RSS

Arhive kategorija: Horor

Predstava

Predstava

Da budem iskren nisam suviše veliki ljubitelj dasaka koje život znače, nekako sam uvek više bio za celuloidni užitak. Film me jednostavno lakše ubaci u priču. Iz tog razloga često sam pisao recenzije za filmove i moje mišljenje je imalo određenu težinu.

Na moju sreću/nesreću, dešava se da me pozovu da napišem prikaz pozorišne predstave. Obično su u pitanju moji poznanci, koji se poluamaterski bave glumom. Najčešće koriste sledeće argumente:

„Ma, film, pozorište, to ti je sve isto.“

„Tebi to nije ništa, a meni bi značilo mnogo.“

„Ti si ipak neko ime u tim krugovima.“

„Ti napišeš nekoliko rečenica i super, bolje nego da plaćam tamo nekom.“

Provlačio sam se koliko sam mogao, ali ovog puta mi nije bilo spasa.
Javila mi se prijateljica koja je nedavno zaplovila u glumačke vode. Glumi u modernoj predstavi, nazvanoj Bljuzgavica u nekom nazovi, pozorištu. Čudnom igrom slučaja, kaže mi da su uspeli da navuku brojne važne njuške iz sveta medija. Moja je uloga će biti da samo malo pripomognem.

Na kraju smo se složili da dođem bez obaveze, ali da ipak napišem neki red ako mi se dopadne.

Stigao je i dugo očekivani dan premijere. Pošto sam jurcao ceo dan, nisam stigao da ručam kao čovek, već sam u obližnoj mesari kupio pola pečenog pileta.

Supruga je izjavila da ne može ništa da jede po ovoj vrućini.

Dobro, više za mene. Naseckao sam salatu i udri. Ima li išta bolje od dobro ispečene pileće kožice?

Došlo je i vreme da krenem na predstavu. Nešto mi nisu bile sve koze na broju. Pretpostavio sam da je u pitanju umor. Supruga je odlučila da ipak preskoči predstavu, došla joj je drugarica koju nije videla godinama, pa su dogovorile ženski izlazak. Poručila mi je da budem fin prema našoj prijateljici glumici, ipak joj mnogo znači ova predstava.

Stigao sam u pozorište. Iznenadio sam se brojem prisutnih poznatih lica, obično ne idu na predstave anonimusa.

Izgleda da je jedna od glumica, kći nekog važnog drmatora. To je objašnjavalo gužvu.

Na biletarnici su me sačekale karte. Ispostavilo se da sam dobio treći red, sredinu.

Više bih voleo da sam negde pozadi, lakše bih se izvukao ako mi dosadi predstava. Primetio sam i da je cela sala izuzetno dobro renovirana, tepisi, stolice, rasveta, sve je bilo savršeno urađeno, sigurno jekoštalo đavo i po.

Svetla su ugašena, neki od telefona su smanjeni ili isključeni, publika je nestrpljivo čekala početak.

Podigla se zavesa i predstava je počela.

Moram da priznam da mi se poprilično dopala i već sam počeo da razmišljam na koji način da napišem recenziju.

Međutim, nešto je krenulo da mi kuva nešto u stomaku, te sam izgubio nit.

Kako je predstava odmicala, meni je bilo sve gore, hladan znoj me celog oblio.

Nadao sam se da ću uspeti da sačekam kraj. Najgore je što ne mogu da se izvučem, šta će reći svi ovi ljudi, kada me vide da napuštam predstavu, to bi upropastilo moju prijateljicu. 

Predstava se polako bližila kraju, bar sam se nadao, i mučnina i krčanje u crevima su primirili.

Duboko sam disao, još samo da budem miran petnaestak minuta i sve će biti u redu. U mislima sam prošao kroz plan pozorišta, razmišljajući o najbržoj ruti do toaleta.

Na žalost, ponadao sam se prerano. Želudac i creva su me napali svom snagom, jače nego ikad do sada u celom mom životu.

Ne obazirući se na ljude oko mene skočio sam i počeo da se probijam kroz red.

Nisam uspeo da stignem da se pomerim ni dva mesta.

Odjednom je sve pokuljalo iz mene. Sve što sam imao, izbacio sam kroz usta, snažnim mlazom usmerenim prko dekoltea atraktivne plavuše, čuvene modne blogerke.

