navuku brojne važne njuške iz sveta medija. Moja je uloga će biti da samo malo pripomognem.

Na kraju smo se složili da dođem bez obaveze, ali da ipak napišem neki red ako mi se dopadne.

Stigao je i dugo očekivani dan premijere. Pošto sam jurcao ceo dan, nisam stigao da ručam kao čovek, već sam u obližnoj mesari kupio pola pečenog pileta.

Supruga je izjavila da ne može ništa da jede po ovoj vrućini.

Dobro, više za mene. Naseckao sam salatu i udri. Ima li išta bolje od dobro ispečene pileće kožice?

Došlo je i vreme da krenem na predstavu. Nešto mi nisu bile sve koze na broju. Pretpostavio sam da je u pitanju umor. Supruga je odlučila da ipak preskoči predstavu, došla joj je drugarica koju nije videla godinama, pa su dogovorile ženski izlazak. Poručila mi je da budem fin prema našoj prijateljici glumici, ipak joj mnogo znači ova predstava.

Stigao sam u pozorište. Iznenadio sam se brojem prisutnih poznatih lica, obično ne idu na predstave anonimusa.

Izgleda da je jedna od glumica, kći nekog važnog drmatora. To je objašnjavalo gužvu.

Na biletarnici su me sačekale karte. Ispostavilo se da sam dobio treći red, sredinu.

Više bih voleo da sam negde pozadi, lakše bih se izvukao ako mi dosadi predstava. Primetio sam i da je cela sala izuzetno dobro renovirana, tepisi, stolice, rasveta, sve je bilo savršeno urađeno, sigurno jekoštalo đavo i po.

Svetla su ugašena, neki od telefona su smanjeni ili isključeni, publika je nestrpljivo čekala početak.

Podigla se zavesa i predstava je počela.

Moram da priznam da mi se poprilično dopala i već sam počeo da razmišljam na koji način da napišem recenziju.

Međutim, nešto je krenulo da mi kuva nešto u stomaku, te sam izgubio nit.

Kako je predstava odmicala, meni je bilo sve gore, hladan znoj me celog oblio.

Nadao sam se da ću uspeti da sačekam kraj. Najgore je što ne mogu da se izvučem, šta će reći svi ovi ljudi, kada me vide da napuštam predstavu, to bi upropastilo moju prijateljicu. 

Predstava se polako bližila kraju, bar sam se nadao, i mučnina i krčanje u crevima su primirili.

Duboko sam disao, još samo da budem miran petnaestak minuta i sve će biti u redu. U mislima sam prošao kroz plan pozorišta, razmišljajući o najbržoj ruti do toaleta.

Na žalost, ponadao sam se prerano. Želudac i creva su me napali svom snagom, jače nego ikad do sada u celom mom životu.

Ne obazirući se na ljude oko mene skočio sam i počeo da se probijam kroz red.

Nisam uspeo da stignem da se pomerim ni dva mesta.

Odjednom je sve pokuljalo iz mene. Sve što sam imao, izbacio sam kroz usta, snažnim mlazom usmerenim prko dekoltea atraktivne plavuše, čuvene modne blogerke.

U istom trenutku, osetio sam kako mi se i pantalone i cipele pune žitkom masom. Oko mene se širio nesnosan smrad.

Blogerka u večernjoj toaleti po kojoj sam se ispovraćao, pridružila mi se u izbacivanju sadržaja iz želuca.

Našem duetu su se ubrzo priključili brojni gledaoci, te smo dobili horsko ispuštanju telesnih tečnosti.

Ubrzo je cela sala bila ubljuvana, vazduhom se širio nesnosan smrad. Misleći da je u pitanju neki ubitačan virus, organizatori su zatvorili i salu, i celo pozorište. Ta mera nije doprinela umirenju stomaka pristunih.

Predstava je opravdala svoje ime.

Posle jedno dvadesetak minuta, počela su da pristižu kola hitne pomoći i policija.

U salu su ušli doktori zaštićeni skafanderima. Rekli su kasnije, da u životu nisu videli strašniju scenu. Jednog po jednog, izvodili su nas iz sale u hol gde je pružana prva pomoć.

Prvo bi sve naše rite pobacali na gomilu, pa bi usledilo pranje, uzimanje krvi i brisa, a zatim bi nas ogrnute u ćebad sproveli do sledeće prostorije, gde smo svi stajali i sedeli, tresući se i pitajući se šta nam se dogodilo.

Vrlo brzo je postalo jasno da samo ja i dalje imam sve simptome i da je sve počelo od mene. Zato su me odvojili i zatvorili u toalet, što sam prihvatio sa olakšanjem.

Analize su pokazale da su svi zdravi, osim mene, koji sam zaradio trovanje hranom.

„Da možda niste jeli piletinu gospodine, imate ešerihiju koli.“

Promrmljao sam odgovor.

Na kraju sam dobio infuziju i terapiju antibioticima.
Hitna pomoć me u neko doba vratila kući.

Jedva sam progurao do kraja noći.

Sutradan sam se osećao kao da su me skuvali, samleli, iseckali, ostavili na suncu, zakopali, pa izvadili posle mesec dana.

Telefoni su počeli da zvrče od ranog jutra, prvo mi se javila prijateljica koja je glumila u predstavi i rekla mi da sam potpuno upropastio njenu i karijere svih glumaca, kao i reditelja predstave, te da sam ja za nju mrtav.

Posle toga su me zvali iz pozorišta da me obaveste da sam im uništio celu salu i da će morati da je kompletno renoviraju. Naravno, poslaće mi račun.

Nakon tih poziva, odlučio sam da se ne javljam nikome. Nisam uključio ni internet, ko zna šta sve o meni pišu portali. Upropašćen sam, nema sumnje.

Proveo sam ceo dan u izolaciji, sve vreme se pitajući, kako ću izaći na ulicu od sramote.

Negde predveče, neko je zalupao na prozore. Supruga je otišla i posle nekoliko minuta, vratila se u pratnji Mileta 40%, starog poznanika.

Nisam se baš obradovao tom susretu, on je obična ljiga koja se gura u sve i koji na neki volšeban način naplaćuje ogromne honorare za svoje usluge. Gde su mutne radnje, on ima svoje prste.

Imao je osmeh od uha do uha.

„Petre, što se ne javljaš na telefone i mejlove? Ceo dan pokušavam da te dobijem.“

„Pusti me Mile, samo mi još ti fališ na ovu moju muku.“

„Naravno da ti ja trebam. Ti si čoveče, postao senzacija, čudo, ima da napravim od tebe instituciju.“

„Već zamišljam kako će da me pošalju u instituciju sa tapaciranim zidovima i belim košuljama koje se vezuju. I to samo ako me ne ubiju ovi koje sam sinoć upropastio.“

„O tome ti i pričam. Ono juče, to, to je bilo genijalno. Da si mi samo javio uanpred, šta ćeš da uradiš, odvalili bi se od para za tvoje premijerno pojavljivanje. Mada, uspeo sam da nešto izvučem.“ Oduševljeno je govorio Mile mašući rukama.

„Javnost je zapaljena. Kažu, nije samo iskritikovao predstavu, on je na nju povratio i iskenjao se. Pisanje recenzija je zastarelo, ovo je pravac u kome treba da ide kritika. Bukvalno si zakopao celu postavu, od reditelja preko glumaca, do organizatora.“

„Ali, ja to nisam želeo, u pitanju je bila moja odlična prijateljica.“ Očajno sam zavapio.

„Pusti to, biće još prijatelja. Pazi, od sada ćeš stalno ići na premijere, gala večeri, promocije i slično.“

„Ma, pusti me Mile, nemam nameru iz kuće više da izađem, bar jedno deset godina.“

„Nikako, već večeras imaš zakazanu promociju knjige. Slušaj plan.“

Kad mi je izneo predlog, prvo sam bio zapanjen. Međutim, posle nekog vremena, pomislio sam da možda ima nečeg u tome što priča. Što sam duže slušao, bio sam sve ubeđeniji da je sigurno u pravu.

Posle Miletovog izlaganja, i nakon kratkog konsultovanja sa suprugom, odlučio sam da ga ipak poslušam.

Sve je zapravo bilo veoma jednostavno, a opet genijalno.

Mile bi mi ugovarao pojavljivanje na nekom važnom kulturnom događaju. Zatim bi objasnio vlasniku prostora, izdavaču knjige, piscu, pevaču, reditelju, glumcima, da ću se ja verovatno pojaviti te večeri. Pažljivo bi im sugerisao da postoji mogućnost da imam slabiji stomak i da može da se ponovi dešavanje sa Bljuzgavice. Zatim bi spomenuo da za određenu novčanu sumu, može da mi obezbedi lekove, koji će držati moj stomak pod kontrolom.

U isto vreme, Mile bi kontaktirao i ljude, koji bi želeli da događaj propadne. Njima bi rekao, da uz određenu finansijsku nadoknadu, može da obezbedi moje prisustvo i najiskreniju kritiku koja bi potekla iz dubine mog tela.

Na kraju, u zavisnosti ko bi ponudio više novca, događaj bio bio ili veliki uspeh ili veliki promašaj.

Neko bi rekao da je to što radimo možda nemoralno, ali mi smo samo podigli kritiku na novi nivo. Treba biti inovator.

Svako moje pojavljivanje u javnosti praćeno je sa strahopoštovanjem.

Finanijsko stanje mi se popravilo i više nego osetno.

Nažalost, neki moji prijatelji su počeli da me izbegavaju, ali tako je to.

