RSS

Arhive kategorija: Humor

Depresija

Depresija

Doktor Ušić je mirno sedeo u kožnoj fotelji. Osvrnuo se oko sebe i pogledao zidove obložene ružinim drvetom, na kojima su bile okačene slike doktora u društvu mnogih poznatih lica, kako iz zemlje, tako i iz inostranstva.

Zadovoljno se nasmešio. Mnogo truda i odricanja ga je stajalo da stigne tu gde je. Sad je, bez lažne skromnosti, mogao da kaže da je najbolji u branši. Najčešće nije zakazivao sesije nakon radnog vremena. Međutim, ovog puta je zaintrigiran, ipak pristao da zakeže sesiju u 21h. Čak je već uplaćena dvostruka nadoknada zbog večernjeg termina. Šta god drugi pričali, doktor Ušić, nije radio samo zbog novca. Uživao je u svom poslu i ako bi večernji razgovor prijao pacijentu, doktor Ušić će mu izaći u susret. Svaki interesantan slučaj, budio bi oduševljenje u njemu.
Tačno u 21h, neko je zakucao na vrata ordinacije. Sekretarica je najavila posetioca.

Ušao je visok i skladno građen muškarac, crnokos, sa gustim oblikovanim brkovima. Ali najupečatljivije na njemu su, zapravo, bile prodorne oči i lice, koji nisu odavali nikakvu emociju.

Doktoru Ušiću se učinio poznatim, verovatno je u pitanju, neka rijaliti, nazovi, zvezda. Srećom pa ne prati te budalštine.

„Dobro veče, izvinite ako sam vam poremetio večernje planove, ali jednostavno ne izlazim tokom dana. Hvala vam što ste me primili u ovo doba. Ja sam Petar Blagojević“, rekao je važno.

„Drago mi je, doktor Ušić. A gde bi ste i išli po ovim vrućinama, tek sada bude koliko-toliko prijatno. Činim sve što mogu da olakšam pacijentima, bar kad je u pitanju ovaj prvi korak. Mada, moram da budem iskren, nisam dugo zakazivao sesije u ovo vreme. Izvolite, lezite na kauč.“ Doktor Ušić je što se mnogih stvari tiče pripadao klasičnoj školi psihijatrije i voleo je da se drži tradicije.

„Kažite, da li mislite da imate neki problem, za koji vam treba stručna pomoć?“ Upitao je mirnim glasom.

„Oh, da, još kako. Vidite, moj problem je ishrana.“

„Je li? Onda bi najbolje bilo da posetiti nutricionistu. Mogu da vam preporučim nekoliko izvanrednih kolega.“

„Ne, ne, ne razumete. Hrana je ta koja kod mene izaziva depresiju.“

„To je baš neobično. Kako ste to zaključili?“

„Istraživao sam po internetu, imam sve simptome.“

Doktor Ušić je savršeno mirnog lica posmatrao osobu na kauču. U isto vreme, kroz glavu mu je tutnjao orkan. Evo ga, još jedan koji se leči na internetu, pa dolazi kod mene sa postavljenom dijagnozom. Ovaj će leteti iz ordinacije , čim mu istekne termin i više se neće vraćati. Ovakvima treba naplaćivati petostruku tarifu.

„Dobro, ali ipak interent nije baš najpouzdanije mesto za postavljanje bilo kakvih dijagnoza.“

„Znam, zato sam i došao kod vas. Kažu da ste najbolji u svom poslu.“

„Ne, nisam najbolji, samo se trudim da dam najbolje iz sebe, ne bih li pomogao svakome ko legne na kauč“, skromno je odvratio doktor Ušić. On je znao da trenutno u celom gradu, a verovatno i zemlji, nema boljeg pshijatra od njega, ali naravno, nije mogao baš sam sebe da hvali. Puštao je da to drugi rade.

„Dobro, možete li malo bliže da mi opišete vaš problem?“

„Vidite, ja sam vampir.“

O ne, još i to. Da li je moguće da imam i umišljenog vampira na kauču??? Obično klinci imaju ovakve fiksacije, zbog brojnih filmova, knjiga i serija u kojima se pojavljuju mladi, lepi,pametni, super kul vampiri. Stresao se od gađenja. I tako pravih slučajeva „vampirizma“, odnosno bolesti porfirije ima jedva nekoliko stotina na celom svetu. Šansa da je do mene došao jedan oboleli je ravna nuli.

„Hm, da. Interesanto. A od kada se osećate kao vampir?“ Upitao je doktor Ušić, bez trunke emocije, kao da je Petar izjavio da je lepo vreme.

„Od 1725., naravno. Dugo sam bio u zapećku, ali sam nedavno doživeo ribrending. Mnogo mi je pomogao Mile 40%. Ali, uprkos tome, depresija izazvana hranom me ne napušta.“ Tužno je odvratio vampir.

Doktor Ušić se sada setio o kome se radi. Da, ovaj čovek je senzacija, on je zapravo, prvi pravi vampir sa ovih prostora, kažu da će uskoro biti najbogatiiji čovek u Evropi. Ovo je šansa za neverovatan napredak psihijatrije i psiho-analize, ali i moje karijere. Biću prvi čovek, koji će ispitati dubine vampirske ličnosti. Već mogu da zamislim knjige, predavanja. Ko zna, možda stignem i do Nobela.

I dalje glumeći hladnokrvnost, iako je osećao da će eksplodirati od uzbuđenja, doktor Ušić je nastavio seansu.

„Sve je to veoma zanimljivo, kažite mi nešto bliže o tome.“

„Jasno vam je da je osnova moje ishrane krv?“

Doktor je samo mirno klimnuo glavom.

„Vidite, dok sam bio nepoznat i dok sam živeo u raznim šupama, podrumima, jazbinama, hranio sam se čime sam stigao. Najčešće sitnijim životinjama. Sa posebnim užitkom hvatao sam golubove, ne zato što su ukusni, već zato što ne mogu da ih smislim. I stalno sam bio depresivan, to sam zapravo shvatio tek pre 50ak godina. Ali mislio sam da je to zbog uslova života. Siromaštvo tako utiče na ljude, zar ne?“

„Da, može se reči da siromaštvo može bti jedan od činilaca koji podstiču depresiju. Ali sa druge strane, ni bogatstvo nije garancija sreće.“ Odvratio je doktor Ušić gledajući Petra kroz šake spojenih prstiju.

„Potpuno se slažem sa vama. Evo, čim sam zaradio prvi ozbiljniji novac, preselio sam se upredivnu kuću, promenio sam ishranu i opet ništa i dalje sam depresivan.“

„Zanimljivo“, odvratio je doktor hvatajući beleške. Mada je svaku sesiju snimao, od uzbuđenja je morao da uposli ruke, iako bi sada najradije zapalio lulu.

„Onda sam shvatio, hrana je ta koja me čini depresivnim. Zapravo, krv svih, koji žive na ovim prostorima, je sačinjena od same depresije, mržnje, beznađa….“

Tišina je potrajala nekoliko minuta, onda je vampir nastavio.

„Kada sam shvatio u čemu je problem, pokušao sam sa imućnijim građanima, zaposlenima na estradi, glumcima, piscima, umetnicima, ali jok, opet ista stvar. Oni se samo prave da su iznad ostalih, ali su duboko u sebi i dalje užasno depresivni, nekad čak i više od običnih ljudi. To se naravno odražava i na samu krv. Kad pijem krv ovdašnjih građana, imam osećaj sličan kao kod uživalaca marihuane, kad ih baci u loš trip.“

„Jeste li pokušali da uvezete hranu?“

„Jesam, ali iz nekog neobjašnjivog razloga, krv čim dođe do Balkana, poprimi taj depresivni buke. Neverovatno. Čujem se sa kolegama iz inostranstva. Oni tamo žive punim plućima, sve im je potaman. Dobro možda ne Skandinacima i oni su depresivci, ali svi ostali… Kažu, to je krv puna života, udara u glavu kao čekić.“

„Jasno mi je, baš nezgodan problem. A šta se događa kad otputujete u inostranstvo?“

„I to je problem. Ne mogu da putujem. Iz nekog razloga, ne mogu da pređem granicu. Da ne bi upadali jedni drugima na teritoriju, izgleda da smo mi vampiri genetski određeni da ne smemo da napuštamo svoju, kao ni da idemo na tuđu teritoriju.“

„Da li ste probali da uvedete neke suplemente u ishranu, vitamine, arome, tablete?“

„Kako da nisam. Šta sve nisam pokušao“, odgovorio je vampir na ivici plača. „Sve moguće vitamine, dodatke ishrani, začine za kuvanje, homeopatiju, vračare, hipnotizere, nutricioniste, lajf koučeve. Samo navedite, ja sam to već isprobao i ništa ne radi.“

„Hm, veoma zanimljivo, to sve još više komplikuje. Ali ne brinite, rešićemo već vaš problem.“

„Zašto ja, zašto baš ja sam morao da budem rođen ovde???“ Petru su krenule suze niz lice.