U istom trenutku, osetio sam kako mi se i pantalone i cipele pune žitkom masom. Oko mene se širio nesnosan smrad.

Blogerka u večernjoj toaleti po kojoj sam se ispovraćao, pridružila mi se u izbacivanju sadržaja iz želuca.

Našem duetu su se ubrzo priključili brojni gledaoci, te smo dobili horsko ispuštanju telesnih tečnosti.

Ubrzo je cela sala bila ubljuvana, vazduhom se širio nesnosan smrad. Misleći da je u pitanju neki ubitačan virus, organizatori su zatvorili i salu, i celo pozorište. Ta mera nije doprinela umirenju stomaka pristunih.

Predstava je opravdala svoje ime.

Posle jedno dvadesetak minuta, počela su da pristižu kola hitne pomoći i policija.

U salu su ušli doktori zaštićeni skafanderima. Rekli su kasnije, da u životu nisu videli strašniju scenu. Jednog po jednog, izvodili su nas iz sale u hol gde je pružana prva pomoć.

Prvo bi sve naše rite pobacali na gomilu, pa bi usledilo pranje, uzimanje krvi i brisa, a zatim bi nas ogrnute u ćebad sproveli do sledeće prostorije, gde smo svi stajali i sedeli, tresući se i pitajući se šta nam se dogodilo.

Vrlo brzo je postalo jasno da samo ja i dalje imam sve simptome i da je sve počelo od mene. Zato su me odvojili i zatvorili u toalet, što sam prihvatio sa olakšanjem.

Analize su pokazale da su svi zdravi, osim mene, koji sam zaradio trovanje hranom.

„Da možda niste jeli piletinu gospodine, imate ešerihiju koli.“

Promrmljao sam odgovor.

Na kraju sam dobio infuziju i terapiju antibioticima.
Hitna pomoć me u neko doba vratila kući.

Jedva sam progurao do kraja noći.

Sutradan sam se osećao kao da su me skuvali, samleli, iseckali, ostavili na suncu, zakopali, pa izvadili posle mesec dana.

Telefoni su počeli da zvrče od ranog jutra, prvo mi se javila prijateljica koja je glumila u predstavi i rekla mi da sam potpuno upropastio njenu i karijere svih glumaca, kao i reditelja predstave, te da sam ja za nju mrtav.

Posle toga su me zvali iz pozorišta da me obaveste da sam im uništio celu salu i da će morati da je kompletno renoviraju. Naravno, poslaće mi račun.

Nakon tih poziva, odlučio sam da se ne javljam nikome. Nisam uključio ni internet, ko zna šta sve o meni pišu portali. Upropašćen sam, nema sumnje.

Proveo sam ceo dan u izolaciji, sve vreme se pitajući, kako ću izaći na ulicu od sramote.

Negde predveče, neko je zalupao na prozore. Supruga je otišla i posle nekoliko minuta, vratila se u pratnji Mileta 40%, starog poznanika.

Nisam se baš obradovao tom susretu, on je obična ljiga koja se gura u sve i koji na neki volšeban način naplaćuje ogromne honorare za svoje usluge. Gde su mutne radnje, on ima svoje prste.

Imao je osmeh od uha do uha.

„Petre, što se ne javljaš na telefone i mejlove? Ceo dan pokušavam da te dobijem.“

„Pusti me Mile, samo mi još ti fališ na ovu moju muku.“

„Naravno da ti ja trebam. Ti si čoveče, postao senzacija, čudo, ima da napravim od tebe instituciju.“

„Već zamišljam kako će da me pošalju u instituciju sa tapaciranim zidovima i belim košuljama koje se vezuju. I to samo ako me ne ubiju ovi koje sam sinoć upropastio.“

„O tome ti i pričam. Ono juče, to, to je bilo genijalno. Da si mi samo javio uanpred, šta ćeš da uradiš, odvalili bi se od para za tvoje premijerno pojavljivanje. Mada, uspeo sam da nešto izvučem.“ Oduševljeno je govorio Mile mašući rukama.

„Javnost je zapaljena. Kažu, nije samo iskritikovao predstavu, on je na nju povratio i iskenjao se. Pisanje recenzija je zastarelo, ovo je pravac u kome treba da ide kritika. Bukvalno si zakopao celu postavu, od reditelja preko glumaca, do organizatora.“

„Ali, ja to nisam želeo, u pitanju je bila moja odlična prijateljica.“ Očajno sam zavapio.

