RSS

Arhive kategorija: Humor

Bez šešira

Bez šešira

„Gospodine, vratite se, zaboravili ste vaš šešir! Kako ćete bez šešira među ljude?!“, vikala je debela kućepaziteljka za visokim mladićem koji je krupnim koracima odmicao ulicom.

„Žurim na važan sastanak, gospođo Moris“, nehajno je odvratio.  „Znate da se nikada ne vraćam kada jednom krenem. Pih, posle današnjeg sastanka, moći ću da kupim ne šešir, već fabriku šešira.“

Pola sata kasnije, nalazio se u dvorištu radionice, okružen nekolicinom muškaraca u urednim trodelnim odelima i sa šeširima na glavama.

Visoki mladić je samouvereno istupio.

„Poznato vam je da već godinu dana radim za ovde prisutog gospodina.“

Svi su važno klimnuli glavama, mada su donekle sažaljivo posmatrali visokog gologlavog mladića.

„Ovde se bavimo inovacijama. I kada sam gospodinu pokazao moje izume, rekao je da su nepraktični. Opkladili smo se da, ako uspem da ih poboljšam, da će mi isplatiti 50 000 dolara. I evo, sada su ovde.“

Teatralno je zamahom ruke pokazao na uređaje poređane po stolu, njihova namena je verovatno samo njemu bila poznata. Ubrzo su svi mogli da posvedoče da mladićevi izumi funkcionišu bez problema.

„Edisone, zahtevam da ispunite vaše obećanje i da ispunite svoj deo pogodbe“, autoritativno je istupio visoki gologlavi mladić.

Prozvani muškarac je mirno odgovorio.

„Slažem se da izumi koje nam je prikazao Tesla, odlično rade, mada ih moramo dublje ispitati i otkriti njihovu namenu. Želim da kažem, da se mi nismo stvarno opkladili. To je više rečeno kao šala, u smislu podsticanja mladog i potencijalno darovitog kolege. Tesla još uvek nije savladao sve finese engleskog jezika, te je možda nehotično sam sebe doveo u zabludu.“

„Kako se usuđujete da tako bezočno lažete? Znate i sami da engleskim, kao i još nekolicinom jezika vladam savršeno“, besno je odvratio Tesla. „Srećom, pa su ovde prisutna gospoda, koja će reći da li sam u pravu ili ne.“

Prusutna gospoda su se nelagodno premeštala sa noge na nogu, gužvajući svoje šešire. Edison je nastavio ne čekajući druge.

„Prisutnoj gospodi je jasno, da ne mogu voditi ozbiljan razgovor sa nekim ko gradom šeta bez šešira. Ali evo, da bih pokazao veličinu mog karaktera i da bude jasno da sam uvek podržavao mlade, ma koliko se nedolično ponašali, nudim mladom Tesli povećanje plate sa 18 na 28 dolara nedeljno.“

Gospoda sa šeširima su složila sa konstatacijom gospodina Edisona. Izaći na ulicu bez šešira, nečuveno. Jasno je da samo slab um, može da opravda ovakav postupak.

Tesla je, zajapuren od besa, Edisona streljao pogledom.

„E, pa nabijem i vas i šešire. A ti, sijaličaru bedni, videćeš kada ja pokrenem svoju firmu. Biću najmoćniji i najbogatiji čovek u Americi. Gde god da pogledaš, nalaziće se moji izumi. Poješćeš svoj šešir od muke.“ Besno je odmarširao dugačkim koracima.

„Mučenik“, prokometarisao je Edison, nameštajući svoj šešir. „Tek tako izaći bez šešira na ulicu, a činio se kao fin mladić.“

Slika – Hans

 

Advertisements
 
9 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 11, 2017 in Humor, Ozbiljne priče

 

Oznake: ,

Razgovor sa vampirom

Razgovor sa vampirom

Dragi čitaoci, samo u našem i vašem časopisu Mlada krv ekskluzivno vam predstavljamo intervju sa najvećom zvezdom našeg medijskog neba, gospodinom vampirom – Petrom Blagojevićem. Razgovor smo vodili, kako to već dolikuje, u ponoć u pomoćnoj baraci, koja se nalazi iza njegove vile na Dedinju.

Za početak, morao sam da pitam zašto se nalazimo u baraci?

To je moja veza sa samim sobom. Ipak sam ja seljačko, radničko dete i nakon toliko godina, još uvek me vuku ti koreni. Ovde se zapravo osećam najprijatnije, ona velika kuća je za promociju.

Da li to znači da smo mi povlašćeni?

Može i tako da se kaže, treba podržavati mlade.

Trenutno ste jedna od najpopularnijih ličnosti na ovim prostorima, kako se nosite sa bremenom slave?

Malo sam nenaviknut na toliku medijsku pažnju, ali ne bunim se. Na kraju krajeva, sam sam odlučio da izađem iz anonimnosti. Nekad prija, a nekad ne. Što bi se reklo, teško je breme popularnosti, ali neko mora da ga iznese. Znate, nekad i ja poželim da ponovo budem običan i neupadljiv. Onda se setim da sam to bio skoro tri veka i odmah me prođe želja za anonimnošću.

Obišli ste neke zemlje u inostranstvu. Kako ste rešili problem odlaska? Koliko znam, vampiri ne mogu da napuštaju granice svoje zemlje?

To je priroda rešila da ne bi dolazi do poremećaja ravnoteže. Jer kada bi nas bilo previše na jednom mestu, to bi donelo više problema nego koristi. Sada imate vampirske sindikate i slične organizacije. Mada, ko želi da putuje, treba da se javi lokalnoj vampirskoj ispostavi i da dogovori detalje oko smeštaja, hrane i ostalog. Sa razumnim ljudima se čovek lako dogovori. A što se tiče samog puta, odgovor sam dobio na vampirskom forumu bloodsuckerandproud.com od iskusnijih vamp- putnika. To je bio problem, koji me je dugo mučio. Ubacio sam malo ovdašnje zemlje u cipele i tako rešio problem napuštanja iste. Jedino što nisam smeo da se izuvam. Takođe mogu da putujem samo kopnenim i morskim prevozom, ništa avion. A svoja krila nemam…

Ne možete da letite?

U principu mogu, ali samo vrlo kratko. Cela ta zafrkancija sa letenjem mi toliko oduzima energiju da mi je lakše i brže da se prošetam.

Pretpostavljam da je to bilo nezgodno, mesec dana na putu, a nema izuvanja.

Ha, ha, a zamislite samo kako je bilo meni? Sunce, plaže, lepe žene, a ja sve vreme u debelim cipelama. Gledali me kao nekog gedžu. Zašto? Zato što je, kada sam pošao na put, ovde bilo i više nego hladno. Nisam voleo zimu ni kada sam bio smrtnik i nikako ne mogu da se rešim mrtvačke hladnoće. Vazda su mi ledena stopala.

Kažu ko ima hladna stopala, taj dobar u krevetu.

To već morate da pitate dame, ne bih znao. U svakom slučaju, kosti mi se sledile u polasku. A tamo, na trulom zapadu, svaki dan u proseku 35 stepeni, taman prijatno. A ja sve vreme u zimskim bakandžama, prsti mi se smežurali. Ne moram da vam opisujem miris kada sam ih skinuo posle mesec dana neprekidnog nošenja. Vojska je otkupila moje cipele, kažu da će uspeti da razviju moćniji bojni otrov od iperita. Kad sam se vratio, dva dana sam držao noge u lavoru sa vodom po kojoj su plovile ružine latice. Ako osećate neki vonj, molim vas, vi mi recite, pa ću noge naprskati osveživačem.

