RSS

Arhive kategorija: fantastika

Depresija

Depresija

Doktor Ušić je mirno sedeo u kožnoj fotelji. Osvrnuo se oko sebe i pogledao zidove obložene ružinim drvetom, na kojima su bile okačene slike doktora u društvu mnogih poznatih lica, kako iz zemlje, tako i iz inostranstva.

Zadovoljno se nasmešio. Mnogo truda i odricanja ga je stajalo da stigne tu gde je. Sad je, bez lažne skromnosti, mogao da kaže da je najbolji u branši. Najčešće nije zakazivao sesije nakon radnog vremena. Međutim, ovog puta je zaintrigiran, ipak pristao da zakeže sesiju u 21h. Čak je već uplaćena dvostruka nadoknada zbog večernjeg termina. Šta god drugi pričali, doktor Ušić, nije radio samo zbog novca. Uživao je u svom poslu i ako bi večernji razgovor prijao pacijentu, doktor Ušić će mu izaći u susret. Svaki interesantan slučaj, budio bi oduševljenje u njemu.
Tačno u 21h, neko je zakucao na vrata ordinacije. Sekretarica je najavila posetioca.

Ušao je visok i skladno građen muškarac, crnokos, sa gustim oblikovanim brkovima. Ali najupečatljivije na njemu su, zapravo, bile prodorne oči i lice, koji nisu odavali nikakvu emociju.

Doktoru Ušiću se učinio poznatim, verovatno je u pitanju, neka rijaliti, nazovi, zvezda. Srećom pa ne prati te budalštine.

„Dobro veče, izvinite ako sam vam poremetio večernje planove, ali jednostavno ne izlazim tokom dana. Hvala vam što ste me primili u ovo doba. Ja sam Petar Blagojević“, rekao je važno.

„Drago mi je, doktor Ušić. A gde bi ste i išli po ovim vrućinama, tek sada bude koliko-toliko prijatno. Činim sve što mogu da olakšam pacijentima, bar kad je u pitanju ovaj prvi korak. Mada, moram da budem iskren, nisam dugo zakazivao sesije u ovo vreme. Izvolite, lezite na kauč.“ Doktor Ušić je što se mnogih stvari tiče pripadao klasičnoj školi psihijatrije i voleo je da se drži tradicije.

„Kažite, da li mislite da imate neki problem, za koji vam treba stručna pomoć?“ Upitao je mirnim glasom.

„Oh, da, još kako. Vidite, moj problem je ishrana.“

„Je li? Onda bi najbolje bilo da posetiti nutricionistu. Mogu da vam preporučim nekoliko izvanrednih kolega.“

„Ne, ne, ne razumete. Hrana je ta koja kod mene izaziva depresiju.“

„To je baš neobično. Kako ste to zaključili?“

„Istraživao sam po internetu, imam sve simptome.“

Doktor Ušić je savršeno mirnog lica posmatrao osobu na kauču. U isto vreme, kroz glavu mu je tutnjao orkan. Evo ga, još jedan koji se leči na internetu, pa dolazi kod mene sa postavljenom dijagnozom. Ovaj će leteti iz ordinacije , čim mu istekne termin i više se neće vraćati. Ovakvima treba naplaćivati petostruku tarifu.

„Dobro, ali ipak interent nije baš najpouzdanije mesto za postavljanje bilo kakvih dijagnoza.“

„Znam, zato sam i došao kod vas. Kažu da ste najbolji u svom poslu.“

„Ne, nisam najbolji, samo se trudim da dam najbolje iz sebe, ne bih li pomogao svakome ko legne na kauč“, skromno je odvratio doktor Ušić. On je znao da trenutno u celom gradu, a verovatno i zemlji, nema boljeg pshijatra od njega, ali naravno, nije mogao baš sam sebe da hvali. Puštao je da to drugi rade.

„Dobro, možete li malo bliže da mi opišete vaš problem?“

„Vidite, ja sam vampir.“

O ne, još i to. Da li je moguće da imam i umišljenog vampira na kauču??? Obično klinci imaju ovakve fiksacije, zbog brojnih filmova, knjiga i serija u kojima se pojavljuju mladi, lepi,pametni, super kul vampiri. Stresao se od gađenja. I tako pravih slučajeva „vampirizma“, odnosno bolesti porfirije ima jedva nekoliko stotina na celom svetu. Šansa da je do mene došao jedan oboleli je ravna nuli.

„Hm, da. Interesanto. A od kada se osećate kao vampir?“ Upitao je doktor Ušić, bez trunke emocije, kao da je Petar izjavio da je lepo vreme.

„Od 1725., naravno. Dugo sam bio u zapećku, ali sam nedavno doživeo ribrending. Mnogo mi je pomogao Mile 40%. Ali, uprkos tome, depresija izazvana hranom me ne napušta.“ Tužno je odvratio vampir.

Doktor Ušić se sada setio o kome se radi. Da, ovaj čovek je senzacija, on je zapravo, prvi pravi vampir sa ovih prostora, kažu da će uskoro biti najbogatiiji čovek u Evropi. Ovo je šansa za neverovatan napredak psihijatrije i psiho-analize, ali i moje karijere. Biću prvi čovek, koji će ispitati dubine vampirske ličnosti. Već mogu da zamislim knjige, predavanja. Ko zna, možda stignem i do Nobela.

I dalje glumeći hladnokrvnost, iako je osećao da će eksplodirati od uzbuđenja, doktor Ušić je nastavio seansu.

„Sve je to veoma zanimljivo, kažite mi nešto bliže o tome.“

„Jasno vam je da je osnova moje ishrane krv?“

Doktor je samo mirno klimnuo glavom.

„Vidite, dok sam bio nepoznat i dok sam živeo u raznim šupama, podrumima, jazbinama, hranio sam se čime sam stigao. Najčešće sitnijim životinjama. Sa posebnim užitkom hvatao sam golubove, ne zato što su ukusni, već zato što ne mogu da ih smislim. I stalno sam bio depresivan, to sam zapravo shvatio tek pre 50ak godina. Ali mislio sam da je to zbog uslova života. Siromaštvo tako utiče na ljude, zar ne?“

„Da, može se reči da siromaštvo može bti jedan od činilaca koji podstiču depresiju. Ali sa druge strane, ni bogatstvo nije garancija sreće.“ Odvratio je doktor Ušić gledajući Petra kroz šake spojenih prstiju.

„Potpuno se slažem sa vama. Evo, čim sam zaradio prvi ozbiljniji novac, preselio sam se upredivnu kuću, promenio sam ishranu i opet ništa i dalje sam depresivan.“

„Zanimljivo“, odvratio je doktor hvatajući beleške. Mada je svaku sesiju snimao, od uzbuđenja je morao da uposli ruke, iako bi sada najradije zapalio lulu.

„Onda sam shvatio, hrana je ta koja me čini depresivnim. Zapravo, krv svih, koji žive na ovim prostorima, je sačinjena od same depresije, mržnje, beznađa….“

Tišina je potrajala nekoliko minuta, onda je vampir nastavio.

„Kada sam shvatio u čemu je problem, pokušao sam sa imućnijim građanima, zaposlenima na estradi, glumcima, piscima, umetnicima, ali jok, opet ista stvar. Oni se samo prave da su iznad ostalih, ali su duboko u sebi i dalje užasno depresivni, nekad čak i više od običnih ljudi. To se naravno odražava i na samu krv. Kad pijem krv ovdašnjih građana, imam osećaj sličan kao kod uživalaca marihuane, kad ih baci u loš trip.“

„Jeste li pokušali da uvezete hranu?“

„Jesam, ali iz nekog neobjašnjivog razloga, krv čim dođe do Balkana, poprimi taj depresivni buke. Neverovatno. Čujem se sa kolegama iz inostranstva. Oni tamo žive punim plućima, sve im je potaman. Dobro možda ne Skandinacima i oni su depresivci, ali svi ostali… Kažu, to je krv puna života, udara u glavu kao čekić.“

„Jasno mi je, baš nezgodan problem. A šta se događa kad otputujete u inostranstvo?“

„I to je problem. Ne mogu da putujem. Iz nekog razloga, ne mogu da pređem granicu. Da ne bi upadali jedni drugima na teritoriju, izgleda da smo mi vampiri genetski određeni da ne smemo da napuštamo svoju, kao ni da idemo na tuđu teritoriju.“

„Da li ste probali da uvedete neke suplemente u ishranu, vitamine, arome, tablete?“

„Kako da nisam. Šta sve nisam pokušao“, odgovorio je vampir na ivici plača. „Sve moguće vitamine, dodatke ishrani, začine za kuvanje, homeopatiju, vračare, hipnotizere, nutricioniste, lajf koučeve. Samo navedite, ja sam to već isprobao i ništa ne radi.“

„Hm, veoma zanimljivo, to sve još više komplikuje. Ali ne brinite, rešićemo već vaš problem.“

„Zašto ja, zašto baš ja sam morao da budem rođen ovde???“ Petru su krenule suze niz lice.