„Pusti to, biće još prijatelja. Pazi, od sada ćeš stalno ići na premijere, gala večeri, promocije i slično.“

„Ma, pusti me Mile, nemam nameru iz kuće više da izađem, bar jedno deset godina.“

„Nikako, već večeras imaš zakazanu promociju knjige. Slušaj plan.“

Kad mi je izneo predlog, prvo sam bio zapanjen. Međutim, posle nekog vremena, pomislio sam da možda ima nečeg u tome što priča. Što sam duže slušao, bio sam sve ubeđeniji da je sigurno u pravu.

Posle Miletovog izlaganja, i nakon kratkog konsultovanja sa suprugom, odlučio sam da ga ipak poslušam.

Sve je zapravo bilo veoma jednostavno, a opet genijalno.

Mile bi mi ugovarao pojavljivanje na nekom važnom kulturnom događaju. Zatim bi objasnio vlasniku prostora, izdavaču knjige, piscu, pevaču, reditelju, glumcima, da ću se ja verovatno pojaviti te večeri. Pažljivo bi im sugerisao da postoji mogućnost da imam slabiji stomak i da može da se ponovi dešavanje sa Bljuzgavice. Zatim bi spomenuo da za određenu novčanu sumu, može da mi obezbedi lekove, koji će držati moj stomak pod kontrolom.

U isto vreme, Mile bi kontaktirao i ljude, koji bi želeli da događaj propadne. Njima bi rekao, da uz određenu finansijsku nadoknadu, može da obezbedi moje prisustvo i najiskreniju kritiku koja bi potekla iz dubine mog tela.

Na kraju, u zavisnosti ko bi ponudio više novca, događaj bio bio ili veliki uspeh ili veliki promašaj.

Neko bi rekao da je to što radimo možda nemoralno, ali mi smo samo podigli kritiku na novi nivo. Treba biti inovator.

Svako moje pojavljivanje u javnosti praćeno je sa strahopoštovanjem.

Finanijsko stanje mi se popravilo i više nego osetno.

Nažalost, neki moji prijatelji su počeli da me izbegavaju, ali tako je to.

Ljudi su jednostavno ljubomorni. Uspeh se retko prašta.

 

slika Phegenbart

 

Advertisements
 
26 komentara

Objavljeno od strane na jul 23, 2017 in Horor, Pera Piskarović

 

Oznake: , , , ,

Šuma

Šuma

U blizni moje kuće nalazi se šuma. Dobro, nije baš prva šuma, više je u pitanju šumarak. Možda bi bilo najpribližnije reći da je u pitanju malo veći, nekultivisani park.

Prijalo bi mi da uveče prošetam kroz gustiš, pogotovo tokom sitnih noćnih sati, kada bi bila najmanja šansa da naiđem na nekog zalutalog šetača. Tada bi mi se činilo da je šumarak samo moj i da sam se prebacio negde van grada u drugi prostor i vreme.

Poslednjih nekoliko dana me neki virus uhvatio pod svoje, danima nisam izašao iz kuće. Napokon, kada sam osetio da sam ponovo koliko-toliko zdrav, negde oko ponoći, prošetao sam do svog šumskog carstva.

Iznenadio sam se kad sam naišao na ogradu, koja je opasavala ceo šumarak.

Prisetio sam se da sam preoteklih dana čuo buku koja je dopriala iz ovog pravca, ali nisam na to obraćao pažnju. Najneobičnije od svega bile su table sa upozorenjem: „Zabranjen pristup! Ne ulazite!“.

Sad sam se setio da sam čuo na radiju neko obaveštenje vezano za moj šumarak, ali tome nisam pridavao značaj.

Ali, kako inače smatram taj prostor svojim imanjem, odlučio sam da se ne obazirem na table. Pokušao sam da nađem neku rupu, jer ko može da mi zabrani da se šetam mojim posedom, a i gonila me velika radoznalost. A da budem potpuno iskren, morao sam da stignem do prvog drveta, jer mi je nešto oslabila bešika.