Ljudi su jednostavno ljubomorni. Uspeh se retko prašta.

 

slika Phegenbart

 

 
26 komentara

Objavljeno od strane na jul 23, 2017 in Horor, Pera Piskarović

 

Oznake: , , , ,

Jesam peder, nisam gej…

Jesam peder, nisam gej…

 

Nisam peder. Dobro, možda jesam. Zapravo sa jedne strane – nisam, a sa druge – jesam. Odnosno, možda i jesam peder, ali nisam gej. Ili jesam, oba ili nisam ni jedno, uh.

Konfuzno, zar ne?

Više ni sam ne znam.

Cela zavrzlama je počela, kao što vam je već poznato, onda kada sam uz pomoć starog druga Vladice, naveo ljude da pomisle da sam peder, da ne kažem – gej. U tom trenutku, se činilo kao dobra ideja.

Što se tiče karijere, pokazalo se da je moja varka uspela i da mi na poslu nikad nije bilo bolje, što se pozitivno odrazilo i na moje finansije.

Moja, sad već bivša supruga, i dalje odlično glumi u ovoj našoj predstavi. Toliko se uživela u ulogu da je čak i zatrudnela sa onim njenim studentom. Takvu posvećenost čovek može samo da ceni.

Prijatelji, tu i tamo, neki su uz mene, neki nisu. Voleo bih da im kažem da je sve samo gluma, ali procuriće priča i onda sam tek ugasio.

Ono što mi najviše smeta je što se i kod jednih i kod drugih promenio njihov odnos prema meni. Ne znam da li mi je gore sa ovima koji me ne podnose, nazovimo ih mrštavcima ili onima koji su puni podrške, nazovimo ih smeškavcima.

Ovi prvi,  mrštavci, mi se sve ređe javljaju. Obično se snebivaju u mom društvu, ne kometarišu dobre ribe, ne pričaju masne viceve i bračne i vanbračne avanture. Ne žele me ni u jednoj sportskoj ekipi, a kažu da ne znaju da igraju badminton. Taman posla da zajedno odemo na bazen kao nekad. Neki su čak prestali i da se rukuju sa mnom. Majku mu, ako sam peder, nisam gubav.

Sa druge strane, imamo smeškavce. Njima je sve super i neverovatno su puni razumevanja. Stalno me zivkaju, da mi se nađu u ovom mom periodu prilagođavanja. Te me zovu na neke modne revije, te na neke alternativne pozorišne predstave. Pa me kljukaju nekom čudnom hranom i nude isključivo neobična pića, kao što je alkohol dobijen od mleka jaka sa Tibeta. A da ne pričam da mi poklanjaju garderobu u pastelnim bojama, često roze i crvenoj. Majku mu, pa ako sam peder, ne znači da želim da pratim baš svaku modnu budalaštinu.

A tek moje drugarice. One su većinom na strani smeškavaca. Stalno me zovu da im pomognem u izboru garderobe, a ja ne mogu da uparim ni dve čarape, a kamoli nešto drugo. Pa se skidaju ispred mene, kao da sam nevidljiv. Stalno mi pričaju o svojim najintimnim događajima i problemima. Majku mu, ako sam peder, to ne znači da moram baš sve da slušam.

Uh, ubiše me predrasude. Mislim da je televizija kriva što ljudi imaju ovakve stavove.

Najgore od svega je što me producent sa kojim sarađujem proganja mesecima. Uspevao sam da ga izbegnem, te vadi se na prehladu, te na zubara, te žurim da sahranim babu, ali polako mi se iscrpljuju izgovori. A on se suprotno mojim očekivanjima, napalio kao mladi majmun, jer misli da glumim nezainteresovanost, ne bih li ga još više raspalio. Sa jedne strane on je jedan od najvažnijih ljudi u medijima i saradnja sa njim mi je donela samo dobro, ali sa druge strane nisam siguran do koje mere treba da se uživim u lik.

Konsultovao sam se sa bivšom suprugom, i ona misli da treba da idem do kraja. Uostalom, šta će mi faliti, od malo seksa još niko nije umro? A neće trajati duže od par minuta, dobro ona zna kakav sam u krevetu. Mene malo više brine što ne znam kakav je on u krevetu.

Teške muke su me pritisle. Sad se pitam da li da se držim uloge do kraja, ma koliko mi teško palo i da i dalje uživam u blagostanju ili da prekinem šaradu i vratim se pašteti u crevu? Ako imate neki savet, bio bih ga rad saslušati.

 
9 komentara

Objavljeno od strane na decembar 23, 2016 in Humor, Pera Piskarović, Seks

 

Oznake: , , , , , ,

Krasnopis

Krasnopis

Verujem da se mnogi od vas sećaju prvih lekcija o pisanju, kada su nas terali da pišemo linije, kose tanke i uspravne debele. Što se mene tiče, nisam daleko odmakao od toga, moj rukopis izgleda kao da je pisala svraka doktor levom nogom.

Ali to ne znači da mi nije drago kada vidim da ima ljudi koji mogu da se pohvale krasnopisom. Pogotovo u ovo digitalno vreme, kada većina olovku u ruku uzme samo kada treba da se potpiše.

Pre nekoliko dana sam bio na fenserajskoj žurci. Nisam baš bio time oduševljen, ali šta da se radi. Izvukao sam najkraću slamku u redakciji i meni je zapalo da radim reportažu.
Sama žurka je bila očekivano dosadna, muzika bez muzike, pijana klinčadija, polugole devojčice. Ukratko, daleko od onog što bih smatrao zabavnim. Što nije ni čudo, pošto sam bar petnaestak godina bio stariji od većine prisutnih.

Međutim, privukla me rasprava koju sam čuo za jednim stolom. Zaintrigiran, prišao sam malo bliže.

„Jesi li ti išao u školu? Jesi li učio krasnopis?“

„Ne vidim u čemu je problem?“ , odgovorio je drugi glas.

„Ne vidiš? Jesi li zaboravio osnovno pravilo pisanja: kosa tanka, uspravna debela?“

„Daj. Mojne me smaraš, učiteljica mi se popela na glavu sa tim u prvom razredu.“

„Džabe, kada opet nisi naučio. Vidi šta si uradio. Niti su uspravne tanke niti su kose debele. Sve su neke krivulje, kao da si nogama pisao.“

Mladić, zaštitnik krasnopisa, primetio je da ih gledam, pa mi se obratio.

„Evo gospodine, kažite vi, jesam li u pravu.“

Bacio sam pogled na ta njihova pisanija i klimnuo glavom.

„Potpuno si u pravu, stvarno se ne zna da li su prave ili kose linije, da li su tanke ili debele. Budimo realni mogao si i više da se potrudiš.“

„Eto, vidiš šta kaže čovek, daj to ’vamo, sad ćeš da vidiš krasnopis.“

I odmah zatim, mladić je na stolu uz pomoće kreditne kartice izvukao tri lepe prave bele linije.

„Evo, ovo su linije, ova treća je za vas.“

Odbio sam ukazanu čast, srećan što još uvek ima klinaca koji u ovo digitalno doba mare za krasnopis.

 
14 komentara

Objavljeno od strane na novembar 25, 2016 in Humor, Pera Piskarović

 

Oznake: , , , , , ,

Objavljivanje

Objavljivanje

 

Godinama unazad, imam želju da objavim knjigu. Kada sam napokon bio zadovoljan onim što sam napisao, potražio sam izdavača. Čim bi pročitali malo, odmah bi me odbili, ali me to nije obeshrabrilo. Srećom, naišao sam na novoosnovanu izdavačku kuću. Kada sam objasnio da bi knjiga sigurno bila hit, zato što ne postoji ništa slično na našem jeziku, moj izdavač je bio oduševljen. Bestseler među prvim knjigama, koje su objavili. Već smo razvili celu strategiju promocije i prodaje. Nije nam trebalo dugo da počnemo da slavimo uz ujka Rakinu domaću rakiju.

Sledećih nekoliko dana sam bio kao na oblacima. Nisam preterano slavoljubiv, ali bih voleo da se moje ime nađe na koricama knjige, koja će se rado čitati. Već sam prijateljima i poznancima počeo da najavljujem skori izlazak mog prvenca.

Jednog jutra me probudila zvonjava telefona.

Na drugoj strani je bio moj izdavač, uz mnogo mucanja i izvinjavanja rekao je šta je imao.

„Bojim se da imam loše vesti za vas. Iskrsle su neke nepredviđene smetnje, pa ću morati da otkažem štampanje vaše knjige. Vrlo brzo će vam sve biti objašnjeno.“

Na moja zapitkivnja je davao neodređene odgovore, tako da mi na kraju ništa nije bilo jasno.

Još uvek sam zbunjeno držao telefon u ruci kada se čulo zvono na ulaznim vratima.

Poštar, Jehovini svedoci ili senilni komšija, koji svako malo promaši svoj stan.

Ali ne.

Ispred vrata je stajao krupan muškarac u crnom odelu, sa crnim naočarima. Mahnuo mi je nekakvom legtimacijom.

„Želeo bih da popričam sa vama, ne brinite neće dugo trajati.“

Prošao je pored mene i ušao u stan.

Neverovatno.

Šta je ovo, pitao sam se dok sam zatvarao ulazna vrata.

Ušao sam u dnevnu sobu i zatekao posetioca, kako uključuje nekakav aparat i stavlja ga na sto.