Doktro Ušić, uvek spreman na provalu suza, bez reči je pružio vampiru kutiju sa maramicama.

Biće ovde sesija onoliko, trebaće nam ko zna koliko godina da ga izvučem iz depresije, ako uopšte ikad i uspem. Možda da otkažem sve ostale pacijente? Ovo će biti moja zaostavština čovečanstvu. Nobelu, dolazim po tebe.

 

slika – geralt

 
33 komentara

Objavljeno od strane na avgust 4, 2017 in fantastika, Humor

 

Oznake: , , , , ,

Kazino

Kazino

Kazino je bio bučan, blještav, od poda do plafona ispunjen hromom, pozlatom, staklima, svetlima. Najpribližnije bi bilo reći da je bio oličenje kiča, što će reći, da je bio savršen.

Brojni stolovi bili su ispunjeni igračima, koji su se okušavali u mnogobrojnim igrama – pokeru, ajncu, bakari, tabliću, beli.

Iako se na prvi pogled činilo da su sva mesta ista, naravno da nije bilo tako. Postojala je jasna hijerarhija. Najbolji igrači su sedeli za centralnim stolovima. Od njih su se krugovi uspešnosti širili ka spoljnim stolovima, za kojima su sedli najslabiji igrači.

Kazinom su špartali brojni kibiceri, oni obično nisu uzimali učešće u igri, ali ih to nije sprečavalo da svojim komentarima pokušaju da utiču na druge igrače.
Naravno, najveća živost bila je za centralnim stolom, za kojim su sedela četiri igrača.

Ulozi su bili visoki, ali oni su nehajno bacali žetone na sto, gubili ih i dobijali. Svaki igrač u kazinu nadao se da će jednom zaigrati za centralnim stolom. Na njihovu žalost, u dogledno vreme se to neće desiti. Jednostavno, ekipa za tim stolom bila je najbolja.

„Hajde, već jednom, Budo, šta si se toliko zamislio.“

„Eh, Jahva, lako je tebi da se igraš, kada imaš toliko žetona. Tebi i Alahu dobro ide u poslednje vreme, pa zato olako bacate žetone.“

„Nešto ne promećujem da i vama dvojici loše ide, za osobe koje su protiv sticanja materijalnih bogatstava, nakupili ste popriličan broj žetona.“ Odvratio je Jahva uz smeh.

Buda se smeškao i zamišljeno gladio ćelu.

Četvrti igrač, dubokim glasom obratio se visokoj konobarici.

„Venero, šta ti ovo znači, samo jedno piće za mene? Donesi mi četiri vina. Četiri, ne jedno, vidiš da imam četiri lica.“

„Naravno, Bramo, ako mene pitaš, bolje bi bilo da staviš kesu na glavu da ih sakriješ od pogleda drugih ljudi..“

Ostala trojica su se grohtom nasmejala.

„Hahahah, vatrene su ove Grkinje, mada sam ja više za Sloveneke. Lado, dušo, donesi mi molim te, piće za sve. Nama vino, Brami četiri, Alahu kabezu. Čujem da je tvom Perunu krenulo u poslednje vreme?“

„Da, nedavno je prešao u višu ligu, možda jednog dana zaigra i za ovim stolom.“ Odvratila je i prišla Jahveu. „Ako mi još jednom kažeš „dušo“, dobićeš mišomor u piće i kiselinu u oči.“

„Šta kažeš, opasne su Grkinje? Koliko vidim ni sa Slovenkama nema igranja.“ Kroz smeh je dobacio Alah.

„Ma pusti, žene su svugde iste.“

„Kako ti je sin? Radi li nešto?“ Upitao je Brama Jahvea, dok je dodavao žetone na gomilu.

„Teraj ga u božju mater. Ima zlatan zanat, znate koliko danas traže dobrog stolara? Ali, ne, gospodinu je to ispod časti, hoće da se bavi filozofijom, džigericu mi je pojeo.“ Uzdahnuo je i dodao još žetona na gomilu. Ostala trojica su saosećajno klimnula glavom.

„Nego, ima li možda neke promene na tabeli, da nam se neko nije slučajno približio?“ Tobož slučajno je odvratio Jahve. Svi su instinktivno spustili poglede ka malim ekranima, koji su se nalazili na stolu ispred svakog igrača. Prva četiri mesta izgledala su ovako:

Jahve – 2 milijarde
Alah – 1,2 milijardi
Brama – 828 miliona
Buda – 367 miliona

Ostali igrači su bili na manje-više istim pozicijama kao i dan ranije. Prva četvorka je i dalje bila sigurna.

„Prikleti srećković.“ Promrmljao je Buda.

Jahve se zadovoljno smeškao i izvukao dugačku cigaretu iz tunike, ponudio je i ostale saigrače, odbili su svi osim Alaha.

„Hajde de, nemojte to baš tako lično da shvatate, ipak se ovde samo igramo. Danas sam ja bolji, sutra ti. Idemo, ljudi, mnogo pričate. Ima da vas oljuštim kao repu ovaj krug.“ Odvratio je Jahve ispuštajući kolutove dima.

„Pazi da ti se ne istupi sečivo.“ Mirno je rekao Buda.

„Dakle, koliko je početni ulog u ovoj partiji?“ Upitao je Brama, gledajući sva tri sugirača u isto vreme.

„Šta znam, hajde da krenemo sa 250 000 duša.“ Odgovorio je Alah i uzeo špil u ruke.

slika quinonesnaomy

 
18 komentara

Objavljeno od strane na jul 2, 2017 in fantastika, Humor, Religija

 

Oznake: , , , , , , , , , ,

Utešna kazna

Utešna kazna

„Ovim je potvrđena odluka Visokog sudskog veća. Odmah pristupite izvršenju kazne.“

Udarac drvenog čekića o podlogu na stolu, odjeknuo je ogromnom prostorijom. Naravno, sudije u ljudskom obliku su zamenjene još pre skoro pola veka kompjuterima. Zvuk čekića je tu samo zbog tradicije. U isto vreme, prilepljeni uz svoje ekrane, brojni posmatrači su glasno uzdahnuli. Izricanje najteže kazne nije često, i uvek izaziva ogromnu pažnju. Naravno, zbog težine samog zločina, svi su očekivali da će i kazna biti primerena, ali najteža…

U sub-eta prostoru su odmah nastavljene rasprave o slučaju i kazni.

„Da li društvo u kome nema ratova već sto godina ima pravo da izriče ovakvu kaznu?“, pitali su se neki.

„Da, ali mi smo sada humano društvo, nekada bi ga obesili ili stavili na električnu stolicu ili na neki još gori način oduzeli život. Utešno je što se mi sada na odnosimo prema ljudskom životu na ovaj način.“, odgovarali bi drugi.

„Da li je stvarno ovakva kazna humanija?“, pitali bi se treći.

„Sigruno je pravednija.“, odgovarali bi četvrti. „Dok su ljudi bili sudije, presude su često bile nepravedne. Sada kada imamo KSS (kompjuterski sudski sistem), svaki prekršitelj zakona dobije jasno određenu i pravednu kaznu i na nju niko ne može uticati, ni novcem ni vezama, ni bilo kako drugačije. “

I tako, u nedogled. Svako je imao svoje mišljenje i iznosio ga je u beskrajni sub-eta prostor.