Našao sam rupu u ogradi, provukao se i prvo obavio ono što mi je bilo najpreče. Olakšan, mogao sam da se prošetam kroz drveće, a i da utvrdim zašto je zabranjen prolaz.

Taman sam malo zamakao među drveće kad sam video čuvara koji obilazi ogradu. Počeo je sumnjičavo da se osvrće. Odmah se obratio nekom putem motorole.

„Izgleda da imamo proboj na tački trinaest.“

„Ko go da je, uhvatite ga po svaku cenu, ne sme da napusti područje. Suviše je toga na kocki.“, odgovorio je promukao glas.

Shvatio sam da sam na tragu nečem velikom i štoje moguće tiše, povukao sam se dublje u senke.

Iznenada, ispred mene se stvorila skoro neprozirna magla. Sama magla nije retka pojava, ali ovakvu još nisam doživeo. Pomislio sam na horor filmove i sam se sebi nasmejao.

Dok sam tako tumarao šumarkom, učinilo mi se da sam nezreo silutete sa lampama. Pretpostavio sam da verovatno mene traže. Nastavio sam još pažljivije da se krećem ka centralnom delu parka, odakle su dopirali nejasni zvukovi. Trgnuo sam se kada je vazduh zaparao jezivi urlik, a zatim i ženski vrisak.

Krv mi se zaledila, a da budem iskren, malo mi je i bešika popustila. A kao za inat, magla kao da se zgusnula još više.

Šuštanje lišća i lomljenje grančica koje sam čuo ispred sebe me potpuno paralisalo.

Bio sam potpuno zbunjen kada je na mene natrčala prestravljena devojka u izazovnom donjem vešu oblivena krvlju.

Iako je bila u užasnom stanju, primetio sam da je izuzetno privlačna. Na trenutak mi se učinilo da ju od nekud poznajem.

Nagonski sam ju zagrlio u želji da je zaštitim od bilo koje opasnosti.

Međutim, njena reakcija me začudila.

Odgurnula me i počela je da vrišti još glasnije.

„Šta je sad ovo? Manijače! Skloni ruke.“

Noktima je pokušala da mi izgrebe lice . Uplašen, da ne ostanem bez očiju, uzmakao sam korak u stranu.

Začulo se ponovo šuštanje lišća i iz magle je izronila još jedna prilika.

Bio sam zapanjen.

Ispred mene je stajao vukodlak ili neka slična zver, visok, krupan, prekriven gustim krznom. Iz snažne čeljusti su izbijali oštri zubi prekriveni krvlju.

Pružio je ruke sa dugačkim kandžama ka meni, sve vreme režeći.

Ako se ova krvoločna zver slobodno šeta, zašto vlasti nisu zatvorile ceo šumarak i obavestili sve da ne prilaze? Onda sam se setio da ipak jesu.

Od straha sam počeo da se povlačim unazad, dok mi se zver sve vreme približavala. Sapleo sam se o neki duguljasti metelni predmet koji se dimio. Kako je zver bila samo na korak od mene, podigao sam tu neobičnu metalnu kutiju i udario zver po sred lica.Učinilo mi se da kroz maglu nazirem još bića, kako mi se približavaju. E, pa bar ću jednog povesti sa sobom. Adrenalin mi je prostrujao venama. Udarao bih u to stvorenje ko zna koliko da se ona devojka nije bacila na mene, vrišteći.

„Stani! Ubićeš ga! O bože, o bože, valjda ga nisi ubio!“

Sad sam tek bio potpuno zbunjen.

Sledeće sekunde iz magle su istrčali čuvari sa lampama i još nekoliko ljudi. Svi su urlali i preteće krenuli ka meni.

„Brzo zovite hitnu pomoć, izgleda da je teško povređen!“

„Ivana, dušo, jesi li dobro?“, pitali su devojku, koja je jecala.

Sitan muškarac u odelu mi se uneo u lice.

„Odgovaraćeš, prijatelju, zbog ovoga. Odraćemo ti kožu sa leđa, zbog nanošenja teških telesnih povreda, uništavanja imovine, kao i zbog svih troškova izazvanih kašnjenjem koje ćemo imati zbog tebe.“

I dalje mi ništa nie bilo jasno.

