RSS

Arhive kategorija: Drugo carstvo

Drugo carstvo 30

Drugo carstvo 30

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   25262728, 29

 

 

„… kako prenose agencije, primećen je veliki broj Albanaca okupljenih u blizini baze Boundstil. Ne nose oružje i za sada sve deluje mirno. Uzvikuju anti američke parole i drže transparente sa antiameričkim natpisima –  Jenkie go home, Kosovo is not Syria. U bazi je proglašena najviša borbena gotovost i svi vojnici su dobili naređenje da koriste bojevu municiju, u slučaju da Albanci krenu ka kapiji.. Demonstracije su započele spontano, nakon izjave koja je došla is Stejt departmenta, kojom se najoštrije osuđuju teroristički napadi na Beograd. Američki zvaničnici su apelovali na kosovke i albanske vlasti da sarađuju sa Srbijom radi što bržeg otkrivanja počinilaca i organizatora. Prozvane vlade su najoštrije odbacile bilo kakvu svoju umešanost u navedene napade. Albanski premijer, izjavio je da je ovo nečuveno mešanje Amerike u unutrašnje pitanje jedne suvrene države .Albanija nikada nie priželjkivala rat, ali je spremna da odgovori na svaki čin agresije. Izjava američkih zvaničnika, jasno govori na koju su se stranu priklonili. A sad vesti iz zemlje, U prodavnicama su nezapamćene gužve, ljudi kupuju testenine, konzerve i drugu dugotrajnu hranu. Demonstracije u Srbiji su sve masovnije,  regrutni centri primaju  nezapamćeni broj prijava. Rezervisti su dobili vojne pozive da se pod punom opremom jave svojim nadležnim centrima. Ministrar odbrane Kovač, istakao je da je ponosan što su Srbi i dalje narod koji iznad svega ceni svoju slobodu i što ne dozvoljavaju da ih iko gazi na njihovoj rođenoj zemlji. Ako treba, svaki Srbin će uzeti oružje u ruke radi odbrane vekovnog ognjišta. Sad ceo svet vidi da su 1999.bombardovali pogrešnu stranu. Premijer Jakovljević ispred Vlade Srbije govorio jemirnijim  tonom. On apeluje na građane, da održe dostojanstvo u ovim teškim trenucima. Takođe je poručio građanima da nema potrebe da prave zalihe, neće biti nestašica. Dragi slušaoci, kao što vidite nema brige. Preživeli smo ratove, bombardovanje, preguraćemo i ovo sa  Albancima, a evo i idelane pesme“ 

Sa radia se čulo: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…“

Markus je isključio radio i okrenuo se ka Jeleni.

„Nisu ni svesni koliku su nam uslugu učinili. Kao što rekoh, i najmudriji pauk, nekad ostavi slabu nit. Vreme je za još nekoliko poziva.“

Uzeo je novi jednokratni telefon sa nekorišćenom  karticom.

„Ja sam. Ako ti se ne javim u roku od 24 sata, imam posao za tebe. Moram da ti kažem da je meta visoko.“

„Ne valjda POTUS?“ upitao je glas smejući se.

„Ne, ali skoro.“

Tišina trajae nekoliko sekundi. 

„Baš znaš da čoveku ulepšaš dan. Koliko?“

„Sve ono što sam skupio za sve ove godine“

„To teško da je dovoljno i da se skloni neverni muž“

„Tu je i moj Harli“, rekao je Markus sa uzdahom.

„Toliko je gadno? Što ne kažeš odmah tako, nego mi tu pričaš priče. Dogovoreno.“

Isključio je telefon, skinuo bateriju i sve zajedno ubacio u posudu koja je stajala na stolu i brzo zatvorio poklopac. Sobu je ispunio oštar miris kiseline.

„Ko je to bio?, upitala je Jelena.

„Neko kome sam davno pomogao da spasi porodicu. Ovaj naš plan bez plana, šupalj je kao sir i moram da pokrijem što je moguće više rupa.“

„Mora da si ga mnogo zadužio kada tražiš takvu uslugu od njega.“

„On dobro zna da nikad ne bih takvu uslugu tražio da nije ispravna“, mrko je odvratio Markus. Uzeo je drugi telefon.

„Koliko ih imaš?“ sa nevericom je upitala Jelena.

„Dovoljno, nadam se.“

Pozvao je novi broj

„Nadam se da te nisam probudio?“

„Nikako, čelična krila nikad ne spavaju.“

„ Jesi li i dalje na istom mestu?“

„Ništa me ne pitaj, sedimo ovde u bazi, kao u karantinu. Po ceo dan igramo karte i gledamo porniće.Oni čobani se okupili oko baze pa galame. A neće da nam dozvole da raščistimo gužvu za pet minuta. Da samo znaš sa kakvom malom sam trebao da se nađem…“

„Onda ću ti ja predložiti način da se malo zabaviš. Treba mi ogromna usluga.“

„Hoću li mnogo da padnem?“

„Ko zna, smanjenje čina, vojni sud, ali to si već  preživeo.“

Začuo se smeh sa druge strane.

„Hajde da te čujem.“

„Moraćeš da podigneš krila i da ispustiš teret na tačno određno mesto, pod nezgodnim uglom. Seti se Ratova zvezda.“

Tišina.

„Kakav teret?“

„Termalni“

„Hoćeš da pokrenem rat?“

„Ne, da ga zaustaviš“, odgovorio je Markus.

„Uh, za tako nešto mi ne gine doživotna robija.“

„Ma jok, pokvario se mehanizam, isustio si teret u nenseljenoj zoni, umesto u sred grad. Još ćeš biti i heroj. A kada te puste iz pritvora, javi se u Kuću zadovoljstva  i kaži da sam te ja poslao.“

„Sad pričaš kao čovek, za takvu ševu bih spustio teret gde god hoćeš.“

„Drago mi je. Koliko vremena imam od trenutka kada dobiješ signal?“

„15 minuta“

„Dobićeš sve podatke. Budi spreman, danas, najverovatnije sutra.“

Prekinuo je vezu. I ovaj telefon je doživeo situ sudbnu kao prethodik.

„Nešto mi se ne sviđaju ovi tvoji razgovori.  Čini mi se kao da planiraš samoubilačku misiju“, rekla je Jelena neodobravajuće, ispuštajući dim cigarete kroz nos.

Markus se okrenuo ka njoj.

„Svaka misija može biti poslednja, to sam naučio još na početku karijere. Ova nije izuzetak. Važno mi je da budeš uz mene do kraja i da mi veruješ. Apsolutno mi je prioritet da izvučeš Dušana, ma šta god da se desiilo. Plan je da dođemo do komandnog centra i da ga raznesmo. Pošto nismo opasani ekspolzivom, jedina je nada da neko isusti termalnu raketu kroz otvor za ventilaciju. Kada udari, stvari izuzetno visoku temperaturu i spržiće sve unutra kompleksa.  Pošto je izgrađen kao betonski sarkofag, šteta van kompleksa će biti minimalna. Čula si, kad uhvate moj signal imaćemo 15 minuta da se izvučemo.“

„Da li nam je to dovoljno vremena?“ upitala je.

„Mora biti.“

Sedeli su blizu jedno do drugog. Jelena se zagledala u njegove sive oči. Nagnula se i spustila dugačak i strastven poljubac na Markusove usne.

Ovog puta, Markus je bio taj koji je prekinuo. Blago ju je odgurnuo i zagledao se u njene zelene oči.

„Sigurna?“

„Nemoj da gubiš vreme na priču“, prošaputala je i ponovo ga poljubila.

Jelena je sela Markusu u krilo. Vrhovima prstiju, prelazila je preko njegovog lica. Nežno ga je ugrizla za usnu. Glasno je uzdahnuo. Markus se predao njenim dodirima, istovremeno ispitujući prstima udubljenje na Jeleninim leđima. Njene ruke su prelazile preko njegovih grudi. Markus je nežno ljubi njen vrat. Disali su sve brže i brže. Žurno su istraživali jedno drugo, znali su da nemaju mnogo vremena. Odeća je završila na podu. Mošusni miris je ispunio vazduh. Markus je nežno spustio Jelenu na leđa. Jezikom se spuštao sa njenih usana i vrata do grudi, a zatim niz čvrsti stomak, sve dok nije došao do središta njenog bića. Isturila je karlicu ka njegovom radoznalom jeziku i glasno zaječala. Jelenino telo je protresao talas zadovoljstva.

Povukla je Markusa ka sebi. Osetila je njegovo  uzbuđenje, pomerila se malo kako bi lakše ušao u nju. Ali on nije žurio, ušao je u nju samo vrhom, nadražujući osetljivi brežuljak prekriven nežnim  vlasima. Markusovo odlaganje, izazivalo je u Jeleni još veće uzbuđenje. Istovemeno se prstima i jezikom igrao njenim čvrstim grudima. Nakon što joj telo protresao još jedam talas zadovoljstva, više nije mogla da izdrži čekanje. Obujmila je Markusa nogama i privukla ga sebi, istovremeno se čvrsto pribijajući uz njegovo snažno telo.

Osetila je Markusovu čvrstu vrelinu duboko u sebi. Od zadovoljstva se ugrizla za usnu. Glasno je zaječala. Tela su im se sinhronizovala kao da se godinama poznaju. Njihov ritam bio je sve  brži i brži. Jelena je osetila da se Markus bliži vrhuncu. I dalje spojeni u strasti, zajedno su se okrenuli. Sad je ona bila gore i usporila je ritam. Polako su se njihali uživajući u pogledima na njhova oznojena tela.

„Neću moći još dugo da odlažem“, prodahtao je Markus.

Jelena se osmehnula i ubrzala njihanje kukovima, sve dok istovremeno nisu stigli do vrhunca. Drhtaj je prošao kroz njih, tresući ih poput struje. Jelena je prislonila glavu na Markusove grudi, osluškujući njegovo srce koje je udaralo poput indijanskih bubnjeva.

„Nemoj sad da mi otegneš, još nije sve gotovo“, mazno je rekla.

„Ne brini, nisam od onih koji posao ostavljaju nezavršen, a to ću možda da ti pokažem i malo kasnije“, odvratio je kroz smeh.

Posle nekog vremena, nakon zajedničkog tuširanjai i ispunjenog Markusovog obećanja, sedeli su na krevetu sa šoljama vruće i jake kafe. Markus je uzeo treći telefon i pružio ga Jeleni.

„Pozovi Sebedina, on je poslednji koji nam treba.“

Uzdahnula je i okrenula broj.

„Ćao Sebi, ja sam. Treba mi tvoja pomoć.“

„Znaš da samo treba da kažeš“, odvratio je veseo glas tehničkog genija.

„Dobro, Markus će ti objasniti  kako možeš da nam pomogneš.“

Markus je brzo uputio  mladića u plan. Razgovarali su jedva dva minuta.

„Sebi, hvala ti na svemu, dužni smo ti do neba“, završila je Jelena razgovor.

I ovaj telefon se pridružio prethodnima u posudi sa kiselinom.

„Sad nam samo preostaje da se nadamo da će sve ići po planu.“

 

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   25262728, 29

 

slika – niekverlaan

Advertisements
 
13 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 19, 2017 in Drugo carstvo, Uncategorized

 

Oznake: , , , ,

Drugo carstvo 29

Drugo carstvo 29

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   252627, 28

Jelena je izašla iz kupatila brišući peškirom mokru kosu. Zastala je na dovratku, posmatrajući Markusa nagnutog nad planovima rasutim po stolu.

Samo pomisao na poljubac od pre nekoliko dana, izazvala je blagu vrtoglavicu. Život jednostavno nije fer, pomislila je. Dobre stvari često dođu  u pogrešno vreme.  Sa druge strane, znala je da u ovom trenutku, može da misli samo na jednog muškaraca. Opet, ako nekim čudom preživi ovo ludilo, onda ko zna šta sve može da se desi.

„Uopšte ne ličiš na  tajnog agenta, bar ne  kako sam ih zamišljala“

Markus je iznenađeno podigao pogled.

„Ne razumem, nešto mi fali?“

„Ne, nikako,dobro izgledaš.“

Markus je lažno skromno klimnuo ramenima i obešenjački se nasmešio.

„Međutim, ništa od specijalnih spravica. Kada pomislim na tajne agente, u glavi su mi Džejms Bond, Itan Hant, eventualno Ksander Kejdž. I svi oni imaju obilje spravica.  A ti? Ništa, čak ni najobičniju kameru u dugmetu. “

„A, to je u pitanju. Žao mi je što ne ispunjavam tvoja očekivanja“, kroz široki osmeh je odvratio Markus.  „Stara škola. Obučavali su me vrhunski  hladnoratovski operativci. Oni su me naučili da sve te spravice predstavljaju olakšanje, ali često su otežavajuća okolnost, pogotovo kada na terenu ostaneš bez te pomoći, što se već pokazalo više puta. Na  kraju se sve uvek svede na ljudski faktor, a ne na tehniku. Isto učim i moje studente. “

„Dobro, da vidimo šta ti je doneo taj ljudski faktor. Jesi li saznao nešto ugradu?“

„Pre svega, da je vanredno stanje. Regrutuju se vojnici, ljudi prave zalihe, svuda su kontrolni punktovi, sto puta sam objašnjavao ko sam i šta sam.“

„Izgleda da si se dobro pokazao, čim te nisu uhapsili.“

„Ljudski faktor, svako će poverovati u smislenu priču, sve dok se ne upetljavaš suviše“, odvratio je sležući ramenima. „Najzanimljivije je da su pod maskom svoje kompanije, iskopaali podzemnu bazu, a to nam ni malo ne olakšava. Takođe, sada znamo da imaju jako obezbeđenje, da unutrašnji krug obezbeđuju stranci.“

„To smo već znali“, nadovezala se Jelena.