„Ovo je predostrožnost, u slučaju da nas neko prisluškuje.“

„Ko bi nas prisluškivao, ko bi mene prisluškivao?“

„Nikad ne možete biti suviše oprezni, svašta se događa. Došao sam da popričamo o vašoj knjizi.“

„Mojoj knjizi, ali ja još uvek nisam objavio knjigu.“

„Baš zato sam i ja ovde.“

„A ko ste zapravo vi?“

„Dolazim iz Odseka za praćenje književnosti.“

„Nisam čuo za vas.“

„Zato što do sada niste ništa objavljivali.“

„Tehnički, još uvek nisam ništa objavio, a kako je krenulo neću još neko vreme, bar dok ne nađem novog izdavača.“

„Baš zato sam i ovde. Što se tiče ove knjige, nećete tražiti druge izdavače, ovu knjigu nećete objaviti. A da bih bio siguran u to sad ćete mi pokazati vaš kompjuter i obrisaćete knjigu. Naravno, nećete pokušati ponovo da napišete ništa slično.“

„Molim? Šta vi mislite gde ste došli? Možda moja knjiga i nije novo remek-delo, ali ne možete da mi zabranite da je objavim, nemate to pravo.“

„Zapravo, imam. Na osnovu odluke Predsednika, imamo pravo da damo ili uskratimo odborenje za objavljivanje bilo koje knjige napisane u Republici.“

„Meni to liči na cenzuru.“

„Taman posla, mi to samo preventivno, radi vaše bezbednosti. Može se desiti da neko pogrešno protumači delove vaše knjige i to bi moglo imati pogubne posledice po vaše zdravlje, vašu sigurnost, kao i sigurnost vaših najmiljih.“

„Je li to neka pretnja?“

„Nikako, to nije moj posao. Moje Odeljenje je zaduženo za iščitavanje tekstova, a druga Odeljenja se bave, hm, ostalim, aspektima našeg posla. Vaš potenicjalni izdavač, je razlog zašto sam morao da vam dođem u posetu. Vidite, izdavači uglavnom znaju, kakve knjige nije poželjno objavljivati. Ovi vaši su novi u poslu, pa nisu još uvek savladali sve finese, ali hoće ne brinite, kolege su upravo tamo i sve će im lepo objasniti.“

„Ali ovo je dečija knjiga, šta u njoj ima tako loše? Toliko ima već objavljenih dečijih knjiga sa sličnom tematikom. Možda nema naših pisaca, ali ima mnogo prevoda inostranih autora i koliko znam rado ih deca čitaju i niko nije zabranjen.“

„Što se tiče stranaca, njih moramo da objavimo zbog nekih obavezujućih bilateralnih ugovora. A i radnje tih knjižica se dešavaju u drugim zemljama, to nema veze sa nama. Bojim se da vaša knjiga ima elemente, koji bi potencijalno mogli biti pogrešno protumačeni. Na primer, kad vaš glavni junak Boris pokušava da pobedi zlog čarobnjaka koji vlada zemljom, a sličnih primera ima u celoj vašoj knjizi. Mnogi bi to videli kao poziv za pobunu protiv našeg vrlog Predsednika, a sigurno ne želite da to sve bude tako protumačeno?“

„Nikako, ne bih nikad pomislio da kažem bilo šta protiv Uvaženog Gospodina Predsednika. Ali ovo je dečija knjiga, fantastika, bajka, nema nikakve veze sa stvarnošću. Nisam još ni objavio knjigu, a već sam zabranjen“

„Sve ima veze sa stvarnim svetom. Niste ni vi zabranjeni, odakle vam to? Samo vam je sugerisano da napišete nešto drugo. Sve dok nije politički triler, knjiga o svrgavanju bilo kog vladara, kuvar i slično“

„Kuvar?“

„Nema potrebe dražiti naš narod, koji je u teškoj situaciji i zbog kojeg Predsednik noćima ne spava u borbi za boljitak, tamo nekom hranom i namirnicama, koje su nedostupne većini.“

„Pa o čemu onda da pišem?“

„Može neko filozofsko delo, to i tako niko ne čita, priručnik za igranje neke igrice, biografiju neke od zvezda edukativnih rijaliti programa, mogućnosti su beskrajne. Samo mi prethodno prosledite tekst, da ne bi opet došli u istu neprijatnu situaciju. No, da uradimo ono što se mora.“

Gospodin u crnom je uzeo moj kompjuter i vrlo  brzo obrisao sve podatke vezane za moju, sada već bivšu knjigu, pokupio sve što sam imao odštampano vezano za istu, ljubazno se zahvalio, pokupio svoj ometač prisluškivača i krenuo ka vratima.

„Hvala vam na saradnji, nadam se da se nećemo ponovo videti. Inače, moram da kažem da mi se vaša knjiga poprilično dopala, šteta što neće biti objavljena.“

Šta sad? Svima sam rekao da ću objaviti knjigu i da će biti hit.

Znam, mogao bih da napišem knjigu o najšokantnijim  situacijama u poslednjoj sezoni neverovatno popularnog programa Dva brata jedan drugom biraju žene.

 
12 komentara

Objavljeno od strane na novembar 7, 2016 in Humor, Pera Piskarović

 

Oznake: , ,

Nestao auto

Nestao auto

 

Verovatno se sećate mog problema sa parkiranjem, a i druge nezgodacije koje sam imao u tom autu. Nedavno mi se desilo nešto još gore.

Ukrali su mi auto sa parkinga.

Ko? Kada? Kako? Zašto? Jesu li ih uhvatili, pa stavili na muke?

Da krenem redom.

Svako jutro parkiram auto ispred redakcije. Svi znaju da je moje mesto skroz u ćošku, između žardinijera i kontejnera. Dobro, nije baš da su se ostali tukli za to mesto, pošto kontejner, em smrdi, em mi ovi iz Čistoće svako malo čuknu auto, ali nema veze. Mesto je moje.

Pre tri dana, nakon ludinice na poslu, krenuo sam ka autu i zastao u čudu.

Nema ga na parkingu.

Utrčavam izbezumljeno u zgradu redakcije i pitam portira Simu da li je video šta mi se desilo s autom?

“Jok ”, odgovara ovaj i nastavlja da gleda neki rijaliti Samci.

“Da nije bio pauk. Daj da vidim snimak nadzorne kamere.”

“Pauk ovde ne ulazi, jer mu je mnogo usko. A snimak ne možeš da dobiješ bez odobrenja direktora ili uz sudski nalog.”

Znajući koliko je Sima zatucan , odjurio sam do direktora i posle pola sata uspeo da mu objasnim šta mi treba. Pristao je da mi da odobrenje da pregledam snimke, ako pristanem da radim feljton o zaboravljenim pilićarskim pobednicima. Šta ću? Pristao sam i kao bez duše se spustio do portira Sime sa potpisanim odobrenjem. Čita on zadovoljno papir i na kraju kaže:

„Nema“

„Šta, bre, nema?“

„Nema snimaka, te su kamere postavljene samo kao fora.“

Nekoliko trenutaka sam samo otvarao usta kao riba na suvom.

„Da se ti lepo nosiš u tri lepe. Zašto si me onda naterao da idem do direktora i da se ponižavam pred njim, što mi odmah nisi rekao da snimci ne postoje???“

„Službena tajna, nisi bio ovlašćen da znaš.“

Tresući se, zapalio sam cigaretu i drhtavim glasom pozvao policiju.

Niko se nije javljao. Tipično.

Seo sam u prvi taksi i krenuo ka policijskoj stanici.

U međuvremenu sam pozvao Jocu Žicu, koji se bavi kradenim automobilima. Zapravo, on ih krade. Nadimak je i dobio jer može da ukrade svaki auto uz pomoć komada žice. Sad ima svoje zaposlene, koji idu na teren, a on se bavi samo administracijom. To se zove napredovanje u poslu.

„Druže, izgleda da mi je neko digao auto ispred redakcije, možeš li da se raspitaš da nije neko od tvojih klinaca?“

„Koji auto?“

„Škoda felicia, 2000 godište, crvena, udarena je sa le…“

Moje izlaganje je prekinulo gušenje od smeha sa druge srane žice.

„Izvini, brate, ali nisam mogao da se suzdržim. Pa to ne bi ukrali ni ovi moji klinci početnici od deset godina. To je sigurno neko uzeo da se malo provoza pa će ga ostaviti kada mu nestane goriva. Ali ne brini, pitaću ove moje klince. Daj mi detalje o autu… I idi u sobu 217 u onaj tvoj MUP, moraš i njima da prijaviš nestanak auta.“

U navedenoj sobi sedeo je brkati policajac raskopčane košulje, a ispod je imao flekavu i rupičastu siledžijku. Jasno je da je bio toliko dlakav, da zimi može komotno go da legne u sneg, bez da mu bude hladno.

„Zatvori ta vrata, hoćeš da me ubije promaja?“, prodrao se na mene.

Brzo sam zatvorio vrata

„Izvinite, meni su ukrali auto, pa sam došao da prijavim. U pitanju je crvena Škoda felicia, BG 430-970 i… “

Počeo je da se guši od smeha. Posle nekoliko minuta je, brišući suze, naopokon došao od vazduha. Malo je bilo reći da sam bio uvređen njegovim ponašanjem i nepoštovanjem mene kao građanina.

„Ti si taj nesrećnik? Kad me Joca zvao nisam verovao, bio sam ubeđen da je u pitanju neka sprdnja. “, nastavio je i dalje se smejući.

„Joca Žica vas je zvao?“, zapanjeno sam upitao.