Doktro Ušić, uvek spreman na provalu suza, bez reči je pružio vampiru kutiju sa maramicama.

Biće ovde sesija onoliko, trebaće nam ko zna koliko godina da ga izvučem iz depresije, ako uopšte ikad i uspem. Možda da otkažem sve ostale pacijente? Ovo će biti moja zaostavština čovečanstvu. Nobelu, dolazim po tebe.

 

slika – geralt

 
33 komentara

Objavljeno od strane na avgust 4, 2017 in fantastika, Humor

 

Oznake: , , , , ,

Kazino

Kazino

Kazino je bio bučan, blještav, od poda do plafona ispunjen hromom, pozlatom, staklima, svetlima. Najpribližnije bi bilo reći da je bio oličenje kiča, što će reći, da je bio savršen.

Brojni stolovi bili su ispunjeni igračima, koji su se okušavali u mnogobrojnim igrama – pokeru, ajncu, bakari, tabliću, beli.

Iako se na prvi pogled činilo da su sva mesta ista, naravno da nije bilo tako. Postojala je jasna hijerarhija. Najbolji igrači su sedeli za centralnim stolovima. Od njih su se krugovi uspešnosti širili ka spoljnim stolovima, za kojima su sedli najslabiji igrači.

Kazinom su špartali brojni kibiceri, oni obično nisu uzimali učešće u igri, ali ih to nije sprečavalo da svojim komentarima pokušaju da utiču na druge igrače.
Naravno, najveća živost bila je za centralnim stolom, za kojim su sedela četiri igrača.

Ulozi su bili visoki, ali oni su nehajno bacali žetone na sto, gubili ih i dobijali. Svaki igrač u kazinu nadao se da će jednom zaigrati za centralnim stolom. Na njihovu žalost, u dogledno vreme se to neće desiti. Jednostavno, ekipa za tim stolom bila je najbolja.

„Hajde, već jednom, Budo, šta si se toliko zamislio.“

„Eh, Jahva, lako je tebi da se igraš, kada imaš toliko žetona. Tebi i Alahu dobro ide u poslednje vreme, pa zato olako bacate žetone.“

„Nešto ne promećujem da i vama dvojici loše ide, za osobe koje su protiv sticanja materijalnih bogatstava, nakupili ste popriličan broj žetona.“ Odvratio je Jahva uz smeh.

Buda se smeškao i zamišljeno gladio ćelu.

Četvrti igrač, dubokim glasom obratio se visokoj konobarici.

„Venero, šta ti ovo znači, samo jedno piće za mene? Donesi mi četiri vina. Četiri, ne jedno, vidiš da imam četiri lica.“

„Naravno, Bramo, ako mene pitaš, bolje bi bilo da staviš kesu na glavu da ih sakriješ od pogleda drugih ljudi..“

Ostala trojica su se grohtom nasmejala.

„Hahahah, vatrene su ove Grkinje, mada sam ja više za Sloveneke. Lado, dušo, donesi mi molim te, piće za sve. Nama vino, Brami četiri, Alahu kabezu. Čujem da je tvom Perunu krenulo u poslednje vreme?“

„Da, nedavno je prešao u višu ligu, možda jednog dana zaigra i za ovim stolom.“ Odvratila je i prišla Jahveu. „Ako mi još jednom kažeš „dušo“, dobićeš mišomor u piće i kiselinu u oči.“

„Šta kažeš, opasne su Grkinje? Koliko vidim ni sa Slovenkama nema igranja.“ Kroz smeh je dobacio Alah.

„Ma pusti, žene su svugde iste.“

„Kako ti je sin? Radi li nešto?“ Upitao je Brama Jahvea, dok je dodavao žetone na gomilu.

„Teraj ga u božju mater. Ima zlatan zanat, znate koliko danas traže dobrog stolara? Ali, ne, gospodinu je to ispod časti, hoće da se bavi filozofijom, džigericu mi je pojeo.“ Uzdahnuo je i dodao još žetona na gomilu. Ostala trojica su saosećajno klimnula glavom.

„Nego, ima li možda neke promene na tabeli, da nam se neko nije slučajno približio?“ Tobož slučajno je odvratio Jahve. Svi su instinktivno spustili poglede ka malim ekranima, koji su se nalazili na stolu ispred svakog igrača. Prva četiri mesta izgledala su ovako:

Jahve – 2 milijarde
Alah – 1,2 milijardi
Brama – 828 miliona
Buda – 367 miliona

Ostali igrači su bili na manje-više istim pozicijama kao i dan ranije. Prva četvorka je i dalje bila sigurna.

„Prikleti srećković.“ Promrmljao je Buda.

Jahve se zadovoljno smeškao i izvukao dugačku cigaretu iz tunike, ponudio je i ostale saigrače, odbili su svi osim Alaha.

„Hajde de, nemojte to baš tako lično da shvatate, ipak se ovde samo igramo. Danas sam ja bolji, sutra ti. Idemo, ljudi, mnogo pričate. Ima da vas oljuštim kao repu ovaj krug.“ Odvratio je Jahve ispuštajući kolutove dima.

„Pazi da ti se ne istupi sečivo.“ Mirno je rekao Buda.

„Dakle, koliko je početni ulog u ovoj partiji?“ Upitao je Brama, gledajući sva tri sugirača u isto vreme.

„Šta znam, hajde da krenemo sa 250 000 duša.“ Odgovorio je Alah i uzeo špil u ruke.

slika quinonesnaomy

 
18 komentara

Objavljeno od strane na jul 2, 2017 in fantastika, Humor, Religija

 

Oznake: , , , , , , , , , ,

Leteći pacovi

Leteći pacovi

<a href=“https://www.bloglovin.com/blog/18906489/?claim=3ewyftsyewm“>Follow my blog with Bloglovin</a>

Samo što me uhvatio prvi san, kad evo njih ponovo.

Greb, greb, kljuc, kljuc…

Kao da namerno čekaju da legnem i pokušam da spavam.

Greb, greb, kljuc, kljuc…

Ti iritantni zvuci svrdlaju mi mozak od svitanja do sumraka.

Više puta sam zatvarao rupe kroz koje se provlače te prokletinje, ali su uvek pronalazili nove načine da se provuku kroz neku rupicu.

Šta sve nisam pokušavao.

Stavljao sam i zamke i one šiljke i otrov i uređaje koji rasteruju štetočine, ali ništa nije pomagalo.

Razmišljao sam i da ih pobijem i golim rukama, ali to jednostavno nisam ja. Možda bih to i uradio da, zapravo, ne znam za sebe u vreme kada su leteći pacovi najaktivniji.

Pitate se – kako?

Vrlo jednostavno. Noć je moje vreme. Noću radim, živim, danju spavam i tako ceo život.

Negde pred zoru se premim za spavanje, operem zube, iščistim ih koncem i pomislim, napokon ću se odmoriti. Malo morgen.

Proklete beštije počnu da mi čangrljaju nad glavom. Grebu, kljuckaju, guču.

Okrećem se levo, desno, nabijam glavu pod jastuk, lupam im odozdo, vičem, oni se malo primire, pa nastave ponovo.

Sve se nadam, dosadiće im, pa ću moći bar malo da se odmorim. Ali ne, nisam ja te sreće. Zadremam na momente, ali sve isprekidano, ne znam da li sam u ove dve nedelje spavao duže od pola sata u komadu.

Već danima ne spavam i to već počinje da utiče na moje zdravlje. Postao sam razdražen, nervozan.

Najgore mi je od svega kada predveče nekako ustanem i vidim da su mi sve opoganili svojom nečistoćom. Posao mi je takav da moram formalno da se oblačim, odela, kravate i slično. Šta ću, navlačim onda neke stare krpe, pa ribam, pa moram da se kupam posle, a sve mi se čini da mi se polako smrad tih štetočina uvlači u kožu. Pa žuri da se nađem sa prijateljima, a sve stojim malo dalje od svih, da slučajno neko ne oseti smrad golubova.

Odvratni, smrdljivi golubovi, mrzim ih više od belog luka, na koji imam alergiju.
Pišem ovu ispovest i jedva držim oči otvorene.