Za to vreme, osuđenik nije bio svestan brujanja sub-eta prostora, mučile su ga vlastite muke. Nadao se da će se možda provući sa blažom kaznom. Opet, bio je svestan, da je njegov zločin u današnjem društvu, jednostavno neoprostiv. Dvojica čuvara su ga bez reči pratili dugačkim belim hodnikom. Ni oni sami nisu znali kako da se ponašaju, pa su hodali suviše kruto, sve vreme nespretno držeći u rukama elektro-palice. Nije ni čudo, pošto je njihova dužnost uglavnom protoklarna i ovo je prvi zatvorenik kojeg su sprovodili u poslednje dve godine. Sitan krimainal još uvek nije potpuno iskorenjen, ali počinioci tih dela su procesuirani pred malim većem. Kada su stigli do kraja blještavo belog hodnika, vrata su klizula u stranu. Sva trojica su ćutke ušla u prostoriju ispunjenu brojnim monitorima.

Iz zvučnika se čuo bestelesni sintetizovani glas, za koga su čuvarima rekli da predstavlja glas glumca, koji je bio popularan u vreme njihovih prabaka – Morgana Frimena.

„Sudsko veće KSS donelo je odluku o vašoj kazni u skladu sa zločinom koji ste počinili. Izvršenju kazne će se pristupiti odmah. Molim vas uđite u prostoriju, koja se nalazi ispred vas.“

Ušli su u prostoriju veličine dvadesetak kvadrata, okupanu blještavom svetlošću, prekrivenu brojnim monitorima. Na sredini prostorije nalazila se metalna stolica i stočić na kome je bila uredno složena odeća.

„Molim vas, presvucite se.“

Poslušno je učinio šta mu je rečeno. Garderoba je bila iz ranije epohe. Izbledele pantalone – Levvic; ispucala obuća – Nikei; karirana košulja. Čini mu se da je čuo da su postojali brendovi pod nekim sličnim imenom, ali ko bi sada bio siguran.

Čim se osuđenik presvukao, glas je nastavio.

„Vašu staru garderobu predajte jednom čuvaru, a zatim sednite na stolicu.“

Osuđenik je poslušno učinio kako mu je rečeno. Jedan od stražara mu je kaiševima uvezao ruke za stolicu. Nakon toga stražari su napustili prostoriju i dalje sve posmatrali preko providnih panela.

„Osuđeni ste zbog povrede 36. člana Krivičnog Zemaljskog Zakonika. Kazna za ovo delo je progonstvo, bez prava na žalbu i pomilovanje.“

Osuđenik je ćutao, čvrsto stisnuvši vilicu.

„Bićete prognani u tadašnju Srbiju u godinu 1992. Sad ću vam učitati u mozak srpski jezik, sa blagim bosanskim akcentom, zajedno sa vašom biografijom, bićete otpušteni mašinski radnik, podstanar, bez stalnog radnog odnosa, razveden, bez dece.“

„Ali to je bila, ako se dobro sećam, jedina evropska zemlja tog perioda, uništena sankcijama, nemaštinom, ratovima, kriminalom. I danas je simbol beznađa.“, prvi put je sa dozom očaja progovorio osuđenik.

„Ne zaboravite nesposobne političare, nepotizam, svakodnevnu borbu za preživljavanje, korupciju, podelu na manjinu bogatih i ogromnu većinu siromašnih.“

„Ne vidim gde je humanost u toj kazni? Bolje da mi date injekciju kao nekada.“

„To bi možda bilo humanije, ali ne i pravednije. Ljudi su shvatili da nisu u stanju da donose pravedne presude, zato je stvoren KSS, koji savršeno precizno odmeri svaki zločin i na osnovu svih podataka odredi kaznu. Ali imaćete i zrno utehe.“

„Nije valjda?“, gorko je primetio osuđenik.

„Da, imaćete nadu, da će sve krenuti na bolje 1996/97, 2000., zatim 2017, za dalje vam neću govoriti…“

„Misliš da je to pravedno? Da li moj zločin stvarno povlači toliku nehumanost? Jednog dana će ljudi, ponovo…“

„Žao mi je što se tako osećate. Izvršenje kazne je neodložno i počinje – sada.“

Prostoriju je ispunio bljesak i sledećeg trenutka, stolica je bila prazna.

„Eto, i ovo je odrađeno, mada se pitam da li je ispravno?“, pitao se jedan od stražara.

„Nije ni moglo biti drugačije, znaš i sam šta je želeo da uradi. Da virusima obori ceo KSS! Vratio bi nas bar sto godina unazad. Da li želiš da ljudi ponovo odlučuju o sudbini drugih ljudi?“

 

slika – JamesDeMers

 

 

 
15 komentara

Objavljeno od strane na april 5, 2017 in fantastika, Humor

 

Oznake: , ,

Senka

Senka

Sumiko se mukom probijala kroz mračnu i vlažnu šumu, uprkos brojnim ogrebotinama koje je imala po licu, rukama i nogama. Bodljikavo žbunje se kačilo za njen najbolji i jedini kimono. Nije se obazirala na priče starijih, da nikada ne ulazi u taj deo šume, ako ne želi da je odnese senka. Istrajno je išla sve dalje i dalje, verujući da će ono što to traži biti u najtamnijim dubinama šume, negde na severu. Negde pred ponoć, izbila je na proplanak oivičen gustim drvećem. Iscrpljena, izranjavana, samo se srušila nemajući snage da napravi ni jedan korak.

Nakon nekog vremena ustala je uznemireno gledajući oko sebe. Činilo joj se da je neko posmatra, ali koliko god se osvrtala nije mogla nikoga da primeti.

Pogled joj privuklo komešanje mraka sa njene leve strane. Senka ispod drveća se zgusnula i uobličila u figuru, koja je klizila ka Sumiko.

Moć koja je izbijala iz kostimirane prilike Sumiko je podsećala na pritajenog tigra, spremnog da rastrgne sve oko sebe.

Zadržala je dah dok se senka približavala. Spustila je pogled.

„Molim te, pomozi mi. Ljudi poreznika Hagivare Gonširua su ubili i bacili tela mojih roditelja na ulicu zbog duga od činije pirinča. Ne dozovoljavaju mi da ih pristojno sahranim, već leže na zemlji da ih jedu psi.“, glasan jecaj je prekinuo njene reči.

Tamna prilika je bez reči stala nasuprot Suimiko.

„Krici mojih predaka vape za osvetom, a ja sam suviše slaba da im omogućim miran počinak. Želim da gledam kako umiru. Nemam čime da ti platim, osim ovim.“

Razvezala je kimono i pustila ga da padne na vlažnu travu. Mesečina je obasjavala njeno mlado telo naježeno od hladnoće. Osećala je prodoran pogled na sebi i odvažno podigla glavu. Senci su oči bile sakrivene pod crnom maskom, ali Sumiko ih je osećala na sebi kao užarno ugljevlje.

„Sutra“, čuo se šapat i već sledećeg trenutka senka je nestala.

Kada se sutradan pred sumrak Sumiko vratila u selo, gorela je od uzbuđenja. Seljani bi je samo okrznuli pogledaim punim tuge i saosećanja i nastavili da se bave svojim poslovima, znajući da je bolje ako se prave da ništa ne vide.

Rasterala je pse koji su kidali ostatke tela njenih roditelja.

Na nesreću primetili su je plaćenici Hagivare Gonširua. Uz grube povike i udarce, uhvatili su je za kosu, odvukli sa ulice i ubacili u obližnju kuću.

„Evo nam gejše, možemo da se zabavimo malo sa njom. A ako budemo dobre volje, možda joj i dozvolimo da se priključi roditeljima.“

Hagivara Gonširu je sa trojicom svojih ljudi sedeo za čabudai stolom. Sumiko je primetila da se na jednom tatamiju gde su posečeni njeni roditelji i dalje vide krvave mrlje. Lice joj je odražavalo mir, ali je iznutra ključala od besa i nemoći.

Do kasno u noć je bila prinuđena da služi mrske neprijatelje, trpeći njihove nasrtljive ruke, smrdljiv dah i pogane jezike.