„Čekajte, možda možemo i da ga iskoristimo.“, odvratio je unjkavi glas. „Ne znam kako ste došli ovde, ali imam dobar predlog za vas. Da li ste ikada razmišljali da budete glumac?“

„Glumac?“, zapitao sam, pogledao levo-desno oko sebe i onda mi se sve otvorilo pred očima.

Vukodlak je samo kostimiran mladić, gadno pretučen.

A aparat sa kojim sam ga udarao je zaparavo mašina za pravljenje dima i magle.
Nije ni čudo što mi je devojka poznata, kada je u pitanju Ivana Martinić, mlada nada našeg glumišta.

Uh, upao sam na filmski set u sred snimanja. Kako sam samo ispao glup. Naravno da sam sve vreme znao da ne postoje čudovišta.

„Vidite, iako smo drugačije zamislili film, vaše upadanje u toku snimanja je zapravo, vrlo dobro. Malo treba preraditi scenario i sve će biti fenomenalno.“, nastavio je da priča mladić dugačke brade ispletene u kikice, vlasnik unjkavog glasa. „A verovatno možemo da zaobiđemo i sve tužbe. Gospodine, ovaj film će ući u istoriju, a vi možete biti njegov deo.“

Gledali smo se netremice nekoliko trenutaka, a onda sam klimnuo ramenima.

„Što da ne? Šta treba da radim? Gde je moja prikolica?“

Prišao sam nesrećnom vukodlaku, koji se uvijao u bolovima.

„Izvini sine, nije bilo namerno.“

Odmah mi je bilo jasno da se folira, sigurno ga muči što niko neće znati da glumi u filmu koji će ući u istoriju.

Ne možemo svi biti zvezde.

slika – Unsplash
 
18 komentara

Objavljeno od strane na maj 4, 2017 in Horor, Humor

 

Oznake: , , , , ,

Most

Most

Sećam se jedne davne letnje večeri. Imao sam nekih sedamnaest  godina i nije mi bilo teško da vikendom uveče odem u susedno selo, Ribare,  udaljeno nekih deset kilometara. U mom selu, Krušaru, je bilo jedno mesto gde su svi izlazili i smatrao sam da je mnogo bolji provod u tom drugom mestu. Da budemo iskreni, nije ni tamo bio nešto mnogo interesantije. Muzika je bila jednako odvratna, ali je bar bilo više ljudi sa kojma sam bio na sličnoj talasnoj dužini. Sve nas je vezivala ljubav ka rokenrolu, pa se dešavalo da neko iznese gitaru i onda bi sve bilo u redu. Bilo je tu i trave i piva, ali pošto sam bio protivnik bilo kakvog uticaja na svest, nisam ništa uzimao. Bilo mi je važno samo druženje.

Tako je bilo i te večeri. Negde oko ponoći, nakon prijatno provedenog vremena,  sam sa još dvojicom drugova krenuo ka kući. Bilo je leto, bili smo mladi i znali smo da ćemo sigurno ustopirati neki prevoz. A na kraju krajeva, ako nas niko ne poveze, nema veze. Uz priču i smeh, stići ćemo brzo.

Noć je bila prijatna i mi smo korak po korak došli do kraja sela Ribara, a nigde prevoza.

Na samom izlazu iz sela nalazi se most preko Morave. Mnogo ljudi je pričalo da je on središte neobičnih pojava u kraju. Policajci, koji su godinama čuvali most, su pričali takve priče da čovek osedi od straha. Iako sam mislio da su to priče za malu decu i dokone babe, nisam baš bio potpuno ravnodušan. Svaki put kada bih ga prelazio noću, jeza mi je klizila niz kičmu. Čak i sada kada sam bio u veselom društvu.

Još petnaestak metara i stižemo do krivine u desno, koja izlazi na most.

Iz suprotnog pravca je preko mosta nama u susret išao auto.

Međutim, zasutavio se baš na samom početku mosta. Pošto se tu nalazila napuštena kućica okružena gustim žbunjem, videli smo samo automobilska svetla koja su blješatala desetak metra ispred nas.

Začuli smo muški glas.

– Devojke, hoćete da vas povezemo?

– Ne, hvala, mi smo odmah ovde na početku sela. – odgovorio je prijatan ženski glas.

– Sigurno ne želite vožnju?

– Da, Stvarno nema potrebe. Živimo na početku sela.

Auto je prošao pored nas i u njemu su se videle samo dva mladića.