„Slažem se, ali morao sam da saznam koliko su stvrno dobri, pa sam išao da se prijavim za posao.“

„I? Jesi li primljen?“, upitala je Jelena osmehujući se.

„Ne znam. Rekli su da ne zovem njih, zvaće oni mene. “

Oboje su se nasmejali.

„Šalu na stranu, upoznao sam ih nekoliko i deluju i više nego izvežbani. Srećom, za plaćenike, nikad ne manjkaju ratišta.“

„Verujem da tvoja Agencija tu često ima umešane prste? Ali to samo znači da frontalni napad ne dolazi u obzir, moraćemo da koristimo mozak.“

„Moja Agencija ima manje uticaja nego što su ljudi spremni da poveruju. Što se tiče mozga, verovatno nam to nije jača strana, ali učinićemo šta možemo. Pre nego što ipadnemo, moraćemo da budemo sigurni da je tvoj sin tamo“, zabrinuto je odvratio Markus.

„Jeste, tamo je, to je sigurna stvar“, odvratila je Jelena puna samopouzdanja.

Marksus je pogledao zbunjeno.

„Šta se iščuđavaš? Možda nisam tajni agent CIA-e, ali takođe su me obučavali dobri operativci, uzmi UDB-aša Mileta za primer. I meni je objašnjeno da je ljudski faktor najbitniji. Zato sam izašla na ulicu da i ja doprinesem ovoj istrazi“, mirno je odvratila.

Markus je nestrpljivo iščekivao nastavak Jeleninog izlaganja.

„Ne znam albanski, ali to što smo ovde mi je samo sve olakšalo. Jednostavno sam sve vreme bila pod hidžabom. Prišla sam nekim ženama u prodavnici i priča je počela. Malo sam pričala na engleskom, malo na iskvarenom srpskom. Objasnila sam im da smo se upoznali u Norveškoj i da sam pobegla za tebe, jer roditelji nisu želeli da mi dozvole da se udam za Albanca. Malo smo ogovarale vas muškarce, malo pričale o modi, malo o smrdljivim Srbima i plemenitim Albancima.  I tako reč, o ovom, reč o onom, dođosmo i do te baze.“

„Čudni su putevi ženskog jezika“, nije mogao da se suzdrži Markus.

„Ništa manje od puteva muškog ega“, nastavila je Jelena ne obraćajući na zajapuren Markusov izraz lica. „Jedna od njih čisti baš u toj bazi i kaže da je pored starca koji se u poslednje vreme češće pojavljuje, sad došao i jedan dečak. Stalno je pod stražom“, odvratila je Jelena sa suzama u očima.

„Dobro, bar znaš gde je. Sa jedne strane to je dobro,a opet može da nam bude otežavajuće“, Markus se samo nadao da Jelena neće morati da bira između života sina i novog rata.

Jelena je obratila pažnju na planove prostrte po stolu. Markus je ispratio njen pogled.

„Nacrti kompleksa. Ipak i ovde mora da postoji bar neki privid reda. Tako da su morali da prilože neke planove kada su sve pravili, ako ne zbog ovih ovde, onda zbog onih tamo preko, tim pre što je majka kompanija iz Londona. Uz malo oslanjanja na ljudski faktor, uvek može da se nađe službenik opštine, koij bi fotokopirao planove.“

„Verujem da si ljudski faktor pogurao određenom svotom novčanica?“, kroz smeh je rekla Jelena.

„Da, to se zove primenjena pshologija.“

„Javni službenici su svuda isti, lakše bi našao jednoroga, nego nepotkupljivog ćatu.“

„Dešavala su se iznenađenja. Srećom, ovi planovi su izuzetno detaljni. Ceo kompleks je napravljen od specijalnog armiranog  betona. Ima tri podzemna nivoa. U principu, verovatno bi izdržalo direktan pogodak rakete. Napravljeno je kao atomsko sklonište. Evo vidiš“, pokazao je na jednu tačku. „Ovde su ventilacioni kanali.“

„Verovatno su to slabe tačke, pa ćemo da se provučemo kroz ventilaciju?“ upitala je Jelena sa nadom.

„A, ne, nema šanse da prođemo tuda. Postavljeni  su senzori za otkrivanje pokreta po ventilacionim kanalima, primećuju sve veće od pacova. Ne, nikako, zapravo, moraćemo da uđemo na najneočekivanijem mestu. Kroz glavni ulaz.“

Jelena nije bila sigurna šta joj Markus govori.

„Ne razumem, hoćeš da odemo do kapije i da ih zamolimo da nas odvedu do Vojnovića?“, zapanjeno je upitala.

„Manje-više. To se zapravo čini kao najbolji plan, koji možemo da smislimo za ovo kratko vreme. Neophodno je da se što pre suočimo sa Vojnovićem i da izvučemo tvog sina i da naravno, prekinemo početak novog, sasvim moguće evropskog rata.“

„Kao što smo znali od početka, prosto kao pasulj.“

Gledali su se nekoliko trenutaka, a onda prasnuli u neobuzdani smeh.

„Mislim da nam ne preti velika opasnost, bar ne u početku i verovatno tebi manje, nego meni“, nastavio je Markus.

„Odakle ti sad to, pa jesu li nas napadali onoliko puta?“

„Sve vreme razmišljam o tome, pogotovo kada sam upoznao neke od njih. U pitanju su opaki likovi, koji  ne ispuštaju plen tek tako. Prosto mi je neverovatno da smo se izvukli svaki put. Jednostavno nema smisla. Mislim da nisu želeli da nas ubiju, bar ne tebe, kao majku novog cara Srbije.“

„Carska Majka. Uh, to će biti titula, to je više nego srpska majka“, prezrivo se nasmejala i odmahnula rukom. „Misliš da su nas sve vreme samo pratili i možda usmeravali? Ne sviđa mi se ta pomisao.“

„Ni meni. ne znam šta su planirali sa nama. Možda možemo to da iskoristimo protiv Vojnovića i njegove svite“, zamišljeno je odgovorio Markus. „I najveštiji pauk, nekad ostavi koju slabu nit. Važno je da uđemo unutra, a posle ćemo razmišljati kako ćemo izaći.“

„Ako tako svemoguća CIA planira operacije, onda mi je jasnije zašto vas prozivaju.“

„Samo se ti zezaj, nemoj da vam srušimo vladu“, odvratio je Marksu smejući se.

„Uh, pazi da se ne potresemo“, zacenila se Jelena od smeha.

Nekoliko minuta su se smejali. Ukrstili su poglede, zaćutali i samo se gledali nekoliko tenutaka.  Makus se prvi trgnuo.

„Mislim da je vreme da se javim bazi“, uzeo je jedan od jednokratnih telefona, ubacio novu karticu i krenuo ka kuhinji.  „Izvini, moram šefu da se javim nasamo.“

Jelena je prevrnula očima.

„Da, baš jedva čekam da saznam nove planove CIA. A kad si već u kuhinji, mogao bi da nam skuvaš kafu.“

Markus je stavio džezvu sa vodom na ringlu šporeta i okrenuo broj telefona. Kada je uspostavljena veza, otkucao je šifru.

„Ja sam, treba mi sigurna linija.“

„Sačekaj malo“, odvratio je glas sa druge strane. „Nadam se da imaš dobre vesti, pošto odavde ne izgleda najbolje?“

Markus je u najkraćim crtama obavestio direktora CIA, Stivena Prajsa o svemu što se događa. A zatim mu izložio svoj plan.

„Ne sviđa mi se to nikako. Suviše stvari može da pođe naopako. A i kako da znamo gde ćeš ti biti?“

„Bez brige, poslao sam ti sve planove. A moj signal će ti biti vrlo vidljiv. Pretpostavljam sutra ili prekosutra , ali nećete moći da me promašite.“

„Da li si ssiguran da nije bolje da pošaljemo desantni tim i da oni samo uđu i zađu?“

„Mislim da ne bi mogli upadnu, bili bi svi mrtvi pre nego što stignu do prvog nivoa. Bez tačne lokacije Vojnovića, ne možemo ništa da uradimo. Jelena i ja imamo najbolju šansu da uđemo unutra.“

„I dalje mi se ne dopada, mada znam da si u pravu. Naravno, o ovoj operaciji nikad neće biti ni reči. Tako da možeš da zaboraviš na bilo kakve počasti.“

„Naravno, zar nisu sve naše operacije takve? A za nagrade ćemo već lako.“ Gorko se osmehnuo Markus. „Stivene, moram još nešto da te zamolim na kraju.“

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   252627, 28

slika – tookapic

 
8 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 15, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , ,

Drugo carstvo 28

Drugo carstvo 28

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324,   2526, 27

„Prizren?“ upitala je Jelena. Gledala je nekoliko trenutaka u profesora Marinkovića, a onda joj je licem prešlo razumevanje. „Naravno, kako se toga nisam ranije setila? Moram nešto da proverim.“ Ponovo je uzela telefon i izdvojla se.

„Prizren na Kosovu? Kakve veze ima Prizren sa svim? Nije mi baš najjasnije“, upitao je Markus.

„U pitanju je Metohija, ako ćemo već biti precizni“, odvratio je profesor Marinković. „Prizren je od 1200. – 1350. bio najznačajniji trgovački grad srednjovekovne Srbije, duhovno i privredno sedište. Dubrovački i kotorski trgovci su tamo osnovali svoju koloniju. Gradom je uvek upravljao kefalija, koji je bio  Srbin, a trgom je upravljao neko od trgovaca, Dubrovčanin ili Kotoranin. Prizren je korišćen i kao prestonica u vreme cara Dušana, a kasnije i cara Uroša,  te je često nazivan i carski grad ili srpski Carigrad. Tamo se nalazi i zadužbina cara Dušana, manastirski kompleks Sveti Arhanđela. Dušan je tamo  bio sahranjen 1355.,a 1374. pored njega je sahranjena i njegova supruga Jelena. Poznavajući Lazara, verujem da će on želeti da bude u središtu svih dešavanja i da će iz stare Dušanove prestonice upravljati svime.“

„Baš sam to pomislila“, ubacila se Jelena. „Zato sam ponovo okrenula Sabedina da proveri da li Vojnović ima neke poslovne veze sa Prizrenom. Javiće mi se ako nešto nađe.“

„Odlično,  sviđa mi se kako razmišljaš“, rekao je Markus. „Čim saznamo nešto, biće najbolje da krenemo.“

 „Da li ćete vi biti bezbedni ovde?“ Jelena se okrenula ka profesoru Marinkoviću. „Znate, ne možemo da vas povedemo sa nama, suviše je opasno.“

„Ne brini za mene, čuvaće me Petar, zar ne?“

„Naravno, profesor i ja ćemo uz riblju čorbu pratiti taj, nazovi, rat. I tako neće trajati duže od dva dana. Ima sve Šiptare da oteramo  u more, kao što smo trebali da uradimo još davno“, odgovorio je Petar ispijajući pivo.

„Nije valjda da ponovo priželjkujete rat? Zar nam je malo bilo ratova u poslednjih tridesetak godina?“ narogušeno je odvratila Jelena. Bila j e na ivici  i samo je čekala da se na nekome isprazni.  „Hajde da sravnimo sve naše izmišljene neprijatelje i da ginemo za svete srpske zemlje, ali samo ako će da gine neko drugi, a ne mi. Imam sina, ali i sve da ih imam i deset, ne bih ni jednog pustila da gine, da bi političari mogli da izmere čiji je veći. “

Petar, videvši da će, šta god da kaže, izazvati burnu reakciju, mudro je ćutao i obratio posebnu pažnju na pivo, koje je držao u ruci.

„Nisam siguran. Koliko god da je pogrešno sve što radi, mislim da je Vojnović na neki način u pravu“, mirno je rekao profesor Marinković.

Jelena je na nekoliko sekundi zaboravila da govori, te nije uspela da odgovori kako je želela. Markus je reagovao brže.

„Profesore, mislio sam da ste vi protiv rata i protiv svega što on predstavlja?“

„Naravno da jesam, ali sa druge strane, svestan sam kao istroičar da su neki ratovi učesnicima donosile boljitak i sveukupni napredak.“

„Možda pobednicima?“ prokomentarisao je Markus.

„Naravno, uvek su pobednici ti koji dobijaju nagradu i pišu pravila.“

„Možda bi ovog puta izašli kao pobednici?“ odvratio je profesor ispuštajući kolutove dima kroz svoju lulu.

„To bi baš bila promena, pošto nismo pobedili još od 1945.“, otrovno je odvratila Jelena. „Mislim da ne mogu da učestvujem u ovakvom razgovoru, odoh u svoju sobu.“ Demonstrativno se okrenula i ostavila muškarce da se bore sa svojim mislima.

21.06.2018., 04. 20.

negde u zoni razgraničenja između

Srbije i Kosova i Metohije   

Markus se oprezno osvrtao. Pretpostavljao je da je novac kojim je plaćen vodič dovoljna garancija da će ih žive i zdrave prebaciti preko granice. Godine koje je proveo na terenu su ga naučile da ne može biti suviše oprezan. U životu agenata, važi isto pravilo kao i kod deminera. Ne postoji star i neoprezan  deminer.

Za sada se činilo da starac sa magarcem odlično zna svoj posao, još malo i biće na Kosovu i Mtohiji, a onda će tek nastati pravi problemi.

„Šta misliš, hoćemo li uspeti da priđemo njegovoj bazi u Prizrenu?“, upitala je Jeelna dok je dotezala ranac na leđima.

„O tome ćemo misliti kasnije, još uvek smo daleko od baze. Prvo moramo da pređemo granicu i neopaženo uđemo u Prizren i da prikupimo što možemo više informacija na licu mesta. A onda, onda ćemo videti šta nam je činiti.“  

Sat vremena kasnije našli su se u pograničnom albanskom selu, gde im je ljubazni vodič ponudio okrepljenje. Nakon što je naplatio svoje usluge i istovremeno Markusu prodao trulog Opela Kadeta za bar trostruko veću vrednost, Markus i Jelena su se prašnjavim putem uputili ka Prizrenu.