„Sad je pravo vreme za još malo zabave.“, rekao je Hagivara, teturavo ustajući sa zabuton jastuka, dok su su mu oči pohotno gledale Sumiko.

Iznenada se začuše krici iz spoljnog dela kuće. Hagivarini ljudi su iako pijani u trenutku dohvatili svoje mačeve. Vrata je obavio gust dim iz koga je iskoračila senka. Sva četvorica su zapanjeno gledala u lelujavu priliku.

Dva zvižduka su zaparala vazduh.

Istog trenutka dvojica Hagivarinih ljudi su pali na tatami obliveni krvlju. Svakome je iz glave virila šestokraka metalna zvezda.

Senka se pokrenula i brzinom skoro neuhvatljivom ljudskom oku došla do sredine sobe. Jedan zamah od poda ka gore dai katane bio je dovoljan da raspoluti telo preostalog Hagivarinog čuvara, koji nije stigao čak ni da podigne mač. Krv je prsnula po šoji papirantim zidovima, stvarajući neobičnu sliku.

Senka je polako prilazila Hagivari.

Ovaj se kao crv uvijao po tatamiju.

„Molim te, poštedi mi život, mogu da ti dam novac, žene, šta god poželiš.“

Mač je zapevao svoju pesmu i Hagivarina glava se zakotrljala po tatamiju. Zaustavila se ispred Sumiko. Pogledala je u utvorene oči sa hladnim osmehom na uglu usana. Podigla je glavu sa koje je još uvek kapal krv, stavila je na kamidana oltar smešten na zapadnom zidu i zapalila štapiće.

„Ovaj dar će smiriti vapaje mojih predaka.“

Okrenula se ka senci koja je mirno posmatrala Sumiko, nakon što je obrisala mač o Hagivarin kimono.

„Spremna sam.“

Od tada je Sumiko nestala iz sveta i sećanja živih ljudi. Pričali su u narednim godinama da se šumama Seifi Utaki kreću dve senke, koje donose smrt i pravdu, onima koji imaju hrabrosti da ih potraže.

*****************************

slika MusicLoverMiko

 
15 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 10, 2016 in fantastika, Ljubav, Ozbiljne priče

 

Oznake: , ,

Rat

Rat

 

Novine, televizija, internet su neprestano govorili o tome kako smo na korak od rata.

Ma, važi, pomislio sam, ko bi bio lud da ponovo pušta pse rata na slobodu.

Ne opterećujući se bespotrebnim brigama, otišao sam do grada sa društvom na piće.

U nekoliko navrata smo čuli potmulu grmaljvinu. Nebo je bilo vedro, bez oblačka, sigurno neće pasti kiša.

Iznenada su telefoni poludeli.

Svi portali su prenosili sumanute vesti. Navodno je započeo sukob vojske i nepoznatih paravojnih jedinica na samom obodu grada.

Budalaština, pa da se tako nešto dešava, mi bi već znali.

Začula se buka vozila, i na trg na kome smo sedeli izašli su tenkovi.

Okružili su nas vojnici, besnih očiju i nepoznatih oznaka.

Uperili su puške pravo u nas. Niko se nije usudio da progovori.

„Mi smo vojska tradicionalnih vrednosti, srušili smo izdajničku vladu. Svi muškarci, stariji od šesnaest godina su mobilisani.“

Slušali smo ih u čudu. Kakvi izdajnici, kakva vojska tradicionalnih vrednosti, koja mobilizacija?

Nismo stigli ni da se opasuljimo, kada je na trg došao i vojni kamion prekriven ciradom.

„Pomozite im oko istovara“, naredio je jedan od vojnika.

Prišli smo kamionu.

Neko je podigao ciradu.

Nozdrve nam je ispunio oštar miris krvi.

Uši su nam zazvonile od jauka i jecaja koji su dopirali iz kamiona.

Gledao sam i gledao i opet nisam mogao da poverujem svojim očima.

Kamion je bio prepun tela. Slomljenih, krvavih, unakaženih, spaljenih. Ranjenici.

Obavijao ih je miris smrti.

Naredili su nam da ih sve istovarimo da bi mogli da dovezu druge.

Pružio sam ruke ka jednom ranjeniku.

Oči su mu bili ispunjene beskrajnom patnjom.

Pogledi su nam se sreli i osetio sam toliko snažno probadanje da sam se trgnuo.

Pogledao sam oko sebe i shvatio da se nalazim u krevetu.

San. Sve je bio samo prokleti san.

Ustao sam tiho i polako da ne probudim suprugu.

Posmatrao sam nekoliko trenutaka kako mirno spava.

Zatim sam otišao u dečiju sobu i gledao sina , kako spava u klasičnoj pozi srećne bebe, na leđima i raširenih ruku…

Zatim sam otišao u kuhinju, stavio vodu za zeleni čaj tiho uključio omiljenu radio stanicu.

Vetrovi rata ponovo duvaju preko svih meridijana. Nadam se, mada se plašim da je to uzaludno, da čovečanstvo neće treći put pokrenuti razoran sukob.

Uzdam se u ljudsku mudrost, a svaki dan se suočavam sa činjenicom, da ljudska mudrost i nije nešto na šta treba računati.

 
8 komentara

Objavljeno od strane na avgust 15, 2016 in fantastika, Ozbiljne priče, san

 

Oznake: , , , , , , , ,

Kula od peska

Kula od peska

 

Igra slučaja je želela da se zaglavi ovde. Auto mu se pokvario u pustom selu na obali mora. Kada je izašao iz automobila, Marko jednostavno nije uvideo razlog da nastavi put ka mestu, koje je ranije nazivao kućom. Tamo nije bilo nikog ko bi ga čekao ili mu se obradovao.

Nije bio siguran zašto je izabrao baš tu plažu. Možda zbog sitnog peska kojim je bila pokrivena. Možda zbog nepristupačnosti, pa ni lokalci nisu često dolazili. Jednostavno se činilo da je to pravo mesto za biti.

Sedeo je na plaži, gledao ka pučini, jeo na plaži, spavao na plaži, odlazio bi samo do prodavnice sa vremena na vreme da kupi najosnovnije i bez zadržavanja se vraćao na svoje mesto na plaži. Povremeno bi razmenio reč, dve sa slučajnim prolaznicima, ali i to samo ako bi se ovi njemu obratili.

Jednog dana, Marka je pokrenuo nepoznat nagon. Ceo dan je proveo u pravljenju peščanog zamka. Nije bilo lako, zidovi su se se često urušavali, kule su padale. Ipak je prošlo više od četvrt veka kako se poslednji put igrao u pesku. Kada je pala noć, gledao je u svojih ruku delo. Zamak i nije preterano uspeo, zidovi su bili različitih debljina, kule krive, jedino je bio veoma ponosan na izgled centralne kule. Kako god bilo, bolje nije znao. Iscrpljen, zaspao je u samoj blizini zamka.

Te noći, probudio ga je neobičan zvuk. Nalik hučanju talasa, samo mnogo jači. Osvrnuo se oko sebe, okruženje mu se činilo poznatim, ali opet, nije bio sasvim siguran. More se činilo većim i moćnijim.

Pogled mu je privukao masivan zid. Iznenadio se kad je shvatio da je napravljen od peska.

Talasi su bili ogromni, skoro dvostruko viši od čoveka. Uz snažan huk prelivali su se preko zida i u svakom povlačenju ga okrnjivali.

Nije mu bilo jasno kako je moguće da postoji peščani zamak ove veličine. Najviše ga je brinulo kako je on dospeo ovde i gde je to ovde.

Iz misli su ga prenuli uzbuđeni glasovi.

„Moramo brzo na južni zid, voda prodire.“

Naišla je šestorica mladića obučenih u lagane tunike boje vlažnog peska. Svi su bili plavokosi, vitkih tela i čvrstih mišića. Prišli su zidu i golim rukama nabacivali pesak na pukotine. Ma koliko da su se mladići trudili da obnove zid, posao im je bio uzaludan. Nakon svakog udara talas, osuo bi se još malo. Međutim, to je bilo opasnije nego što se činilo u početku. Iznenadni talas ih je poklopio i uz deo zida odvukao u more i jednog od mladića. Ono što je Marka najviše zapanjilo, je nedostatak bilo kakve reakcije ostalih. Niko nije ni trepnuo, samo su dalje nastavili sa svojim poslom, dok su im se mokra tela presijavala na mesečini. Marko se trudio da zapazi potopljenog mladića, nigde ga nije bilo. Dok je razmišljao da li da se baci u podivljalo more, talas je odvukao još jednog. Uzaludni posao je nastavljen i dalje, bez prekidanja.