Kopkalo nas je ko su te dve devojke koje se, same u ovo doba, pešice vraćaju kući i požurili smo da ih vidimo.

Stigli smo do mosta za nekoliko sekundi i tu nas je sačekalo iznenađenje.

Pun mesec nas je obasjavao i videlo se kao po danu.

Most je bio prazan.

Osvrtali smo se levo-desno, ali bili smo sami.

Nisu mogle da prođu ispred nas, nisu mogle da pređu most, nisu mogle nigde da se sakriju.

Jednostavno, nije ih bilo.

U tom trenutku mi se krv sledila.

Možda ima nešto i u pričama za malu decu i dokokone babe. Ali sada je kasno da čovek pametuje.

Šta sad?

Kako da pređemo most?

Da li možda da se vratimo, pa da probamo da uhvatimo prevoz iz centra Ribara?

Pošto nismo imali pametnije rešenje, odlučili smo da pređemo pešice preko mosta.

Raširili smo ruke, da bi svako od nas formirao krst. Verovatno je glupa ideja, ali bolju nismo smislili.

Krenuli smo korak po korak. Noge su mi bile teške, kao da su od kamena. Hladan znoj me celog oblio.

Jedva smo se usuđivali da dišemo, pogledi su nam bili prikovani za kraj mosta. Nismo se usudili da se pogledamo iza sebe. Ne bih se okrenuo ni za svo blago ovog sveta.

Srce mi je udaralo toliko jako da sam pomislio da ću dobiti infarkt.

Mic po mic, stigli smo do kraja mosta. Čim smo došli do kraja, počeo sam slobodnije da dišem.

Maltene čim smo prešli most,  naišao  je tip koji nas je odvezao kući.Nije nam bilo do priče, te smo sva trojica odlutali u mračne misli

 
5 komentara

Objavljeno od strane na mart 9, 2016 in fantastika, Horor

 

Oznake: , , , ,

Slika

Slika

 

Kingilini Stefano di Orore– italijanski slikar, rođen 1578 u Veneciji, umro oko 1619. u Rimu. Barokni slikar, nedovoljno poznat širokoj javnosti. Savremenik i veliki prijatelj Karavađa.

Kingilini je poznat po svojim delima na kojima oslikava prizore iz pakla, po uzoru na Danteovu „Komediju“. Njegove  slike su bile zabranjivane i spaljivane, jer ih je katolička crkva smatrala nepristojnim i uznemirujućim. Do današnjih dana su sačuvane samo dve slike (Silazak Antihrista i Gordost) koje se čuvaju u privatnim zbirkama, jer su mnoge izgorele kada je njegov atelje zahvatio požar.

Međutim, njegovo ime se najviše vezuje za okultne krugove. Savremenici, crkva pre svega, tvrdili su da su njegove njegove slike nastale pod uticajem demonskih bića. Navodno su izazivale demonsku posednutost i smrt vlasnika.

Misterija obavija i Kingilinijevu smrt, nestao je kada je završio poslednju sliku, Šumu ili još poznatiju kao Ukleta šuma. Ona prikazuje  olujno nebo koje  se nadvija nad mračnom stoletnom hrastovom šumom, navodno je naslikao i sebe u šumi, ali ne možemo znati za sigurno, pošto je nestala u vrtlogu vremena.U protekla četiri veka, pojavljivala se navodno u nekoliko navrata. Dodatnu zabunu unosi to što niko nije siguran koja je osoba naslikana na njoj. Veruje se da slika krije tajnu poruku, koja otvara put u druge svetove, ali i da će svako ko je poseduje  vrlo brzo umreti.

Navodno je poslednji put viđena sredinom 19 veka. 

Ljuba je podigao pogleda sa monitora. Da, sve to mu je već bilo poznato. Bio je ushićen. Kletve ga nisu plašile, i tako je za svaki predmet stariji od dvesto godina vezano neko prokletstvo.

I dalje nije mogao da poveruje da je imao toliko sreće.

Tog jutra je dobio poziv da očisti jedan podrum na Senjaku. Preminuli je bio Titov ambasador, a naslednici ne žele da gube vreme na krš. U staroj, ofucanoj i prljavoj kožnoj jakni sa iskrzanim kačektom na glavi, nije privlačio suviše pažnje. Samo još jedan čikica koji ne može da sastavi kraj sa krajem i čisti tuđe podrume. Retki su znali da se ispod te maske krije najpoznatiji gradski galerista.