„Dobro te uradio onaj čiča, za te pare smo mogli da kupimo novog Opela“, zadirkivala ga je Jelena.

„Mogli smo i da odemo pešice ili da ne odemo uopšte. Trebao nam je auto, a čiča je imao svoj. Osnovni zakoni tržišta – potražnja i količina dostupnih proizvoda, određuju cenu“, odvratio je Markus ne skidajući pogled sa puta. „Da budem iskren, očekivao sam da će tražiti više. Bolje bi bilo da se obučeš dok smo još izvan naselja.“

„Ovo stvarno nije fer. Zašto lepo ne mogu da idem kao strana novinarka ili diplomata?“

„Zato što znaš i sama gde je ženi mesto na Balkanu. A isto tako vrlo dobro znaš i da se tamo gde idemo žena tretira kao još niže biće. I zato što ćemo mnogo lakše da se krećemo, ako koliko-toliko ličimo na lokalce. Neću da te teram, samo nemoj posle da bude, nisam znala“, smejući se, odvratio je Markus.

Jelena je gunđala, ali je ipak navukla burku.

„I za ovo ću mu se naplatiti. Zbog Vojnovića sam prinuđena da nosim jedan od najvećih simbola ugnjetavanja žena.“

„Bar ne moraš da razmišljaš šta ćeš oblačiti ovih dana“, našalio se Markus. Čuvši Jelenino gunđanje, prestao je da  se smeška i nastavio da vozi u tišni.

Stigli su u Prizren u jutarnjim časovima. Raspitavši se unaokolo, Markus je pronašao stan, koji će odgovarati njihovim potrebama.

„I kažeš, brate, da si došao da pomogneš našu stvar?“ upitao ga je stanodavac, krezubi i ćelavi debeljko u masnoj potkošulji. Nudio im je dvosoban stan u prizemlju.

„Naravno, brate, sada kada su oni prokleti Srbi ponovo počeli sa provokacijama, dužnost svakog Albanca je da se bori za svoju zemlju. A sigurno će nam pomoći i naši prijatelji sa Zapada. Doveo sam i ženu, a decu sam ostavio gore u Norveškoj, čuva ih moja majka. Izvini što ne govorim najbolje albanski, otišli smo odavde dok sam bio mali, pa sam dosta zaboravio.“

„Nije bitno kako govoriš, važno je kako razmišljaš, a po tome se vidi da si pravi  Albanac. Majka može da ti bude ponosna što ima sina, koji je spreman da umre za svoju zemlju“, odgovorio je stanodavac. Jelenu je samo okrznuo pogledom, ne posvećujući joj više od delića sekunde pažnje.

Kada su napokon ostali sami, Jelena je skinula burku i glasno udahnula.

„Napkon je izašao, već sam mislila da nikad neće otići. “

„Hajde, de, šta se buniš, mogla si i gore da prođeš.“

„Sigurno, ali mogla sam i bolje.“

„Osveži se malo, pa da  ispitamo teren“, rekao je Markus dok se presvlačio.

Pola sata kasnije, kada su se vrlo malo odmorili, uputili su se van grada ka manastiru svetih Arhanđela.

„Šteta što svaki fantizam isključuje osećaj za istoriju i umetnost drugih.“, primetio je Markus dok su iz automobila posmatrali manastirski kompleks.

„Da, manastir podignut od strane Dušana Silnog sada je bio u jadnom stanju. U martu 2004, Šiptari su opljačkali i zapali manastir, dok su vojnici KFOR-a samo stajali sa strane. I taj KFOR, nečinjenjem su proizveli štete na Kosovu koliko i Albanci“, gorko je rekla Jelena. „Ovo Kosovo je gorka rana. Nekad pomislim da su oni starci možda i u pravu, možda je to stvarno najbolji način da dođemo do konačnog odgovora na kosovsko pitanje.“

„42, to je konačni odgovor.“, mirno je odvratio Markus.

Jelena ga je posmatrala nekoliko trenutaka zatečena neobičnim odgovorom, ali joj je slabašan osmeh osvetlio lice kada se ipak setila poznatog dela na koje se Markus poziva.

„To je najbolji odgovor, koji mogu da ti dam, jer sve ostalo vodi ka konačnom rešenju, a to je 1939. dovelo do skoro 80 miliona mrtvih.“, nastavio je Markus, dok su se udaljavali od manastira.

„Znam, ali sama pomisao da jedan rat može dovesti do okončanja svih drugih ratova, je usitinu primamljiva.“

„Predivna utopuja, koliko mi se čini. Nisi prva koja misli da će tako rešiti sve probleme.“

„Da, naravno“, produžila je jelena tužno. „Svesna sam da, sve i da Srbija ponovo osvoji fizičkom silom Kosovo i Metohiju, uz blagoslov Zapada i Istoka, morali bi da pobijemo sve Albance. Mlade i stare, odrasle i decu i sve njihove pristalice, jer bi inače strepeli od stalnih terorističkih napada. Bojim se da je istrebljenje celog naroda ipak previsoka cena.“

„Drago mi je što tako misliš. Žao mi je što je Srbija došla u ovakvu siutuaciju, ali to je samo rezultat grešaka koje su napravila vaša rukovodstva u prošlosti“, mirno je odvratio Markus. „Sad, pošto smo na istim dužinama, hajde da probamo da nađemo taj Vojnovićev kompleks.“

„Sebedin nas je ponovo spasio, zar ne?“ pitala je Jelena. „Uspeo je da poveže Vojnovića sa Platinum Co, kompanijom za ispitivanje i iskopavanje plemetih metala, sa sedištem u Londonu.“

„Da, klinac je genijalan, možda bih mogao da ga vrbujem za Agenciju, odlično bi nam došao takav čovek.“

Markus je osetio oštar Jelenin pogled sakriven ispod burke.

„Samo se šalim, on nikada ne bi pristao da radi za nas, i bio bi veća opasnost po Agenciju, nego što bi imali koristi od njega. Moraću nekako da mu se odužim za sve što je učinio za nas, naravno, pod uslovom da izvučemo žive glave.“

Vozili su još neko vreme dok nisu stigli do prepreke. Žičana ograda sa tablom na kojoj je na albanskom, srpskom i engleskom pisalo da je najstrože zabranjen prolaz kroz kapiju, bez posebnih dozvola. Ispred kapije su stajali naoružani vojnici. Markus im je prišao široko se osmehujući. Jelena je sve vreme sedela u autu ne pomerajući se i čvrsto stežući dršku svog pištolja, rukama mokrim od znoja. Markus je stražarima pokazao lažne američke pasoše, pokazivao je na auto i Jelenu, stražari su pogledali i zaverenički se nasmejali. Jelena nije čula šta govore, ali joj ipak bio jasan smisao. Nakon što su se muškarci rukovali i tapšali po ramenima, Markus se vratio u auto.

„Da li si bar bio toliko pristojan da im kažeš da sam tvoja žena?“ upitala ga je.

„Ko još ženu vodi u izlete po zabačenim puteljcima?“ bezazleno je odvratio Markus. „Ograda se proteže oko celog imanja, oni čuvaju spoljne parametre. Izgleda da je privatno obezbeđenje unutra, pošto su mi vojnici rekli da je sreća da sam naišao na njih. Oni drugi pucaju bez pitanja. Istovremeno su mi uštedeli i noćno šunjanje po šumi. Pošto misle da idem u štetu, rekli su mi da se ne približavam suviše ogradi, jer su svuda postavljeni senzori za pokret, kamere, vrhunsko tehnološko obezbeđenje. Hajde da se vratimo u stan pa ću od mojih tražiti satelitske snimke.“

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324,   2526, 27

slika – geralt

 
8 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 8, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , ,

Drugo carstvo 27

Drugo carstvo 27

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25, 26

Nastavili su da voze. istrajno idući na istok. Prateći profesorove smernice, uputili se se ka Gružanskom jezeru. Markus se sve vreme držao šumskih i poljskih puteva.

„Na jezeru živi moj bivši student i dugogodišnji prijatelj. Godinama se bavi izdavanjem apartmana, tako da nikome neće biti sumnjivo što ima goste, pogotovo sada u jeku turističke sezone. Pored toga, on je krajnje diskretan čovek, tako da sigurno neće nikome pričati o našem prisustvu. “

„Nemamo baš mnogo izbora, moramo da se pregrupišemo i prikupimo sveže informacije. Pre toga, moramo samo da se pobrinemo za ovaj auto, izgužvan i izbušen, suviše je uočljiv. Mislim da ćete kasnije morati da pozovete prijatelja da nas pokupi.“

Vozili su još nekoliko kilometara, dok Markus nije našao odgovarajuće mesto, šumu iznad samog Gružanskog jezera. Izašli su iz Lade i izneli sve svoje stvari. Markus je potom odvezao napaćenog terenca van puta dublje u šumu. Vratio se pešice nakon dvadesetak minuta.

„Sakrio sam ga najbolje što sam mogao. Važno je samo da ga ne nađu u narednih dvadeset i četiri sata. Sad, mislim da je najbolje da pozovemo vašeg bivšeg studenta, čini mi se da ne bi izgledalo suviše uverljivo kada bi se pojavili iz šume ovako obučeni.“

Jelena je osmotrila svo troje. Markus u lanenom sivom odelu i kožnim cipelama, Jelena u patikama, farmerkama i kožnoj jakni, a profesor Marković u gumenim popkama, somotskim pantalonama i džemperu. Nasmejala se na taj prizor.

„Da, defintivno će biti najbolje da sačekamo profesorovog studenta.“

Pola sata kasnije, došao je po njih Golf star dvadesetak godina. Vozač je bio prijatan prosed muškarac, širokog osmeha i velikog stomaka.

„Petre, pa ti si svaki put sve veći i veći.“, obratio mu se kroz osmeh profesor Marinković.

„Profesore, to su samo krupne kosti i bebeće salce.“, odvratio je debeljko smejući se.

„Petre, pošao sam sa prijateljima u razgledanje okoline. Međutim, pokvario nam se auto nedaleko odavde.“

„Kažite gde, da pošaljem nekog da vam doveze auto?“, zabrinuto je rekao Petar.

Profesor se zbunio.

„Nema potrebe.“, ubacio se Markus „Pozvali smo već šlep službu i odvezli su auto u Čačak.“

„Da, a ja sam predložio da došetamo do tebe da prespavamo i da uživamo u tvojim ribljim specijalitetima.“, nastavio je profesor osmehujući se. „Kada sam shvatio da si ipak udaljeniji nego što sam mislio, onda smo zaključili da je najbolje da te pozovemo i da nam uštediš pešačenje. Eh, nisam više mlad, nekada bih prepešačio mnogo više, bez da se umorim. Teška li si starosti.“

„Neka, neka profesore, drago mi je da ste me pozvali. Dok god vas služi mozak, vi ćete biti mladi. Hajdemo sada, taman ćemo stići na vreme na kasni ručak. Pijani šaran je bio skoro gotov kada sam pošao po vas.“

Četrdesetak minuta kasnije, nakon što su smešteni u skromne, ali čiste i sa ukusom sređene sobe, istuširali su se i sišli u restoran. Markus se začudio što su svi žustro polemisali. Okrenuo se Petru, koji je upravo izneo hranu za njihov sto.

„Dok smo se vozili, spomenuli ste neka današnja zbivanja, ali nije mi baš najjasnije o čemu pričate. Poslednjih nekoliko sati smo bili isključeni iz svih dešavanja oko nas.“

„Jao, pa vi ne znate. A ja se sve vreme pitam, kako ste tako mirni.? Ljudi, mi smo od danas u ratu sa Albanijom.“, začuđeno je odvratio Petar.

Za stolom je zavladao tajac.

„Kakav rat? Rano jutros nismo bili u ratu. Šta se dogodilo?“, zbunjeno je upitala Jelena.

„Postavili su bombu u policijsku stanicu, u odelenje za krvne i seksualne delikte. Dvojica su mrtva, a ima i povređenih.“

Jelena je prebledela, Petar je nastavio uzbuđeno.

„Vlada je Albancima dala ultimatum od pet dana da privedu odgovorne. Evo,pogledajte sami na internetu.“, odvratio je Petar, pružajući svoj tablet.

Markus i Jelena su se udubili u vesti.

„Slušajte, profesore. Jutros oko devet, eksplodirala je bomba u sedištu Odelenjea za krvne i seksualne delikte. Poginuli su Goran Petković, Stanko Tozić, a inspektor Zoran Mileta je povređen, ali je van životne opasnosti. Odgovornost za napade je preuzela malo poznata organizacija, Shqiperia e Madhe, Velika Albanija… Kamenko je poginuo, Toza je mrtav, Zoran povređen.  Ne mogu da verujem. Jednostavno ne mogu da verujem…“

Jeleni su se oči ispunile suzama, a telo su joj potresli jecaji. Markus je nežno uhvatio njenu šaku i umirujućim glasom rekao:

„Sad pre svega, moraš da razmišljaš kao inspektork aTodorović, a ne kao Jelena Todorović. nije trenutak da se slomiš. Kad se sve završi, možeš slobodno da se raspadneš u milion delova.“

Gledala je u njegove oči nekoliko sekundi, uzdahnula i obrisala suze.

„U pravu si. Kada se sve završi, mislim da ću nedelju dana provesti u krevetu uz slatkiše i romatnične komedije.“, odvratila je kroz slabašni osmeh. „Vidi ovo… Lazar Vojnović je sinoć razgovarao sa inspektorima. Izgleda da je razgovor bio veoma kratak, jer je već pola sata kasnije davao izjavu za štampu. Evo, ima i snimak.“

Gledali su u konfernciju za novinare, očigledno održanu ispred sedišta Vojnovićeve kompanije. Poznati tajkun se samouvereno obraćao novinarima, sve vreme gestikulirajući rukama.