Za vampire je normalno da imaju malo ispijen izgled, ali ovo je već preterano.
Srećom, sada imam dobru vest. Otkrio sam u čemu je problem.

Neki moji prijatelji krvopije su mislili da će biti jako smešno, ako plate klincima smrtnika, da moj kovčeg preko dana pospu mrvicama i semenkama i da otvore prozor ili da pomere neki crep na krovu i na taj način puste leteće pacove. Bilo mi sumnjivo kada me nazovi prijatelji pitaju da li stavljam možda neki cvetni miris, da li je u pitanju gu-gu-guči, da li u poslednje vreme imam više sreće, da li ležem sa golubovima…

Problem sam rešio tako što sam unajmio grupu batinaša, koji će se pobrinuti za tu dečurliju. A posle ću se i ja sa njima obračunati, najviše ih volim kada su na sobnoj temperaturi.

A što se tiče kolega vampira. Zameniću im dezodoranse razblaženim rastvorom srebra. Nije smrtonsono, ali će svrbeti kao sam đavo. Neće mene niko praviti budalom.

Bliži se zora, odoh da se naspavam mrtvim snom.

 

slika Pexels

 
15 komentara

Objavljeno od strane na maj 22, 2017 in Humor, Uncategorized

 

Oznake: , ,

Šuma

Šuma

U blizni moje kuće nalazi se šuma. Dobro, nije baš prva šuma, više je u pitanju šumarak. Možda bi bilo najpribližnije reći da je u pitanju malo veći, nekultivisani park.

Prijalo bi mi da uveče prošetam kroz gustiš, pogotovo tokom sitnih noćnih sati, kada bi bila najmanja šansa da naiđem na nekog zalutalog šetača. Tada bi mi se činilo da je šumarak samo moj i da sam se prebacio negde van grada u drugi prostor i vreme.

Poslednjih nekoliko dana me neki virus uhvatio pod svoje, danima nisam izašao iz kuće. Napokon, kada sam osetio da sam ponovo koliko-toliko zdrav, negde oko ponoći, prošetao sam do svog šumskog carstva.

Iznenadio sam se kad sam naišao na ogradu, koja je opasavala ceo šumarak.

Prisetio sam se da sam preoteklih dana čuo buku koja je dopriala iz ovog pravca, ali nisam na to obraćao pažnju. Najneobičnije od svega bile su table sa upozorenjem: „Zabranjen pristup! Ne ulazite!“.

Sad sam se setio da sam čuo na radiju neko obaveštenje vezano za moj šumarak, ali tome nisam pridavao značaj.

Ali, kako inače smatram taj prostor svojim imanjem, odlučio sam da se ne obazirem na table. Pokušao sam da nađem neku rupu, jer ko može da mi zabrani da se šetam mojim posedom, a i gonila me velika radoznalost. A da budem potpuno iskren, morao sam da stignem do prvog drveta, jer mi je nešto oslabila bešika.

Našao sam rupu u ogradi, provukao se i prvo obavio ono što mi je bilo najpreče. Olakšan, mogao sam da se prošetam kroz drveće, a i da utvrdim zašto je zabranjen prolaz.

Taman sam malo zamakao među drveće kad sam video čuvara koji obilazi ogradu. Počeo je sumnjičavo da se osvrće. Odmah se obratio nekom putem motorole.

„Izgleda da imamo proboj na tački trinaest.“

„Ko go da je, uhvatite ga po svaku cenu, ne sme da napusti područje. Suviše je toga na kocki.“, odgovorio je promukao glas.

Shvatio sam da sam na tragu nečem velikom i štoje moguće tiše, povukao sam se dublje u senke.

Iznenada, ispred mene se stvorila skoro neprozirna magla. Sama magla nije retka pojava, ali ovakvu još nisam doživeo. Pomislio sam na horor filmove i sam se sebi nasmejao.

Dok sam tako tumarao šumarkom, učinilo mi se da sam nezreo silutete sa lampama. Pretpostavio sam da verovatno mene traže. Nastavio sam još pažljivije da se krećem ka centralnom delu parka, odakle su dopirali nejasni zvukovi. Trgnuo sam se kada je vazduh zaparao jezivi urlik, a zatim i ženski vrisak.

Krv mi se zaledila, a da budem iskren, malo mi je i bešika popustila. A kao za inat, magla kao da se zgusnula još više.

Šuštanje lišća i lomljenje grančica koje sam čuo ispred sebe me potpuno paralisalo.

Bio sam potpuno zbunjen kada je na mene natrčala prestravljena devojka u izazovnom donjem vešu oblivena krvlju.

Iako je bila u užasnom stanju, primetio sam da je izuzetno privlačna. Na trenutak mi se učinilo da ju od nekud poznajem.

Nagonski sam ju zagrlio u želji da je zaštitim od bilo koje opasnosti.

Međutim, njena reakcija me začudila.

Odgurnula me i počela je da vrišti još glasnije.

„Šta je sad ovo? Manijače! Skloni ruke.“

Noktima je pokušala da mi izgrebe lice . Uplašen, da ne ostanem bez očiju, uzmakao sam korak u stranu.

Začulo se ponovo šuštanje lišća i iz magle je izronila još jedna prilika.

Bio sam zapanjen.

Ispred mene je stajao vukodlak ili neka slična zver, visok, krupan, prekriven gustim krznom. Iz snažne čeljusti su izbijali oštri zubi prekriveni krvlju.

Pružio je ruke sa dugačkim kandžama ka meni, sve vreme režeći.

Ako se ova krvoločna zver slobodno šeta, zašto vlasti nisu zatvorile ceo šumarak i obavestili sve da ne prilaze? Onda sam se setio da ipak jesu.

Od straha sam počeo da se povlačim unazad, dok mi se zver sve vreme približavala. Sapleo sam se o neki duguljasti metelni predmet koji se dimio. Kako je zver bila samo na korak od mene, podigao sam tu neobičnu metalnu kutiju i udario zver po sred lica.Učinilo mi se da kroz maglu nazirem još bića, kako mi se približavaju. E, pa bar ću jednog povesti sa sobom. Adrenalin mi je prostrujao venama. Udarao bih u to stvorenje ko zna koliko da se ona devojka nije bacila na mene, vrišteći.

„Stani! Ubićeš ga! O bože, o bože, valjda ga nisi ubio!“

Sad sam tek bio potpuno zbunjen.

Sledeće sekunde iz magle su istrčali čuvari sa lampama i još nekoliko ljudi. Svi su urlali i preteće krenuli ka meni.

„Brzo zovite hitnu pomoć, izgleda da je teško povređen!“

„Ivana, dušo, jesi li dobro?“, pitali su devojku, koja je jecala.

Sitan muškarac u odelu mi se uneo u lice.

„Odgovaraćeš, prijatelju, zbog ovoga. Odraćemo ti kožu sa leđa, zbog nanošenja teških telesnih povreda, uništavanja imovine, kao i zbog svih troškova izazvanih kašnjenjem koje ćemo imati zbog tebe.“

I dalje mi ništa nie bilo jasno.

„Čekajte, možda možemo i da ga iskoristimo.“, odvratio je unjkavi glas. „Ne znam kako ste došli ovde, ali imam dobar predlog za vas. Da li ste ikada razmišljali da budete glumac?“

„Glumac?“, zapitao sam, pogledao levo-desno oko sebe i onda mi se sve otvorilo pred očima.

Vukodlak je samo kostimiran mladić, gadno pretučen.

A aparat sa kojim sam ga udarao je zaparavo mašina za pravljenje dima i magle.
Nije ni čudo što mi je devojka poznata, kada je u pitanju Ivana Martinić, mlada nada našeg glumišta.

Uh, upao sam na filmski set u sred snimanja. Kako sam samo ispao glup. Naravno da sam sve vreme znao da ne postoje čudovišta.

„Vidite, iako smo drugačije zamislili film, vaše upadanje u toku snimanja je zapravo, vrlo dobro. Malo treba preraditi scenario i sve će biti fenomenalno.“, nastavio je da priča mladić dugačke brade ispletene u kikice, vlasnik unjkavog glasa. „A verovatno možemo da zaobiđemo i sve tužbe. Gospodine, ovaj film će ući u istoriju, a vi možete biti njegov deo.“

Gledali smo se netremice nekoliko trenutaka, a onda sam klimnuo ramenima.

„Što da ne? Šta treba da radim? Gde je moja prikolica?“

Prišao sam nesrećnom vukodlaku, koji se uvijao u bolovima.

„Izvini sine, nije bilo namerno.“

Odmah mi je bilo jasno da se folira, sigurno ga muči što niko neće znati da glumi u filmu koji će ući u istoriju.