„Da, i on se smejao dok mi je pričao. Rekao je da si ti njegov prijatelj i da uradimo sve što možemo. Sve za Jocine prijatelje. Svi mi kupujemo automobile od njega, niko ne nudi tako povoljne cene. Sad ću javiti patrolama.“

Pozdravio sam se sa Brkom uz obavezno grljenje i ljubljenje i polako krenuo ka kući. Sad, kad sam znao da čvrsta ruka zakona traži moj auto, bio sam potpuno smiren.

A onda me pogodilo. Za tri dana treba da vozim oca na operaciju. Ako mu kažem da su mi ukrali auto, pogodiće ga infarkt, pa ću morati i njega još da nosim na duši. Supruga se složila da treba da ćutimo, bar dok ne prođe operacija, i postoperativni period.

Kud baš meni da ukradu auto? Najgore od svega je što treba da ga otplaćujem još trinaest rata. Da, čak i takvi automobili mogu da se kupe na kredit.

Potpuno rastrojen, došao sam do stana. Nisam bio u stanju ništa drugo da uradim osim da ćutim. Supruga me ništa nije zapitkivala, sve joj je bilo jasno.

Seo sam na terasu, srkutao kafu, palio jednu za drugom, cirkao onu ujka Rakinu, razmišljao o zloj kobi koja me snašla. Tako sam dočekao i noć. Pažnju mi je privuklo neko komešanje na parkingu ispred zgrade. Neki mučenik je pokušavao da se uvuče u neverovatno usko mestašce, između dva drveta.

Sunce ti poljubim, koja sam budala, pogodilo me kao ciglom.

Izjurio sam iz stana, ne stigavši ni da se javim supruzi.

Stigao sam do zgrade redakcije i spustio se dve ulice niže.

I tamo je bio.

Moj dragi auto je stajao uguran između dva drveta. Tog jutra sam u obližnjem kafiću imao sastanak. Kasnio sam, pa nisam ni išao do redakcije, već sam se uparkirao na ovom mestu. Kako sam samo mogao da zaboravim.

Ispod brisača se nalazila kazna za parkiranje.

Nema veze, bitno je da sam našao moj automobil.

Pao mi je kamen sa srca.

Blažen, seo sam u auto i krenuo ka kući.

Nisam prešao ni dvesto metara kada mi je put blokirao crni džip. Iz njega su izleteli krupni, kratko ošišani momci, prekriveni tetovažama, obučeni u trenerke.

Bez reči su me izvukli iz auta i počeli da me udaraju. Nisu se obazirali na moja pitanja i jauke.

Nešto kasnije jedan od njih je nekog pozvao mobilnim.

„Brate, našli smo onog tipa, pošaljite ekipu“

Predah od batina mi je prijao, da povratim dah i da pokušam da saznam zašto me tuku. Nije prošlo ni pet minuta kad se pored nas zaustavila policijska marica iz koje su izleteli krupni momci iz interventne.

Spašen sam, pomislio sam.

Policajaci su prišli tabadžijama.

„Momci, ima li ovde nekih problema?“

Tišina.

Odjednom počinje uzajamno grljenje, ljubljenje i osmehivanje.

Zbunjen, nisam znao kako da reagujem.

„Znači, ti si taj. “, rekla je gromada od policajca, koja mi se približavala sa zlokobnim osmehom.

„Brate, ćapili smo ga baš kad je ‘teo da zapali Škodilakom. Nismo ga mnogo peglali, rek’o nam Joca Žica da budemo nežni.“, dodao je jedan od ćelavaca u trenerci.

„Obo je nekba grebka“, zakukao sam kroz natečena usta.

„Nema greške, ceo dan te svi tražimo. Dobro je da su te prvo našli ovi dobri momci, ko zna kako bi prošao da te je dohvatio neko drugi.“

Bolovi u celom telu su me sprečavali da se složim sa njegovom konstatacijom.

„Kradeš automobile od sirotinje, i još radiš sam bez zvanične ekipe, a pri tome ne plaćaš porez policiji. Šta ti misliš kako bi bilo kada bi svi počeli tako. Nastao bi haos. Više se ne bi znalo ni ko krade, ni ko hvata, ni kome smeju da se kradu kola ni kome ne smeju. Ccc.“

„Abi, obo je mob abto.“, probao sam da im kažem.

„Ma nemoj? Dokaži, daj dokumenta.“

Tada sam shvatio da sam iz stana izleteo bez i jednog dokumenta.

Naravno, panduri su me uz ćuške ubacili u maricu.

U stanici sam dobio još neku prociju šamara. Tešku ruku ima ta čvrsta ruka zakona.

Brzo sam shvatio da je bolje da ćutim, jer čim bih progovorio usledila bi ćuška.

Ostatak noći proveo sam u memljivoj ćeliji sa narkomanima i pijancima.

Tek prekosutra u neko doba, kada su proverili moje otiske, policajci su zaključili da sam ipak ja pravi vlasnik mog auta.

Ekspresno su me izbacili iz stanice, ali ne pre nego što su mi napisali kaznu za ometanje organa u radu. Misleći time da sam ih zavlačio pričom o ukradenom autu.

Izubijan, pocepan, smrdljiv dovezao sam se do kuće.

Na suprugin zabrinut pogled i neizgovoreno pitanje, odgovorio sam:

„Sve je u redu, policija i njihovi saradnici su mi pomogli da pronađem naš auto“, odmahnuo rukom i strovalio se u krevet.

 
14 komentara

Objavljeno od strane na jul 11, 2016 in Humor, Pera Piskarović

 

Oznake: , , , , , , ,

Putovanje preko agencije

Putovanje preko agencije

 

„Gospodo, ovde smo da probamo da nađemo prihvatljivo rešenje, koje će svima odgovarati. Ja sam Milan Mirković, vaš medijator. Gospodin Petar Piskarović će zastupati samog sebe, a gospodin Dragan Muftalić, u svojstvu advokata, predstavlja turističku agenciju Opuštencija.

„Evo da počnem onda. Kao i svi, i ja volim da sa porodicom odem na zasluženi odmor. Dešavalo se da se ne provedem najbolje kada odem u svojoj režiji ili kada dobijem letovanje za džabe, pa sam ovog puta odlučio da se prepustim profesionalcima, pa neka košta šta košta.“

„I onda ste potpuno logično izbrali agenciju Opuštencija“, dodao je medijator.

„Pa, da. Njihove reklame se nalaze na sve strane, nude najbolje uslove i imaju odlične kritike na forumima.“

„To je naša politika, nudimo najviši kvalitet po najnižim cenama.“, ubacio se Muftalić.

„Da je tako, ne bi sada bili ovde“, odvratio sam. „Prvi problem je nastao kada sam uplaćivao aranžman. Cena je bila za dvadeset procenata viša od dogovorene.“

„Član 3, stav 7 ugovora koji ste potpisali. Agencija ima pravo da promeni cenu, ako dođe do ekonomskih poremećaja.“

„Do koje promene je došlo? Evro je bio stabilan.“, pitao sam blago iznerviran njegovom drskošću.

„Došlo je do promene cene zlata na berzi u Tokiju, a mi sav profit pretvaramo u zlato.“, mirno je odgovorio Muftalić.

„Hm, da. Neka vam bude. Ali, onda su se problemi nastavili kada smo kretali. Umesto luksuznih autobusa, sačekale su nas neke šklopocije, koje je u komadu držala samo rđa.“, nastavio sam.

„Član 8, stav 2 – Agencija ima pravo da u slučaju potrebe angažuje autobuse drugih prevoznika.“, pogledao je u sudiju Mirkovića sa blaženim osmehom. „Svi naši autobusi su bili zauzeti zbog izuzetnog interesovanja putnika za naše aranžmane.“

Ovaj je klimnuo glavom sa razumevanjem.

„Da ne kažem da je unutra sve vreme radilo grejanje, pa je bilo preko četrdeset stepeni. Toalet je bio nefukncionalan i smrdljiv. Bilo je više putnika nego sedišta. Zbog toga su mnogi od nas sedeli na prljavom podu. A da ne spominjem što se autobus pokvario na granici sa Grčkom, pa smo svi morali da platimo po pedeset evra da nas neki grčki desperdosi dovezu do mora.“

„Što se niste obratili predstavniku agencije  u autobusu?“, upitao je advokat Muftalić.

„Kolabirao je od vrućine, pa smo ga ostavili u Jagodini.“

„To je baš nezgodno, srećom, sada mu je bolje. Preko ruskih veza poslali smo ga da bude naš predstavnik u Sibiru, kaže da mu više odgovaraju hladniji predeli. Poslao nam je dirljivo pismo u kome se zahvaljuje za premeštaj.“

„Baš ste se zgodno rešili svedoka.“, dodao sam cinično. „ Treba li da kažem da ste za apartmane rekli da  se nalaze na odličnoj lokaciji u blizini mora u novim objektima, klimatizovani, sa svojom kuhinjom, balkonom, internetom. I da nam je 24 sata  na raspolaganju predstavnik agencije Opuštencija.“

„Da, svi naši apartmani su upravo takvi, a često i mnogo bolji.“

„Оno što je nas dočekalo, bile su trošne i memljive barake, zaostale iz grčkog građanskog rata. Od klime su imale prozore bez stakla, kuhinja je bilo ognjište napravljeno od blata, a jedini ineternet koji smo mogli tamo da uhvatimo je unutrašnja mreža paukova.“

„Dešava se, mada veoma retko, da naši partneri ponude neodgovarajući smeštaj. U svakom slučaju, ako niste bili zadovoljni smeštajem, morali ste da prijavite našem predstavniku na terenu, kao što je i navedeno u članu 11, stav 2.“, mirno je odvratio Muftalović, čisteći nokte džepnim nožićem.