Nakon nekoliko sati uspeo je da grubo razvrsta stvari i da pravo smeće odnese od kontejnera, a ostatak da ubaci u svoj kombi pojeden od rđe.

Kompletan set vinskih čaša od ručno bojenog češkog kristala, nekoliko Vorčester porcelanskih šolja, Dipon zlatni upaljač, su samo neki od predmeta koji je pronašao u podrumu koji je danas ispraznio. Iako su samo ovi predmeti vredeli preko hiljadu evra, nisu ga zanimali. Ljuba se žurno probijao do onoga što ga je najviše kopkalo.

Ispustio je još jedan dim i ponovo pogledao platno na štafelaju u njegovoj dnevoj sobi.

Bogato ukrašen ram, mada veoma oštećen, okruživao je donekle neobičnu sliku. Teško i olujno nebo se nadvijalo nad mračnom stoletnom hrastovom šumom. Slika mu je izazivala teskobu i neku neodređenu jezu. Jasno je mogao da zamisli kako se gubi u toj šumi. A u njoj žive najstrašniji dečiji košmari. Iza najbližeg drveta stajao je muškarac srednjih godina. Iako mu je na licu bio izraz krajnjeg užasa, Ljubi je pažnju privukla njegova odeća. Nije bio siguran, ali činilo mu se da nije pripadala sredini 17 veka kada se misli da je slika nastala. Da ga je neko pitao pomislio bi da je u pitanju 19. vek.  Uprkos nelagodi koja mu se javljala pri svakom pogledu na sliku, zadivljeno je gledao još nekoliko minuta.

Potezi četkicom, boja, senka, ram sve je ukazivalo na odogovarajući vremenski period i na čuvenog italijanskog slikara, velikog Kingilinija, i na njegovu najčuveniju sliku Šuma, mada su je poznavaoci nazivali Ukleta šuma.

Tu je čak bio i Kingilinijev potpis, izuvijano K u elipsi.

Ne sme još uvek da se raduje, ali ako sve prođe kako treba, slika će se prodati za znatno više od 300 miliona dolara, za koliko je otišlo Gogenovo platno Nafea Faa Ipoipo. Pored bogatstva, Ljuba će postati jedan od najpoznatijih ljudi na svetu. Posle toga neće moći da obilazi podrume u potrazi za zakopanim blagom.

Sa zebnjom je i dalje posmatrao sliku, ne bi li našao još neke dokaze o autentičnosti. Bilo je jasno da će morati u inostranstvu da pronađe nekog od stručnjaka za taj period.  Mora biti veoma oprezan, jer nikako ne bi valjalo da vest prerano procuri u javnost. Uz mnoge druge neprijatnosti, to bi moglo biti i veoma opasno. Tamo gde je veliki novac u pitanju, glava se lako gubi.

Ljuba je odlučio da napravi što više fotografija i da odmah zatim zaključa sliku u tajni sef, za koji niko nije znao, jer ga je svojeručno ugradio.

Dok je lupom posmatrao sliku , primetio je da svako drvo ima na sebi ispisano slovo. Pažljivo ih je prepisao na list papira.

N E M A D C A B A S I A B C A R

Stari majstori su voleli da ostavljaju šifrovane poruke u svojim delima. Nisu smeli otvoreno da iskažu neki stav, koji se protivio učenju crkve.Zbog toga su u mnoga dela utkane tajne poruke. Savremenom čoveku one sada i nisu toliko bitne, osim kao ideja za neku knjigu ili film. Den Braun je milone zgrnuo na takvim zapletima.

Ljuba je lupkao je olovkom po ivici papira. Poruka je verovatno na latinskom, mada možda i na italijanskom. Onda mu je sinulo, za polaznu tačku će uzeti drvo iza kojeg se krije čovek. Sad je raspored bio donekle drugačiji.

A B C A R N E M A D C A B A S I

Ab carnem ad cabasi

Uzeo je sa police rečnik latinskog i ubrzo je imao prevod.  

Od mesa do platna

Šta to može da znači? Sigurno ima veze sa ezoterijom, alhemijom ili je jednostavno Kingilinijeva igra.