Ne možemo svi biti zvezde.

slika – Unsplash
 
18 komentara

Objavljeno od strane na maj 4, 2017 in Horor, Humor

 

Oznake: , , , , ,

Utešna kazna

Utešna kazna

„Ovim je potvrđena odluka Visokog sudskog veća. Odmah pristupite izvršenju kazne.“

Udarac drvenog čekića o podlogu na stolu, odjeknuo je ogromnom prostorijom. Naravno, sudije u ljudskom obliku su zamenjene još pre skoro pola veka kompjuterima. Zvuk čekića je tu samo zbog tradicije. U isto vreme, prilepljeni uz svoje ekrane, brojni posmatrači su glasno uzdahnuli. Izricanje najteže kazne nije često, i uvek izaziva ogromnu pažnju. Naravno, zbog težine samog zločina, svi su očekivali da će i kazna biti primerena, ali najteža…

U sub-eta prostoru su odmah nastavljene rasprave o slučaju i kazni.

„Da li društvo u kome nema ratova već sto godina ima pravo da izriče ovakvu kaznu?“, pitali su se neki.

„Da, ali mi smo sada humano društvo, nekada bi ga obesili ili stavili na električnu stolicu ili na neki još gori način oduzeli život. Utešno je što se mi sada na odnosimo prema ljudskom životu na ovaj način.“, odgovarali bi drugi.

„Da li je stvarno ovakva kazna humanija?“, pitali bi se treći.

„Sigruno je pravednija.“, odgovarali bi četvrti. „Dok su ljudi bili sudije, presude su često bile nepravedne. Sada kada imamo KSS (kompjuterski sudski sistem), svaki prekršitelj zakona dobije jasno određenu i pravednu kaznu i na nju niko ne može uticati, ni novcem ni vezama, ni bilo kako drugačije. “

I tako, u nedogled. Svako je imao svoje mišljenje i iznosio ga je u beskrajni sub-eta prostor.

Za to vreme, osuđenik nije bio svestan brujanja sub-eta prostora, mučile su ga vlastite muke. Nadao se da će se možda provući sa blažom kaznom. Opet, bio je svestan, da je njegov zločin u današnjem društvu, jednostavno neoprostiv. Dvojica čuvara su ga bez reči pratili dugačkim belim hodnikom. Ni oni sami nisu znali kako da se ponašaju, pa su hodali suviše kruto, sve vreme nespretno držeći u rukama elektro-palice. Nije ni čudo, pošto je njihova dužnost uglavnom protoklarna i ovo je prvi zatvorenik kojeg su sprovodili u poslednje dve godine. Sitan krimainal još uvek nije potpuno iskorenjen, ali počinioci tih dela su procesuirani pred malim većem. Kada su stigli do kraja blještavo belog hodnika, vrata su klizula u stranu. Sva trojica su ćutke ušla u prostoriju ispunjenu brojnim monitorima.

Iz zvučnika se čuo bestelesni sintetizovani glas, za koga su čuvarima rekli da predstavlja glas glumca, koji je bio popularan u vreme njihovih prabaka – Morgana Frimena.

„Sudsko veće KSS donelo je odluku o vašoj kazni u skladu sa zločinom koji ste počinili. Izvršenju kazne će se pristupiti odmah. Molim vas uđite u prostoriju, koja se nalazi ispred vas.“

Ušli su u prostoriju veličine dvadesetak kvadrata, okupanu blještavom svetlošću, prekrivenu brojnim monitorima. Na sredini prostorije nalazila se metalna stolica i stočić na kome je bila uredno složena odeća.

„Molim vas, presvucite se.“

Poslušno je učinio šta mu je rečeno. Garderoba je bila iz ranije epohe. Izbledele pantalone – Levvic; ispucala obuća – Nikei; karirana košulja. Čini mu se da je čuo da su postojali brendovi pod nekim sličnim imenom, ali ko bi sada bio siguran.

Čim se osuđenik presvukao, glas je nastavio.

„Vašu staru garderobu predajte jednom čuvaru, a zatim sednite na stolicu.“

Osuđenik je poslušno učinio kako mu je rečeno. Jedan od stražara mu je kaiševima uvezao ruke za stolicu. Nakon toga stražari su napustili prostoriju i dalje sve posmatrali preko providnih panela.

„Osuđeni ste zbog povrede 36. člana Krivičnog Zemaljskog Zakonika. Kazna za ovo delo je progonstvo, bez prava na žalbu i pomilovanje.“

Osuđenik je ćutao, čvrsto stisnuvši vilicu.

„Bićete prognani u tadašnju Srbiju u godinu 1992. Sad ću vam učitati u mozak srpski jezik, sa blagim bosanskim akcentom, zajedno sa vašom biografijom, bićete otpušteni mašinski radnik, podstanar, bez stalnog radnog odnosa, razveden, bez dece.“

„Ali to je bila, ako se dobro sećam, jedina evropska zemlja tog perioda, uništena sankcijama, nemaštinom, ratovima, kriminalom. I danas je simbol beznađa.“, prvi put je sa dozom očaja progovorio osuđenik.

„Ne zaboravite nesposobne političare, nepotizam, svakodnevnu borbu za preživljavanje, korupciju, podelu na manjinu bogatih i ogromnu većinu siromašnih.“

„Ne vidim gde je humanost u toj kazni? Bolje da mi date injekciju kao nekada.“

„To bi možda bilo humanije, ali ne i pravednije. Ljudi su shvatili da nisu u stanju da donose pravedne presude, zato je stvoren KSS, koji savršeno precizno odmeri svaki zločin i na osnovu svih podataka odredi kaznu. Ali imaćete i zrno utehe.“

„Nije valjda?“, gorko je primetio osuđenik.

„Da, imaćete nadu, da će sve krenuti na bolje 1996/97, 2000., zatim 2017, za dalje vam neću govoriti…“

„Misliš da je to pravedno? Da li moj zločin stvarno povlači toliku nehumanost? Jednog dana će ljudi, ponovo…“

„Žao mi je što se tako osećate. Izvršenje kazne je neodložno i počinje – sada.“

Prostoriju je ispunio bljesak i sledećeg trenutka, stolica je bila prazna.

„Eto, i ovo je odrađeno, mada se pitam da li je ispravno?“, pitao se jedan od stražara.

„Nije ni moglo biti drugačije, znaš i sam šta je želeo da uradi. Da virusima obori ceo KSS! Vratio bi nas bar sto godina unazad. Da li želiš da ljudi ponovo odlučuju o sudbini drugih ljudi?“

 

slika – JamesDeMers

 

 

 
15 komentara

Objavljeno od strane na april 5, 2017 in fantastika, Humor

 

Oznake: , ,

Podela teritorije

Podela teritorije

U prostoriji bez prozora osvetljenoj sa nekoliko golih sijalica, dvadesetak mračnih muškaraca sedelo je na stolicama poređanih u krug.

Ustao je muškarac impozantne građe, pogledom crnih očiju prešao je preko okupljenih i obratio im se hrapavim glasom.

„Dakle… Okupio se Savet svih porodica. Dugo nismo imali potrebe da se sastajemo. Na žalost, ima nekih koji priželjukjuju rat među porodicama.“

„Mi nismo zap…“, zaustio je jedan od prisutnih, ali je zaćutao kada je preko njega prešao mrk pogled govornika.

„Vidim da neke treba podsetiti osnovnoj kulturi i podučiti da se ne prekida stariji dok govori.“

Ometač je pognuo glavu, kroz njegovu tamnu kožu je izbijalo crvenilo, dok su ga susedi mrko gledali.

Govornik je nastavio obraćanje.

„Kao što svi znate sukob između porodica Štapina i Gvozdenih, preti da naruši naš, teškom mukom održavani, mir. Mir za koji smo svi podneli velike žrtve.“

Svi pristuni ozbiljnih lica, povlađujuće klimaju glavama.

„Saslušaću sada i jednu i drugu stranu, pa kao capo di tutt’i capi, doneti odluku. Počnite i govorite samo istinu, jer će u suprotnom kazna biti odgovarajuća.“

Ustao je mladić, dugačke, relativno uredne kose.

„Svi me znate, ja sam starešina porodice Gvozdenih. Sa nekima od vas sam imao sukobe u prošlosti, ali morate da priznate da se nikada nisam poneo nečasno.“

Neki od prisutnih su ga posmatrali sa strogom simpatijom.