Marko je zakoračio u vodu, ali ga je jedan od preostalih mladića povukao za ruku. Marku se činilo kao da mu je šmirgla prešla preko ruke.

„Nema svrhe. Oni su već ispunili svoju sudbinu. Kraljica je naredila da te dovedemo do nje. Pođimo.“

Uz oklevanje, Marko je krenuo za mladićem. Iako su hodali po vlažnom pesku, mladić nije ostavljao tragove. Nisu odmakli ni nekoliko metara, kada je talas odvukao dvojicu branitelja zida. Preostali mladić je nastavio svoj posao, kao da je sve normalno.

U kakav sam ovo košmar upao?, pitao se Marko dok je sa svojim pratiocem ulazio u zamak.
Jasno je bilo da je građevina napravljena nevešto, zidovi su bili različitih debljina, kule krive, jedino je centralna kula urađena sa nešto više veštine. Da nije znao bolje, Marko bi pomislio da ga je napravilo neko divovsko dete.

Zamak je bio ispunjen užurbanom vrevom njegovih stanovnika. Svi su bili slični izgledom, a povrh svega, svi su bili veoma mladi.

Napokon su stigli do centralne kule. Popeli su se do vrha i ušli u prostranu prostoriju, spartanski opremljenu. Stočić, krevet, nekoliko stolica. Tek kada je ušao u sobu, Marko je shvatio da je i sav nameštaj napravljen od peska.

„Doveo sam ga, kraljice“, progovorio je Markov pratilac.

„Koliko još imamo?“, baršunsti ženski glas je upitao.

Marko je tek tada primetio devojku koja je stajala uz prozor i gledala ka nemirnom moru.

„Ne više od nekoliko minuta.“

„Biće dovoljno. Hvala ti, idi da ispuniš svoju sudbinu.“, odvratila je uz blag osmeh i okrenula se ka njima.

Marko je opčinjen posmatrao kraljicu peščanog zamka. Mlada, lepa, dugačke kose koja je okvirivala zanosno telo. Ali ono što je Marka najviše privuklo, bile su njene oči. Tamne kao dubine okeana, oči koje su videle i znaju mnogo.

Prišla je Marku, uhvatila ga za ruku i posela  na jednu od stolica.

„Znam da imaš mnoga pitanja, ali sada ćuti i slušaj, jer nemam mnogo vremena.“

Uspeo je samo da ćutke klimne glavom.

„Mi živimo na granici između ovog i drugih svetova. Kažnjeni smo jer smo se života odrekli bez borbe. Zato imamo kaznu ili zadatak, da branimo naše kule od peska do poslednjeg trenutka. To se ponavlja sve dok naš greh ne bude dovoljno ispran. Zahvaljujući tebi, mnogi od mog naroda će nastaviti svoj put. Ja, kao kraljica, imam veći dug, ali znam da ću jednom preći na drugu stranu. Samo kada ima dovoljno kula. Ovo je pusto mesto i samim tim tvoja pomoć, iako nesvesna, je veća. Hvala ti na tome, možda ćemo se opet sresti, ali za sada je kraj.“

Približila se Marku i nežno ga poljubila, osetio je žmarce koji su mu protresli telo. Usne su joj bili kao najfinija šmirgla, ali to je samo pojačalo doživljaj. Nikad do sada nije osetio poljubac nalik ovom.

Marko je otvorio usta da nešto kaže, ali stravično hučanje,a zatim i ogroman talas su prekinuli sve.

Probudio se usta punih peska i sa jakim sećanjem na najčulniji poljubac koji je iskusio.

Od tada, svakog dana je pravio novi zamak u pesku. Meseci i godine su prolazile, a on je dan za danom, pravio novi zamak, na obazirući se na podrugljive kometare meštana.

Sve dok na plaži nije osvanuo najlepši zamak koji su meštani ikada viđen. Neki su tvrdili da su videli Marka kako u sred noći ulazi u more.

Nikad nije izašao.

Deca su govorila da sa predivnom devojkom sedi u zamku, ali su se odrasli samo nasmejali na to i odmahnuli glavom.

 
13 komentara

Objavljeno od strane na jun 7, 2016 in fantastika, Ljubav, Uncategorized

 

Oznake: , ,

Trgovac

Trgovac

 

Baka Jelica se iznenadila kad je začula kucanje. Dugo je već prošlo kako je imala poslednjeg posetioca. Malo zbog toga što se njena koliba nalazila duboko u šumi, a verovatno najvećim delom zato što je polako padala u zaborav i što ljudi manje veruju u nevidljive sile. A povrh svega, padao je sumrak, malo ko se usuđivao da dođe u vreme predvečerja, obično bi svi dolazili za videla. Očekivala je da će ispred vrata videti devojku koja traži ljubavni napitak ili babu koja želi da veže nevernog zeta. Udahnula je vazduh da se nezvanu posetiteljku dočeka sa ozbiljnošću koja joj dolikuje, ali ju je prizor pred vratima ostavio potpuno zbunjenom. Ispred kolibe je između dve visoke kutije sa natpisom Čistko, stajao mladić obučen u jeftino sintetičko odelo. Lice dvadesetogodišnjaka je, pored retke bradice, krasio široki osmeh.

Najneobičnije od svega je to što se činilo da se oseća potpuno prirodno u sred guste, mračne i slobodno možemo reći, sablasne šume. Kao da stoji ispred ulaza u stan u soliteru u bloku 62. Čini se da nije ni primećivao da se nalazi ispred oronule kolibe, koja bi pre pristajala setu horor filma. Istini za volju nije više bila ukrašena kostima, pošto je baka Jelica mislila da je to malo demode, ali sve to nije umanjivalo ukleti izgled kolibe. Takođe, ni trepnuo nije kada mu je vrata otvorila pogrbljena, krezuba, starica, iskrzanih, prljavih noktiju, obučena u dronjke, koi su se samo uz napor volje mogli nazvati odećom.

„Dobar dan, gospođo, izvinite što vas uznemiravam, ali treba mi samo minut vašeg vremena.“

„Dečko, ja nemam minut vremena, pa bi ti bilo bolje da se vratiš tamo odakle si došao.“, odvratila je baka Jelica, mršteći se.

„Vi ste dobili potpuno besplatno čišćenje jednog komada nameštaja, a u isto vreme meni pomažete, jer svaka prezentacija mi donosi određen i broj poena.“, nastavio je smireno, ne obraćajući pažnju na grub doček.

„Sine, slabo ti ja marim za te novotarije, meni je dovoljna metla i vedro vode. Žao mi je što ne mogu da ti pomognem,osim ako imaš neki drugi problem, zdravstveni, emotivni ili tome slično.“

„Ma, vi ste meni već pomogli samim razgovorom. Odmah sam znao da ste vi jedna intelignetna žena i da ne kupujete bespotrebne stvari. Ali ja i ne želim da vam prodam Čistka, već samo da ga pokažem i da vam očistim neki komad nameštaja u zamenu za vašu dobrotu.“

Jasno je baki Jelici da je klinac hvata na emocije, ali odlučila je da ga ipak pusti. Retki su trgovački putnici, koji su pokušavali i uspeli da joj bilo šta prodaju, ovo bi moglo biti i zabavno.

Momak je uz široki osmeh uneo svoje kutije i krenuo ležerno da se raspakuje. Nije ni pet para davao na neobično uređenje kolibe. Paučina na sve strane, kazan iz kog izlaze otrovna isparenja, prašnjave teglice u kojima su krila slepih miševa, oči daždevnjaka i slični neobični sastojci, sušno bilje visi sa krovnih greda. Sve to na ovog mladića nije ostavilo neki utisak.