„Vaš predstavnik je, u jednoj od tih šupa, ležao mrtav pijan valjajući se u sopstvenim bljuvotinama. Kada smo ga jedva probudili, imao je toliko drskosti da traži od svakog putnika po deset evra da bi nam navodno pronašo bolji smeštaj. Izlišno je reći da ga posle toga nismo videli.“, odgovorio sam sada već na ivici živaca.

„Onda ste po stavu 3 istog člana, bili dužni da kontaktirate agenciju.“

„Probali smo da vas zovemo telefonom, ali se niko nije javljao ni na jednom vašem broju. Slali smo sms poruke, neki su slali i mejlove čim bi našli signal za internet.“

„Znate i sami koliko ljudi zovu u sezoni godišnjih odmora, po ceo dan nam zvrče telefoni. Pošto niste uložili zvaničnu žalbu u trenutku kada ste uočili nepravilnost, smatra se da ste zadovoljni i da ste iskoristili aranžman, a sve po članu 13, stav 5 ugovora koji ste potpisali.“, besramno mi je odvratio Muftalović.

Medijator Mirković se umešao.

„Sačekajte malo, možda čovek ima neke dokaze za svoje tvrdnje.“

„Naravno da imam, sve je u mom telefonu, i slike autobusa, i tih šupa i ispovraćanog predstavnika agencije, tu je i lista poziva, kao i poslate poruke. Evo pogledajte, sve je tu crno na belo. Imam sve i odštampano.“, bilo mi je drago što će me napokon saslušati neko normalan.

I baš kad je medijator Mirković uzeo dokazni materijal, predstavnik agencije Opuštencija, Muftalić, se nagnuo ka njemu i tiho rekao.

„Čestitam vam na ulasku u Skupštinu, gospodine Mirkoviću. Ne znam da li se sećate letovanja u Tunisu pre tri godine? Pitam se kako bi se vašim biračima dopale slike sa maloletnim trbušnim plesačicama, koje između ostalog igraju i u krilima gostiju?“

Mirkovć je otežano disao, lice mu je dobilo zagasito crvenu boju, a žila ludara mu je pulsirala na čelu i pretila pucanjem.

„V-v-v-vi s-s-s-se, ne biste usudili. To bi me uništilo.“

„Bolje bi bilo da me ne iskušavate. Nego vi lepo potpišite zapisnik u kome se odbacuju sve pritužbe gospodina Piskarovića. Dalje, navedeni se obavezuje da neće ponovo blatiti čast i ugled turističke agencije Opuštencija,  osim ako ne želi da snosi kosenkvence, što materijalne, što krivične.“

Mirković je nekoliko trenutaka gledao ispred sebe, a onda je potpisao zapisnik, uputio mi pogled pun sažaljenja i skrušeno izašao iz prostorije. Muftalović je pokupio moj telefon i papire sa stola. Hartiju je zapalio šibicom, i ubacio ih u metalnu kantu za smeće, a telefon je slomio čekićem, koji je izvukao iz  akten tašne. Nisam mogao da verujem šta mi se dešava. Jednostavno sam zanemeo u čudu.

„Šta vi mislite da možete da me zaplašite? E, pa, neće moći!“, povikao sam besno.

Hladno me pogledao u oči.

„Setite se ekskurzije u Italiju pre izvesnog broja godina, bilo je tu svega i svačega, između ostalog uslikani ste u krevetu sa golim muškarcem.“

Probao sam da se odbranim.

„Ne znam odakle vam ta informacija, ali nije bio go, bio je u gaćama. Sa druge strane nije se ništa desilo, priča je zapravo, veoma smešna. U pitanju je bila obična opklada i …“

„To znamo vi i ja. Ali taj mladić je sada javno deklarisani homoseksualac i ne znam kako će sve to izgledati tvojoj supruzi, a kako bi tek izgledalo tvom uredniku. “

Ućutao sam, a on je nastavio.

„BIA i sve ostale agencije su mala deca za nas. Bezbednosna Turistička Agencija zna sve o svakome i verujte mi na reč, da smo jači od države. Moj je savet da sve zaboravite, da izbegnete neprijatnosti, kako vi lično, tako i vaši najbliži.“

Polako je ustao, otresao nevidljivu prašinu sa odela i mirnim korakom izašao.

Jedino mi je preostalo da ga sa nemoćnim besom u očima ispratim iz sobe. Proklete bile te turističke agencije, koje  nas sve drže u šaci.

 

 
11 komentara

Objavljeno od strane na maj 11, 2016 in Humor, Pera Piskarović

 

Oznake: , , , , ,

Zavisnost

Zavisnost

 

Čini mi se da je ovo jedna od najopasnijh reportaža na kojoj sam radio. Ali dobro, takav je posao nas pravih novinara, uvek na prvoj liniji, duboko u priči. Nisam ni supruzi ništa govorio, iz straha da se slučajno negde ne izlane.

Danima i mesecima sam razgovarao sa najokorelijim kriminalcima naših prostora. Sa najgorim šljamom sam se slizavao i uz piće i kafu pokušavao da dođem do preciznijih informacija.

Da budem iskren, jedan od razloga zašto sam ovoliko zagrejan za priču je i taj što sam i sam zavisnik. Nalazio sam robu lošeg kvaliteta, ali sad sam bio na tragu pravoj stvari ili sam bar mislio da je tako.

Ali, koliko god da sam se trudio. Nikako nisam mogao da doperem do glavnih nabavljača. Svi znaju da postoje, ali niko nije mogao ili želeo da me poveže sa njima.

Upoznao sam i makroe i dilere droga i švercere oružja, ali su oni mala deca, za ove prave igrače, kojima još uvek nisam uspeo da se približim.

I već kad sam izgubio svaku nadu, došlo je do preokreta.

Jednog dana, dok sam čekao autobus, pored mene je prošao mladić i tiho, skoro nečujno izgovorio: Autobuska stanica kod Franša, večeras u 21.12.  

Dok sam se okrenuo, da ga bolje osmotrim, već je nestao u gužvi.

Nestrpljivo sam čekao veče, ptitajući se da li je moj trud napokon urodio plodom ili je pored mene prošao samo još jedan ludak. Ma koliko sam sumnjao da od svega neće biti ništa, ipak nisam mogao potpuno da ignorišem čak i minijaturnu šansu da sam uspeo. Zavisnik u meni bi se uhvatio i za tanju slamku.

Svestan velike opasnosti, ostavio sam pismo za suprugu u slučaju da se ne vratim do jutra. Ako bilo šta pođe naopako, mogu da se nađem i na udaru kriminalaca, ali i policajaca. Stigao sam 15-ak minuta minuta ranije i nervozno se šetao paleći cigaretu za cigaretom.

Tačno u 21.12. ispred mene se zasutavio crni BMW potpuno zatamnjenih stakala. Čim je stao otvorila su se zadnja vrata. Dve, tri sekunde sam razmišljao da li da uđem ili ne. Ako sada odustanem od svega, moći ću da se vratim normalnom životu. Međutim, novinar, ali zavisnik u meni je bio mnogo jači i seo sam u auto.

Unutra je bio Gručo Marks. Nisam stigao ni da progovorim, kada mi je Gručo prislonio neku krpu na usta.

Probudio sam se na drvenoj stolici, u memljivoj i turobnoj prostoriji, koju je osvetljavala gola sijalica.

A onda mi je sva čula ispunio strašan smrad. Bio je toliko jak da se umalo nisam ponovo onesvestio.

Onda mi je pogled privukla osoba ispred mene. Gručo Marks me mirno posmatrao, zapravo ne samo jedan, već ih je bilo pet. Osim ovog koji me je posmatrao, ostali su bili naoružani do zuba, svako je držao u rukama i dugu i kratku cev.

– Znaš da si u velikoj opasnosti, zato što si ovde. Bolje bi ti bilo da paziš šta pričaš – rekao je Gručo jedan, glasom koji mi je izazvao jezu. – Zašto nas tražiš?

Od straha, jedva sam uspeo  da progovorim, ali sam zaključio da će iskrenost možda biti najbolje rešenje.

– Želim da napišem priču o vama, ona bi me digla u sam vrh našeg novinarstva. A povrh svega, ja sam zavisnik, a na žalost i moja porodica. Kada mi je urednik predložio da napišem priču o vama, shvatio sam da mi je to idealna šansa da dođem do najkvalitetnije robe.

Gručo je stajao miran kao stena i dugo me posmatrao. Činilo mi se da je njegov ledeni pogled spustio tempraturu za nekliko stepeni.

– Imaš sreće, što pratim tvoju kulumnu, inače nikada ne bi stigao do nas. Uživao sam čitajući tvoje dogodovštine, pogotovo onu kada te je ustopirala kurva.

Ovo nije baš bio odgovor koji sam ičekivao, ali lagao bih kada bih rekao da mi nije prijao. I dalje sam ćutao, jer nisam bio siguran šta će se sada dešavati. To što mu se sviđa kako pišem, ne znači da neće da me ukoka.

– Dobićeš svoju priču, ali ćeš pre nego što ode u štampu, meni poslati tekst. Naravno, ako od tebe procuri neka suvišna reč, tvoj život, kao ni životi tvojih najmilijih neće vredeti ni pišljiva boba.

Malo me to lecnulo, ali sam bio svestan situacije u kojoj sam se nalazio.

– Nikada do sada nisam otkrivao svoje izvore, a neću počinjati sada.