„Na istoku se naša teritorija graniči sa Štapinama. Budimo iskreni, ne volimo se, ali uglavnom se tolerišemo. Naravno, dođe povremeno do sitnih čarki na ulici, ali se obično sve završe praznim pretnjama. Svi smo mi bili mladi, zar ne? Međutim, poslednjih meseci Štapine uporno upadaju na našu teritoriju na potezu od bolnice do škole. Ne moram da vam pričam koliko to utiče na naš posao.“

„Nigde mi nismo upali“ skočio je na noge tamnoputi muškarac, sa suprotne strane skupa.

„Već si bio opmenut zbog upadanja u reč“, jetko je primetio jedan od prisutnih.

„Ako neko treba da izriče opomene, onda sam to ja.“, strogo je odvratio Predsedavajući. „Ali kada si već ustao, da čujemo i tebe.“

„Znamo se svi mi odlično, zar ne? No, dobro, vodim Štapine. Nemamo veliku teritoriju i nije bogata kao recimo, teritorija Gvozdenih, ali to ne znači da moramo sve da trpimo. Ovde su iznete neistine. Jedino je tačno da nam se teritorije graniče.“

Gvozdeni je samo prezrivo frknuo.

„Jedini razlog zašto dolazi do sukoba je to što Gvozdeni misle da im pripada sve što požele samo zato što su okruženi onim silnim buržujima, pa su pomislili da i sami postali buržuji. Na granici između naših teritorija je podignut novi stambeni kompleks. Jednim delom jeste na teritoriji Gvozdenih, ali većim delom je na našoj i svi ulazi su okrenuti na našu stranu. Zato mi, Štapine, smatramo da nam pripadaju svi potencijalni klijenti iz tog kompleksa.“

„Vi ste budale!“, uzviknuo je Gvozdeni. „možda ulazi i jesu na vašoj strani, ali su izlazi na garaže i ostalo na našoj, tako da sve što tuda prođe pripada nama.“

„Mnogo si ti hrabar, štrokavko jedan, hoćeš da sada sve rešimo kao muškarci?!“, odvratio je Štapina.

Ceo skup se uskomešao, počela su dobacivanja, čak su sevnula i sečiva. Dovoljna je samo još jedna varnica i ceo skup će eksplodirati u kravavom metežu.

„Tišina!!!“, dreknuo je predsedavajaći. Skup se odmah utišao.

„Kako se to ponašate, majku vam vašu! Nije ni čudo što nas mnogi građani ne vole i zovu policiju kad anas vide. Vidite kako se ponašate jedni prema drugima.“

Svi su postiđeno pognuli glave.

„Saslušao sam obe strane i doneo odluku. Pre nego što smo došli ovde, obišao sam taj kompleks. Lepe zgrade, lepi stanovi, biće tu da se omasti za onoga koji stavi tapiju, što u robi, što u hrani. Tačno je da je baš na granici obe teritorije i zato donosim najpravednije rešenje – podela. Podelićete međusobno kompleks na ravne časti. Tamo ima osam kontejnera, svakoj grupi pripada četiri. Sada ćemo ići da ih obležimo. Presuda je doneta, priđite.“

Gvozdeni i Štapina su sevali pogledima jedan na drugog, ali su pokorno došli do Predsedavajućeg, kleknuli i poljubili mu svako jednu ruku.

„Dobro je momci, drago mi je da smo i to završili, nemoj da čujem da ponovo počinjete. Hajde sada svi da se počastimo, moji ljudi su imali dobar ulov kod hiper marketa, izbacili su pola kamiona mesnih prerađevina i torti, kojima je istekao rok pre samo devet dana. Naravno, podsećam vas da i dalje svaka porodica treba da donese meni deset posto i da pazite da padobranci ne švrljaju po našim kontejnerima.“

 

slika: clicker-free-vector-images

 

 

 
16 komentara

Objavljeno od strane na mart 20, 2017 in Humor

 

Oznake: , , ,

Vodi me do kraja

Vodi me do kraja

Kada mi je prvi put predloženo da probam, odbio sam sa gnušanjem. Međutim, kako je vreme prolazilo, postajao sam zagrejaniji za samu ideju. Budimo relani, teško da sam mogao biti gori nego što već jesam. I sam znam da nisam baš najveštiji, a evo, čak mi je i devojka rekla da treba da se malo popravim

Jeste došlo novo vreme i novo doba, ali opet, nije mi baš lako. Sramota me. Sve pomislim šta će drugi da kažu. Međutim, shvatio sam da nema drugog rešenja, moraću da progutam ponos. Probaću, pa šta bude. Njen užitak, je i moj, zar ne?. Ne kažu džabe da je najveći afrodizijak uzbuđenje našeg partnera. Srećom, moj najbolji prijatelj Žare, mi je predložio idealno rešenje. Treba mi učiteljica.

Danas mi dolazi učiteljica, po Žaretovoj preporuci. Pripremio sam se za početak mog novog života, života muškarca koji može svaku ženu da dovede do neslućenog užitka.
Popio sam ne brzinu dve ujka Rakine, duboko uzdahnuo i pripremio se da naučim nešto najvažnije u životu – kako zadovoljiti ženu. A kada je tu i prava učiteljica, onda valjda ne može da omane. Srećom, pa njoj nije neprijatno.

Raskomotio sam se i polako joj prišao. Već me čekala na udubno zavaljena na krevetu.
Nežno sam je poljubio.

Spustio sam usne na njen vrat.

„Nežno mi miluj telo“, rekla je tihim i senzualnim glasom.

Ruke su mi polako prolazile preko njenih oblina.

Počeo sam da joj ljubim i mazim grudi.

„Ne okreći bradavice kao da su prekidači, samo nežno pređe preko njih vrhom jezika. Tako, baš je tako dobro“

Jezikom sam spuštao sve niže i niže niz stomak, preko pupka, pa onda i još niže.

„Polako, nemoj da žuriš. Vrati se nežno jezikom preko stomaka, pa do grudi. Lagano, i dalje vrhom jezika, ne kao da ližeš sladoled. Sve vreme miluj moje telo rukama. Sad kreni ka dole.“

Napregnuto sam pratio uputstva i spuštao se niz njen stomak, ka brežuljku prekrivenim nežnim pokrivačem.

„Sad samo nežno, nežno“, čuo sam njen glas. Disala je sve brže i brže.

„Ne tu, malo niže tako , to, je pravo mesto. Samo nežno, ne pritiskaj.“, glas joj je već bio isprekidan.

„Bravo, sad se malo pomogni prstima. Odlično, a sada i jezikom.“

Pažljivo sam slušao i narednih dvadesetak minuta, sve dok više nije ništa govorila, već samo zadovoljno uzdisala. U trenutku kada su nam se napokon spojila tela, osetio sam nezapamćeno uzbuđenje. I dalje mi je povremeno sugerisala kada da ubrzam, kada da usprim, kako da ju poljubim, dodirnem. Kada smo zajedno stigli do vrhunca, činilo mi se da je vreme stalo.

Obliven znojem isteturao sam se iz kreveta i otišao pod tuš.

Nešto kasnije, kada sam ponovo bio sam, pozvao sam Žareta.

„E, matori, ovo je bilo neverovatno.“, uzbuđeno sam mu rekao

„Lepo ti ja kažem, jeste među skupljima na tržištu, ali vredi svake pare.“

„Ma, da sam znao da je ovako dobra platio bih još i ranije. Nema greške sa njom. Vodila me korak po korak, pa glas, pa one lampice koje se pale da te usmere. Ma genijalno, nema bolje seksi lutke, prošao sam danas onaj program Oralni bog. Kasnije ću da utvrdim gradivo, pa kada sutra pozovem devojku, prirediću joj događaj za pamćenje.“

 

slika – dannymoore1973

 
22 komentara

Objavljeno od strane na mart 7, 2017 in Humor, Seks

 

Oznake: , ,

Zvono

Zvono

Poslednjih nekoliko noći sam proveo sa društvom koje nisam video godinama. Jasno je da smo se iz noći u noć dobrano zapijali. Najgore od svega je što nisam mogao da spavam tokom dana, jer sam morao na posao. Jutros su napokon otputovali svako na svoju stranu. Koliko god mi prijalo druženje, bio sam iscrpljen i fizički i mentalno, a i finansijski, da budem iskren. Kad su otišli, uvukao sam se u svoj krevet tek oko šest izjutra. Uzeo sam slobodan dan na poslu i napokon ću se odmoriti. Taman sam ušao u REM fazu i sve sanjam neku zvonjavu. U nekom trenutku sam se trgnuo i shvatio da je u pitanju moj mobilni. Zaboravio sam da isključim alarm, i naravno, 6.45, uobičajeno vreme za ustajanje kada radim. Zvoni i zvoni i zvoni. Okretao sam se levo-desno, ali zvonjava ne prestaje. Kao za inat, telefon mi je bio u jakni na drugom kraju sobe. Ništa, ustao sam, isključio mobilni, vratio se u krevet.