I šta mislite? Da li su ljudi tamo stvarno godinama ispred nas? Ima li vampira na zapadu?

Ih godinama, eonima… Za sve njih, mi smo u kamenom dobu. Na tom „trulom zapadu“ postoje vampirska udruženja već stotinama godina. Tamo su liberalnijh shvatanja i njihova zajednica je znatno brojnija i organizovanija nego naša. A i imaju i popriličan broj članova. Ipak na zapadu već vekovima tolerišu vampirizam, a pogotovo u poslednjih tridesetak godina. Udruženja za vampirska prava, tamo imaju ozbiljan uticaj. Pa jasno vam je samo kada pogledate filmove i knjige koji nam stižu sa tih prostora.

A koliko zapravo ima članova kod nas? Ima li još nekog osim vas?

Tu je, pored mene, Radojka Leptirica, ona na žalost živi poprilično povučeno u onoj zabiti. Kaže, sita je ljudi. Ako računam i onu kreaturu, Savu Savanovića, ima, nas troje. Pretpostavljam da je možda preživeo još neko od naših, nadam se da će me kontaktirati. Ali dobro, i loš početak je početak. Kada pomislim gde živimo, onda samo mogu da kažem, hvala bogu da nas je preostalo i ovoliko. Slična je situacija na celom istoku Evrope, sa izuzetkom Rusije. Tamo je preživelo više naših, ipak su imali gde da se kriju tokom ovih turobnih vekova.

Spominjete boga? Nije li to malo neobično za vampira?

Ne znam možda i jeste. Ali ja jednostavno verujem u postojanje boga. Postoje i vampiri atesiti. Za divno čudo, vernici su najbrojniji, ne pitajte me za razlog, ne znam ga. Jednostavno, ima nas raznih i mi to prihvatamo. Volim da odem u crkvu, prija mi ta tišina i mir. Samo mi bude neprijatno, pošto su sveštenici obučeni da nas otkriju. Malo oni haju za vampirska prava. Kod njih i tužba i presuda dolaze momentalno.

Spomenuli ste Savu Savanovića, u kakvim ste odnosima?

Dosta sam trošio reči na jednog plagijatora, koje je godinama neopravdano i bezočno svu slavu prisvajao samom sebi. Čuo sam da je išao toliko daleko da je tvrdio da ga je inicirao lično Vlad Cepeš. Jasno je, da je to budalaština. I eto, toliko je bio na čelu vampira Srbije i šta je postigao za nas? Ja ću vam reći. Ništa. Ali dobro, zarad napretka naše zajednice, spreman sam da mu pružim ruku pomirenja. Naravno, bilo bi poželjno da se javno izvini.

Primećujem da mnogo radite na promociji vašeg pokreta.

Da, otkrio sam čari interneta. Sad imamo naš sajt, naloge na brojnim društvenim mrežama pod nazivom VampSrbija. Zaposlio sam dvoje mladih ljudi da se time bave. Smrtnici su, ali su fantastični klinci.

Da li možda naslućujem i neku političku karijeru?

Ko zna, unapređenje života običnih građana, dovodi i do unapređenja života nas vampira. U svakom slučaju, ovu zemlju su vodili, a i vode je i dalje, daleko čudniji ljudi. Ako ništa drugo, bar dugo životno iskustvo govori za mene. Imam i slogan – Vampiri Srbije, uz narod do poslednje kapi krvi.

Može li išta da vas povredi?

Da, golubovi, ljudska glupost i bezobrazluk. Radi ličnog komfora, mogu da kažem da sve ono što ste gledali u filmovima – beli luk, sveta vodica, krst i slično, nemaju baš nikakvog uticaj na nas. Tako da molim građanstvo da me ne gađaju tim drangulijama, ne mogu da iščistim odelo od fleka i mirisa belog luka.

A šta utiče pozitivno na vas?

Lepe žene, dobro piće na idealnoj temperaturi, tamna noć, rifovi Marka Noflera.

Pišete knjige, pevate, svirate, učestvujete u brojnim emisijma. Šta još možemo da očekujemo od vas?

Krvavo dobru zabavu.

slika energipic.com

 
20 komentara

Objavljeno od strane na avgust 31, 2017 in Humor, Petar Blagojević - Vampir, Uncategorized

 

Oznake: , , , , ,

Depresija

Depresija

Doktor Ušić je mirno sedeo u kožnoj fotelji. Osvrnuo se oko sebe i pogledao zidove obložene ružinim drvetom, na kojima su bile okačene slike doktora u društvu mnogih poznatih lica, kako iz zemlje, tako i iz inostranstva.

Zadovoljno se nasmešio. Mnogo truda i odricanja ga je stajalo da stigne tu gde je. Sad je, bez lažne skromnosti, mogao da kaže da je najbolji u branši. Najčešće nije zakazivao sesije nakon radnog vremena. Međutim, ovog puta je zaintrigiran, ipak pristao da zakeže sesiju u 21h. Čak je već uplaćena dvostruka nadoknada zbog večernjeg termina. Šta god drugi pričali, doktor Ušić, nije radio samo zbog novca. Uživao je u svom poslu i ako bi večernji razgovor prijao pacijentu, doktor Ušić će mu izaći u susret. Svaki interesantan slučaj, budio bi oduševljenje u njemu.
Tačno u 21h, neko je zakucao na vrata ordinacije. Sekretarica je najavila posetioca.

Ušao je visok i skladno građen muškarac, crnokos, sa gustim oblikovanim brkovima. Ali najupečatljivije na njemu su, zapravo, bile prodorne oči i lice, koji nisu odavali nikakvu emociju.

Doktoru Ušiću se učinio poznatim, verovatno je u pitanju, neka rijaliti, nazovi, zvezda. Srećom pa ne prati te budalštine.

„Dobro veče, izvinite ako sam vam poremetio večernje planove, ali jednostavno ne izlazim tokom dana. Hvala vam što ste me primili u ovo doba. Ja sam Petar Blagojević“, rekao je važno.

„Drago mi je, doktor Ušić. A gde bi ste i išli po ovim vrućinama, tek sada bude koliko-toliko prijatno. Činim sve što mogu da olakšam pacijentima, bar kad je u pitanju ovaj prvi korak. Mada, moram da budem iskren, nisam dugo zakazivao sesije u ovo vreme. Izvolite, lezite na kauč.“ Doktor Ušić je što se mnogih stvari tiče pripadao klasičnoj školi psihijatrije i voleo je da se drži tradicije.

„Kažite, da li mislite da imate neki problem, za koji vam treba stručna pomoć?“ Upitao je mirnim glasom.

„Oh, da, još kako. Vidite, moj problem je ishrana.“

„Je li? Onda bi najbolje bilo da posetiti nutricionistu. Mogu da vam preporučim nekoliko izvanrednih kolega.“

„Ne, ne, ne razumete. Hrana je ta koja kod mene izaziva depresiju.“

„To je baš neobično. Kako ste to zaključili?“

„Istraživao sam po internetu, imam sve simptome.“

Doktor Ušić je savršeno mirnog lica posmatrao osobu na kauču. U isto vreme, kroz glavu mu je tutnjao orkan. Evo ga, još jedan koji se leči na internetu, pa dolazi kod mene sa postavljenom dijagnozom. Ovaj će leteti iz ordinacije , čim mu istekne termin i više se neće vraćati. Ovakvima treba naplaćivati petostruku tarifu.