„Šiptari nam ubijaju ljude u sred Beograda, a naši političari koriste trenutak da se obračunavaju sa političkim neistomišljenicima, umesto da organizuju odbranu zemlje. Zato su poslali svoje sluge da razgovaraju sa mnom. Žele da ućutkaju sve one koji se bore da Srbija ponovo postane jaka. Naredile im gazde sa zapada da prodaju ovu zemlju za sitniš. Jude, prodali su se za trideset srebrenjaka. Ali, neće me se tako lako rešiti. Ako je zločin voleti svoju zemlju, onda sam ja kriminalac.“

„Izgleda da je Kamenko ipak krenuo u akciju, a to mu se obilo o glavu.“, prokomentarisao je Markus.

„Čekaj, ima još neki snimak.Trenutno se održavaju protesti u Beogradu, Vojnović je i tamo održao govor.“

Snimak je prikazivao nepreglednu masu ljudi, koja je prekrila ceo plato ispred Skupštine.

Vojnović je stajao na bini okrenutoj ka pionirskom parku. Iza njega su stajali muškarci u maskirnim uniformama. Jelena nije mogla da razazna ambleme, činilo joj se da liči na krst iznad kojeg je nešto zlatnona. Lazar Vojnović je energično mahao rukama dok je govorio.

„Jutros nas je zadesila još jedna tragedija. Šiptari su ubili naše inspektore, naše heroje, ljude koji su svakodnevno bili na braniku otadžbine. Njihova imena stajaće ravnopravno uz brojna imena naše slavne prošlosti. Njihova žrtva nikad ne sme biti zaboravljena!“

Čuo se huk mase, a nakon nekoliko trenutaka, Vojnović je nastavio.

„Dok izdajnička vlada razmišlja šta da radi, naši sinovi ginu! E, pa, kažem da je dosta. Ako oni neće, mi ćemo sami braniti ono što je naše. Jer ako ih sada ne zaustavimo, Šiptari će nas ubijati jednog po jednog, uz prećutnu saglasnost ove izdajničke vlade. Mi smo slobodarski i miroljubiv narod. Ali onaj koji krene na nas suočiće se sa čoprom besnih vukova. Ne damo našu zemlji u naše domove! Zato pozivam sve patriote, sve građane, mlade i stare, svih političkih orijentacija, da ustanu u odbranu naše jedine zemlje, naše majke Srbije.Vreme je da ponovo postanemo ratinici Cara Dušana i da primenjujemo Dušanov zakonik.“ 

Sa razglas se začulo recitovanje:

„Svi junaci, svi vukovi 
Pod barjak Srpski
Uz pomoć Boga
I oštrog mača
U odbranu naroda
I svetih relikvija
Za spas Carstva
I Dušanovog Zakona.“

Skandiranje mase zaglušilo je zadnje Vojnovićeve reči. Iz hiljada grla, čulo se skandiranje „Lazare Dušane, Lazare Dušane…“.

Jelena je bila zapanjena. Nije mogla ni da zamisli da je Vojnović u stanju da upravlja masom na ovakav način. Nastavila je da čita vesti.

„Brojni mladići, ali i devojke se prijavljuju u tzv. Kampove za obuku u prirodi, ali je jasno da je to eufemizam u regrutne centre. Takođe, vojska je u stanju borbene pripravnosti i primećeni u su pokreti vojnih konvoja ka jugu Srbije. Vlada je pod pritiskom javnosti, uputila zahtev Albaniji, da u roku od pet dana izruči odgovorne za dva bombaška napada. Istovremeno prijavljeni su i albanski protesti u svernoj Grčkoj. Makedoniji, Crnoj Gori. Na nekoliko mesta su zabeležni i incidenti, kada su protestanti napali polciju, kamenicama i Molotovljevim koktelima…“, Jelena je sa nevericom odmahivala glavom. „Sve se odvija suviše brzo, nećemo stići na vreme.“

„Možda i nećemo“, odgovorio je Markus. „Ali ćemo dati sve od sebe da probamo. Pokušaj da saznaš nešto više o eksploziji preko svojih.“

Jelena se povukla u jedan ćošak sa telefonom i laptopom. Markus se odvojio na drugu stranu, iščitavajući vesti. Profesor Marinković je sa Petrom raspravljao o novonastaloj situaciji.

Markus je posmatrao Jelenu, nesvesnu njegovog pogleda. Gledao je kako namešta kosu, dok priča telefonom. Želeo je da zavuče prste u te rubin crvene vlasi. Znao je da možda može nečemu da se nada ako se sve završi dobro. Do tog trenutka, može samo krišom da je posmatra. Divio se njenoj fokusiranosti uprkos teškom teretu koji je nosila. Shvatio je da je u sanjarenju proveo deset minuta, te se vratio vestima. Posle nekog vremena, Jelena je prišla Markus vidno potresena.

„Poginuo je Kamenko, poginuo je i Toza, a Zoran je zaglavio u bolnici. Maločas sam se čula sa Sebijem. I dalje ne mogu da poverujem da ih više nema.“

Jelena je utonula u ćutanje, povremeno prekinuto tihim jecajem.

„A zamisli najneverovatniju vest u ovom ludilu. Moj deda Milutin, Mile, nestao je iz bolnice. Nikome nije jasno kao je uspeo da se provuče neopaženo. Sebi je ušao u snimke nadzornih kamera sa VMA, ali sve je izbrisano. Nije mi jasno, možda su i njega oteli da me drže što dalje od istrage.“

„Ako želiš, možeš da odustaneš u bilo kom trenutku. Ali ne verujem da bi to želela.“

Jelena je energično odmahnula glavom sa prkosom u očima, te je Markus nastavio.

„Vojnović je ključ svega. Moramo da ga lociramo i da pokušamo da ga na ovaj ili onaj način nateramo da sve obustavi. Ili da nabavimo neoborive dokaze koji bi ukazali na njegovu ulogu u rasprivanju ovog ratnog požara. Još samo da utvrdimo gde ćemo najlakše doći do njega.“

„Prizren“, začuo se glas profesora Marinkovića iza njihovih leđa.

 

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25, 26

slika – Greyerbaby

 
17 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 4, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 26

Drugo carstvo 26

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25

Profesor je završio svoju priču i zamišljeno listao album sa setom u vlažnim očima.

 Jelena je razmišljala o onom što je čula. Car Dušan, blago, kosingas, otmica, bombe, Šiptari izvršioci, Srbin naručioci, sve se promešalo u pravu papazjaniju. Sad su joj bili jasniji Vojnovićevi motivi, ali opet nije bila sigurna šta treba da radi i gde da traži sina. Još uvek nije bilo ni glasa od otmičara.

„Profesore, sve mi je jasno, ali ne razumem, kako moj deda nije uspeo da locira Vojnovića. Ipak je imao Službu iza sebe. A sa druge strane, mogli ste da mu priđete kada se ponovo pojavio u zemlji, krajem devedesetih.“

„Nije sve baš tako jednostavno“, odgovorio je profesor „Mile dugo nije uspeo da ga pronađe, a kada napokon jeste, shvatio je da ga štite moćnije službe od naše. Na kraju, kada se vratio u zemlju, opet je bio pod zaštitom i naših i njihovih službi. A kao što sam već rekao, otvaranje priče o Dušanovom blagu, izdajnicima i lopovima, dovelo bi Mileta i mene u veoma nezgodnu situaciju. Pitanje je da li bi izvukli žive glave, ne samo mi, već i naše porodice.“

Razmišljala šta mogu da urade sledeće, osim da čekaju. Nisu mogli da  uhapse Vojnovića, svaki tužioc bi  rekao da su to posredni dokazi.

„Markuse, imaš li ideju, šta sada da radimo?“

„Imam nekoliko ideja, ali mislim da sada moramo da krenemo.“, odgovorio je Markus, dok je pažljivo gledao kroz prozor, koji je bio okrenut ka zadnjem delu kuće. Kuću je sa zadnje strane okruživala šuma stoletnog drveća.

„Nisam siguran, ali rekao bih da sam video senke koje promiču kroz drveće iza kuće.“

„Nije valjda da se plašite senki?“, upitao je profesor Marinković. „To je stara stoletna šuma. I prepuna je senki, a i drugih bića, ako verujete u mitologiju. Nikad nisam video ništa što bi me uplašilo.“

„Ove senke se kreću suviše organizovano.“, kratko je odvratio Markus vadeći pištolj iz futrole iza leđa. „Pogledaj da li ima nekog napred.“

Jelena je brzo ustala vadeći i repetirajući svoj pištolj. Oprezno je prišla prozoru, stala uza zid i provirila kroz zavese.

„Još uvek nema nikog, ali vidim dva Puha parkirana malo dalje niz sokak.“

„Onda nemam mnogo vremena.  Nekako su nas našli, verovatno su uspeli da uhvate tvoj signal kada smo pozvali profesora. Krećemo odmah.“

„Gde krećemo? Šta se dešava?“, unezvereno je upitao profesor Marinković. „Ja nigde ne idem. Ne mogu da ostavim moje knjige.“

„Profesore, ne možemo da vas ostavimo ovde. Vaše knjige nisu u grožene, ali vaš život jeste. Ako preživimo, možete slobodno da se vratite vašoj papirnoj porodici. Mi smo vam trenutno jedina i najbolja zaštita.“, brzo je odvratila Jelena.

Profesor je razmislio nekoliko trenutaka, slegnu ramenima i rekao:

„Možda si u pravu. Šta ćemo da radimo?“

„Samo se držite Jelene, pokušaćemo da se probijemo do našeg vozila i da nekako izađemo živi iz obruča koji su napravili oko nas.“

Oprezno je provirio kroz ulazna vrata. Imali su desetak metara do Lade, činilo se da obruč još uvek nije zatvoren. Znao je i da to što je njihov terenac slobodan, može da predstavlja zamku. Morao je da rizikuje, nisu imali drugi izbor. Razmišljao je i zabarakidiranju u kući, ali je bio bolno svetan oružane nadmoćnosti protivnika.  

„Budite spremni. Držimo se zajedno i pokušajte da budete što brži“, rekao je profesoru. Markus i Jelena bi sami bez problema stigli do Lade za nekoliko sekundi, ali sa profesorom, izvlačenje se može pokazati znatno teže. Opet, nisu mogli da ga ostave.

Oprezno su krenuli prema autu, osmatrajući u svim pravcima. Markus je svakog trenutka očekivao metke. Za divno čudo, još uvek ih niko nije napao. Prerano se obradovao. Čim je stigao do auta, začuo je zapovedni glas.

„Stani. Spusti oružje.“

Okrenuo se i video pet muškaraca u maskirnim uniformama sa poluautomatskim puškama u rukama uperenim u troje begunaca. Perifernim vidom primetio je i kretanje na drugoj strani gde su bili parkirani vojni Puhovi.

Markus je zapucao ka vojnicima i dvojica su pala na zemlj držeći se za noge iz kojih je liptala krv. Ostali su se brzo povukli u zaklon i zapucali.

Markus je seo za volan i pokrenuo terenca, brundav zvuk ispunio je vazduh.  Jelena je sela na suvozavčevo mesto, a profesor Marinković iza nje.

Meci su zazujali oko auta, a neki su se uz zvonak zvuk zabili u karoseriju. Jelena je zapucala ka kući.

„Profesorre, sagnite se dole.“, podviknuo je Markus.

Usmerio je Ladu ka Puhovima, jer je to bio jedini put kojim su mogli da pobegnu. Vojnici su ih parkirali suviše blizu jednog drugom.  Bio je svetan, da iako čvrst, njihov auto ne može da istrpi direktan sudar sa Puhom.  Nije bio trnenutak za predomišljanje, dodao je gas i punom brzinom krenuo ka vojnim vozilima držeći volan samo desnom rukom. U isto vreme je levu ruku gurnuo kroz prozor i zapucao iz pištolja prema Puhovima. Njihovi vozači su zabrinuto gledali kako im se približava Lada, dok su Markusovi meci rikošetirali oko njih. Jedan od vozača je instinktivno pomerio svoj vozilo unazad. Ne više od jednog metra, ali Markus se nadao da će biti dovoljno.

„Držite se čvrsto, ovo će biti malo gadno.“

Začuo se škripanje metala o metal  kada se Lada zaletela između dva Puha. Lada je ostala bez oba bočna retrovizora, bila je ulubljena sa obe strane, ali je barem prošla blokadu.

Markus je vozio ka izlazu iz sela, goneći Ladu do granica njene izdržljivosti.  Put pred njima bio je uzak i neasfaltiran. 

„Da li smo im pobegli?“, upitala je Jelena zadihano.

Odgovor je stigao skoro istog trenutka u vidu dva Puha, koji su jurili za njima. Jelena se okrenula na sedištu i zapucala kroz prozor. Vojna vozila su i dalje napredovala ka njima. Ovog puta su i vojnici iza njih uzvratili vatru. Meci su zviždali oko Lade kao roj pomahnitalih osa.

Potera je trajala nekoliko minuta, ali su svi znali da je samo pitanje trenutka kada će ih stići.

„Teška vremena zahtevaju teške odluke.“, rekao je Markus i punom brzinom skrenuo sa lošeg seoskog, na još gori, krivudavi i uski šumski put ispunjen rupama. Prolazili su na nekoliko centimetara od drveća, grane su šibale po karoseriji. Jedna grana je bočno staklo pored Jelene razbila u hiljade komadića, druga je od šoferšajbne napravila mozaik. Uz nekoliko udarac drškom pištolja, Markus je uspeo da izbije celu šoferšajbnu. Sada su im grane fijukale opasnu blizu lica.

„I dalje nas prate“, rekla je Jelena, menjajući šaržer na svom pištolju.