Taman sam opet zaspao, kada me ponovo trgnula zvonjava. Ovog puta je u pitanju bio fiksni telefon. Zvonio je do kraja, pa onda opet još jednom do kraja, a onda i treći put. Dovukao sam se do telefona, podigao slušalicu, a sa druge strane tuta. Ostavio sam podignutu slušalicu i vratio se pod ćebe. Sad ću valjda napokon spavati.

Čini mi se da sam tek spustio glavu na jastuk, kad eto opet zvona. Ovog puta, u pitanju su bila ulazna vrata.

Dogegao sam se do vrata i otvorio.

„Dobro jutro, gospodine. Ja sam iz kurirske službe. Imam paket za vas. Poslat je iz Niša, treba da platite 4.300 din.“

„Kakav paket? Ništa nisam naručivao. To je neka greška. Pogrešili ste.“

„Jeste li sigurni?“, upitao me bubuljičavi dostavljač.

„Naravno, nisam valjda blesav, hajde ti dečko, svojim putem.“

Zatvorio sam vrata i ponovo se uvukao u krpe. Taman je počeo da me hvata dremež, kada mi je sinulo.

Sunce ti žarko, pa naručio sam deo za auto. Skočio sam iz kreveta. Kako sad da nađem telefon kurirske službe? Uključio sam kompjuter, kliktao deset minuta dok nisam našao pravi broj. Pozvao, zvoni, niko se ne javlja. Pokušao sam ponovo. Ništa, samo zvoni. Dok sam čekao, iščitavao sam sajt kurirske službe. Ako dostava ne uspe, svi predmeti se odnose u njihov sabirni centar koji se nalazi na dobrih trideset kilometara van grada. Ponovo sam pozvao njihov kol centar. Javio mi se mrzovoljni ženski glas.

„Molim vas, da li može kurir ponovo da dođe da mi donese paket?“

„Gospodine, čula sam se sa kuirom, kaže da ste mu rekli da niste ništa naručili.“

„Da, ali sam pogrešio, potpuno sam zaboravio. Znate, strašno sam umoran.“

„I drugi su umorni, pa se ne istresaju na svakome. I meni je tek počeo radni dan, nisam još ni kafu popila, a moram da se nosim sa vašim frustracijama. I taj mučeni momak mora ceo dan da se tegli pakete, da se šeta levo-desno, da trpi ponižavanja, pa opet sa osmeh dođe do vaših vrata.“

„Izvinite, stvarno mi ježao. Bio bih vam neizmerno zahvalan da zamolite kurira da se ponovo vrati.“

„Videću šta mogu da uradim.“

Nedugo zatim, gospođa se javila i obavestila me da će kurir ipak doći.
Nekih pola sata kasnije, kad umalo nisam zaspao na stolici, eto kurira.

„Ipak ste naručili nešto?“

„Jesam, izvinjavam se, nisam spavao, pa ne razmišljam.“

„Nema problema, dešava se. Treba da platite 6300 din.“

„Molim?“

„Troškovi vraćanja pošiljke, kao i vaša neizmerna zahvalnost upućena gospođi Mileni iz kol centra, ali i meni.“, bestidno odgovara bubuljičavi kurir.

Uz gunđanje, isplaćujem ono što je tražio, isključujem zvono na vratima, telefone, bacam paket u stranu i strovaljujem se u krevet.

Okrećem se po krevetu, ne bih li zaspao, kad me prenulo lupanje na vratima.
Ala su uporni, ako nastave ovako, još će ona luda baba pored mene da pozove komunalnu policiju.

Teškom mukom sam se izvukao iz kreveta i dovukao se do vrata.

Ispred su stajala dva mladića u tamnim odelima, blaženo se osmehujući.

„Dobro jutro, gospodine, da li imate vremena da popričamo o našem spasiocu?“
Samo sam ih osmotrio zakrvavljenim pogledom i odgovorio.

„Moj spasioc me čeka – ispružen, topao i dovoljno tvrd.“

Izraz na njihovim licima mi je ulepšao dan, ali pre nego što su mogli bilo šta da kažu, zalupio sam im vrata pred nosevima

Valjda ću sad napokon imati prilike da se odmorim.

Posle okretanja jastuka na hladniju stranu i ćuškanja istog, opet mi je došao san na oči.

Sanjao sam izuzetno životan san. Cela zgrada je kao zvonila i ječala od zvuka sirene za uzbunu. Dim je kuljao kroz hodnike. San je bio toliko realističan da mi se činilo da čak osećam miris dima.

 

***

 

slika

 
10 komentara

Objavljeno od strane na februar 17, 2017 in Humor, san

 

Oznake: , , ,

Dekameron na moj način 2 – Markova priča (autostopiranje)

Dekameron na moj način 2 – Markova priča (autostopiranje)

 