„Dobro, ali ipak interent nije baš najpouzdanije mesto za postavljanje bilo kakvih dijagnoza.“

„Znam, zato sam i došao kod vas. Kažu da ste najbolji u svom poslu.“

„Ne, nisam najbolji, samo se trudim da dam najbolje iz sebe, ne bih li pomogao svakome ko legne na kauč“, skromno je odvratio doktor Ušić. On je znao da trenutno u celom gradu, a verovatno i zemlji, nema boljeg pshijatra od njega, ali naravno, nije mogao baš sam sebe da hvali. Puštao je da to drugi rade.

„Dobro, možete li malo bliže da mi opišete vaš problem?“

„Vidite, ja sam vampir.“

O ne, još i to. Da li je moguće da imam i umišljenog vampira na kauču??? Obično klinci imaju ovakve fiksacije, zbog brojnih filmova, knjiga i serija u kojima se pojavljuju mladi, lepi,pametni, super kul vampiri. Stresao se od gađenja. I tako pravih slučajeva „vampirizma“, odnosno bolesti porfirije ima jedva nekoliko stotina na celom svetu. Šansa da je do mene došao jedan oboleli je ravna nuli.

„Hm, da. Interesanto. A od kada se osećate kao vampir?“ Upitao je doktor Ušić, bez trunke emocije, kao da je Petar izjavio da je lepo vreme.

„Od 1725., naravno. Dugo sam bio u zapećku, ali sam nedavno doživeo ribrending. Mnogo mi je pomogao Mile 40%. Ali, uprkos tome, depresija izazvana hranom me ne napušta.“ Tužno je odvratio vampir.

Doktor Ušić se sada setio o kome se radi. Da, ovaj čovek je senzacija, on je zapravo, prvi pravi vampir sa ovih prostora, kažu da će uskoro biti najbogatiiji čovek u Evropi. Ovo je šansa za neverovatan napredak psihijatrije i psiho-analize, ali i moje karijere. Biću prvi čovek, koji će ispitati dubine vampirske ličnosti. Već mogu da zamislim knjige, predavanja. Ko zna, možda stignem i do Nobela.

I dalje glumeći hladnokrvnost, iako je osećao da će eksplodirati od uzbuđenja, doktor Ušić je nastavio seansu.

„Sve je to veoma zanimljivo, kažite mi nešto bliže o tome.“

„Jasno vam je da je osnova moje ishrane krv?“

Doktor je samo mirno klimnuo glavom.

„Vidite, dok sam bio nepoznat i dok sam živeo u raznim šupama, podrumima, jazbinama, hranio sam se čime sam stigao. Najčešće sitnijim životinjama. Sa posebnim užitkom hvatao sam golubove, ne zato što su ukusni, već zato što ne mogu da ih smislim. I stalno sam bio depresivan, to sam zapravo shvatio tek pre 50ak godina. Ali mislio sam da je to zbog uslova života. Siromaštvo tako utiče na ljude, zar ne?“

„Da, može se reči da siromaštvo može bti jedan od činilaca koji podstiču depresiju. Ali sa druge strane, ni bogatstvo nije garancija sreće.“ Odvratio je doktor Ušić gledajući Petra kroz šake spojenih prstiju.

„Potpuno se slažem sa vama. Evo, čim sam zaradio prvi ozbiljniji novac, preselio sam se upredivnu kuću, promenio sam ishranu i opet ništa i dalje sam depresivan.“

„Zanimljivo“, odvratio je doktor hvatajući beleške. Mada je svaku sesiju snimao, od uzbuđenja je morao da uposli ruke, iako bi sada najradije zapalio lulu.

„Onda sam shvatio, hrana je ta koja me čini depresivnim. Zapravo, krv svih, koji žive na ovim prostorima, je sačinjena od same depresije, mržnje, beznađa….“

Tišina je potrajala nekoliko minuta, onda je vampir nastavio.

„Kada sam shvatio u čemu je problem, pokušao sam sa imućnijim građanima, zaposlenima na estradi, glumcima, piscima, umetnicima, ali jok, opet ista stvar. Oni se samo prave da su iznad ostalih, ali su duboko u sebi i dalje užasno depresivni, nekad čak i više od običnih ljudi. To se naravno odražava i na samu krv. Kad pijem krv ovdašnjih građana, imam osećaj sličan kao kod uživalaca marihuane, kad ih baci u loš trip.“

„Jeste li pokušali da uvezete hranu?“

„Jesam, ali iz nekog neobjašnjivog razloga, krv čim dođe do Balkana, poprimi taj depresivni buke. Neverovatno. Čujem se sa kolegama iz inostranstva. Oni tamo žive punim plućima, sve im je potaman. Dobro možda ne Skandinacima i oni su depresivci, ali svi ostali… Kažu, to je krv puna života, udara u glavu kao čekić.“

„Jasno mi je, baš nezgodan problem. A šta se događa kad otputujete u inostranstvo?“

„I to je problem. Ne mogu da putujem. Iz nekog razloga, ne mogu da pređem granicu. Da ne bi upadali jedni drugima na teritoriju, izgleda da smo mi vampiri genetski određeni da ne smemo da napuštamo svoju, kao ni da idemo na tuđu teritoriju.“

„Da li ste probali da uvedete neke suplemente u ishranu, vitamine, arome, tablete?“

„Kako da nisam. Šta sve nisam pokušao“, odgovorio je vampir na ivici plača. „Sve moguće vitamine, dodatke ishrani, začine za kuvanje, homeopatiju, vračare, hipnotizere, nutricioniste, lajf koučeve. Samo navedite, ja sam to već isprobao i ništa ne radi.“

„Hm, veoma zanimljivo, to sve još više komplikuje. Ali ne brinite, rešićemo već vaš problem.“

„Zašto ja, zašto baš ja sam morao da budem rođen ovde???“ Petru su krenule suze niz lice.

Doktro Ušić, uvek spreman na provalu suza, bez reči je pružio vampiru kutiju sa maramicama.

Biće ovde sesija onoliko, trebaće nam ko zna koliko godina da ga izvučem iz depresije, ako uopšte ikad i uspem. Možda da otkažem sve ostale pacijente? Ovo će biti moja zaostavština čovečanstvu. Nobelu, dolazim po tebe.

 

slika – geralt

 
36 komentara

Objavljeno od strane na avgust 4, 2017 in fantastika, Humor, Petar Blagojević - Vampir

 

Oznake: , , , , ,

Kazino

Kazino

Kazino je bio bučan, blještav, od poda do plafona ispunjen hromom, pozlatom, staklima, svetlima. Najpribližnije bi bilo reći da je bio oličenje kiča, što će reći, da je bio savršen.

Brojni stolovi bili su ispunjeni igračima, koji su se okušavali u mnogobrojnim igrama – pokeru, ajncu, bakari, tabliću, beli.

Iako se na prvi pogled činilo da su sva mesta ista, naravno da nije bilo tako. Postojala je jasna hijerarhija. Najbolji igrači su sedeli za centralnim stolovima. Od njih su se krugovi uspešnosti širili ka spoljnim stolovima, za kojima su sedli najslabiji igrači.

Kazinom su špartali brojni kibiceri, oni obično nisu uzimali učešće u igri, ali ih to nije sprečavalo da svojim komentarima pokušaju da utiču na druge igrače.
Naravno, najveća živost bila je za centralnim stolom, za kojim su sedela četiri igrača.