Počeo je da vadi niklovanu skalameriju, koju je baka Jelica prepoznala kao neku vrstu futurističkog usisivača. Crni mačak koji je ležao pored vatre, sve je pratio krajnje nazaintersovano.

„Draga bako Jelice, sada ću vam predstaviti poslednje čudo tehnike.“

„To ti mene ništa ne zanima, imam svoju staru metlu i vrlo sam zadovoljna kako me služi. A nemam ti ja ovde ni struju za ta sokoćala. Da ja tebi lepo spremim jedan planinski čaj za čišćenje organizma?“

„Čaj može, ali da ne kažete mom šefu, ako slučajno pozove ili naiđe. Znate, ne bih smeo na radnom mestu ništa da pijem. A za struju ne brinite, kažem da je ovo poslednja reč tehnike. Pokreće ga akumulator, a isto tako radi na benzin, špiritus, rakiju.“

„Mislim da bih radije tu rakiju upotrebila u bolje svrhe.“

„Potpuno vas razumem“, odvratio je mladić uz neodoljiv osmeh. „Ali ovaj uređaj će vam uštedeti, vreme i novac, a koliko će vam tek olakšati čišćenje vaše, hm, kolibe. Za životinjske dlake je savršen.“

„Dete, čišćenje i nije baš ono što mene zanima, što možeš i sam da shvatiš kada pogledaš oko sebe. A kao što sam već rekla, metla mi odlično služi.Vremena imam više nego što mi treba, a novac mi i tako nije suviše bitan. A i za dlake, što moje, što tuđe, baš me briga.“, odvratila je dok prilazila vatri ispod kazana. Koliko joj je prišla vatra se jače rasplamsala.

„Ovaj uređaj može, da vam posluži i na druge načine sem za čišćenje kuće, pogotovo ako uzmemo u obzir vaš posao. A i metle su tako zastarele, Čistko je, na primer, mnogo udobniji kada se sedne na njega, a ima i praktično svetlo na prednjem delu. Sa njim bi metla ostala u nekom zapećku i služila samo za metenje. A kako ovaj naš uređaj ima poseban pogon, može da se koristi i za, recimo, letenje. Ipak ne treba ostati u srednjem veku, kada je budućnost već stigla.“, značajno je namignuo mladić.

Lice joj se ukočilo. Očiju skupljnih u tanke proreze, baka Jelica ga je pažljivo pogledala. Zaklonila je telom šolju i ubacila prašak u čaj namenjen mladiću, neće biti prvi koji je izašao iz kolibe bez sećanja.

„Nisam baš sigurna da mi se sviđa kuda ide ovaj razgovor. Bolje bi ti bilo da popiješ čaj, a da se lepo rastajemo.“

Momak se nasmejao.

„Znao sam da ćete ovako reagovati. Lepo su mi rekle da kod vas nema okolišanja.„Ko ti je i šta rekao?“

„Vaše prijateljice, dve divne žene, Stana i Zorka. Shvatio sam da ste veoma bliske.“
Na pomen poznatih imena, baka Jelica se malo opustila. Mada je i dalje bila na oprezu.

„Rekle su da se držite proverenih sredstava i da nikad nećete dati novac za ovaj uređaj.“

„Hoćeš da kažeš usisivač? I da potpuno su u pravu.“, odvratila je starica zadovoljno čisteći zub noktom sa malog prsta.

„Dobro, usisivač, mada mi više volimo da ga zovemo uređaj ili aparat. No, vaše prijateljice su rekle da ga nećete kupiti, čak i kada vam kažem da su one kupile po jedan.“

„Svašta, blesave žene. A koliko su para bacile na to čudo?“, prezrivo je upitala.

„Ne mogu da vam kažem, ipak je u pitanju privatna stvar. A na kraju krajeva, nije ni bitno, jer vidim da ovaj uređaj nije za vas.“

„To što mi ne treba, ne znači da nije za mene. A odakle ti ideja da nije za mene?“

„Vidim da ste kolibu uredili na, hm, neobičan način. Jasno je da sam pogrešio što sam došao da vas uznemiravam, izvinite mi na tome.“

„Nema veze, prija mi da povremeno popričam sa nekim, a uređenje moje kolibe je moja lična stvar. Nego čisto onako, koliko košta to čudo?“, upitala je baka Jelica tobože nezainteresovano.

Mladić joj je napisao cifru na papiru i pružio ruku da uzme čaj.

„Nemoj da piješ taj čaj, već se ohladio, skuvaću ti drugi. Uh, mnogo je ovo, sine, para. Nemam ja toliko. Kao travarka, primam poljoprivrednu penziju i po malo što dobijem od naroda za neki lek, čaj, amajliju i slično, ako me razumeš. A i kako bih ja sa ovom skalamerijom?“, odvratila je dok je praznila šolju i sipala novi čaj, ovog puta bez praška.

„Dobijate detaljno uputstvo za korišćenje, a tu sam i ja da vam otklonim sve nedoumice. Možete da me kontaktirate u bilo koje doba dana ili noći, što je izglednije, ako uzmemo u obzir kada ste najaktivniji. A što se tiče cene, to je tako kako je. Ali kada pomislite da je ovo stvar koja se kupuje za večnost i da će nadživeti desetine metli, onda i nije tako skupo. I vaše prijateljice su isto govorile u početku, pa eto.“

„Ih sine, za te novce, mogu da sredim celu ovu kolibu. Da je nešto niža cena, možda bih i razmislila, mada opet ne znam za koji će mi andrak.“, progunđala je baka Jelica, pogledajući Čistka, koji je stajao u uglu i prosto mamio pogled svojim sjajom presijavajući se.

„Možete vi za vaš novac i da kupite vagon toalet papira, to je vaša stvar. Znam da je situacija teška, ali možda bih mogao da vam učinim. Obično prodajemo Čistka za keš, ali sa vremena na vreme, imam pravo da vam ponudim da ga dobijete na rate.“, rekao je mladić, pa preko stola gurnuo papir sa novom ponudom.

„Ajme, ma to je i dalje previše, i rate i avans. Ma ne, ne bih nikako mogla.“, rekla je sa sve manjim otporom u glasu.

„Da, to je baš šteta, ali pošto ste baš bili divni prema meni, možda bih mogao da učinim još nešto za vas. Mada opet, nisam siguran, ispucao sam sav svoj bonus kod šefa kada sam bio kod vaših prijateljica, rekao mi je da ga više ne zovem. Ne, neće upaliti, izvinite što sam vas ovoliko zadržao.“

„Šta neće upaliti? Hajde, sine, sunce te ogrejalo. Misliš da bi možda mogao da mi pomogneš. Već vidim da na sledeći pun mesec kada se budemo okupljale, da će ove dve da dolete na Čistku, a ja kao najstarija od njih, na običnoj, staroj, izanđaloj metli. Podsmevaće mi se, znam ih dobro.“

Mladić je uzdahnuo i uzeo mobilni telefon.

„Probaću, mada ne verujem. Halo, šefe, ja sam. Izvinite što vas zovem… Da, znam da ste mi rekli da vas više ne uznemiravam… Da, potpuno ste u pravu, ali ovo će stvarno biti poslednji put. Vidite, ovde sam sa jednom divnom gospođom i ona je oduševljena Čistkom. E sad, došli smo u pat poziciju. Vidite, ona ne može da isplati sve od jednom. Ja sam joj ponudio plaćanje na rate… Da, znam da to baš i nije praksa naše firme… Ne, neće se ponoviti…“

Baka Jelica je sve vreme uvrtala prste, dok je sa nestrpljenjem slušala razgovor.

„Znam šefe, da to nije po pravilima… Evo samo još ovaj put… Stvarno? Ma da li je moguće? Pa to su fenomenalni uslovi… Ne brinite, baka Jelica je divna žena, neće nikome reći kakvu smo joj ponudu učinili. Hvala vam još jednom. Evo, ovo je konačna ponuda, šef je pristao da vam smanjimo i glavnicu i rate. Samo potpišete ovaj ugovor i divni Čistko ostaje kod vas.“, mladić je oduševljenog lica uz široki osmeh pružio baka Jelici papirić sa poslednjom ponudom.