– Verovatno se pitaš zašto smo okruženi smradom. Jednostavno je, smešteni smo na jednoj od gradskih deponija. Da budem iskren, nije nam prijatno, ali bar psi ne mogu da namirišu našu robu.

– Mudro. Da li stvarno isplati toliko rizikovati, jer država je za samo posedovanje tvoje robe, zapretila sa strožijim kaznama nego za šverc heroina, silovanje i ubistvo zajedno.

– Da, rizik je velik, ali je zato i profit ogroman. A sa druge strane, volim da zavisnici za svoj novac dobijaju najbolju robu, a ne škart, koji uvaljuju neki sumnjivi likovi.

– Znači, ti i tvoja ekipa, ste tako reći, humaniste i patriote?

– Da, može se tako reći, mi smo poslednji na braniku naše otadžbine, nastavljamo tradiciju, naših slavnih predaka – kneza Lazara, Miloša Obilića, Karađorđa, majora Mihaila Madžarevića i mnogih drugih. – ponosno je odvratio.

– Zanimljivo gledište. – više će biti tradicija Gospodina kriminalca, kako su voleli da se zovu tamo negde osamdesetih, pomislio sam u sebi.

– Razgovor ćemo nastaviti drugi put, sad moram na posao – rekao je Gručo. – U međuvremenu, primi ovaj mali znak pažnje od obožavaoca tvoje kolumne.

Pružio mi je mali paketić umotan u prljav i mastan novinski papir. Odmotao sam papir. Bio sam zapanjen, bilo mi je jasno da taj mali komadić vredi više od moje dvomesečne zarade.

– Hajde novinarčiću, vreme je da odeš odavde. Sa vremena na vreme, neko od mojih ljudi će te kontaktirati i dobićeš ovakav paketić. Verujem da će biti dovoljno da održi tvoju zavisnost pod kontrolom.

Nisam mogao da poverujem kakve sam sreće, imam i priču, a i potpuno besplatno najbolju zabranjenu supstancu koju novac može da kupi. I dalje sam bio potpuno smušen kada su me ubacili u onaj isti BMW i vratili me u grad, ovog puta sa džakom prevučenim preko glave.

Uz sve mere opreza sam došao do stana. Svanulo je, a pošto je supruga spavala, stavio sam paketić na trpezarijski sto i čekao. Odoleo sam iskušenju da sam probam robu, iako sam bio n avelikim mukama. Nadam se da će ova doza biti dovoljna za sve nas. Sinu ćemo, naravno, dati veću dozu, ipak je zavisnost kod dece mnogo ozbiljnija.

Kada su se oboje probudili, doveo sam ih u trpezariju. Njihovo uzbuđenje se prosto izlivalo na sve strane. Ponovo sam im, više puta, ponovio da o ovome ne smeju nikome da pričaju. Ni drugu, ni drugarici, ni rođaku, nikome, ma koliko nam blizak bio.

Uzeo sam paketić u ruke i počeo pažljivo da ga odmotavam. Tišina i napetost je mogla da se opipa, čak smo prestali i da dišemo. Kada smo došli do predmeta naših želja, prvo nas je pogodio miris, a to je samo bio još jedan dokaz da sam dobio najkvalitetniju robu.

Zatim sam uzeo drvenu dasku, oštar nož i vrlo pažljivo počeo da sečem – pančetu, lepo prošaranu, dimljenu mesecima, pa posle okačenu na nekom tavanu.

Eh, u današnje vreme je zaista teško doći do najzabranjenije i najopasnije namirnice.

 

 
2 komentara

Objavljeno od strane na novembar 18, 2015 in Humor, Pera Piskarović

 

Oznake: , ,

Najviša instanca

Najviša instanca

Iako se tome nisam nadao, ovaj intervju sam dobio toliko lako da sam već posumnjao u neku prevaru. Teško je poverovati da se čuda dešavaju u ova moderna vremena.

Od uzbuđenja nisam mogao danima da spavam, sve u strahu da ne upropastim ovu priliku.

Gledao sam u oronulu zgradu, i nije mi ulazilo u glavu da je ovo pravo mesto, da ovde živi najvažnija osoba, koju ću ikada upoznati, zapravo najvažnija osoba koju bi iko mogao upoznati.

Nije bilo potrebe da zvonim na interfon, pošto je brava na ulaznim vratima bila razvaljena. Tek po neka gola sijalica je bacala slabu svetlost na mračno stepenište i ljuspaste i memljive zidove.

Razumljivo, lift je bio neispravan, a i da je drugačije, ulaz u isti bi bio zabranjen po svim protokolima svetske zdravstvene organizacije.Oprezno sam se popeo na prvi sprat, pazeći da ne propadnem kroz neku razglavljenu stepenicu.

Vrata broj 3, sasvim pristojno izbušena crvotočinom, bila su u skladu sa samom zgradom, što će reći, jača promaja bi ih izvalila iz šarki. Od zvona na vratima su ostale samo dve gole žice, te sam zakucao, lagano kao leptir.

Otvorio mi je visok i mršav starac sa proređenom kozjom bradicom. Ne znam zašto, ali od njegovog pogleda, su mi žmarci skliznuli niz leđa. Dubok, muževan glas je samo upotpunio celu sliku.

– Poštovanje, gospodine Piskroviću, ja sam Lučan, sa mnom ste se čuli telefonom. Stigli ste na vreme, to je tako retka osobina u današnje vreme. Uđite, taman možete da nam se priključite.

– U čemu?

– Upravo počinje nova epizoda Državnog posla

– Nije valjda da to gledate? Nije da nisu smešni, ali opet, očekivao bih da se ovde prati ozbiljniji program.

– Šta da vam kažem, poslednjih godina imamo veoma mnogo vremena, tako da gledamo sve i svašta.

Propustio me u stan, koji je je tamo negde 63. bio poslednji krik soc-realističke arhitekture.

Vremešni debeljko u papučama, pidžami sa linijama i džemperom je sa pažnjom gledao Spektar kolor specijal iz 1974, prvi Ei Niš kolor televizor. Samo je mahnuo rukom i pokazao na ofucanu žutu fotelju.

Pogledali smo epizodu zadovoljavajućeg kvaliteta i sada sam imao debeljkovu punu pažnju.

Taman sam uključio diktafon, kada je u sobu ušao dekica sa nakrivljenom beretkom,  vukući noge, ali i ceger sa točkićima.

– Petre, propustio si Državni posao

– Malo sam se zadržao na pijaci, cene su previsoke, a kvalitet nikakav. Ništa više nije kao nekad.

– Da, tako je, sve  se menja, ali i sve uvek ostaje isto. Nego, ovaj mladić nam je došao u goste. – blago je odvratio debeljko, pa mi se obratio.

– Verujem da imaš neka pitanja za mene čim si se ovoliko potrudio da zakažeš razgovor.

– Ako mogu da budem iskren, sve je ispalo lakše nego što sam očekivao.

– Tu si potpuno u pravu. Nekada sam bio zauzet godinama unapred, ali to vreme je davno prošlo. Ne mogu da kažem da suviše žalim za tim, mada. – ućutao je i prepustio se razmišljanju. Uplašio sam se da ne odluta suviše, pa sam počeo sa pitanjima

– Od vas je sve počelo i vi ste pokrenuli celu ovu gužvu. Kako se osećete povodom toga nakon svih ovih godina?

– Ah, da budem iskren, nije baš sve od mene započelo. Sve je bilo tu i pre nego što sam se ja pojavio.

– Ali čekajte, pa u Knjizi sve lepo piše, piše da je sve počelo od vas.

– Sad već dolazimo do škaljive teme. Kao što sam rekao, nisam ja sve započeo. Meni je samo palo na pamet da sve lepo stavim u knjigu, koja je, a da se tome nisam ni nadao, postala ona Knjiga. – odgovorio je uz stidljiv osmeh.

Bio sam u potpunom šoku, ako je sve istina, imam priču veka.

– Hoćete da kažete da ste samo pisac?

– Bojim se da je tako. Pisao sam u žurbi, pa ima dosta rupa, ali sve u svemu sam zadovoljan. Koliko sam pratim, to je knjiga koja je odštampana u najviše primeraka. Tako da , bez lažne skormnosti, teško se može reći da sam samo pisac. Jedino mi je krivo što nisam bolje dogovorio autorska prava. Ali u to vreme se činilo da je stado koza, bure mešine vina, dobra cena za knjigu što sam napisao za manje od mesec dana. A da budem potpuno iskren, istu knjigu sam malim izmenama sam pisao za mnoge druge naručioce. Pokazalo se da je ova ekipa uprkos svemu preostala.

– Lepo sam mu rekao da im ne daje rukopis, dok ne napravi čvrst ugovor, ali ne, nije hteo da me sluša. Uvek je bio suviše popustljiv prema ljudima. Mada, moram da priznam da je bila opaka pijanka kada su nam doterali ono bure. – dobacio je Lučan iz druge fotelje.

– Sad ste me potpuno zbunili. A koje ste izvore koristili za Knjigu?

– Izvore? Uglavnom sam spojio pričice koje sam pokupio ovde-onde. Znate, imam nezasitu strast prema dobroj priči. Na primer, prosto gutam Kinga, Brauna, Ladlama i njima slične. A, ostatak je moja mašta.

– Čekajte, hoćete da kažete da je Knjiga, zapravo fikcija?

– Da, koristio sam oproban recept. Sukob dobra i zla, malo tuge, malo sreće, malo magije, malo misterije i nedorečenosti,po neko zlokobno prorčanstvo, malo svima znanih mudrosti, smućkaj-promešaj i eto. Zar vam to nije bilo jasno do sada? Izvinite ako sam vas doveo u zabludu.