Ulozi su bili visoki, ali oni su nehajno bacali žetone na sto, gubili ih i dobijali. Svaki igrač u kazinu nadao se da će jednom zaigrati za centralnim stolom. Na njihovu žalost, u dogledno vreme se to neće desiti. Jednostavno, ekipa za tim stolom bila je najbolja.

„Hajde, već jednom, Budo, šta si se toliko zamislio.“

„Eh, Jahva, lako je tebi da se igraš, kada imaš toliko žetona. Tebi i Alahu dobro ide u poslednje vreme, pa zato olako bacate žetone.“

„Nešto ne promećujem da i vama dvojici loše ide, za osobe koje su protiv sticanja materijalnih bogatstava, nakupili ste popriličan broj žetona.“ Odvratio je Jahva uz smeh.

Buda se smeškao i zamišljeno gladio ćelu.

Četvrti igrač, dubokim glasom obratio se visokoj konobarici.

„Venero, šta ti ovo znači, samo jedno piće za mene? Donesi mi četiri vina. Četiri, ne jedno, vidiš da imam četiri lica.“

„Naravno, Bramo, ako mene pitaš, bolje bi bilo da staviš kesu na glavu da ih sakriješ od pogleda drugih ljudi..“

Ostala trojica su se grohtom nasmejala.

„Hahahah, vatrene su ove Grkinje, mada sam ja više za Sloveneke. Lado, dušo, donesi mi molim te, piće za sve. Nama vino, Brami četiri, Alahu kabezu. Čujem da je tvom Perunu krenulo u poslednje vreme?“

„Da, nedavno je prešao u višu ligu, možda jednog dana zaigra i za ovim stolom.“ Odvratila je i prišla Jahveu. „Ako mi još jednom kažeš „dušo“, dobićeš mišomor u piće i kiselinu u oči.“

„Šta kažeš, opasne su Grkinje? Koliko vidim ni sa Slovenkama nema igranja.“ Kroz smeh je dobacio Alah.

„Ma pusti, žene su svugde iste.“

„Kako ti je sin? Radi li nešto?“ Upitao je Brama Jahvea, dok je dodavao žetone na gomilu.

„Teraj ga u božju mater. Ima zlatan zanat, znate koliko danas traže dobrog stolara? Ali, ne, gospodinu je to ispod časti, hoće da se bavi filozofijom, džigericu mi je pojeo.“ Uzdahnuo je i dodao još žetona na gomilu. Ostala trojica su saosećajno klimnula glavom.

„Nego, ima li možda neke promene na tabeli, da nam se neko nije slučajno približio?“ Tobož slučajno je odvratio Jahve. Svi su instinktivno spustili poglede ka malim ekranima, koji su se nalazili na stolu ispred svakog igrača. Prva četiri mesta izgledala su ovako:

Jahve – 2 milijarde
Alah – 1,2 milijardi
Brama – 828 miliona
Buda – 367 miliona

Ostali igrači su bili na manje-više istim pozicijama kao i dan ranije. Prva četvorka je i dalje bila sigurna.

„Prikleti srećković.“ Promrmljao je Buda.

Jahve se zadovoljno smeškao i izvukao dugačku cigaretu iz tunike, ponudio je i ostale saigrače, odbili su svi osim Alaha.

„Hajde de, nemojte to baš tako lično da shvatate, ipak se ovde samo igramo. Danas sam ja bolji, sutra ti. Idemo, ljudi, mnogo pričate. Ima da vas oljuštim kao repu ovaj krug.“ Odvratio je Jahve ispuštajući kolutove dima.

„Pazi da ti se ne istupi sečivo.“ Mirno je rekao Buda.

„Dakle, koliko je početni ulog u ovoj partiji?“ Upitao je Brama, gledajući sva tri sugirača u isto vreme.

„Šta znam, hajde da krenemo sa 250 000 duša.“ Odgovorio je Alah i uzeo špil u ruke.

slika quinonesnaomy

 
18 komentara

Objavljeno od strane na jul 2, 2017 in fantastika, Humor, Religija

 

Oznake: , , , , , , , , , ,

Leteći pacovi

Leteći pacovi

<a href=“https://www.bloglovin.com/blog/18906489/?claim=3ewyftsyewm“>Follow my blog with Bloglovin</a>

Samo što me uhvatio prvi san, kad evo njih ponovo.

Greb, greb, kljuc, kljuc…

Kao da namerno čekaju da legnem i pokušam da spavam.

Greb, greb, kljuc, kljuc…

Ti iritantni zvuci svrdlaju mi mozak od svitanja do sumraka.

Više puta sam zatvarao rupe kroz koje se provlače te prokletinje, ali su uvek pronalazili nove načine da se provuku kroz neku rupicu.

Šta sve nisam pokušavao.

Stavljao sam i zamke i one šiljke i otrov i uređaje koji rasteruju štetočine, ali ništa nije pomagalo.

Razmišljao sam i da ih pobijem i golim rukama, ali to jednostavno nisam ja. Možda bih to i uradio da, zapravo, ne znam za sebe u vreme kada su leteći pacovi najaktivniji.

Pitate se – kako?

Vrlo jednostavno. Noć je moje vreme. Noću radim, živim, danju spavam i tako ceo život.

Negde pred zoru se premim za spavanje, operem zube, iščistim ih koncem i pomislim, napokon ću se odmoriti. Malo morgen.

Proklete beštije počnu da mi čangrljaju nad glavom. Grebu, kljuckaju, guču.

Okrećem se levo, desno, nabijam glavu pod jastuk, lupam im odozdo, vičem, oni se malo primire, pa nastave ponovo.

Sve se nadam, dosadiće im, pa ću moći bar malo da se odmorim. Ali ne, nisam ja te sreće. Zadremam na momente, ali sve isprekidano, ne znam da li sam u ove dve nedelje spavao duže od pola sata u komadu.

Već danima ne spavam i to već počinje da utiče na moje zdravlje. Postao sam razdražen, nervozan.

Najgore mi je od svega kada predveče nekako ustanem i vidim da su mi sve opoganili svojom nečistoćom. Posao mi je takav da moram formalno da se oblačim, odela, kravate i slično. Šta ću, navlačim onda neke stare krpe, pa ribam, pa moram da se kupam posle, a sve mi se čini da mi se polako smrad tih štetočina uvlači u kožu. Pa žuri da se nađem sa prijateljima, a sve stojim malo dalje od svih, da slučajno neko ne oseti smrad golubova.

Odvratni, smrdljivi golubovi, mrzim ih više od belog luka, na koji imam alergiju.
Pišem ovu ispovest i jedva držim oči otvorene.

Za vampire je normalno da imaju malo ispijen izgled, ali ovo je već preterano.
Srećom, sada imam dobru vest. Otkrio sam u čemu je problem.

Neki moji prijatelji krvopije su mislili da će biti jako smešno, ako plate klincima smrtnika, da moj kovčeg preko dana pospu mrvicama i semenkama i da otvore prozor ili da pomere neki crep na krovu i na taj način puste leteće pacove. Bilo mi sumnjivo kada me nazovi prijatelji pitaju da li stavljam možda neki cvetni miris, da li je u pitanju gu-gu-guči, da li u poslednje vreme imam više sreće, da li ležem sa golubovima…

Problem sam rešio tako što sam unajmio grupu batinaša, koji će se pobrinuti za tu dečurliju. A posle ću se i ja sa njima obračunati, najviše ih volim kada su na sobnoj temperaturi.