„Znam“, odvratio je Markus, napregnuto pazeći na  drveće koje je promicalo pored njih. „Izvadi torbu iz zadnjeg sedišta i dodaj mi dve, tri granate.“

„Profesore, moraćete malo da se pomerite u stranu.“, rekla je Jelena unezverenom Marinkoviću. Pomerila ga je sa zadnjeg sedišta grublje nego što je želela, ali on je jednostavno bio zaleđen. Izvukla je torbu i pružila Markusu tri granate.

„Sve vreme sam sedeo na bombama? Mogao san da poginem“, piskavo je rekao Marinković i utonuo u sedište.

„Nije sad trenutak za dramu, profesore“ , odvratio je Markus i dalje vratolomno vozeći sa tri granate koje su mu poskakivale u krilu.

Zubima je izvukao osigurač i  bacio  granatu kroz prozor. Nedugo zatim začula se eksplozija. Puhovi su i dalje išli za njima. Ponovo je podigao levu ruku, ovog puta držeći dve granate. Brzo je izvukao osigurače i bacio obe granate prema Puhovima.  Dve ekspolzije su odjeknule u razmaku kraćem od sekunde. Markus je podigao pogled ka unutrašnjem retrovizoru. Prvi Puh je ležao u krateru izvaljen na bok, u isto vreme blokirajući drugog da prođe.

Odahnuo je i nastavio da vozi, smanjivši brzinu. Nema potrebe da ih ubije drvo, ako su već izmakli poteri.

Nastavili su sa vožnjom još neko vreme.

„Moramo da se sklonimo negde dok ne prođe potera i da osmislimo naš sledeći potez.“, rekao je Markus. „Mislim da tu već mogu da vam pomognem.“, ubacio se tihim glasom profesor Marinković.

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25

slika PublicDomainPictures

 

 
17 komentara

Objavljeno od strane na septembar 30, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , ,

Drugo carstvo 25

Drugo carstvo 25

Drugo carstvo  1234567891011121314151617181920212223, 24,

 

Jelena je zapanjeno zurila u profesora Marinkovća.

„Kakvog cara? Kada nađem tog smrada napraviću od njega mleveno meso. Ako mom detetu bude falila samo dlaka sa glave.“

„Ne brini, siguran sam da  ne želi da povredi Dušana.“, nastavio je profesor „Probaj da shvatiš kako smo se mi osećali kada smo otkrili da je Mile potomak najvećeg srpskog vladara. Naslednik čoveka u čije vreme je Srbija bila najmoćnija i najveća, ako ne računamo na pseudonaučnike koji spominju Srbe kao potomke Atlantiđana…“

„Napaljeni klinci . Srećem takve svaki dan. Misle da je prošlost bila cveće i proleće, a da danas ništa nije dobro. “, progunđala je Jelena, odmahujući glavom.

„Potpuno si u pravu, bili smo napaljeni klinci. Probaj da shvatiš“, nastavio je Marinković. „u kakvoj smo zemlji živeli. Ograničene slobode, materijalne, duhovne, ubrzan razvoj, ali ljudi nisu bili pripremljeni na korenite promene. Režim koji se obračunava sa svim neisotmišljenicima. Tvoj deda je bio zakleti komunista, iako mu nije bilo pravo sve što se događalo sa Rankovićem, osnivanje Golog otoka, gde su uglavnom slali Srbe. Bio je u Službi i uvek mu je teško padala blagost države u borbi protiv fašizma, pre svega ustaškog, ali i četničkog. Sa druge strane, ja nisam bio ni za komunizam ni za kralja, već sam tada događaje oko sebe gledao kroz prizmu ponovljenih istorijskih događaja. Ali lLazar. Njegova porodica je držala fabriku nameštaja. Bili su veoma imućni, a pošteni i plemeniti koliko je bilo uobičajeno tada, ni bolji ni lošiji od drugih. Kada je rat završen, Lazarovom ocu je suđeno kao kolboracionisti, zato što je prodavao nameštaj Nemcima tokom rata. Oduzeta mu je sva imovina i sva građanska prava. Negovoj ženi je ponuđeno da radi kao čistačica u sopstvenoj fabrici, koja je sada bila nacionalizovana i predata na upravu radnicima, odnosno zaslužnim drugovima. Nikad se nisu oporavili od toga. Porodica je bila više gladna nego sita, posaal nisu imali i sve su nade polagali u Lazara, koji iako siromašan,bio je izuzetan učenik. Ni tvoj deda ni ja nismo pripadali komunističkoj buržoaziji, ali ipak smo u odnsou na Lazara bili bogataši.“

„Uh, pazite da se ne rasplačem nad nejgovom tužnom sudbinom. I drugi su bili i siromašni i obespravljeni, pa se opet nisu odali pokušajima da započnu treći svetski rat.“, iznervirano je odvratila Jelena.

„Slažem se, ali ti ovo pričam da shvatiš zašto je i koliko Lazar mrzeo komunizam i uzdizao Dušanovu vladavinu. Samim tim, saznanje da je pored njega Dušanov naslednik, dovodilo ga je u ekstazu. Često smo pričali o tome, kako bi bilo kada bi se opet uspostavilo Dušanovo carstvo. Mile je uvek govorio da je ovo najbolja država i sistem i da ne može niko biti bolji od Tita i Partije, uprkos svim nedostacima.

Meni je to bilo zanimljivo kao mentalna razbiriga. Altrenativna istorija uvek nudi mnoštvo puteva. Zamislite da je Dušan zaustavio Turke, ili da smo potpuno pobedili na Kosovu, ili da smo Turke samo pustili da prođu bez sukoba ili da kod nas  nije uspostavljen komunizam. Beskrajne mogućnosti. Lazar je, za razliku od nas, ozbiljno razmatrao ideju Dušanovog carstva.  Naravno sve bi bilo sigurno drugačije da nije došlo do preokreta i najvažnijeg događaja u našim životima. Našli smo ga.“

Jelena i Markus su sada već u neverici slušali priču starog profesora. Oboje su znali na šta misli, ali je Markus morao da bude siguran.

„Našli ste šta? Blago?“

„Ne bilo kakvo blago,već riznicu Dušana Silnog.“

 Profesor je smireno čistio i punio ponovo svoju lulu, sve vreme ćuteći. Njegovi slušaoci su izgarali do nestrplejnja, ali nijedno nije želelo da ometa profesorov tok misli. Kada je napokon ponovo pripalio lulu šibicom, nastavio je zadovoljno se smeškajući. Užitak u osećaju da ga svi napregneto slušaju, nije mu se umanjio za sve ove godine, uprkos tome što sipred sebe nije imao pun amfitetatar, već samo dvoje ljudi.

„Tokom svoje karijere, imao sam u rukama brojne izvore o srpskoj srednjovekovnoj istoriji. Uglavnom su čuvani u manastirskim riznicama, jer je ipak crkva bila ta koja je uspela da sačuva bar nešto od tog kulturnog blaga. Tako, jednom prilikom dok sam popisivao biblioteku jednog manstira iz zapadne Srbije, naišao sam na neuglednu sveščicu. Dnevnik kosingasa Gavrila.“

            „Kosingas? Prvi put čujem za tu reč.“, ubacio se Markus. „Je li to neka crkvena srednjovekovna titula?“

            „Hm, i da i ne. Zapravo, kosingas je zaštitnik običnih ljudi. Za razliku od sveštenika, koji se bave dušama, bogom i đavolom, kosingas narod štiti od prizemnijh, ali ne manje opasnih stvorenja – veštica, psoglavih, vodenjaka, bauka i sličnih stanovnika. Može da bude iz kruga sveštenika, ali može da bude i neko drugi. Postoji mogućnost da je Marko Kraljević, takođe bio kosingas.“

„Prvi put čujem za tako nešto. Sa druge stane, znam da nije baš bio junak, već poturica. Ali kao i Markus, prvi put čujem za tu titulu kosingasa. A i sve mi to nekeko zvuči kao najobičnije sujeverje.“, odvratila je Jelena zbunjeno.

„To vam je manje poznat deo naše istroiije, još uvek nedovoljno istražen. Pazi, mnogi mitovi su pisani na osnovu stvarnih događaj, zrnce istine, ovde, zrnce onde i polako sklapaš mozaik. Za razliku od nekih moj kolega, koji mitove uzimaju samo kao narodno predanje, ja volim da se malo udubim u njih i da izvučem to jedno zrnce istine.“

„Teško mogu da prihvatim bajke kao bilo kakav verodostojan izvor.“, rekao je Markus, povremeno posmatrajući kroz prozor, ne bi li na vreme uočio bilo kakvo neočekivano približavanje.

„Vi današanja deca. Mislite da je sve izmešljeno sada. Ako ćemo tako, bajke su nešto u šta veruju stotine miliona ljudi, uzmi za primer religiju. To je samo skup bajki, za koje ljudi misle ne da su moguće, već da su se dogodile baš kao što je opisano. Šliman je pronašao Troju na osnovu Homerove bajke. No, da se vratim na moju priču. Kao što sam rekao, naišao sam na dnevnika Kosingasa Gavrila. Izuzetno štivo, čak i da nema veze sa Dušanovom riznicom. Na zanimljiv način, opisuje svoje sukobe sa nečistim silama širom Srbije i dočarava bogatu slovensku mitologiju. Ali ono što je meni posebno privuklo pažnju, bio je opis o sakrivanju Dušanovog blaga. Izgleda da je Knez Lazar poslao dvoja zaprežna kola natovrena što novcem, što drugim dragocenostima u Sokolicu, kao što tvrde brojne legende. Nije detaljno opisao samu putanju u dubine pećine, ali i ono malo detalja što je dao bili su mi dovoljni da budem siguran da sam na pravom putu.“

„Mora da ste dobro poznavali te pećine kada su vam samo odrednice pomogle? Nije bilo mape?“, upitao je Markus.

„Ne, sad smo mogli da suzimo oblast pretrage. Nemoj da zaboraviš da skoro dvadeset godina tokom naših mladalačkih potraga, koje nikad nisu prestale, bazamo po tom kraju. Značilo nam je da odemo u prirodu na desetak dana i da se ponovo osećamo kao bezbrižni klinci. Uprkos svim obavezama, koje smo imali, poslovi, porodice, okupili smo se ponovo i pošli u potragu. Deset dana smo zavijali kroz tunele, preskakali ambise, izbegavali odlomljeno kamenje, borili se protiv vlastitog straha. I onda, kada sam već bio siguran da me je kosingas Gavrilo naveo na besplodnu potragu, naišli smo na usku stazu sa čije se desne strane nalazila beskrajna provalija. Srce mi je zaigralo brže, jer je baš to mesto Gavrilo opisao, kao mesto gde su sakrivene dragocenosti. Sedamanestog aprila 1967. mogao sam da potvrdim da je Kosingas Gavrilo, govorio istinu i da nas je doveo do blaga.“

Profesor Marinković je ponovo napravio pauzu, ne bi li ponovo raspalio lulu. Markus i Jelena su ga slušali sa napegnutim iščekivanjem.

„Mile je prešao prvi, ipak je od nas trojice bio u najboljoj formi. Kada je leđima pritisnutim uza zid polako i oprezno prešao na drugu stranu, nekoliko minuta nismo čuli ni glasa od njega. Ne zato što je odmakao daleko, već zato što je zanemeo od uzbuđenja. Čim je došao k sebi, pozvao nas je i Lazar i ja smo mu se pridružili. Gavrilo je napisao da su tu smešteni brojni džakovi i kovčezi, koje je prenelo dvadeset i pet magaraca. Prizor je bio zapanjujuć. Pod svetlima naših baterijskih lampi, svetlucalo je prosuto zlato iz davno istrulilih džakova.  Najviše je bilo zlatnih i srebrnih perpera, ali brojnih predmeta od zlata ukrašenih dragim kamenjem. Svetlost se ispred nas prelamala u svim pravcima. Najveći deo riznice cara Dušana, bio je pred našim očima. Samo smo se pogledali, a zatim zagrlili jedni druge uz smeh i suze. Osećao sam se kao Karter kad je otkrio Tutankamonovu grobnicu.“

„Neverovatno, ipak ste ga pronašli. A sa druge strane, to je jedno od najvećih otkrića ne samo na ovim prostorima, već i šire  i vi ste sve zadržali za sebe?“, optužujuće je rekla Jelena.

„Dolazim do toga. Kad je prošlo početno ushićenje, morali smo da razmislimo šta bi uradili sa svim tim dragocenostima. Zanimljivo je da niko od nas nije želeo da ga uzme zarad lične dobiti. Mile je smatrao da treba da ga preuzme Služba državne bezbednosti, a samim tim i država i da ih pohranimo kao zlatne rezerve Jugoslavije. Ja sam bio za to da se sve predstavi svetu i da se najveći deo pohrani u muzeje. Lazar je pak, smatao da je to božji znak i da zlato treba da iskoristimo zarad rušenja same SFRJ i obnove Dušanovog carstva. Između Mileta i Lazara su pale teške reči, bili su blizu i da se potuku. Mile je govorio da je svako ko želi da ruši SFFRJ i Maršala, izdajnik i da se izdajnicima sudi samo na jedan način. Lazar mu je odgovarao da je Mile izdajica svoje krvi i svog plemenitog porekla i da se Dušan Silni u grobu okreće što je njegov potomak okrenuo leđa svom narodu zarad Hrvata, Slovenaca i ostalih grupacija u SFRJ. Malo je nedostajalo da se potuku, jedva sam uspeo malo da ih smirim.“

Zamislio se, dok su mu glavom prolazila davna sećanja.