Gledao je u sliku i razmišljao o ovim rečima. Mrmljao je sebi u bradu Ab carnem ad cabasi.

Odjednom, učinilo mu se da se boje na slici rastapaju i da se figura iz drveća pomerila. Nalazim se u šumi, pomislio je Ljuba. Kako je to moguće?

 

***

 

Gradske novosti, 29.02.2016.

Nestao čuveni gradski antikvar Ljubomir Ljuba Bojarski.

Ritualno ubistvo?

Očevici su našim reporterima rekli da su videli čoveka, starinski odevenog, kako trči niz ulicu i viče Liberta(sloboda).

*strana 4

 
11 komentara

Objavljeno od strane na mart 3, 2016 in fantastika, Horor

 

Oznake: ,

Ogrlica

Ogrlica

 

Tijana je, uz mnogo saplitanja i padanja, trčala kroz gustu i mračnu šumu. Korenje kao da joj se namerno nameštalo pred noge. Kosa mokra od znoja ulepila joj se po licu. Zastala je da oslušne da li je i dalje prati. Da, eno ga, ne odustaje, udaljen je samo nekoliko metara. Ponovo je potrčala. Prekasno je primetila nisku granu koja ju je udarila po licu. Pala je na vlažno i gnjecavo lišće. Uspaničeno se okrenula i iza sebe videla senku koja se nadvijala nad njom. Prsti su grčevito uranjali u trulo lišće ne bi li se uhvatili za granu, kamen ili bilo šta što bi moglo poslužiti kao oružje. Osim crva, buba i gnjecavog lišča, nije bilo ničeg drugog. Senka se nadvila nad njom.

Ostala je bez daha kada ju je pritisnula njegova težina. Težak mošusni miris joj je ispunio nozdrve. Samo je ćutao, dahtao i udarao Tijanu po licu, grudima, stomaku. Cepao joj je odeću. Sklopio je ruke oko njenog vrata, pokidao ogrlicu sa priveskom princeze Aruene  i silovito prodro u nju. Bol je bio užasan.

Vrisnula je i otvorila oči u užasu. Zapanjeno je gledala oko sebe nekoliko sekundi, dok je polako shvatala da se nalazi u svom stančiću.

San, sve je bio samo san. Iako se razlikovao od onog što se stvarno dogodilo, bio je zaprepaščujuće životan.

Posle silovanja je bila dva meseca u komi. Evo i sada, sedamnaest meseci od najgoreg dana u njenom životu, osećala je zdravstvene tegobe.

Ludak koji ju je silovao, uhvaćen je brzom policijskom akcijom. Njegovi otisci na ogrlici su uz DNK bili glavni dokaz. Osuđen je petnaestogodišnju kaznu, malu ako se Tijana pita, ali maksimalnu ako se pita država. Pre nekih mesec dana, saznala je da su mu zatvorenici od prvog dana u zatvoru obezbedili poseban tretman i da je umro od povreda nanetim silovanjem.

Napokon malo kosmičke pravde, mrko se osmehnula. Ako postoji duša, nadala se da je njegova u najvećim dubinama pakla.

Opipala se po vratu, ali nije osetila ogrlicu pod prstima. Sigurno se otkačila dok je spavala. Pogledala je po krevetu,ispod jastuka, na podu, ali je nigde nije bilo.

Pogled joj je privukao zvuk iz drugog kraja sobe. U kolevci se meškoljio njen sin. Zdravstveno stanje joj je prva tri meseca od silovnja bilo kritično, pa lekari nisu mogli da izvrše abortus, a kasnije, Tijana im nije dozvolila. Bez obzira kako je začet, znala je da će tog mališana voleti više od svega.

Približila se kolevci i sa nežnošću gledala osmomesečnog sinčića kako spava.  Pogled joj se zaledio kada je pogledala u njegovu ručicu. Mala šaka je čvrsto stezala lančić sa priveskom vilenjačke princeze Aruene.

 

 Konkurs „Horor priča“ na Krstarici…

http://forum.krstarica.com/showthread.php/748820-Glasanje-na-temu-HOROR-PRI%C4%8CA

 

 
3 komentara

Objavljeno od strane na februar 22, 2016 in fantastika, Horor, san

 

Oznake: , , ,