A što se tiče kolega vampira. Zameniću im dezodoranse razblaženim rastvorom srebra. Nije smrtonsono, ali će svrbeti kao sam đavo. Neće mene niko praviti budalom.

Bliži se zora, odoh da se naspavam mrtvim snom.

 

slika Pexels

 
16 komentara

Objavljeno od strane na maj 22, 2017 in Humor, Petar Blagojević - Vampir, Uncategorized

 

Oznake: , ,

Šuma

Šuma

U blizni moje kuće nalazi se šuma. Dobro, nije baš prva šuma, više je u pitanju šumarak. Možda bi bilo najpribližnije reći da je u pitanju malo veći, nekultivisani park.

Prijalo bi mi da uveče prošetam kroz gustiš, pogotovo tokom sitnih noćnih sati, kada bi bila najmanja šansa da naiđem na nekog zalutalog šetača. Tada bi mi se činilo da je šumarak samo moj i da sam se prebacio negde van grada u drugi prostor i vreme.

Poslednjih nekoliko dana me neki virus uhvatio pod svoje, danima nisam izašao iz kuće. Napokon, kada sam osetio da sam ponovo koliko-toliko zdrav, negde oko ponoći, prošetao sam do svog šumskog carstva.

Iznenadio sam se kad sam naišao na ogradu, koja je opasavala ceo šumarak.

Prisetio sam se da sam preoteklih dana čuo buku koja je dopriala iz ovog pravca, ali nisam na to obraćao pažnju. Najneobičnije od svega bile su table sa upozorenjem: „Zabranjen pristup! Ne ulazite!“.

Sad sam se setio da sam čuo na radiju neko obaveštenje vezano za moj šumarak, ali tome nisam pridavao značaj.

Ali, kako inače smatram taj prostor svojim imanjem, odlučio sam da se ne obazirem na table. Pokušao sam da nađem neku rupu, jer ko može da mi zabrani da se šetam mojim posedom, a i gonila me velika radoznalost. A da budem potpuno iskren, morao sam da stignem do prvog drveta, jer mi je nešto oslabila bešika.

Našao sam rupu u ogradi, provukao se i prvo obavio ono što mi je bilo najpreče. Olakšan, mogao sam da se prošetam kroz drveće, a i da utvrdim zašto je zabranjen prolaz.

Taman sam malo zamakao među drveće kad sam video čuvara koji obilazi ogradu. Počeo je sumnjičavo da se osvrće. Odmah se obratio nekom putem motorole.

„Izgleda da imamo proboj na tački trinaest.“

„Ko go da je, uhvatite ga po svaku cenu, ne sme da napusti područje. Suviše je toga na kocki.“, odgovorio je promukao glas.

Shvatio sam da sam na tragu nečem velikom i štoje moguće tiše, povukao sam se dublje u senke.

Iznenada, ispred mene se stvorila skoro neprozirna magla. Sama magla nije retka pojava, ali ovakvu još nisam doživeo. Pomislio sam na horor filmove i sam se sebi nasmejao.

Dok sam tako tumarao šumarkom, učinilo mi se da sam nezreo silutete sa lampama. Pretpostavio sam da verovatno mene traže. Nastavio sam još pažljivije da se krećem ka centralnom delu parka, odakle su dopirali nejasni zvukovi. Trgnuo sam se kada je vazduh zaparao jezivi urlik, a zatim i ženski vrisak.

Krv mi se zaledila, a da budem iskren, malo mi je i bešika popustila. A kao za inat, magla kao da se zgusnula još više.

Šuštanje lišća i lomljenje grančica koje sam čuo ispred sebe me potpuno paralisalo.

Bio sam potpuno zbunjen kada je na mene natrčala prestravljena devojka u izazovnom donjem vešu oblivena krvlju.

Iako je bila u užasnom stanju, primetio sam da je izuzetno privlačna. Na trenutak mi se učinilo da ju od nekud poznajem.

Nagonski sam ju zagrlio u želji da je zaštitim od bilo koje opasnosti.

Međutim, njena reakcija me začudila.

Odgurnula me i počela je da vrišti još glasnije.

„Šta je sad ovo? Manijače! Skloni ruke.“

Noktima je pokušala da mi izgrebe lice . Uplašen, da ne ostanem bez očiju, uzmakao sam korak u stranu.

Začulo se ponovo šuštanje lišća i iz magle je izronila još jedna prilika.

Bio sam zapanjen.

Ispred mene je stajao vukodlak ili neka slična zver, visok, krupan, prekriven gustim krznom. Iz snažne čeljusti su izbijali oštri zubi prekriveni krvlju.

Pružio je ruke sa dugačkim kandžama ka meni, sve vreme režeći.

Ako se ova krvoločna zver slobodno šeta, zašto vlasti nisu zatvorile ceo šumarak i obavestili sve da ne prilaze? Onda sam se setio da ipak jesu.

Od straha sam počeo da se povlačim unazad, dok mi se zver sve vreme približavala. Sapleo sam se o neki duguljasti metelni predmet koji se dimio. Kako je zver bila samo na korak od mene, podigao sam tu neobičnu metalnu kutiju i udario zver po sred lica.Učinilo mi se da kroz maglu nazirem još bića, kako mi se približavaju. E, pa bar ću jednog povesti sa sobom. Adrenalin mi je prostrujao venama. Udarao bih u to stvorenje ko zna koliko da se ona devojka nije bacila na mene, vrišteći.

„Stani! Ubićeš ga! O bože, o bože, valjda ga nisi ubio!“

Sad sam tek bio potpuno zbunjen.

Sledeće sekunde iz magle su istrčali čuvari sa lampama i još nekoliko ljudi. Svi su urlali i preteće krenuli ka meni.

„Brzo zovite hitnu pomoć, izgleda da je teško povređen!“

„Ivana, dušo, jesi li dobro?“, pitali su devojku, koja je jecala.

Sitan muškarac u odelu mi se uneo u lice.

„Odgovaraćeš, prijatelju, zbog ovoga. Odraćemo ti kožu sa leđa, zbog nanošenja teških telesnih povreda, uništavanja imovine, kao i zbog svih troškova izazvanih kašnjenjem koje ćemo imati zbog tebe.“

I dalje mi ništa nie bilo jasno.

„Čekajte, možda možemo i da ga iskoristimo.“, odvratio je unjkavi glas. „Ne znam kako ste došli ovde, ali imam dobar predlog za vas. Da li ste ikada razmišljali da budete glumac?“

„Glumac?“, zapitao sam, pogledao levo-desno oko sebe i onda mi se sve otvorilo pred očima.

Vukodlak je samo kostimiran mladić, gadno pretučen.

A aparat sa kojim sam ga udarao je zaparavo mašina za pravljenje dima i magle.
Nije ni čudo što mi je devojka poznata, kada je u pitanju Ivana Martinić, mlada nada našeg glumišta.

Uh, upao sam na filmski set u sred snimanja. Kako sam samo ispao glup. Naravno da sam sve vreme znao da ne postoje čudovišta.

„Vidite, iako smo drugačije zamislili film, vaše upadanje u toku snimanja je zapravo, vrlo dobro. Malo treba preraditi scenario i sve će biti fenomenalno.“, nastavio je da priča mladić dugačke brade ispletene u kikice, vlasnik unjkavog glasa. „A verovatno možemo da zaobiđemo i sve tužbe. Gospodine, ovaj film će ući u istoriju, a vi možete biti njegov deo.“

Gledali smo se netremice nekoliko trenutaka, a onda sam klimnuo ramenima.