„Na kraju smo uspeli da se dogovorimo da za sada sve ostavimo kako jeste, da se malo ohladimo i da hladne glave za nedelju dana rešimo šta ćemo. Da li ćemo ga jednostavno podeliti na tri dela, pa neka svako sa svojim delom radi šta želi, ili ćemo uspeti da donesemo jedinstveno rešenje.“

„I? Šta ste na kraju odlučili?“, upitao je Markus.

„Lazar je odlučio umesto nas. Treći dan nakon što smo pronašli carsku riznicu, Lazar je nestao. Obuzeti zlom slutnjom, Mile i ja smo došli ponovo do pećine sa blagom. Samo, što je sada bila obična pećina, u njoj više nije bilo blaga. Ostalo je samo trideset srebrenjaka i pismo u kome nam Lazar kaže da nije mogao da dozvoli da komunisti stave ruke na to zlato i da će on učiniti sve što može da sruši taj sistem i uspsotavi carevinu, Mi možemo da mu se pridružimo u tome, ali ako već nećemo da mu pomognemo, onda za njega ne postojimo.“

Profesor se nekoliko trenutka odsutno igrao lulom.

„Shvatili smo da ako prijavimo ceo slučaj, nećemo dobiti zadovoljenje, već samo dodatne peripetije. Mile je znao da Služba neće blagonaoklno gledati na naš odnos sa Lazarom i da samo možemo da imamo problema zbog toga. Mileta bi sigurno izbacili iz službe, mene bi najurli sa fakulteta, porodice bi nam bile uništeen. Mile je odlučio da pokuša svojim kanalima, bez zvaničnog uplitanja Službe da pokuša da nađe Vojnovića. Narednih dvadesetak godina, nismo znali ništa o našem prijatelju Lazaru Vojnoviću.“

Duboko je uzdahnuo i nastavio.

„I eto, uzeli smo trideset srebrnjaka, bolno svesni njihove simbolike. Uspeli smo da ih prodamo tokom godina, tako da je od tog novca, Mile za vreme inflacije, otkupio od države kuću u kojoj živite, a i da uloži u njeno sređivanje. Ja sam moje iskoristio uglavnom za putovanja i nešto lagodniji život, od onog koji bi mi dopuštala profesorska plata. “

Drugo carstvo  1234567891011121314151617181920212223, 24

slika James DeMares

Za odrednice vezane za kosingasa Gavrila, korišćena je knjiga: Kosingas – Red zmaja; pisca Aleksandra Tešića 

 
23 komentara

Objavljeno od strane na septembar 24, 2017 in Drugo carstvo

 

Drugo carstvo 24

Drugo carstvo 24

Drugo carstvo  12345678910111213141516171819202122, 23

20.06.2018. Gornji Milanovac

 

Sledećeg dana su rano prepodne stigli u Gornji Milanovac, jedan od najmlađih gradova u Srbiji. Markus je bez većih problema pronašao auto na parkingu tržnog centra.

„Lada Niva?“, začuđeno je upitala Jelena. „Očekivala sam da Agencija ima većih sredstava na raspolaganju.“

„Ima, ali ovaj auto sam ja tražio. Nisam baš lud za Rusima, ali imaju dobru voku, lepe žene i jedan od neprevaziđenih terenaca.“

Zadovoljno je proveravao stanje automobila. Podigao je zadnje sedište i iz njega izvukao torbu od nepromočivog platna. Jelena je preko njegovog ramena gledala u njen sadržaj. Pištolji, noževi, municija, dve puške MK17, pasoši, spravice kojima nije znala namenu, primetila je i nekoliko paketa na kojima piše C-4.

Markus je ispratio Jelenin začuđen pogled.

„Jasno ti je da u svakom trenutku možemo da očekujemo ozbiljan napad na nas, moramo da budemo spremni ozbiljno da odgovorimo. A teško da ćemo imati pojačanje.“

Jelena je listala lažne pasoše koje je pronašla u torbi, američki, norveški, ruski. Pokazala ih je Markusu bez reči.

„Standarndi postupak.“, odvratio je mirno. „Ne znamo šta nam može trebati i gde će nas ova jurnjava odvesti. Bolje je biti spreman. Ako nisi zadovoljna slikom, žao mi je, ali to je verovatno skinuto iz vaše baze. Pretpostavljam da ti je ovakva ista i u ličnoj karti. U torbi imamo i pedeset hiljada evra, možda ćemo morati i da podmićujemo ovde-onde.“

Jelena je samo zbunjeno klimnula glavom. Osećala se kao Mata Hari. Neverovatno je šta sve stoji na raspolaganju moćnim tajnim službama.

 
„Vreme je da pozoveš tog tvog profesora. Nadam se da neće ispasti preveliko gubljenje vremena.“ Rekao je Markus, pakujući ponovo torbu pod sedište.

Jelena je okrenula broj i strpljivo čekala.

„Dobar dan, profesore Marinkoviću, Jelena ovde, Milutinova unuka… Da.. Dobro je.. Želela bih da popričam sa vama. Da, došla bih kod vas, sada sam u Gornjem Milanovcu. Gde? Dobro, potražiću na karti… Jasno… Kad stignem tamo, zvaću vas, ako se slučajno negde izgubim. Došla bih sa još jednim prijateljem. Da, i ja jedva čekam da se ispričamo.“

Prekinula je vezu.

„Treba da stignemo do sela Ostra, nalazi se na nekih 30-ak kilometra odavde. Ipak je dobro što si naručio ovaj auto, preptostavljam da su putevi blagi užas.“

Markus je klimnuo glavom i podesio koordinate u navigaciji.

Kad su napustili sigurnost magistralnog puta i izašli na neobležene lokalne puteve, čak ni satelitska navigacija nije bila sigurna kojim putem treba da idu.

„Gledaj mape, ali pitaj seljake“, bio je moto kojim se Jelena rukovodila. Uz nekoliko pogrešnih skretanja i ispravljanja greške, kad bi se konsultovali sa seljacima koje su sretali, ipak su uspeli da nađu selo Ostru i kuću Jovana Marinkovića.

Kuća se nalazila na kraju sela. Markus je odmah uvideo da ovde živi osoba koja voli red. Uredno dvorište sa kratko podšišanom travom i bez lišća, iako su ispred kuće rasla dva razgranata kestena. Profesor Marinković ih je dočekao sa širokim osmehom. Obučen u jednostavnu odeću, izgledao je kao neko ko se upravo došao iz bašte.

„Izvinite što vas ovako dočekujem, ali bio sam u bašti, znate, na selu uvek ima nekgo posla. Jelena, ti si sve lepša i lepša. Hajde, dođite da sednemo.“

Markus je primetio držanje osobe koja je navikla da predaje i da je slušaju. Smestili su se na klupi ispod kestena. Profesor ih je poslužio domaćom rakijom i kafom. Markus je iskreno uživao u okruženju, iako povod za dolazak nije bio najsrećniji. Jelena je ukratko obavestila profesora o Dušanovoj otmici, kao i o ranjavanju dede Milutina.
Profesor je slušao vidno potresen.

„Ne mogu da verujem šta se događa. Tek tako da ti otmu sina, a Mile povređen i još povrh svega bombaški napad. Crna su nam vremena stigla. Mada, nama koji proučavamo istoriju, znaci su se ukazivali godinama unazad.“, odmahivao je glavom u neverici.

„Moram nešto da vas pitam.“, nastavila je Jelena. „Moj deda je, kada su ga pogodili, svojom krvlju napisao Rudnik. Pretpostavila sam da misli na vas, ali da nije želeo da ostavi isuviše jasnu uputnicu. Znam da se vas dvojica poznajete veoma dugo. Zašto je mislio da je važno da dođem do vas? Da niste možda upoznali i Lazara Vojnovića?“

Profesor je nekoliko trenutaka posmatrao Jelenu, klimnuo glavom i rekao:

„Mislim da  bi bilo najbolje da uđemo u kuću. Ne može ovde niko da nas čuje, ali opet.“

Pratili su starca do niske i dobro održavane kuće. Smestili su se u fotelje u dnevnom boravku. Profesor Marinković je izašao iz sobe i vratio se posle nekoliko minuta, noseći album.

„Evo, ovo bi te moglo zanimati.“, rekao je pružajući otvoren album Jeleni. Na crno-beloj slici bila su tri nasmejana i zagrljena mladića u dvadesetim godinama.

Jelena i Markus su pažljivo osmatrali sliku.

„Pa ovo ste vi i moj deda, a ovaj levo je Vojnović.“

„Da, ima mnogo godina kako je to uslikano. Bili smo mladi, verovali smo da možemo da promenimo svet. Eh, mladost…“

Zaćutao je na nekoliko minuta, blago se osmehujući, vrativši se u prijatna sećanja iz mladosti.

„Sva trojica smo rođeni ratnih godina. Upoznali smo se negde početkom pedesetih, u osnovnoj školi. Nije nam trebalo dugo da se povežemo. Od tada smo postali nerazdvojni. Svaki slobodan tenutak smo provodili zajedno. Kad smo upisali srednje škole – Lazar, trgovačku; Mile, Školu za obuku podificira narodne milicije; a ja, Prvu gimnaziju, putevi su nam se donekle razdvojili. Ali mi smo uprkost tome i dalje bili više zajedno nego odvojeno. Niko nije mogao da nas razdvoji, ni devojke, ni škole, ni drugovi…“

Profesor je zaćutao na nekoliko trenutaka dok je palio lulu iz koje se širio prijatan miris. Markus je nabrao nos.

„Ubacujem kamilicu, ne prija mi čist duvan.“, odgovorio je profesor na nepostavljeno pitanje.

„Jedna od stvari koja nas je povezivala, bila je ljubav prema istoriji, pogtovo prema istoriji srpskog naroda. Često smo leta provodili u ovoj kući. Dobro, ne baš u ovoj, bila je ovde druga kuća u kojoj su živeli moji baba i deda. Morao sam da je srušim pre dobrih petnaest godina i da podignem novu. Naravno, moji prijatelji su obično doalzili sa mnom. Da bi ispunili duge letnje dane, često smo lutali i istraživali okolinu. Bilo je neizbežno da čujemo i legendu u o nestalom blagu cara Dušana.“

„Pretpostavljam da je to bila idelana zabava za vas.“, prokometarisao je Markus.

„Naravno, mladiću. Kom dečaku se ne bi uzburkala krv na pomisao o potrazi za skrivenim blagom?  Legenda kaže da je car Dušan sakrio svoje blago u pećini nedaleko odavde u blizini tvrđave Sokolica. Godinama smo tokom leta lunjali i istraživali pećine, šume, hodali po nepristupačnim predelima. Ukratko, divno smo se zabavljali.“

Ponovo je setan osmeh ozario prefesorovo lice.

„Godine su prolazile svojim tokom. Prekretnica je nastala mojim upisom na fakultet. Mile je nakon srednje škole odmah dobio posao u UDB-i, Lazar se zaposlio u jednom preduzeću, a ja sam započeo studije istorije. Pored toga, radio sam i u fakultetskoj biblioteci. Oduvek me je privlačila prošlost moje porodice, te sam uz mnogo truda i vremena, napravio svoje porodično stablo. Uporedo sam isto radio i za moje prijatelje. Otkrio sam nešto što me je iznenadilo. Ispostavilo se da je Mile direktan potomak Cara Dušana.“

Jelena i Markus su zaprepašćeno posmatrali starca, koji se zadovoljno smeškao.

„Da, draga moja, tvoj deda, a samim tim i ti, kao i tvoj sin ste direktni nastavljači Dušanove loze preko izgubljene Dušanove ćerke Teodore.“

Tišina je trajala nekoliko minuta, a onda je Jelena progovorila.

„To što kažete je neverovatno. Mislim da je u pitanu greška, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je Dušan imao samo sina Uroša Nejakog.“

Profesor je sklopio prste.

„E, tu se varaš. Imao je i kći – Teodoru, bila je nekoliko godina starija od Uroša. Pominje je samo Nićifor Grigor. Iako važi za istaknutog istoričara i Dušanovog savremenika, njegov zapis je ostao zaboravljen. Kod nas se uglavnom taj podatak ne prihvata. Postoji čak i freska u Visokim Dečanima gde pored carice Jelene stoje dve figure od kojih je jedna Uroš, a druga viša, predstavlja Teodoru, mada naša istoriografija smatra da je u pitanju Simeon Siniša, što nikako ne može biti istina. Teodora je udata za turskog sultana Orhana, ali joj se nakon njegove smrti gubi trag. Izgleda da se vratila u Srbiju i samo retki su znali ko je ona. Suviše vremena bi nam oduzelo da vam objasnim sve detalje o njenom životu, decenije su mi bile potrebne dok nisam sklopio mozaik. Potpuno je izvesno da je tvoj sin poslednji izdanak Dušanove loze. Mogu da ti kažem da imam i naučnu potvrdu, uzorak Miletovog DNK se podudara sa DNK cara Dušana.“

Svi su sedeli u neprobojnoj tišini,sobom se jedino kretao miršljavi dim iz lule profesora Marinkovića.

„Uporedili ste DNK? To onda znači da ste morali da uzmete uzorak iz sarkofaga u crkvi Svetog Marka?“

„Dušan je sahranjen u crkvi Svetih Arhanđela kod Prizrena, 1927. su ostaci preneti u Patrijaršiju i onda 1968. prebačeni u crkvu Svetog Marka. Nije bilo lako uzeti uzorke za nalizu, ali ipak nam je to pošlo za rukom.“, nastavio je predavanje profesor.

„Ako ste u pravu, onda to baca novo na svetlo na razloge otmice malog Dušana.“, primetio je Markus.