– E sad bi mogao da nam ispričaš što si ovoliko kasnio. Mi smo te pitali za večerom, ali ti nisi hteo da odgovaraš, kao da ne pokvariš priču. Eto, sad opušteno sedimo, polako cirkamo i verujem, da smo potpuno spremni za taj neverovatni događaj. – rekla je Bojana
– Kad ste tako nestrpljivi, onda ću vam udovoljiti i moram da vam kažem da ovo stvarno spada u rubriku „Verovali li ne“.
– Pošto si ti u pitanju, neće nam biti teško da u to poverujemo, ti si prosto magnet za razne gluposti. – primetila je Bojana.
– Jeste, ja sam magnet za gluposti, a vi ste mi savršeni, ali nema veze, što je od ljudi ne može me iznenediti. Dakle, jutros kada sam krenuo sve je bilo normalno.
– Jutros? Pa nije ovo mesto na kraju sveta, nema ni tri stotine kilometara.
– Petre, ima dvestotine osamdeset kilometara, ako baš hoćeš da budemo precizniji. Tu nije bitno kolika je udaljenost, već je pitanje kojom brzinom prevaljuješ put. A kada se odlučiš da putuješ auto-stopom, onda jedino možeš biti siguran u to, da nikada ne znaš koliko ćeš putovati.
– Opet si išao auto-stopom, ne misliš li da je to malo opasno? A i nije mi jasno koji te motiv pokreće na stopiranje? – pitala se Milica.
– Zavisi kako gledaš na te stvari, pretpostavljam da je opasnije kada devojke stopiraju, teško da bih ja bio privlačan bilo kome. – uzvratio je Marko uz osmeh.
– Tačno, taj koji bi startovao Mareta, morao bi stvarno da ide na posmatranje, pa moj pokojni deda je bolji frajer od njega. – smejao se Goran.
– Sve je stvar ugla iz koga gledaš na stvari. A nije u pitanju samo to da se putuje za dž, mada je to lepo. Nego, imaš i nekakav osećaj slobode i prostora, nikada ne znaš kada ćeš stići, kojim ćeš putem ići i na kraju, kakve ćeš sve ljude upoznati. Vozili su me i kriminalci i policajci i profesori i radnici, ma neprocenjivo iskustvo, verujte mi.
– Samo te još nisu povezle dve zgodne drugarice, koje bi te uputile u tajne vođenja ljubavi na najneverovatnije moguće načine. – dobacio je Petar.
– Dok ima života, ima i nade. Ali, ja bih ipak da se vratim na današnji dan, ako je ikako moguće. Sve što vas zanima o stopiranju, i mojim avanturama, čitajte u priručniku, koji ću jednom objaviti. Ne brinite, vi ćete moći da ih dobijete po povlašćenoj ceni i to sa potpisom autora.
– Samo nam još fali da i ti postaneš pisac, pa da posle naša deca imaju tu nesreću da te nalaze po lektirama.
– Ti si mi Tanjice, jedno vickasto stvorenje, pa bolje je da čitaju moje knjige koje će biti pune života, a ne one razne smarače, koje su nama uvaljivali. Ako ni zbog čega drugog, drago mi je što napokon završavamo srednju školu, pa više ne moram da se bavim tim glupostima.
– Nemoj tako, pa bilo je poprilično odličnih dela, koja moraš da pročitaš, makar zbog lične kulture. A i trebaće ti sada za prijemni.
– Slažem se sa tim, ali program se u školama nije menjao decenijama, pa poslednji moderni pisac iz naših udžbenika je umro pre 50 godina. Bole me za prijemni, upisaću neki privatni faks i puca mi tuki.
– Dajte ljudi, nemojte ga stalno odvlačiti od teme ili nikad neće završiti ono što je započeo, pa će nas smarati celo veče. Nije ovo škola, pa da morate da gnjavite o knjigama, iskulirajte se malo. – pobunio se Ivan.
– Potpuno si u pravu, vraćam se na priču istog ovog trena. Tako sam se jutros toplo obukao, uzeo svoj ranac i izašao na autoput. Prvo, nisam mogao da se pomerim sa tog mesta dva sata, i već kada sam gubio nadu, zaustavi se neki tip, ja sednem u kola, kad ono on ide samo nekih 50 kilometara. Vozili se mi malo i kada smo prešli ti 50-ak kilometara, izađem iz auta i nastavim sa stopiranjem. Sve mislim, razbio sam maler, sad će ići mnogo brže. Bilo je brže, ali malo sutra. Potpuno sam se ukočio od hladnoće. Stajao sam tako dobra dva sata. Odjednom sam na nekih dvesto metara od mene primetio da stoji kamion i nekog čovu, koji mi maše. Potrčim ka njemu, a sve mislim da me možda zajebava i kada sam prišao vidim da ima nemačke tablice. I sve se nadam da čovek zna i engleski, pošto meni od nemačkog iz škole nije ništa ostalo.
– Naravno, to se nije desilo, nemaš ti toliko sreće. – dobacio je Goran.
– Što se toga tiče, nemam sreće. Otvorio sam vrata i pitao:
Do you speak english?
A on odrečno odmahuje glavom, kažem onda:
Sprachen Sie Deutsch?
On naravno, klimajući potvrđuje. I tako ja uđem u kamion, a za volanom sedi debeli brkati tip. Pita on gde idem, ja mu odgovorim, pita onda koliko je to daleko, ja mu kažem tri stotine kilometara. On me gleda i kaže da ne razume.
Kako ne razume, pitam se, da li je moguće da ne znam ni brojeve da kažem kako treba? Ja mu onda lepo prstom napišem broj na šoferki, on klimne glavom i krenemo mi polako.
Tako smo se vozili neko vreme, saznao sam da vozi iz Nemačke pun šleper opreme za mobilnu telefoniju, inetrnet i slične stvari dole na jug. Ispostavi se da je on Turčin i da ima dvoje dece.
– Baš je čudno kako si naišao na Turčina kamiondžiju, koji živi u Nemačkoj. – dobacio je Goran, smeškajući se.
– Jeste, i ja sam čuo da ih tamo ima jedva nekoliko desetina milona. – odvratio je Marko kroz smeh – I vozimo se mi tako, kada pita on da nisam možda gladan.
– Pitaj vuka da li će čuvati ovce? – smejala se Tanja – pa, ti čistiš hranu kao usisivač.
– To je potpuno tačno, ne znam čoveka, koji je mršav kao ti, a da može da pojede toliko. Sigurno imaš porodicu pantljičara. – dodao je Petar uz osmeh.
– Kaže se da, mali ljudi mogu da počine velika dela za stolom. Ja mu kažem da nisam gladan, sve razmišljam, kako sam bez kinte da jedem po restoranima koji se nalaze uz put. A on kaže da je i on gladan, jer ništa nije jeo satima, a da ništa ne brinem, jer će on sve platiti.
– To naravno, bitno menja stvar, put do muškarčevog srca vodi preko njegovog stomaka, a nisi lud da u ova krizna odbiješ besplatni ručak, zar ne? – pitala je Milica.
– Kako da uvredim čoveka, nisam ja takav. I tako čim smo stigli do prvog restorana, on zaustavi kamion i mi uđosmo unutra. Ja hteo da budem fin, pa sve gledam da naručim sendvič, ali kaže Turčin da ne može sendvič. Gleda on u jelovnik i sriče: pile. Kažem da to jeste pile, zapravo bio je to neki pileći batak. Ali najsmešniji je bio konobar, pazite, mi nešto kao pričamo na nemačkom, i on mrtav-ladan prilazi i na srpskom pita: Šta hoćete.
– Normalno, pričaj srpski da te ceo svet razume. Ko ne zna naš jezik, ne treba ni da dolazi ovde. – rekao je Goran.
– Jašta, srpski je jezik, kojim govori ogromnih i neverovatnih 6 do 7 miliona ljudi, pa svi treba da ga znaju. Dakle, sedimo mi tako, jedemo piletinu. Kad smo završili, naručili smo po kafu i gleda om u šolju, a ona puna samo do pola. A ja šta ću, slegnem ramenima i kažem: Das ist Serbia. Nasmeja se čovek, platio je račun i krenemo mi polako dalje. I tako smo nastavili sa vožnjom, kada on meni pritisne ruku i kaže: Ti si baš mršav. Ja se napravih naivan i kažem: Šta ćeš, malo jedem. Opet on mene uhvati za ruku i kaže da sam mnogo mršav, a ja opet odgovorim isto.
– Došlo je vreme da platiš večeru i prevoz. Nema više ni kod babe džabe. – rekao je Ivan, gušeći se od smeha.
– Lako se tebi sada zajebavati, meni je već svašta prošlo kroz glavu. Mozak mi se ubacio u petu brzinu i sve razmišljam kako da se iščupam iz ove zajebane situacije. Ali tešim se da mora da stane, ako hoće nešto da radi, a onda ću samo da iskočim iz kamiona, pa beži.
– Ne znam kako bi pobegao, kada on zaključa kamion, pošto sigurno ima centralnu bravu. – pitao je Goran.
– Nemoj da pričaš da i kamioni imaju centralne brave??? Da sam to znao tek bih se onda otkinuo od straha.
– Dobro je nekad živeti u neznanju, ne valja kada čovek suviše zna.
– No, vozimo se mi, a ja sve razmišljam šta da radim. A povrh svega, pukla mi baterija na fonu. I počnem sa njim da pričam o njegovoj deci, sve se nadajući da kada se povede ta tema, da će ga proći želja za iskorišćavanjem mog mladog i čednog tela. Ali posle nekog vremena, pita on mene da li hoću da spavamo. Mislim, on je pitao za schlafen, a ja ne znam da li u nemačkom to znači samo spavanje ili se misli i na kres varijantu. Za svaki slučaj, ja ipak odbijem.
– A možda on nije mislio na sex, već čovek hteo da odmori dušu. – primetila je Bojana.
– I on je govorio da mu se spava, da vozi bez prestanka iz Nemačke, a ja mu odgovorim, da on slobodno spava, a ja ću nastaviti polako dalje. Mada sam se pitao kako ću to da izvedem, pošto je već palo veče i nema šanse da me neko sada poveze. Tada baš primetim pandure kako su prošli pored nas i kažem da je moja keva luda žena i da će ona zvati policiju, vojsku da bi videla što me nema.
– Pazi da te neko ne nađe negde na autoputu, pa da te traži sva murija ove zemlje. – dodao je Petar
– Sve je to meni jasno, ali to je bio potpuno očajnički blef. Ali za neko vreme je bio dovoljan, ali vrhunac je tek trebao da stigne.
– Naravno, to se uvek i radi zbog vrhunca. – smejao se Goran.
– Baš si mi ti pametan, da ova Tanja nije samilosna prema tebi i ispašta ko zna koje grehe iz prošlih života, ti bi vrhunac video samo u svojoj desnoj ruci. Zbog tebe će sigurno otići u raj i Bog će joj sve oprostiti zbog njene nadčovečanske žrtve. Slušaj dalje, možda i naučiš nešto pametno. Vozili smo se neko vreme bez reči, kada odjednom naiđemo na neko pusto i neosvetljeno proširenje na putu, odmorište za kamiondžije ili šta je već. Bata lepo zaustavi kamion i krene ponovo ubeđivanje da mi ipak spavamo. Ja sve vreme odbijam i mislim ako krene u akciju da probam da mu slomim njušku i bežanija. I taman mislim da ću možda da se i izvučem i spasim svoju čednost, kada se čovek uhvati za novčanik i izvuče 20 evrića i pita da li je to dovoljno za spavanje.
– Baš se otvorio. – dobacila je Bojana smejući se – Nadam se da si pristao, više love sigurno ne bi nigde dobio.
– Ja da mu prodam moju čednost i nevinosta za bednih 20 evrića, ma nema šanse, pa nisam ja neka ravica sa štajge. – odvratio je Marko kroz smeh – Ali ma koliko da je bila ta ponuda primamljiva, morao sam da ju odbijem. Nisam ja za te veze na jednu noć, a i nije neka atmosfera, kamion i slično. I opet krenemo u ubeđivanje, da on može slobodno da spava, a da ću ja nastaviti svojim putem i to je trajalo nekih 10-ak minuta. I na kraju, Turčin upali kamion i mi krenusmo dalje.
– I dalje si sedeo sa njim? Pa što nisi izašao? – pitala je Bojana.
– Kako da izađem i šta ću onda, gde da nađem novi prevoz? Računam da je opasnost prošla i da će sad sve biti u redu. Pitao me je koliko ima do planine, a ja uopšte nisam pratio put i pojma nemam gde smo, pa kažem da ima još 30 kilometara. Dok smo se vozili on izvuče neke porno časopise i da mi ih da ih listam.
– Baš mu je stalo da te tresne, možda se ponadao da će da te napali. – ubacio je Petar.
– Moguće, ali teško bi se iko napalio na tak nešto, jer su te novine kombinacija Plejboja i Zone sumraka. Imaš fotke nekih golih riba, a posle toga članak o tome, kako je zubar isksapio svoje pacijente. Gledam kao u te slike i sve komentarišem kako su dobre ribe, a sve pratim kako prolaze kilometri, 10, 20, 30 a mi još nismo stigli. Pita me tip gde je to moje mesto, ja mu kažem da je ovde negde. Posle još dvadesetak kilometra smo stigli do mog cilja i sad sve razmišljam da li će da se zaustavi. Rekao sam mu da smo stigli, on je zaustavio kamion, iskočio sam iz istog a da još nije ni skroz stao. Kažem mu auf viedersen i dodam u sebi teraj se u pizdu materinu, ološu pederski i zatvorim vrata. Seo sam pored puta u sneg, gledao kako se kamion udaljava, zapalio cigaru i pomislio: Jebo te, za malo da skroz najebem. Kada sam zvršio cigaru i malo se sabrao, izbacio sam prst i krenuo ka ovoj kolibici.
– Nije ti bilo dovoljno stopiranja za jedno veče? – pitala je Bojana.
– Bilo mi je i više nego dosta, ali nisam mogao da pešačim 10 kilometara uz planinu po ovakvom vremenu u ovo doba. Srećom naišao je tip sa grtalicom, koji me je dovezao na manje od kilometra odavde. Dalje sam nastavio peške i naravno, smrznuo sam se ko bip, bip, bip. Eto, to je bila moja današnja avantura. Nisam loše prošao, zar ne?
U trenutku kada je završio priču, svi su se ućutali, i tišina je trajala nekoliko trenutaka, a onda su se svi pogledali i prasnuli u neobuzdani i gromoglasan smeh. Svi uključujući i Marka, su se nekoliko minuta smejali iz srca.
– Baš si ispao bezobrazan, čovek ti je platio večeru, vozio te, potrudio se oko predigre i čak je hteo da ti da neku kintu da ti se nađe, a ti si sve to odbio. Bezdušni čoveče, kakvu si samo priliku ispustio. – rekao je Goran.
– Potpuno si u pravu, ljudi uvek ispuštaju dobre prilike, koje su im često pred očima, a traže neke nedostižne stvari, neki zamišljeni ideal. A sve što su zapravo hteli, je sve vreme bilo tu. Mislim Mare, stvarno, što si ispalio takvog čoveka, pa o njemu maštaju svi pederi. Možda jeste bio malo direktniji, ali to je verovatno zato što si mu se mnogo dopao. Kako ja ne mogu da nađem takvog? – smejala se Bojana.
– Nešto razmišljam da ti nisi možda bio nacionalista i šovinista, pa ti smeta što je čovek Turčin, nije recimo neki Francuz, Italijan, Amerikanac.
– Ako ga je zato odbio, potpuno podržavam, dosta su nas turci trpali 500 godina, pa ne moraju da nas guze i dalje.
– Jeste, to je bio jedan od razloga što sam ga odbio, a ni ja nisam takav. Ipak sam za sporiji pristup, ne možeš sve da dobiješ prvo veče. – odgovorio je Marko kroz smeh – A na kraju krajeva nisam ni peder, žene su mi mnogo draže. A i da sam pristao na nepristojnu ponudu, ne bih se sad družio sa ovom gomilom idota, koju nazivam prijateljima.