„Što da ne? Šta treba da radim? Gde je moja prikolica?“

Prišao sam nesrećnom vukodlaku, koji se uvijao u bolovima.

„Izvini sine, nije bilo namerno.“

Odmah mi je bilo jasno da se folira, sigurno ga muči što niko neće znati da glumi u filmu koji će ući u istoriju.

Ne možemo svi biti zvezde.

slika – Unsplash
 
18 komentara

Objavljeno od strane na maj 4, 2017 in Horor, Humor

 

Oznake: , , , , ,

Utešna kazna

Utešna kazna

„Ovim je potvrđena odluka Visokog sudskog veća. Odmah pristupite izvršenju kazne.“

Udarac drvenog čekića o podlogu na stolu, odjeknuo je ogromnom prostorijom. Naravno, sudije u ljudskom obliku su zamenjene još pre skoro pola veka kompjuterima. Zvuk čekića je tu samo zbog tradicije. U isto vreme, prilepljeni uz svoje ekrane, brojni posmatrači su glasno uzdahnuli. Izricanje najteže kazne nije često, i uvek izaziva ogromnu pažnju. Naravno, zbog težine samog zločina, svi su očekivali da će i kazna biti primerena, ali najteža…

U sub-eta prostoru su odmah nastavljene rasprave o slučaju i kazni.

„Da li društvo u kome nema ratova već sto godina ima pravo da izriče ovakvu kaznu?“, pitali su se neki.

„Da, ali mi smo sada humano društvo, nekada bi ga obesili ili stavili na električnu stolicu ili na neki još gori način oduzeli život. Utešno je što se mi sada na odnosimo prema ljudskom životu na ovaj način.“, odgovarali bi drugi.

„Da li je stvarno ovakva kazna humanija?“, pitali bi se treći.

„Sigruno je pravednija.“, odgovarali bi četvrti. „Dok su ljudi bili sudije, presude su često bile nepravedne. Sada kada imamo KSS (kompjuterski sudski sistem), svaki prekršitelj zakona dobije jasno određenu i pravednu kaznu i na nju niko ne može uticati, ni novcem ni vezama, ni bilo kako drugačije. “

I tako, u nedogled. Svako je imao svoje mišljenje i iznosio ga je u beskrajni sub-eta prostor.

Za to vreme, osuđenik nije bio svestan brujanja sub-eta prostora, mučile su ga vlastite muke. Nadao se da će se možda provući sa blažom kaznom. Opet, bio je svestan, da je njegov zločin u današnjem društvu, jednostavno neoprostiv. Dvojica čuvara su ga bez reči pratili dugačkim belim hodnikom. Ni oni sami nisu znali kako da se ponašaju, pa su hodali suviše kruto, sve vreme nespretno držeći u rukama elektro-palice. Nije ni čudo, pošto je njihova dužnost uglavnom protoklarna i ovo je prvi zatvorenik kojeg su sprovodili u poslednje dve godine. Sitan krimainal još uvek nije potpuno iskorenjen, ali počinioci tih dela su procesuirani pred malim većem. Kada su stigli do kraja blještavo belog hodnika, vrata su klizula u stranu. Sva trojica su ćutke ušla u prostoriju ispunjenu brojnim monitorima.

Iz zvučnika se čuo bestelesni sintetizovani glas, za koga su čuvarima rekli da predstavlja glas glumca, koji je bio popularan u vreme njihovih prabaka – Morgana Frimena.

„Sudsko veće KSS donelo je odluku o vašoj kazni u skladu sa zločinom koji ste počinili. Izvršenju kazne će se pristupiti odmah. Molim vas uđite u prostoriju, koja se nalazi ispred vas.“

Ušli su u prostoriju veličine dvadesetak kvadrata, okupanu blještavom svetlošću, prekrivenu brojnim monitorima. Na sredini prostorije nalazila se metalna stolica i stočić na kome je bila uredno složena odeća.

„Molim vas, presvucite se.“

Poslušno je učinio šta mu je rečeno. Garderoba je bila iz ranije epohe. Izbledele pantalone – Levvic; ispucala obuća – Nikei; karirana košulja. Čini mu se da je čuo da su postojali brendovi pod nekim sličnim imenom, ali ko bi sada bio siguran.

Čim se osuđenik presvukao, glas je nastavio.

„Vašu staru garderobu predajte jednom čuvaru, a zatim sednite na stolicu.“

Osuđenik je poslušno učinio kako mu je rečeno. Jedan od stražara mu je kaiševima uvezao ruke za stolicu. Nakon toga stražari su napustili prostoriju i dalje sve posmatrali preko providnih panela.

„Osuđeni ste zbog povrede 36. člana Krivičnog Zemaljskog Zakonika. Kazna za ovo delo je progonstvo, bez prava na žalbu i pomilovanje.“

Osuđenik je ćutao, čvrsto stisnuvši vilicu.

„Bićete prognani u tadašnju Srbiju u godinu 1992. Sad ću vam učitati u mozak srpski jezik, sa blagim bosanskim akcentom, zajedno sa vašom biografijom, bićete otpušteni mašinski radnik, podstanar, bez stalnog radnog odnosa, razveden, bez dece.“

„Ali to je bila, ako se dobro sećam, jedina evropska zemlja tog perioda, uništena sankcijama, nemaštinom, ratovima, kriminalom. I danas je simbol beznađa.“, prvi put je sa dozom očaja progovorio osuđenik.

„Ne zaboravite nesposobne političare, nepotizam, svakodnevnu borbu za preživljavanje, korupciju, podelu na manjinu bogatih i ogromnu većinu siromašnih.“

„Ne vidim gde je humanost u toj kazni? Bolje da mi date injekciju kao nekada.“

„To bi možda bilo humanije, ali ne i pravednije. Ljudi su shvatili da nisu u stanju da donose pravedne presude, zato je stvoren KSS, koji savršeno precizno odmeri svaki zločin i na osnovu svih podataka odredi kaznu. Ali imaćete i zrno utehe.“

„Nije valjda?“, gorko je primetio osuđenik.

„Da, imaćete nadu, da će sve krenuti na bolje 1996/97, 2000., zatim 2017, za dalje vam neću govoriti…“

„Misliš da je to pravedno? Da li moj zločin stvarno povlači toliku nehumanost? Jednog dana će ljudi, ponovo…“

„Žao mi je što se tako osećate. Izvršenje kazne je neodložno i počinje – sada.“

Prostoriju je ispunio bljesak i sledećeg trenutka, stolica je bila prazna.

„Eto, i ovo je odrađeno, mada se pitam da li je ispravno?“, pitao se jedan od stražara.

„Nije ni moglo biti drugačije, znaš i sam šta je želeo da uradi. Da virusima obori ceo KSS! Vratio bi nas bar sto godina unazad. Da li želiš da ljudi ponovo odlučuju o sudbini drugih ljudi?“

 

slika – JamesDeMers

 

 

 
15 komentara

Objavljeno od strane na april 5, 2017 in fantastika, Humor

 

Oznake: , ,

Podela teritorije

Podela teritorije

U prostoriji bez prozora osvetljenoj sa nekoliko golih sijalica, dvadesetak mračnih muškaraca sedelo je na stolicama poređanih u krug.

Ustao je muškarac impozantne građe, pogledom crnih očiju prešao je preko okupljenih i obratio im se hrapavim glasom.