– Nisam nikad bio naročiti vernik, ali milioni čitaju Knjigu kao da je sušta istina.

– Žao mi je zbog toga, ali to je već njihov problem. Pokušavao sam ranije ljudima da objasnim, ali sam vremenom digao ruke. Ljudi jednostavno sami biraju u šta žele da veruju. Pa ni ja ne verujem svemu što pročitam ili vidim na televiziji.

– A ono: raj, pakao, čistilište, gresi, nebeski narod i sl.

– To je uglavnom moje, mada moram da priznam i da mi je Lučijan mnogo pomagao.

– Da, bio sam u mračnom raspoloženju, žena koja sam voleo me ostavila zbog nekog smrdljivog prodavca ribe, Da ti ne pričam kakoje to uticalo na moj ego. Ali sam zato imao neverovatno nadahnuće kada smo pisali te delove. – odgovorio je Lučijan sa zlobnim osmehom.

– A šta je s vašim praćenjem svakog čoveka i stalnom borbom za ljudske duše?

– Ma hajde. Ko bi se bavio sa svim tim? Treba slušati stalne ljudske želje, žalbe, molbe, primedbe. A povrh svega, nemam nikakvu moć da utičem na bilo šta. Ipak ste vi ljudi tvorci svoje sreće i kovači vlastite nesreće.

– Duše? Pih, ne znam da li to postoji, a i da postoje, šta bi mi radili sa njima? – dobacio je prezrivo Lučijan.

– Da, to bi stvarno bilo opterećujuće, baktati se sa sitnim ljudskim dušama. – dodao je Bog.

– Uh, ne znam šta da mislim. To što ste mi ispričali će sruštiti modernu civilizaciju. Ne znam da li imam hrabrosti da sve to objavim. – Bio sam zbunjen kao dva ludaka u buretu.

– Ne brini, mladiću, možeš sve slobodno da objaviš. – Mirno mi je rekao Svevivišnji. – Vernici će po tebi osuti drvlje i kamenje i neće te uzimati za ozbiljno, a ateisti me i tako ne uzimaju za ozbiljno, tako da se ni oni neće potresti.

– A sa druge strane tu je i pitanje našeg honorara. – ubacio se Lučijan.

– Da, to ne smemo da zaboravimo. Pristao sam na razgovor  samo ako možete da ispunite neke moje prohteve, nazovimo to staračkim hirom.

– Naravno. Za vas, doživotna, što u vašem slučaju može biti jako dugo, pretplata na Politikin zabavnik; Аlan Ford, Briksijev prevod za Lučijana, kao i nova pijačarska kolica na točkiće za Petra. Povrh svega, udobnije fotelje i po jedan televizor za svakog od vas.

– Baš tako. Mi smo ljudi u godinama, ne treba nam mnogo. Nego, da napravimo malo pauzu i popijemo divan čaj od kamilice. Obavezno ćete ostati na ručku, u poslednje vreme veoma retko imamo goste.

Nakon nekoliko prijatno provedenih sati, krenuo sam ka kući. Ko bi rekao da ću sa Bogom, Luciferom i svetim Petrom jesti pileću čorbu, gledati Bolji život i slušati priče o vremenu kada je sve bilo mnogo lakše i kad si za dve koze mogao da dobiješ šta poželiš.

 
3 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 29, 2015 in fantastika, Humor, Pera Piskarović, Religija

 

Oznake: , ,

Gej je O.K.?

Gej je O.K.?

Oduvek sam tvrdio da sam liberalan, otvoren prema ljudima svih oblika, boja, psihičkog i fizičkog sklopa. Živi i pusti druge da žive, to je bio moj moto. Evo na primer, homoseksualci ili kako ih danas zovu gejevi, a u moje vreme su jednostavno bili –pederi.

Ni oni mi nisu nešto posebno smetali. Dok sam bio mlađi, mislio sam da što ima više pedera, to znači da ima i više devojaka za mene. Jasno vam je da uopšte nisam registrovao postojanje lezbejki. Na moju žalost, nisam primetio prelivanje velikog (ili bilo kakvog primetnog) broja devojaka u moje okrilje. Sad sam stariji, pa me devojke i tako ne dotiču, te je i moje interesovanje za homoseksulace još i manje.

Bar sam tako mislio do skoro.

U poslednje vreme, broj honorarnih poslova mi se drastično smanjio. Nisu u pitanju moje godine, pošto i stariji od mene rade punom parom. A da ne budem lažno skroman, ružniji, a i gluplji od mene imaju posla preko glave. Sve što dobijam su kojekakve slabo plaćene budalaštine.

Šta meni fali, da nisam možda gubav?

Situacija je već postala zabrinjavajuća, računi se gomilaju, a prihodi se smanjuju. Već sam pomišljao na najgore. Moraću da postanem plaćeni politički internet komentator – bot.

Baš tih dana, u vreme moje najveće ranjivosti, sreo sam prijatelja koga nisam video jedno 13 godina. Uvek je bio veoma uglađen, što se kaže, držao je do sebe. A koliko vidim to se nije promenilo ni sada.

Uz piće smo se pretresali različite teme, te smo tako došli i do situacije na poslu. Požalio sam se na probleme sa kojima se srećem u poslednje vreme. Nakon što me je pažljivo saslušao, Vladica se nasmejao i nehajno odmahnuo rukom.

– Tvoj problem, dragi prijatelju, je što nisi homoseksualac.

– Problem? Od kada je to problem?

– Heh, da li je moguće da imaš toliko godina, a da si i dalje toliko  naivan? Bar ti kao neko ko radi u medijima, moraš biti svestan da možeš da napreduješ jedino ako si homoseksualac, ili bar da ljudi misle da si gej. Ne bi mi poverovao ko je sve od javnih ličnosti homoseksualac. Spisak bi bio kraći kada bih ti rekao ko nije.- dodao je uz osmeh videvši izraz na mom licu.

Prvo sam bio zapanjen, ali onda sam malo bolje razmislio i shvatio da je bio u pravu. Svi oni koji dobijaju najbolje honorarne poslove su – pederi. To saznaje me pogodilo. Tako dakle, biću osuđen da pišem reklame za neku bednu radio stanicu iz Pirota i da vodim izbor za mis kukurznog polja Krušara.

Vladica me posmatrao i nakon nekoliko minuta mi rekao da postoji rešenje za moj problem. Bio sam zapanjen, jer sam znao na šta cilja.

– Molim? Pa ja nisam peder. – zbunjeno sam odvratio.

– Vrlo dobro znam da nisi, jer ja jesam. A mi obično znamo ko jeste, a ko nije.

Tek sam sada ostao zapanjen. Vladica peder? I dalje nisam mogao da se saberem, sav sam se oduzeo. Nemoguće, zajedno smo jurili devojke, sve dok on nije otišao preko grane.

– Sve devojke koje sam imao su zapravo bile maska i glavni razlog zašto sam otišao je bio taj što više nisam mogao da živim dvostrukim životom. Ali o meni ćemo drugi put. Važnije je to da mogu da ti pomognem.

– A ne, neću da ti se podam. Ja sam srećno oženjen. – skrušeno sam izustio.

– Ne slušaš me, dragi prijatelju. Nije bitno da li si homoseksualac, bitno je da li ljudi veruju da jesi. A tu ja stupam na scenu, biću tvoj  Obi Van na tom putu boje duge.

U početku sam oštro negodovao, ali mi je napokon ušlo u glavu, da ću biti potpuno bezbedan što se tiče moje seksualne orijentacije. Samo ću samo glumiti pedera u javnosti, a ko m etome može bolje načiti, ako ne jedan pravi peša.

I tako je sve počelo. Već isto veče smo se zajedno pojavili na zabavi gde me je Vladica predstavio kao svog bliskog prijatelja. Nismo se držali za ruke, niti je uopšte bilo fitzičkog kontakta između nas, osim njegove  ruke na mom ramenu, ali sam primetio da me svi posmatraju drugim očima.

Sledećeg dana je pod njegovim vođstvom počela promena mog izgleda: garderoba, frizer, manikir, kozmetičar, teretana…

Moja supruga, pošto je savršeno puna razumevanja, shvatila je da i ona mora da glumi. Zato me je, kao bajagi, izbacila iz stana i u isti uselila veoma zgodnog momka, koji je bio nekih 5-10 godina mlađi od nje. Pitao sam da li je to neophodno. Moramo biti uverljivi, to je za naše dobro, odgovorila je ozbiljno, sa čim sam se naravno složio.

Što se tiče posla, ne mogu da se požalim. Imam pozive sa svih strana, prosto više ne znam gde ću. Nisam ni sanjao da ću iakda u životu odbijati tezge. Nije tako ni loše biti peder. Malo mi smeta, što me mnogo češće zovu kuco, maco, cico, ali svakim danom se sve više navikam.

Novac mi više nije problem, pogotovo kada je supruga radi uverljivosti, tražila da se razvedemo, i da moram da plaćam alimentaciju. Tako je to kada joj je onaj mladić još uvek na fakultetu.

Nego, druga me briga mori. Vladica mi kaže da postoji mogućnost da dobijem baš ozbiljnu tezgu, pričamo o desetinama hiljada evra. Međutim, čuo sam da kod tog producenta niko nije dobio posao dok nije završio u njegovom krevetu.

Sad se pitam da li da se držim uloge do kraja, ma koliko mi bilo gadno i da uživam u blagostanju ili da prekinem šaradu i vratim se pašteti u crevu? Ako imate neki savet, bio bih ga rad saslušati.