„Bojim se da je tako.“, odvratio je Jovan Marinković. „Izgleda da moj stari prijatelj Lazar, želi da od Dušana napravi novog cara svih Srba.“

 

Drugo carstvo  12345678910111213141516171819202122, 23

slika NeuPaddy

 
16 komentara

Objavljeno od strane na septembar 18, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , ,

Drugo carstvo 23

Drugo carstvo 23

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021, 22

Ni Markus ni Jelena nisu primetili sive oči koje su ih pratile kada su napuštali VMA. Visok, snažan muškarac, vojničkog držanja u uniformi vojske Srbije, rukava podvijenih preko snažnih ruku, gledao je za njima sve dok nisu ušli u taksi.
Otpuhnuo je poslednji dim cigarete i bacio opušak.

Mašio se telefona.

„Šefe, upravo su napustili bolnicu i ušli u taksi… Znam da nije bilo predviđeno da on završi u bolnici… Da, jasno mi je, rešiću, mada neće biti lako. Ima stalni nadzor… Jasno mi je da je moj posao da rešavam takve probleme. Ne brinite, za njih sam se već pobrinuo… Ne, sve je u redu, znam zakletvu.“

Prekinuo je vezu i pogledao tetovažu na unutrašnjoj strani podlaktice – pravoslavni krst okružen carskom krunom, a u pozadini se naziru otisci vučje šape.

Svi junaci, svi vukovi.
Pod barjak Srpski
Uz pomoć Boga
I sjajnog mača
U odbranu naroda
I svetih relikvija
Za spas Carstva
I Dušanovog Zakona.

Promrmljao je stihove sebi u bradu i vratio se u bolnicu.

Markus i Jelena su osmatrali kuću, činilo se da je prazna. Markus je ipak, otišao sam do kuće i prišao joj sa zadnje strane da bude siguran da ih ne čeka zamka.
Kada se uverio da je bezbedno, mahnuo je Jeleni.

Ušli su u kuću ne paleći svetlo, bile su im dovoljne baterijske lampe.

Kuću je obavijao zadah smrti. Krv po zidovima i po podu, polomljeno staklo, razbacane stvari.

„Kada i ako se završi ovaj haos, moraću da zasučem rukave i sve dobro izribam ili da nađem neku mučenicu koja će to uraditi umesto mene.“, tiho je prokomentarisala Jelena.

„Da živiš u Americi, mogla bi da pozoveš službu koja se samo time bavi.“, odgovorio je Markus.

„Da živim u Americi, teško da bi vodili ovaj razgovor“

Ušli su u radnu sobu dede Mileta. Masivni radni sto, na njemu lampa za čitanje i otvorena knjiga. Police ispunjene uredno poređanim knjigama i fasciklama.

„Jedino mesto u kući gde je Mile obično sam i gde sve mora da bude na svom mestu. Ovo je zapravo njegov centar i u njemu vlada savršena organizovanost. Nije džabe proveo tolike godine u službi. “

„Za razliku od ostatka kuće, gde dominira tvoj i Dušanov haos.“, odvratio je Markus kroz osmeh, setivši se dnevne sobe pretrpane knjigama i hodnika kroz koji se jedva prolazi od Dušanovih rekvizita. „Znamo li uopšte šta tražimo?“

„Da, bar se nadam. Reč koju je Mile napisao na zidu svojom krvlju, je najverovatnije Rudnik.“

„Kakav rudnik?“, upitao je Markus.

„Ne bilo kakav, planina rudnika. Tamo negde već decenijama živi dedin stari prijatelj, Jovan Marinković. Dolazio je povremeno u Beograd, čak smo i mi jednom ili dvaput, bili kod njega u gostima, kada sam bila mlađa.“

„Kakve bi on mogao da ima veze sa Dušanom ili bombom.“, bio je zbunjen Markus.

„Ne znam, nije mi jasno. On je istoričar i čini mi se stručnjak za srednjevekovnu Srbiju. Jedini Dušan sa kojim ima veze je car Dušan.“, nesigurno je odvratila, pregledajući fioke stola.

„Isto kao i onaj tajkun Vojnović.“

„Da, sad samo da nađem neki Marinkovićev telefon.“, odvratila je tražeći rokovnik. „Naravno, mogla bih da dobijem informacije i preko službene potrage, ali mislim da je ipak bolje da dajem što manje obaveštenja o našem kretanju.“

Markus se nasmejao.

„Počela si da razmišljaš kao agent, to je dobro. Rudnik, kažeš? To je dole kod Gornjeg Milanovca, ako se ne varam? Onda je bolje da nam sredim drugo vozilo.“
Sa tim rečima izašao je iz sobe, već birajući broj.

Sada, kada je bila sama, Jelenu su preplavila osećanja. Briga za nestalim sinom preplavila ju je poput cunamija. Nekoliko minuta je tiho jecala.

„Pile, naći će te mama, a onda će nečija majka crnu vunu da prede.“, progunđala je više za sebe i nastavila, šmrcajući i brišući suze, da pretražuje Miletove rokovnike. Srećom, on je i tu bio pedantan, te je brzo stigla do traženog broja. Izašla je iz sobe da potraži Markusa. Primetila je upaljeno svetlo na stepeništu koje vodi ka podrumu.

Izvukla je pištolj, naslonila leđa uza zid i krenula tiho niz stepenice. Poznata težina pištolja davala joj je prekopotrebnu sigurnost. U podrumu preuređenom u vežbaonicu, stajao je Markus razgledajući mačeve.

„Mačuješ?“, upitala je Jelena, spuštajući pištolj.

„Bio sam deo školskog tima, nisam bio loš.“, odvratio je nehajno odmeravajuči težinu i balans mača.

Jelena je prišla stalku i uzela drugi mač. Izula je cipele, skinula sako, zamahnula nekoliko puta mačem kroz vazduh.

Markus ju je odmeravao nekoliko trenutaka.

„Šta bi, ne biješ se sa devojčicama?“, zadirkivala ga je Jelena mašući mačem.

Markus se samo osmehnuo.

„Ne, a pogtovo ne sa devojčicama, koje su veštije od mene.“

„Eh, sad si ti kao neki džentlmen. Mislila sam da bar ti imaš petlju za borbu jedna na jednog.“, nastavila je podrugljivim tonom.

Ništa nije odgovorio. Skinuo je svoj sivi sako i uredno ga odložio u stranu. Izuo je cipele i čarape i takođe ih stavio pored sakoa.

Razgibao je ramena i ruke i stao u gard.

Bez upozorenja,  zamahom odozgo ka dole krenuo je ka Jeleni. Iako zatečena Markusovom brzinom, izvela je široku paradu u odgovor. Sečiva su se sudarila u uz zvonak zveket. Istog trenutka Jelena je prešla u kontra-napad. Spstila je sečivo ka Markusovoj glavi i vratu. Iskrenuo je telo u stranu i blokirao udarac štitnikom. Pokušao je iz tog položaja da ubode Jelenu, ali je ona sa lakoćom odbranila taj udarac. Razmenili su još nekoliko napada i konrtra-napada bez jasnog pobednika. Znoj se slivao niz njihova lica dok su išli jedno oko drugog. Iznenada, Markus je istupio napred i usmerio sečivo ka njenom vratu. Parirala je kratkim zamahom na gore, okrenula zglob i brzim udarcem izbila Markusov mač. Prislonila mu je sečivo uz grlo.

„Mislim da sam pobedila?“, zadovoljno se smeškala Jelena.

„Možda, a možda i nisi.“, zadihano je odvratio Markus. Munjevito se podvukao ispod mača, bridom šake izbio Jelenino sečivo, prislonio joj je podlakticu pod grlo i pritisnuo je uza zid.

Nekoliko sekundi su duboko disali, oboje donekle iznenađeni položajem u kome su se zatekli. Markus je gledao njene zelene oči i lagano spustio poljubac na Jelenine usne. Prihvatila je poljubac dok je jezikom ispitivla njegove usne. Markus je popustio svoj stisak nadlanicom.

„Izgleda da sam ipak pobedio.“, nasmešio se nežno gledajući u Jelenine oči.

„Da li si baš siguran?“, odvratila mu je vragolasto i spustila pogled.

Pogledao je na dole i tek sad je primetio da je na njegovo međunožje prislonjen tanak, ali dugačak nož.

„Ako malo pritisnem, moći ćeš da se zaposliš kao čuvar harema, ipak si mator za hor bečkih dečaka.

Nasmejao se i drugom rukom sklonio opasnost po svoje krunske dragulje i spustio još jedan poljubac na Jelenine usne.

Njeno telo je željno odgovorilo na ovaj poziv.

„Stani.“, rekla je i blago ga odgurnula.  „Ma koliko da mi se dopadaš, jednostavno ne mogu. Sve misli su mi trenutno usmerene na rat i razaranje, a ne na ljubav.“

„Uvek je vreme za ljubav“, odvratio je ne puštajući je iz zagrljaja.

Brzim pokretom zgrabila je Markusa za zlgob šake, izokrenula veštom polugom i oborila ga na pod. U sledećem trenutku, Markus je ležao sa stomkom na podu, ruke savijene iza leđa, sa Jelenom koja je sedela na njemu. Nežno mu je šapnula na uvo.

„Možda nastavimo gde smo stali, ali drugi put.“

Markus je trudeći se da zvuči dostojanstveno u nedostojanstvenom položaju, odvratio.

„Dobro držim te za reč, nemoj posle da moram da te podsećam na obećanje.“

„Nikako, ja sma žena od reči.“, nasmejala se širokim osmehom, dok je ustala sa Markusa i krenula uz stepenice. „Hajdemo sada na spavanje, sutra se rano ustaje.“

„A gde ćemo spavati?“, šeretski je upitao dok je vraćao ruku na mesto i zadovoljno odmeravo popunjenost Jeleninih farmerki, koje su mu lelujale pred očima.

„U Miletovoj radnoj sobi, odatle imamo najbolje šanse da se branimo, ako nas napadnu. Ja ću u fotelji, ti na podu.“, mirno je odvratila.“I prestani da mi odmeravaš dupe. Ovde si da sprečiš rat, a ne da zavodiš naivne Balkanke.“

„Neko i to mora da radi, misliš da je meni lako? , kroz osmeh je upitao Markus.

„Znam, na teškim si mukama. Ali hajde ipak da se malo odmorimo, sutra nas čeka naporan dan.“

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021, 22

slika PeterBriatka

 

 
16 komentara

Objavljeno od strane na septembar 7, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , ,

Drugo carstvo 22

Drugo carstvo 22

Drugo carstvo 1234567891011121314151617181920, 21

„Ko je to bio?“, upitao je Markus.

„Kamenko, kaže da je u mojoj kući.“, odsutno je odvratila Jelena, zagledana u masu ispred sebe. Gledala je u ljude, ali nije videla nikog. „Moram odmah da odem tamo “

Markus ju je uzeo pod ruku i nežno, ali odlučno usmeravao ka izlazu iz okupljene mase.

Razmišljao je koji je najbolji način da se  probiju do Jeleninog auta, a zatim kako da izbegnu gužvu. Posle nekoliko trenutaka zaključio je da je ipak najbolje i najbrže da se od pionirskog parka pešice spuste do Ulice srpskih vladara, i da tamo zaustave prvi slobodan taksi, koji će ih što pre odvesti do Jelenine kuće. Ona je trenutno bila mirna i poslušno je pratila Markusa. Uprkos demonstracijama ispred Skupštine, saobraćaj se nesmetano odvijao kroz Ulicu srpskih vladara.

Seli su u prvi slobodni taksi, Markus je rekao adresu.

„Sa demonstracija?“, upitao je taksista.

„Nismo ni znali da se održavaju, slučajno smo se zatekli.“

„Ima li sveta?“, nastavio je ovaj sa pitanjima.

„Da, ima ih na hiljade, bojim se da je pitanje trenutka kada će doći od nekog problema.“

„Ne znam šta bih vam rekao. Ima nečeg u tome što priča onaj Vojnović, ali ne želim da ovde ponovo počne rat. Ja sam svoje odslužio i u Hrvatskoj i u Bosni i naKosovu i završio kao ratni vojni invalid. I šta imam od toga? Ništa. Godinama sam patio, ali sad mi je drago što su mi deca otišla u inostranstvo. Niakd neće biti mira na ovom prokletom Balkanu.“

Jelena je sve vreme ćutala i gedala pravo pred sebe. Markus je znao da će najkritičniji trenutak po njeno duševno stanje nastupiti kada stignu do kuće i kada se mogućnost da je Dušan otet, pretvori u činjenicu.

Bez većeg zadržavanja, uz taksisitinu beskrajnu  priču, stigli su do Jelenine kuće.

Tamo su već bila brojna policijska vozila, uključujući i vozila interventne brigade. Iako su preopterećni radom na najvećem slučaju u svojim karijerama, svi oni su došli ovde da bi pordžali Jelenu. Policijska solidarnost je ista na svakom ćošku planete, pomislio je Markus.

Na prilazu kući, podbočen, stajao  Goran Petković Kamenko, šef odelenja za krvne i seksualne delikte. Prišao je Jeleni, uhvatio je za ruke i pogledao pravo u oči.

„Mala, pogledaj me i diši polako. Čim smo čuli da je stigao poziv, odmah smo se svi sjurili ovde. Verujem da su prve ekipe uspele da stignu za sa samo nekoliko minuta od prijave.  Unutra smo zatekli tvog dedu ranjenog i u nesvesti. Dušana nije bilo. Svi ga traže, ne mogu da nam pobegnu, ko god da su. Naći ćemo ga, pa makar prevrnuli i nebo i zemljui.“

Jelena je gledala u svog nadređenog, koji joj je bio kao otac, zagrlila ga i zaplakala. Nakon nekoliko minuta se smirila i pitala suznih očiju.

„Mogu li da uđem u kuću?“

„Naravno, forenzičari traže otiske, ali ne sumnjam da će te pustiti.“

„A šta je bilo sa patrolom koja je imala zaduženej da stoji ispred  kuće?“, upitao je Markus.

Kamenko mu je uputio prodoran pogled.