„Kada ovako pogledaš i nije tako mnogo“, odvratila je baka Jelica vrteći dlake iz mladeža na svom velikom nosu. „Ali da možda ipak razmislim još malo, ipak sve u svemu nisam baš sigurna da mi treba Čistko.“

„Dobro, bako Jelice, neću ja da vas ubeđujem. Dao sam sve najbolje da vam obezbedim što bolju ponudu. Nije mi žao što ću pasti u nemilost kod šefa, već mi je žao što niste dobili ovaj uređaj, koji sigurno zaslužujete. No, nema veze. Idem dalje, hvala na čaju.“

Krenuo je polako sa pakovanjem i baš kad je dohvatio Čistka, baka Jelica je poskočila.

„Ma stani, toliko si se namučio oko mene, pa kako da te pustim da odeš? Daj taj ugovor. Jedva čekam sledeće okupljanje na pun mesec kada doletim na Čistku. Hvala ti dete, evo ponesi i kesicu ovog čaja, dobar je za mušku snagu, a evo ti ova amajlija da te čuva od uroka. “, kroz krezav osmeh je rekla baka Jelica. Prišla je polici sa teglama i iz jedne izvukla novčanice, koje je predala mladom trgovcu.

Rastali su se uz osmeh i lepe reči, Nakon što joj je objasnio kako funkcioniše čudo od tehnike. Oboje su bili srećni, on što je prodao Čistka i ona što ga je kupila.

Čim je zamakao u šumu, mladić je izvadio telefon.

„Da, druže, prošlo je bez problema, mada me držala u neizvesnosti do samog kraja. Pali auto, idemo sada kod baba Dragojle. Hvala nebesima na vešticama.“

 
17 komentara

Objavljeno od strane na maj 18, 2016 in fantastika, Humor

 

Oznake: , ,

Najveća golgota

Najveća golgota

Pozivaju se zainteresovani da dokažu da su preživeli najveću golgotu             

(golgota – velike muke, mučeništvo, patnja, stradanje uopšte)

Najuspešniji će dobiti nagradu van svog poimanja – kosmičku pravdu.

Svaki podnosilac zahteva ima pravo na molbu u jednoj rečenici

30.06. u 8.00 na centralnom trgu u glavnom gradu

Neobičan oglas je izazvao brojne polemike. Ko i zašto ga je objavio? Da li je ovo još jedan reklamni trik?

Trik ili ne, oglas je privukao mnoge. Zainteresovani su stajali u dugačkom redu, koji je krivudao stotinama metara kroz park.

Početak reda se nalazio ispred male metalne kuće. Niko nije znao ko ju je postavio, samo 30.06.  osvanula u centru parka. Ulazilo se na jednu stranu, izlazilo na drugu. Iznad kućice se nalazio ogroman ekran, veličine terena za mali fudbal. Zvuk se čuo na zvučnicima, ne manjim od uspravnog zglobnog autobusa.

Tačno u 8.00 otvorila su se vrata kućice i ušao je prvi.

Uprkos svoj veličini, zvučnici nisu bili preglasni, već su se podjednako ugodno čuli u svakom delu parka.

– Mi Jevreji smo doživeli najveću golgotu

Džinovski ekran su ispunile slike srednjevekovnih progona, koncentracionih logora, ratnih akcija na pojasu Gaze.

– Ali ste ipak iz nekog razloga stvorili državu u najneprijateljskijem mogućem okruženju, a vaši pripadnici su izuzetno uspešni u finansijama, nauci i drugim oblastima. Izađite

Jevrejin je skrušeno izašao praćen podsmehom i zvižducima okupljenih.

Ušao je sledeći:

– Mi crnci smo doživeli najveću golgotu.

Slike izgladnele dece u Africi, robovlasničkih plantaža, crnačkih geta, preletele su ekranom.

– Ali ste ipak uspeli da se izborite za mnoga prava i da predsednik jedne od najmoćnijih država sveta bude crnac. Izađite.

Ispratio ga je talas podsmeha od strane posamtrača.

Odmah je ušao sledeći.

– Samo mi homoseksualci znamo šta je golgota.

– Od seksualnog opredeljenja ste napravili zabavni pokret, koji sve protivnike odmah deklariše kao primitivce. Suvereno vladate medijima, umetnošću, kulturom, modom. Izađite.

Zvižduci su se prolomili parkom.

Vrlo brzo se začuo sledeći glas:

– Muslimani stalno doživljavaju golgotu.

Menjale su slike bombardovanja u Gazi, Siriji, Afganistanu, karikature o Islamu

– To vam ne daje za pravo da drugima na silu namećete svoje stavove, a pri tome kontrolište svu svetsku naftu. Izađite

Zatim je na redu bilo dete.

– Deca stalno preživljavaju golgotu u školi.

Promicale su slike dece pretrpane obavezama, nastavnika, koji ih šikaniraju.

– Vi zbog toga ne možete da terorišete nastavnike i da izbegavate sticanje znanja. Izađite.

Publika je utihnula, tek po negde se začuo po neki podrugljivi uzvik.

Sledeći je ušao muškarac u kariranom sakou.

– Nastavnici svakodnevno prolaze golgotu sa decom i njihovim roditeljima.

Svi su gledali slike nastavnika koje maltretiraju nastavnike, roditelja koji se žale na ocene, ili nešto slično.

– Da li se zato ne trudite da deci preneste znanje? Izađite

Zatim je u kućicu ušla žena.

– Mi žene svakodnevno proživljavamo golgotu što od dece, što od muškaraca.

Slike pretučenih žena, domaćica pretpranih obavezama su brzo prolazile.

– Takve muškarce su podigle majke, a uticajem na te iste muškarce, vladate svetom. Decu same vaspitavate. Izađite.

Posmatrači su već bili potpuno tihi. Potom je u kućicu ušla mačka

Ekranom su se munjevito menjale slike. Zagađene reke, isečene prašume, vazduh pun smoga; ptica dodo, Baiđi delfin, kvaga, ptica slon, tamanijski tigar, brdska gorila, sivi kit i mnoge druge izumrle životinje, kao i one koje su pred izumiranjem.

Zvučnici su ostali tihi.

* * * * *

Letelica za obuku je lebdela nad površinom zelene planete, guste šume su bujale od života. Jedino je kućica iznad koje se nalazio ogroman ekran, veličine terena za mali fudbal, odudarala od cele slike.

– Kao što znate – govorio je profesor prisutnim đacima. – Na ovom mestu je doneta jedna od najbitnijih galaktičkih konvencija. Konvencija o slobodnom razvoju – kojom se zabranjuje uticaj na inteligenciju bilo kog oblika života. Ako se inteligencija razvije sama, to je odlično, ali mi nećemo potpomagati. Mi, pri tom mislim na nas inteligentne kosmičke vrste,  smo nekoliko puta u davnoj prošlosti veštački razvijali inteligenciju pojedinih ovdašnjih vrsta. Humanodine civilizacije s ove planete su umalo uništile planetu i sav živi svet na njoj, a ko zna šta bi se dogodilo da su se otisnuli u svemir. Zato smo sve vratili u prvobitno stanje. Primati su među inteligentnijim vrstama, ali verovatno nikada neće uspeti da se razviju toliko da bi formirali civilizaciju, ostaće na nivou životinja. Cela planeta je zaštićena zona, čak je zabranjeno iskorišćavanje bilo kog prirodnog bogatstva. Odlučili smo da ostane netaknuta, kao nauk budućim generacijama istraživača.

Život je redak u kosmosu i treba ga čuvati i negovati.

 

Konkurs na Krstarici na temu Golgota:

http://forum.krstarica.com/showthread.php/752549-Glasanje-na-temu-GOLGOTA

 

 

 
26 komentara

Objavljeno od strane na mart 28, 2016 in fantastika, Humor, Ozbiljne priče, Religija

 

Oznake: , ,

Most

Most

Sećam se jedne davne letnje večeri. Imao sam nekih sedamnaest  godina i nije mi bilo teško da vikendom uveče odem u susedno selo, Ribare,  udaljeno nekih deset kilometara. U mom selu, Krušaru, je bilo jedno mesto gde su svi izlazili i smatrao sam da je mnogo bolji provod u tom drugom mestu. Da budemo iskreni, nije ni tamo bio nešto mnogo interesantije. Muzika je bila jednako odvratna, ali je bar bilo više ljudi sa kojma sam bio na sličnoj talasnoj dužini. Sve nas je vezivala ljubav ka rokenrolu, pa se dešavalo da neko iznese gitaru i onda bi sve bilo u redu. Bilo je tu i trave i piva, ali pošto sam bio protivnik bilo kakvog uticaja na svest, nisam ništa uzimao. Bilo mi je važno samo druženje.