 
35 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 14, 2015 in Humor, Pera Piskarović

 

Oznake: ,

Čekanje u Domu zdravlja

Čekanje u Domu zdravlja

Čekanje u Domu zdravlja

 

Svim silama se trudim da ne padnem šaka našem zdravstvu, ali danas mi nije bilo druge i morao sam da uđem u Dom zdravlja. Probao sam da sve završim telefonom, ali se na centrali niko nije javljao ceo dan. Pustio sam joj i mejl i poruku preko Fejsbuka, međutim shvatio sam da na poslu nema pristup društvenim grupama. Tako je to sa kontrolom zaposlenih. Pokušao sam i sa mobilnim, ali nije bio dostupan. Doktorka je verovatno zaboravila da ga napuni, što nije ni čudo kada je na godinu i tri meseca od penzije. Naravno, ako opet ne dođe do neke promene u zakonu, pa da ne propišu da mora da se radi dok se ne umre na radnom mestu. Više nisam mogao da odlažem, pa sam se hrabro uputio ka ustanovi za osnovnu zdravstvenu zaštitu.

Prišao sam šalteru i iznenadio sam se kada sam shvatio da tamo više ne sedi gospođa Dana, možda je i dočekala penziju. Iza stakla je sedela mlada, preplanula plavuša, našminkana taman toliko da nisam bio sasvim siguran koja joj je prirodna boja kože.

„Dobar dan, ja samo kod doktorke Petrović, da…“

„Ostavite knjižicu na pultu i sačekajte dok vas ne prozovem.“, odgovorila je bez podizanja pogleda.

„Ali, ja samo treba da..“

„Gospodine, sedite dok vas ne prozovu“, odvratila je dok je pokušavala nešto da ukuca u kompjuter, a da pri tom ne zaglavi ili polomi svoje dugačke nokte.

„Ne razumete, samo da vam kažem, ja sam…“

„Gospodine“, rekla je oštrim upozoravajućim glasom ledene kraljice, „šta vi jeste ili niste, to me ne zanima, ostavite knjižicu, kao sav normalan svet i čekajte da vas prozovem. A ako ne želite, izađite i dođite neki drugi dan.“

Shvatio sam da je svaki otpor suvišan, te sam ostavio zdravstvenu knjižicu na pultu i skrušeno se dovukao do prazne stolice, praćen negodujućim pogledima dvadesetak penzionera.

Srećom sam poneo knjigu, pa ću malo ubiti vreme. Nisam još ni našao gde sam prethodni put prekinuo čitanje, kada sam začuo tih i iritantan glasić.

„Niste trebali da joj se obraćate na takav način, sad će vašu knjižicu da gurne na dno i ko zna kada ćete stići na red.“

Glas je pripadao sitnoj bakici sa frizurom, a la Jovanka Broz, i a izgledom koji je govorio da je najverovatnije Titova vršnjakinja. Bio sam svestan, da ni u kom slučaju, ne smem da se upustim u razgovor sa njom. Dok sam buljio u knjigu, pravio sam se da ništa ne čujem, nadajući se da bakuta pati od blagog Alchajmera i da će možda zaboraviti na mene.

Nije me zaboravila, ponovo se javila dok je heklala nekakav milje.

„Znate, sa njom morate biti jako ljubazni, malo je preke naravi, nije kao Dana, ali nje nam više nema.“

Znao sam da upadam u klasičnu zamku, ali jednostavno nisam mogao da odolim. Kažu da je radoznalost ubila majmuna, mene će moja kad-tad dokrajčiti.

„Kako to mislite, nema više Dane? Da nije, ne daj Bože, umrla?“

„Ma ne, kako vam tako nešto pada na pamet. Pu, pu, pomeri se s mesta…“, zacoktala je sa neodobravanjem „Ona je mlada žena, tek treba da napuni 59 godina. Nego nešto je bolešljiva. Viđam ju često na raznim odelenjima, više je kod lekara nego na svom radnom mestu.“

„Nadam se da nije ništa ozbiljno?“ primetio sam zabrinuto, već potpuno uvučen u razgovor sa bakutom.

„E, sine, kada dođeš u naše godine svaka bolest je ozbiljna.“,  odgovorila je sa blagim prekorom u glasu, “Stalno se žalila na bolove u stomaku i pomislila je da možda ima čir na želucu. Ja sam joj sve vreme govorila da ode na snimanje, jer su mi svi njeni simptomi pre ukazivali na kamen u žuči“

„Vi ste pretpostavljam, lekar u penziji?“

Nadula se kao paunica, očevidno polaskana. „Nikako, penziju sam dočekala kao službenik u opštini. Kakvo nam je danas zdravstvo, morate sami da proučavate medicinu, to je već postala stvar opšte kulture. Meni su i sami lekari više puta rekli, da sama sebi postavljam dijagnozu i način lečenja, bolje nego što bi to oni uradili. Ali ja ipak volim da sačekam da se prvo konsultujem sa njima.“

„To je vrlo uviđavno od vas, verujem da ne želite da im povredite osećanja.“

„Naravno, ipak su oni mladi i plahoviti i na žalost, veoma sujetni. Ova Petrovićka je retko razumna lekarka.“, odgovorila je ne primećujući podsmeh u mom glasu.

„Šta ćete ima raznih lekara, ipak su i oni samo ljudi. Kažite mi,  šta je na kraju bilo sa gospođom Danom?“

„Bila sam u pravu, ipak je imala kamenje u žuči. I zamislite samo, njen lekar je želeo da ju odmah pošalje na operaciju“, frknula je odmahujući glavom.

Bio sam zbunjen njenom oštrom reakcijom.

„Koliko znam, kamenje u žući može biti veoma opasno, ako se ne operiše na vreme.“

„Naravno da je opasno, ali ovi danas znaju samo da seku. Niko da ponudi prirodan način izlečenja, uz pomoć maslinovog ulja i grejpfruta.“

„Da, to je odličan način, lično sam isprobao. Umesto da idem pod nož i da posle mirujem mesecima, sve sam potpuno bezbolno rešio za samo jedan dan.“, dobacio je deda, koji je sedeo na susednoj stolici i čitao umrlice u Politici.

„Zato ja i ne pijem nikakve lekove, već koristim samo ono što nam dolazi iz prirode“, nastavila je moja sagovornica.

„Interesantno razmišljanje, pa zašto ste onda ovde, kada ne verujete modernoj medicini? Mislio sam da ste došli po neke lekove, ipak smo ispred ordinacije lekara opšte prakse.“

„Došla sam malo da porazgovaram sa nekim. Malo mi je dosadno, od kada mi je muž umro pre trinaest godina, a deca i unuci su mi u inostranstvu.“, nehajno je odmahnula rukom, dok se i dalje bavila heklanjem.

„A ovde mogu i da se na miru pročitaju novine“, dobacio je deda sa Politikom, „A može da se čuje i za nove metode lečenja i nove lekove, i gde su popusti i slično. A i malo vidimo šta se kome dešava, jer se ipak mi svi koji dolazimo ovde, odlično znamo.“

Zadivljen ovakvim odgovorom, baš sam hteo da nastavim razgovor, kada sam čuo da moje ime prozivaju iz lekarske ordinacije.

„Ne znam šta je ovo, da mene zovu pre vas“, zbunjeno sam se obratio mojim sabesednicima.

„Nema problema“, rekla je bez trunke zluradosti gospođa sa frizurom a la Jovanka, „mi i tako imamo vremena, nas će doktorka primiti kada završi sa vama mladima. Tužno je što se tako mlad svet razboljeva. Nova sestra ipak nije stavila vašu knjižicu sa strane.“

„Da, možda nije baš takva oštrokonđa, kao što bi čovek pomislio.“

Malo sam bio ošamućen dok sam ulazio u ordinaciju. Tamo je za stolom sedela doktorka Petrović i čim me je videla, oči su joj zasjale.

„Otkud ti ovde, je li sve u redu?“

„Zdravo, mogla bi nekada da napuniš mobilni, a bilo bi dobro i  kada bi hteli da se jave ovi tvoji na centrali.“

„Izvini, ako si morao da čekaš, ali vidiš da sam u haosu. Vidiš koliko je ljudi ispred.“

„Vreme mi je proletelo, pošto su me neki od njih uhvatili u mašinu. Moraću da svratim neki dan, čisto da malo popričam sa njima, kada ostanem bez tema za pisanje. Imali su dovoljno vremena da me malo upute u narodnu medicinu, a i u njihovu ličnu filozofiju.“

Nasmejala se.

„Da, znaju sve simptome, sve vrste lečenja, ima da žive kao kornjače sa Galapagosa. Mogli bi da propituju ne samo studente medicine, već i moje kolege. Skoro svakog dana od njih saznam nešto novo. Pored njih mi ne trebaju nikakvi seminari. A ako ti treba životne mudrosti, samo dođi, ovde je uvek neko od njih na dežurstvu..“

„Bio bi pravi pogodak kada bi ih iskoristilo ministarstvo zdravlja, da vam drže besplatne seminare. Oni bi imali kome da pričaju, a vi biste možda nešto i naučili i svi zadovoljni. Nego, neću da te zadržavam, hteo sam samo da ti kažem da će sutra uveče svratiti do nas Dunjini roditelji. Pa ako si raspoložena, dođi na večeru.“

„Važi sine, vidimo se“

 
4 komentara

Objavljeno od strane na februar 26, 2015 in Humor, Pera Piskarović

 

Oznake: , , , ,