„Dakle… Okupio se Savet svih porodica. Dugo nismo imali potrebe da se sastajemo. Na žalost, ima nekih koji priželjukjuju rat među porodicama.“

„Mi nismo zap…“, zaustio je jedan od prisutnih, ali je zaćutao kada je preko njega prešao mrk pogled govornika.

„Vidim da neke treba podsetiti osnovnoj kulturi i podučiti da se ne prekida stariji dok govori.“

Ometač je pognuo glavu, kroz njegovu tamnu kožu je izbijalo crvenilo, dok su ga susedi mrko gledali.

Govornik je nastavio obraćanje.

„Kao što svi znate sukob između porodica Štapina i Gvozdenih, preti da naruši naš, teškom mukom održavani, mir. Mir za koji smo svi podneli velike žrtve.“

Svi pristuni ozbiljnih lica, povlađujuće klimaju glavama.

„Saslušaću sada i jednu i drugu stranu, pa kao capo di tutt’i capi, doneti odluku. Počnite i govorite samo istinu, jer će u suprotnom kazna biti odgovarajuća.“

Ustao je mladić, dugačke, relativno uredne kose.

„Svi me znate, ja sam starešina porodice Gvozdenih. Sa nekima od vas sam imao sukobe u prošlosti, ali morate da priznate da se nikada nisam poneo nečasno.“

Neki od prisutnih su ga posmatrali sa strogom simpatijom.

„Na istoku se naša teritorija graniči sa Štapinama. Budimo iskreni, ne volimo se, ali uglavnom se tolerišemo. Naravno, dođe povremeno do sitnih čarki na ulici, ali se obično sve završe praznim pretnjama. Svi smo mi bili mladi, zar ne? Međutim, poslednjih meseci Štapine uporno upadaju na našu teritoriju na potezu od bolnice do škole. Ne moram da vam pričam koliko to utiče na naš posao.“

„Nigde mi nismo upali“ skočio je na noge tamnoputi muškarac, sa suprotne strane skupa.

„Već si bio opmenut zbog upadanja u reč“, jetko je primetio jedan od prisutnih.

„Ako neko treba da izriče opomene, onda sam to ja.“, strogo je odvratio Predsedavajući. „Ali kada si već ustao, da čujemo i tebe.“

„Znamo se svi mi odlično, zar ne? No, dobro, vodim Štapine. Nemamo veliku teritoriju i nije bogata kao recimo, teritorija Gvozdenih, ali to ne znači da moramo sve da trpimo. Ovde su iznete neistine. Jedino je tačno da nam se teritorije graniče.“

Gvozdeni je samo prezrivo frknuo.

„Jedini razlog zašto dolazi do sukoba je to što Gvozdeni misle da im pripada sve što požele samo zato što su okruženi onim silnim buržujima, pa su pomislili da i sami postali buržuji. Na granici između naših teritorija je podignut novi stambeni kompleks. Jednim delom jeste na teritoriji Gvozdenih, ali većim delom je na našoj i svi ulazi su okrenuti na našu stranu. Zato mi, Štapine, smatramo da nam pripadaju svi potencijalni klijenti iz tog kompleksa.“

„Vi ste budale!“, uzviknuo je Gvozdeni. „možda ulazi i jesu na vašoj strani, ali su izlazi na garaže i ostalo na našoj, tako da sve što tuda prođe pripada nama.“

„Mnogo si ti hrabar, štrokavko jedan, hoćeš da sada sve rešimo kao muškarci?!“, odvratio je Štapina.

Ceo skup se uskomešao, počela su dobacivanja, čak su sevnula i sečiva. Dovoljna je samo još jedna varnica i ceo skup će eksplodirati u kravavom metežu.

„Tišina!!!“, dreknuo je predsedavajaći. Skup se odmah utišao.

„Kako se to ponašate, majku vam vašu! Nije ni čudo što nas mnogi građani ne vole i zovu policiju kad anas vide. Vidite kako se ponašate jedni prema drugima.“

Svi su postiđeno pognuli glave.

„Saslušao sam obe strane i doneo odluku. Pre nego što smo došli ovde, obišao sam taj kompleks. Lepe zgrade, lepi stanovi, biće tu da se omasti za onoga koji stavi tapiju, što u robi, što u hrani. Tačno je da je baš na granici obe teritorije i zato donosim najpravednije rešenje – podela. Podelićete međusobno kompleks na ravne časti. Tamo ima osam kontejnera, svakoj grupi pripada četiri. Sada ćemo ići da ih obležimo. Presuda je doneta, priđite.“

Gvozdeni i Štapina su sevali pogledima jedan na drugog, ali su pokorno došli do Predsedavajućeg, kleknuli i poljubili mu svako jednu ruku.

„Dobro je momci, drago mi je da smo i to završili, nemoj da čujem da ponovo počinjete. Hajde sada svi da se počastimo, moji ljudi su imali dobar ulov kod hiper marketa, izbacili su pola kamiona mesnih prerađevina i torti, kojima je istekao rok pre samo devet dana. Naravno, podsećam vas da i dalje svaka porodica treba da donese meni deset posto i da pazite da padobranci ne švrljaju po našim kontejnerima.“

 

slika: clicker-free-vector-images

 

 

 
16 komentara

Objavljeno od strane na mart 20, 2017 in Humor

 

Oznake: , , ,

Vodi me do kraja

Vodi me do kraja

Kada mi je prvi put predloženo da probam, odbio sam sa gnušanjem. Međutim, kako je vreme prolazilo, postajao sam zagrejaniji za samu ideju. Budimo relani, teško da sam mogao biti gori nego što već jesam. I sam znam da nisam baš najveštiji, a evo, čak mi je i devojka rekla da treba da se malo popravim

Jeste došlo novo vreme i novo doba, ali opet, nije mi baš lako. Sramota me. Sve pomislim šta će drugi da kažu. Međutim, shvatio sam da nema drugog rešenja, moraću da progutam ponos. Probaću, pa šta bude. Njen užitak, je i moj, zar ne?. Ne kažu džabe da je najveći afrodizijak uzbuđenje našeg partnera. Srećom, moj najbolji prijatelj Žare, mi je predložio idealno rešenje. Treba mi učiteljica.

Danas mi dolazi učiteljica, po Žaretovoj preporuci. Pripremio sam se za početak mog novog života, života muškarca koji može svaku ženu da dovede do neslućenog užitka.
Popio sam ne brzinu dve ujka Rakine, duboko uzdahnuo i pripremio se da naučim nešto najvažnije u životu – kako zadovoljiti ženu. A kada je tu i prava učiteljica, onda valjda ne može da omane. Srećom, pa njoj nije neprijatno.

Raskomotio sam se i polako joj prišao. Već me čekala na udubno zavaljena na krevetu.
Nežno sam je poljubio.

Spustio sam usne na njen vrat.

„Nežno mi miluj telo“, rekla je tihim i senzualnim glasom.

Ruke su mi polako prolazile preko njenih oblina.

Počeo sam da joj ljubim i mazim grudi.

„Ne okreći bradavice kao da su prekidači, samo nežno pređe preko njih vrhom jezika. Tako, baš je tako dobro“

Jezikom sam spuštao sve niže i niže niz stomak, preko pupka, pa onda i još niže.

„Polako, nemoj da žuriš. Vrati se nežno jezikom preko stomaka, pa do grudi. Lagano, i dalje vrhom jezika, ne kao da ližeš sladoled. Sve vreme miluj moje telo rukama. Sad kreni ka dole.“

Napregnuto sam pratio uputstva i spuštao se niz njen stomak, ka brežuljku prekrivenim nežnim pokrivačem.