Tako je bilo i te večeri. Negde oko ponoći, nakon prijatno provedenog vremena,  sam sa još dvojicom drugova krenuo ka kući. Bilo je leto, bili smo mladi i znali smo da ćemo sigurno ustopirati neki prevoz. A na kraju krajeva, ako nas niko ne poveze, nema veze. Uz priču i smeh, stići ćemo brzo.

Noć je bila prijatna i mi smo korak po korak došli do kraja sela Ribara, a nigde prevoza.

Na samom izlazu iz sela nalazi se most preko Morave. Mnogo ljudi je pričalo da je on središte neobičnih pojava u kraju. Policajci, koji su godinama čuvali most, su pričali takve priče da čovek osedi od straha. Iako sam mislio da su to priče za malu decu i dokone babe, nisam baš bio potpuno ravnodušan. Svaki put kada bih ga prelazio noću, jeza mi je klizila niz kičmu. Čak i sada kada sam bio u veselom društvu.

Još petnaestak metara i stižemo do krivine u desno, koja izlazi na most.

Iz suprotnog pravca je preko mosta nama u susret išao auto.

Međutim, zasutavio se baš na samom početku mosta. Pošto se tu nalazila napuštena kućica okružena gustim žbunjem, videli smo samo automobilska svetla koja su blješatala desetak metra ispred nas.

Začuli smo muški glas.

– Devojke, hoćete da vas povezemo?

– Ne, hvala, mi smo odmah ovde na početku sela. – odgovorio je prijatan ženski glas.

– Sigurno ne želite vožnju?

– Da, Stvarno nema potrebe. Živimo na početku sela.

Auto je prošao pored nas i u njemu su se videle samo dva mladića.

Kopkalo nas je ko su te dve devojke koje se, same u ovo doba, pešice vraćaju kući i požurili smo da ih vidimo.

Stigli smo do mosta za nekoliko sekundi i tu nas je sačekalo iznenađenje.

Pun mesec nas je obasjavao i videlo se kao po danu.

Most je bio prazan.

Osvrtali smo se levo-desno, ali bili smo sami.

Nisu mogle da prođu ispred nas, nisu mogle da pređu most, nisu mogle nigde da se sakriju.

Jednostavno, nije ih bilo.

U tom trenutku mi se krv sledila.

Možda ima nešto i u pričama za malu decu i dokokone babe. Ali sada je kasno da čovek pametuje.

Šta sad?

Kako da pređemo most?

Da li možda da se vratimo, pa da probamo da uhvatimo prevoz iz centra Ribara?

Pošto nismo imali pametnije rešenje, odlučili smo da pređemo pešice preko mosta.

Raširili smo ruke, da bi svako od nas formirao krst. Verovatno je glupa ideja, ali bolju nismo smislili.

Krenuli smo korak po korak. Noge su mi bile teške, kao da su od kamena. Hladan znoj me celog oblio.

Jedva smo se usuđivali da dišemo, pogledi su nam bili prikovani za kraj mosta. Nismo se usudili da se pogledamo iza sebe. Ne bih se okrenuo ni za svo blago ovog sveta.

Srce mi je udaralo toliko jako da sam pomislio da ću dobiti infarkt.

Mic po mic, stigli smo do kraja mosta. Čim smo došli do kraja, počeo sam slobodnije da dišem.

Maltene čim smo prešli most,  naišao  je tip koji nas je odvezao kući.Nije nam bilo do priče, te smo sva trojica odlutali u mračne misli

 
5 komentara

Objavljeno od strane na mart 9, 2016 in fantastika, Horor

 

Oznake: , , , ,

Ogledalo

Ogledalo

 

Razor je stajao u reci i gledao u svoj odraz. Mišićavo telo bilo je pokriveno krvlju i starim ožiljcima. Srećom, krv nije bila njegova. Pogledao je ka obali, na zemlji su ležala krvava tela petorice razbojnika. Probali su da opljačkaju i ubiju pogrešnog čoveka i tu grešku su platili svojim bednim životima. Napasti visokog i snažnog ratnika, koji nosi ogroman mač preko leđa, nikako ne može biti dobra odluka.

Razor se gorko nasmejao. Zahvaljujući bezbrojnim budalama, uspeo je da izgradi reputaciju velikog borca. Bez lažne skromnosti, smatrao je sebe najboljim ratnikom u zemlji, možda ne najboljim, već drugim najboljim.  Ali to će se uskoro promeniti. Obnovio je energiju komadom suvog mesa i nastavio potragu.

Povremeno pojavljivanje razbojnika je unosilo malo živosti u samo putovanje. A i posle svake borbe, postajao je iskusniji, a samim tim i bolji. Uputio se ka prebivalištu najvećeg borca koji je ikada hodio njihovim svetom.

Mnogi su odvažili da probaju da upišu svoje ime u isotriju, ali su pronašli samo brzu smrt, ako su imali sreću. Neke je Razor poznavao, i sada se prisećao njihovih zajedničkih avantura. Njegova pobeda će biti i njihova.

Da bi prikupio obaveštenja, morao je da obavlja brojne usputne zadatke i poslove, ali je nakon dugog lutanja napokon bio na pravom putu.

Stigao je do zidova koji su okruživali veliku kamenu kuću. Da, to je mesto gde se nalazi najbolji borac ovog sveta. Priča se da čuva i nebrojeno blago. Ali Razora bogatsvo nije zanimalo, mada će ga rado prihvatiti kao nagradu. Ono što mu je bilo najbitnije, je da pokaže i sebi i drugima da je najbolji od svih.

Hrabro je prišao teškim drvenim vratima.

Duboko je udahnuo, gurnuo vrata i ušao unutra. Obreo se u mračnoj prostoriji, svetlost se teško probijala kroz male rupe krovu. Čvrsto je stegnuo balčak mača. Tišina je bila zaglušujuća. Činilo se da je kuća potpuno napuštena. Najveći ratnik celog sveta je izabrao bedno mesto za život, pomislio je Razor podrugljivo. Nakon pobede, on će živeti u palati okružen bogatstvom i brojnim robinjama.

Polako i pažljivo je hodao kroz prostorije. Pod je bio prekriven kostima mnogobrojnih nesupešnih lovaca na slavu.

Razor je znao da njega čeka drugačija sudbina.

Stigao je do poslednjih vrata. Masivna, dvokrilna, bogato izrezbarena slikama, označavala su tačku sa koje više nema povratka. Zastao je i oslušnuo, sa druge strane nije dopirao nikakv zvuk.

Otvorio je vrata i hrabro stupio u prostoriju. Zaslepila ga je jarka svetlost. Kroz poluzatvorene kapke je opazio ogromnu senku koja se nadvijala nad njim. Na slepo je zamahnuo teškim mačem u pokušaju da protivnika preseče preko stomaka. Mač je prošao kroz senku i čulo se samo lomljenje stakla.

Prokletnik, postavio je ogledalo, shvatio je Razor. Gorko se osmehnuo dok mu je sa leđa oštrica probijla pluća. Možda ipak neću postati najbolji.

 

Žgoljavi i pogrbljeni mladić je besno odgurnuo stolicu. Pokušao je da obriše naočare velike dioptrije, dok mu su krhko telo potresali grčevi. Meseci igranja su otišli u vetar. Ne znaju ga oni, neće se sve završiti ovako. Ako treba, uložiće u igru celu sledeću godinu, ali će biti najbolji borac.

 

Konkurs na Krstarici na temu „Ogledalo“:

http://forum.krstarica.com/showthread.php/750668-Glasanje-na-temu-OGLEDALO

 

 
6 komentara

Objavljeno od strane na mart 7, 2016 in fantastika

 

Oznake: , ,