 
9 komentara

Objavljeno od strane na januar 25, 2017 in Dekameron, Humor

 

Oznake: , , , ,

Jesam peder, nisam gej…

Jesam peder, nisam gej…

 

Nisam peder. Dobro, možda jesam. Zapravo sa jedne strane – nisam, a sa druge – jesam. Odnosno, možda i jesam peder, ali nisam gej. Ili jesam, oba ili nisam ni jedno, uh.

Konfuzno, zar ne?

Više ni sam ne znam.

Cela zavrzlama je počela, kao što vam je već poznato, onda kada sam uz pomoć starog druga Vladice, naveo ljude da pomisle da sam peder, da ne kažem – gej. U tom trenutku, se činilo kao dobra ideja.

Što se tiče karijere, pokazalo se da je moja varka uspela i da mi na poslu nikad nije bilo bolje, što se pozitivno odrazilo i na moje finansije.

Moja, sad već bivša supruga, i dalje odlično glumi u ovoj našoj predstavi. Toliko se uživela u ulogu da je čak i zatrudnela sa onim njenim studentom. Takvu posvećenost čovek može samo da ceni.

Prijatelji, tu i tamo, neki su uz mene, neki nisu. Voleo bih da im kažem da je sve samo gluma, ali procuriće priča i onda sam tek ugasio.

Ono što mi najviše smeta je što se i kod jednih i kod drugih promenio njihov odnos prema meni. Ne znam da li mi je gore sa ovima koji me ne podnose, nazovimo ih mrštavcima ili onima koji su puni podrške, nazovimo ih smeškavcima.

Ovi prvi,  mrštavci, mi se sve ređe javljaju. Obično se snebivaju u mom društvu, ne kometarišu dobre ribe, ne pričaju masne viceve i bračne i vanbračne avanture. Ne žele me ni u jednoj sportskoj ekipi, a kažu da ne znaju da igraju badminton. Taman posla da zajedno odemo na bazen kao nekad. Neki su čak prestali i da se rukuju sa mnom. Majku mu, ako sam peder, nisam gubav.

Sa druge strane, imamo smeškavce. Njima je sve super i neverovatno su puni razumevanja. Stalno me zivkaju, da mi se nađu u ovom mom periodu prilagođavanja. Te me zovu na neke modne revije, te na neke alternativne pozorišne predstave. Pa me kljukaju nekom čudnom hranom i nude isključivo neobična pića, kao što je alkohol dobijen od mleka jaka sa Tibeta. A da ne pričam da mi poklanjaju garderobu u pastelnim bojama, često roze i crvenoj. Majku mu, pa ako sam peder, ne znači da želim da pratim baš svaku modnu budalaštinu.

A tek moje drugarice. One su većinom na strani smeškavaca. Stalno me zovu da im pomognem u izboru garderobe, a ja ne mogu da uparim ni dve čarape, a kamoli nešto drugo. Pa se skidaju ispred mene, kao da sam nevidljiv. Stalno mi pričaju o svojim najintimnim događajima i problemima. Majku mu, ako sam peder, to ne znači da moram baš sve da slušam.

Uh, ubiše me predrasude. Mislim da je televizija kriva što ljudi imaju ovakve stavove.

Najgore od svega je što me producent sa kojim sarađujem proganja mesecima. Uspevao sam da ga izbegnem, te vadi se na prehladu, te na zubara, te žurim da sahranim babu, ali polako mi se iscrpljuju izgovori. A on se suprotno mojim očekivanjima, napalio kao mladi majmun, jer misli da glumim nezainteresovanost, ne bih li ga još više raspalio. Sa jedne strane on je jedan od najvažnijih ljudi u medijima i saradnja sa njim mi je donela samo dobro, ali sa druge strane nisam siguran do koje mere treba da se uživim u lik.

Konsultovao sam se sa bivšom suprugom, i ona misli da treba da idem do kraja. Uostalom, šta će mi faliti, od malo seksa još niko nije umro? A neće trajati duže od par minuta, dobro ona zna kakav sam u krevetu. Mene malo više brine što ne znam kakav je on u krevetu.

Teške muke su me pritisle. Sad se pitam da li da se držim uloge do kraja, ma koliko mi teško palo i da i dalje uživam u blagostanju ili da prekinem šaradu i vratim se pašteti u crevu? Ako imate neki savet, bio bih ga rad saslušati.

 
9 komentara

Objavljeno od strane na decembar 23, 2016 in Humor, Pera Piskarović, Seks

 

Oznake: , , , , , ,