„Sad samo nežno, nežno“, čuo sam njen glas. Disala je sve brže i brže.

„Ne tu, malo niže tako , to, je pravo mesto. Samo nežno, ne pritiskaj.“, glas joj je već bio isprekidan.

„Bravo, sad se malo pomogni prstima. Odlično, a sada i jezikom.“

Pažljivo sam slušao i narednih dvadesetak minuta, sve dok više nije ništa govorila, već samo zadovoljno uzdisala. U trenutku kada su nam se napokon spojila tela, osetio sam nezapamćeno uzbuđenje. I dalje mi je povremeno sugerisala kada da ubrzam, kada da usprim, kako da ju poljubim, dodirnem. Kada smo zajedno stigli do vrhunca, činilo mi se da je vreme stalo.

Obliven znojem isteturao sam se iz kreveta i otišao pod tuš.

Nešto kasnije, kada sam ponovo bio sam, pozvao sam Žareta.

„E, matori, ovo je bilo neverovatno.“, uzbuđeno sam mu rekao

„Lepo ti ja kažem, jeste među skupljima na tržištu, ali vredi svake pare.“

„Ma, da sam znao da je ovako dobra platio bih još i ranije. Nema greške sa njom. Vodila me korak po korak, pa glas, pa one lampice koje se pale da te usmere. Ma genijalno, nema bolje seksi lutke, prošao sam danas onaj program Oralni bog. Kasnije ću da utvrdim gradivo, pa kada sutra pozovem devojku, prirediću joj događaj za pamćenje.“

 

slika – dannymoore1973

 
22 komentara

Objavljeno od strane na mart 7, 2017 in Humor, Seks

 

Oznake: , ,

Zvono

Zvono

Poslednjih nekoliko noći sam proveo sa društvom koje nisam video godinama. Jasno je da smo se iz noći u noć dobrano zapijali. Najgore od svega je što nisam mogao da spavam tokom dana, jer sam morao na posao. Jutros su napokon otputovali svako na svoju stranu. Koliko god mi prijalo druženje, bio sam iscrpljen i fizički i mentalno, a i finansijski, da budem iskren. Kad su otišli, uvukao sam se u svoj krevet tek oko šest izjutra. Uzeo sam slobodan dan na poslu i napokon ću se odmoriti. Taman sam ušao u REM fazu i sve sanjam neku zvonjavu. U nekom trenutku sam se trgnuo i shvatio da je u pitanju moj mobilni. Zaboravio sam da isključim alarm, i naravno, 6.45, uobičajeno vreme za ustajanje kada radim. Zvoni i zvoni i zvoni. Okretao sam se levo-desno, ali zvonjava ne prestaje. Kao za inat, telefon mi je bio u jakni na drugom kraju sobe. Ništa, ustao sam, isključio mobilni, vratio se u krevet.

Taman sam opet zaspao, kada me ponovo trgnula zvonjava. Ovog puta je u pitanju bio fiksni telefon. Zvonio je do kraja, pa onda opet još jednom do kraja, a onda i treći put. Dovukao sam se do telefona, podigao slušalicu, a sa druge strane tuta. Ostavio sam podignutu slušalicu i vratio se pod ćebe. Sad ću valjda napokon spavati.

Čini mi se da sam tek spustio glavu na jastuk, kad eto opet zvona. Ovog puta, u pitanju su bila ulazna vrata.

Dogegao sam se do vrata i otvorio.

„Dobro jutro, gospodine. Ja sam iz kurirske službe. Imam paket za vas. Poslat je iz Niša, treba da platite 4.300 din.“

„Kakav paket? Ništa nisam naručivao. To je neka greška. Pogrešili ste.“

„Jeste li sigurni?“, upitao me bubuljičavi dostavljač.

„Naravno, nisam valjda blesav, hajde ti dečko, svojim putem.“

Zatvorio sam vrata i ponovo se uvukao u krpe. Taman je počeo da me hvata dremež, kada mi je sinulo.

Sunce ti žarko, pa naručio sam deo za auto. Skočio sam iz kreveta. Kako sad da nađem telefon kurirske službe? Uključio sam kompjuter, kliktao deset minuta dok nisam našao pravi broj. Pozvao, zvoni, niko se ne javlja. Pokušao sam ponovo. Ništa, samo zvoni. Dok sam čekao, iščitavao sam sajt kurirske službe. Ako dostava ne uspe, svi predmeti se odnose u njihov sabirni centar koji se nalazi na dobrih trideset kilometara van grada. Ponovo sam pozvao njihov kol centar. Javio mi se mrzovoljni ženski glas.

„Molim vas, da li može kurir ponovo da dođe da mi donese paket?“

„Gospodine, čula sam se sa kuirom, kaže da ste mu rekli da niste ništa naručili.“

„Da, ali sam pogrešio, potpuno sam zaboravio. Znate, strašno sam umoran.“

„I drugi su umorni, pa se ne istresaju na svakome. I meni je tek počeo radni dan, nisam još ni kafu popila, a moram da se nosim sa vašim frustracijama. I taj mučeni momak mora ceo dan da se tegli pakete, da se šeta levo-desno, da trpi ponižavanja, pa opet sa osmeh dođe do vaših vrata.“

„Izvinite, stvarno mi ježao. Bio bih vam neizmerno zahvalan da zamolite kurira da se ponovo vrati.“

„Videću šta mogu da uradim.“

Nedugo zatim, gospođa se javila i obavestila me da će kurir ipak doći.
Nekih pola sata kasnije, kad umalo nisam zaspao na stolici, eto kurira.

„Ipak ste naručili nešto?“

„Jesam, izvinjavam se, nisam spavao, pa ne razmišljam.“

„Nema problema, dešava se. Treba da platite 6300 din.“

„Molim?“

„Troškovi vraćanja pošiljke, kao i vaša neizmerna zahvalnost upućena gospođi Mileni iz kol centra, ali i meni.“, bestidno odgovara bubuljičavi kurir.

Uz gunđanje, isplaćujem ono što je tražio, isključujem zvono na vratima, telefone, bacam paket u stranu i strovaljujem se u krevet.

Okrećem se po krevetu, ne bih li zaspao, kad me prenulo lupanje na vratima.
Ala su uporni, ako nastave ovako, još će ona luda baba pored mene da pozove komunalnu policiju.

Teškom mukom sam se izvukao iz kreveta i dovukao se do vrata.

Ispred su stajala dva mladića u tamnim odelima, blaženo se osmehujući.

„Dobro jutro, gospodine, da li imate vremena da popričamo o našem spasiocu?“
Samo sam ih osmotrio zakrvavljenim pogledom i odgovorio.

„Moj spasioc me čeka – ispružen, topao i dovoljno tvrd.“

Izraz na njihovim licima mi je ulepšao dan, ali pre nego što su mogli bilo šta da kažu, zalupio sam im vrata pred nosevima

Valjda ću sad napokon imati prilike da se odmorim.

Posle okretanja jastuka na hladniju stranu i ćuškanja istog, opet mi je došao san na oči.

Sanjao sam izuzetno životan san. Cela zgrada je kao zvonila i ječala od zvuka sirene za uzbunu. Dim je kuljao kroz hodnike. San je bio toliko realističan da mi se činilo da čak osećam miris dima.

 

***

 

slika

 
10 komentara

Objavljeno od strane na februar 17, 2017 in Humor, san

 

Oznake: , , ,