„Izgleda da su neposredeno pre napada dobili naređenje da se sklone.“

„Kako da se sklone, pa oni su određeni da stoje ovde i čuvaju Jeleninu porodicu?“

„Naređenje je sigurno stiglo od nekud izvan sistema, verovatno negde sa vrha. Probaću da saznam ko je. Svakog sekunda se podižu ulozi u ovoj prokletoj igri.“

„Imate li teoriju šta se dogodilo unutra?“, upitao je Markus dok su ulazili u kuću.

„Imam ih nekoliko, ali čekam da Jelena prvo pregleda kuću, pa ću onda videti koja teorija mi se najviše uklapa.“

Jelena je ušla prva, Markus iza nje, a Kamenko na začelju.

Sada već donekle pribranija, Jelena je oštrim okom policajca osmatrala mesto zločina. Klimnula je glavom forenzičarima. U njihovim očima je blesnulo prepoznavanje i sažaljenje, ali bi samo klimnuli glavomi istog trenutka se vratili svom poslu.

Vidno potresena, Jelena je obilazila ćutke deo po deo kuće. Kuća je izgledala kao da je kroz nju protutnjao tajfun. Počela je od Dušanove sobe. Na kraju je stigla do kuhinje. Bilo je jasno da je ovde bilo glavno poprište borbe.

Morali su da zaobiđu leševe dva muškarca.

Jelena je upitno podigla pogled.

„Mile je i dalje u formi, izgleda da je skinuo njih dvojicu čim su ušli u kuću, ali nije mogao sam protiv veće grupe.“, odvratio je Kamenko. „Ovde su ga okružili. Mile je dobio prostrelnu ranu, javili su mi da su ga sada stavili u šok na VMA.“

Jelena je klimnula glavom. Na licu joj je zaigrao nežan osmeh.

„Sa Miletom nema Cile-Mile.“, sumorno je odvratila Jelena. „A šta je ovo?“

Markus je pogledao na pod u pravcu Jelenine ruke. Činilo se kao da nešto piše na pločicama.

„Ne mogu da pročitam, razmrljano je, reč ima, bar mi se čini pet, šest slova. Jedino sam sigurna da piše NI u sredini.“

„Možda će naš glavni kompjuter uspeti da smisli nešto bolje.“, dodao je  Kamenko i pozvao jednog od forenzičara da napravi fotografije.

Nakon nekog vremena, izašli su iz kuće. Jelena i Kamenko su zapalili po cigaretu.

„Ovo ima veze sa tvojom istragom?“

„Verovatno, šefe, sigurna sam da je Vojnović umešan. Otići ću mu na gajbu i izbušiti matorca kao sito.“ Odvratila je Jelena, jedva susprežući bes.

„Ne smemo ništa da radimo dok ne saznamo gde je Dušan.“, rekao je Markus.

„Da, u opravu si.“, složio je Kamenko. „Nemoj ništa ishitreno da radiš, možeš samo da čekaš. Prvo moramo da mislimo na Dušanovu bezbednost. Traži ga svaki policajac u zemlji.“

 „To nije baš utešno, ako uzmeš u obzir da je Vojnovićev platni spisak veoma dugačak. Ali, u pravu si šefe, kad sam ja radila bilo šta ishitreno. Markus i ja idemo do Mileta na VMA.“, složila se Jelena suznih očiju, dok je nervozno provlačila ruku kroz svoju kratku crvenu kosu.

Petnaestak minuta kasnije, kroz staklo na vratima, posmatrala je dedu Mileta. Činilo se kao da mirno spava, uprkos tome što je brojnim cevčicama bio prikopčan za aparate.

Markus je stajao malo dalje, ne želeći da smeta. Pričao je sa policajcem, koji je bio zadužen za čuvanje šok sobe.

„Ne brinite, gospodine, odavde mogu da me pomere samo ako me ubiju. U sobu neće ući niko osim doktora. Moj ćale je radio sa čika Miletom. Pričao mi je da je Mile jedan od najboljih policajaca koja je ova zemlja imala.“

Markus je znao da je momak pred njim potpuno iskren i nadao se da neće poginuti zbog zbog svoje plemitosti. Dok je išao do aparata za kafu, pozvao je nekoga telefonom. Dok je aparat napunio plastičnu čašu, Markus je već završio razgovor. Poneo je čaše sa bljutavim napitkom i Jeleni i dežurnom polcajcu. Ona se zahvalila i nastavila da gleda u šok sobu.

Markus je nastavio da razgovara sa čuvarom. Sat vremena kasnije Jelena je prišla muškarcima i obratila se Marksu. „Moramo da krenemo.“

Pozdravili su čuvara.

„Proradile su ti lampice?“, upitao je Markus.

„Za sada samo predosećaj. Ali m oram da se vratim do kuće. Nadam se da su forenzičari otišli. Hajde dauhvatimo taksi.“

„Pretpostavio sam da nećeš sedeti skrštenmih ruku, zato sam nam organizovao prevoz. Pre svega, mislim da je trenutak da isprobamo Jamezdinove telefone i da se držimo što je moguće pritajenije.“

Svoje stare telefone su bacili u kantu za smeće. Izašli su ispred bolnice, Markus je podigao ruku i zaustavio taksi.

„Nisi li rekao da si nam obezbedio prevoz?“

„Jesam, samo budi strpljiva.“

Taksi ih je ostavio u blizini Belog dvora. Nastavili su da hodaju još stotinjak metara, pažljivo osmatrajući da li ih iko prati. Markus je prišao jednoj parkiranoj Škodi Oktaviji. Zavukao je ruku ispod prednjeg blatobrana i odatle izvukao kesicu sa ključevima.

„Imaš dobre veze.“, rekla je Jelena.

„Nisu loše, nekada ima prednosti kada radiš za Agenciju.“, nasmešio se Markus i usmerio auto ka Jeleninoj kući.

Drugo carstvo 1234567891011121314151617181920, 21

slika – geralt

 

 
15 komentara

Objavljeno od strane na septembar 4, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 21

Drugo carstvo 21

niDrugo carstvo 12345678910111213141516171819, 20

Pendrek i lisice bio je restoran, koji su, kako mu i samo ime kaže, uglavnom posećivali pripadnici reda i zakona. Novinar Rale, stigao je svetlosnom brzinom i već sa vrata uključio diktafon.  Jedva je i obratio pažnju na Markusa, sve vreme je otvorenih usta piljio u Jelenu. Jedino što je mogao da kaže bilo je : ma daj, ne verujem, ideš…

Dok je Jelena završila priču, Rale je popušio pola paklice cigareta i iskapio tri dunjevače. Kada je izalaganje napokon završeno, prvo je nekoliko trenutaka, u neverici,  gledao čas u Jelenu, čas u Markusa. Znao je da u rukama ima možda najveću priču u svojoj karijeri. Čim je dobio sve informacije odjurio je u svoju redakciju, prehodno obećavši da bar sat vremena neće objaviti vest.

Markus i Jelena su odlučili da ostanu u Pendreku i lisicama i da odatle prate razvoj situacije. Pošto je već bilo vreme ručku, naručili su po porciju teleće čorbe i mešano meso. Dok su čekali da im donesu hranu, neobavezno su ćaskali.

„Simpatično je ovo mestašce“, rekao je Markus. „Pretpostavljam da je vlasnik neki policajac u penziji?“

„Da, odličan je restoran. Cene su pristojne, hrana je fenomenalna, gosti su uglavnom, ovi naši. Za divno čudo, vlasnik nije penzionisani policajac, već penzionisani – kriminalac, Sima Poštar.“

Markus je začuđeno gledao u Jelenu.

„Nemoj da pričaš? Kriminalac? Sima Poštar? Da možda nije radio kao poštar?“

„Odrobijao je svoje, ali se u jednom trenutku opasno zamerio jednoj maloj, ali opakoj ekipi. Priča se da je vođu klana zavrnuo za ozbiljnu lovu. Dao mu je pogrešan sportski tip, pa je onaj pukao mnogo para. SA druge strane, Sima Poštar se kladio potpuno suprotno i uzeo novac. Sima nije znao gde da pobegne i onda je došao na spasonosno rešenje. Otvorio je ovaj restoran i od tog trenutka ga nije napustio. Ovi momci koji ga jure, naravno, znaju gde se krije. Naravno, ne žele da ga skinu pred svim ovim policajcima. Zato strpljivo čekaju, dok Sima ne napravi grešku i ne izađe iz restorana. A možda se i nadaju da će uspeti nešto da naplate.“

Markus se zagrcnuo od smeha.

„Neverovatno! Kakav lik. O njemu treba snimiti film.  Što ga zovu Sima poštar?“

„Kada bi išao u pljačku, obukao bi poštarsko odelo. Pa ako bi ga neko i video da obija stan, samo bi rekao da su vlasnici otputovali, a njemu su ostavili ključeve da im zalije biljke.U velikom broju slučajeva, ta je tehnika donosila reultate. Ljudski mozak je jednostavan, ako neko izgleda kao poštar, onda je sigurno poštar“, kroz osmeh je odvratila Jelena. “To može samo u Srbiji, kriminalac da drži policijski restoran.“, odvratio je Markus smejući se i odmahujući i glavom.

Kada im je poslužena hrana, prionuli su da temeljito očiste tanjire, pa su uglavnom ćutali i žvakali. Nakon obimnog i uskusnog ručka, nastavili su razgovor.

Markus je primetio da su se odjednom svi u restoranu zagledali u svoje telefone i da je Sima Poštar iznenada uključio televizor.

„Izgleda da je Raletova reportaža puštena u etar. Hajde da vidimo reakcije“, rekao je Markus. Izvadio je svoj telefon i počeo da pretražuje vesti.

„Evo, našao sam.“

Oboje su pogledali u ekran.

Pre tridesetak minuta policija je pozvala na informativni razgovor čuvenog biznismena Lazara Vojnovića. Sumnja se da je navodno organizovao krađe vrednih muzejskih primeraka. Prilikom pljački naneta je i velika materijalna šteta. Lazar Vojnović je zamoljen da ne napušta zemlju i da nadležnim organima preda pasoš.

Još uvek nismo dobili izjavu gospodina Vojnovića u vezi sa ovim skandaloznim postupkom policije.

„Izgleda da nisu svi novinari oduševljeni ovom pričom kao Rale?“, primetio je Markus.

„Naravno, lakše ćeš izbrojati one koji nisu na Vojnićevom platnom spisku, od onih koji jesu. Sad još samo da vidimo kakvu će reakciju ova optužba izazvati kod Vojnovića.“, odgovorila je Jelena zamišljeno.

Na reakciju nisu morali dugo da čekaju. Mrežu je preplavila vest da će Vojnović održati govor na protestnom mitingu ispred skupštine.

„Ovo bi moglo biti zabavno.“, rekla je Jelena. „Hajde da se prošetamo do tamo, da vidimo šta se dešava.“

Dom narodne skupštine je mesto sa kog kreću skoro svi građanski protesti. Velelepna zgrada ispred koje se nalaze dve donekle neobične skulpture vajara Tome Rosandića. Kada su Jelena i Markus stigli, Bulevar kralja Aleksandra bio je zatvoren za saobraćaj, kao i Takovska i Kneza Miloša. Veliki broj građana stajao na platou ispred skupštinske zgrade.

Markus i Jelena su primetili brojne transparente – Kosovo je srce Srbije, Dole NATO, Srbija od Tokija do Milvokija, Šiptare u Albaniju,  kao i mnogo druge. Bilo je primetno da su prisutni uglavnom bili mladići starosti između dvadeset i trideset godina.

Iz minuta u minut, broj ljudi se povećavao. Markus i Jelena su stajali malo izvan mase u pionirskom parku i osmatrali dešavanja oko sebe.

Nakon dvadesetak minuta, na binu je izašao Lazar Vojnović.

Njegovo pojavljivanje, ispraćeno je gromoglasnim aplauzom. Vojnović je uzeo mikrofon u ruku, ispravio leđa i mahnuo prisutnima.

„Dragi moj, pre svega želim da odam poštu svim našim sugrađanima stradalim prilikom mučkog napada na tramvaj.“

Vojnović, kao i svi prisutni, pokorno su pognuli glave.

Nakon što je istekao minut, Vojnović je nastavio govor.

„Danas smo ovde da se zajedno borimo protiv nepravde. Ovde smo da se borimo za Srbiju i srpstvo.“

Aplauz.

 „Započeli su u privatnu hajku protiv mene. Misle da će me ućutkati, ali neće. Baš me briga neka me uhapse. Boriću se svim sredstvima protiv ovih kvisnlinga i petokolonaša. Uz vašu pomoć, jači sam od svih i samo sa vama mogu da pobedim.“

Vazduh je zatreperio od aplauza.

„Ovo je poslednji trentak da uznemo stvar u svoje ruke. Ova vlada koja nas vodi, kao i sve ove prethodne, je sačinjena od samih Brankovića! Ali srećom,  majke i dalje rađaju Obiliće.“

Još glasniji aplauz.

„Čutali su kada su naši stradali u Hrvatskoj i u Bosni.“

Čulo se glasno Uaaa iz hiljada grla.

„Ćutali su kada su naši ljudi ginuli na Kosovu.“

 Urlici negodovanja bili su još glasniji.

„Ćute i sada kada nam je objavljen rat. Žele da razgovaraju, da upute protest, žele da se mire sa ubicama našeg naroda. Doći će vreme kada će se ovoj vladi i ostalim političarima suditi za veleizdaju.  Zna se kakva će onda biti kazna. Ne znaju oni da smo mi spemni da idemo do kraja. Do njihovog kraja!“

Brojni zvižduci su se prolomili skupom. Vojnović je osmatrao publiku koja je upijala svaku njegovu reč i nastavio dalje.

„Možda u razvijenoj Evropi, oni mogu da oproste kada neki ludak aktivira bombu u sred njihovih gradova. Možda oni mogu, ali mi ne možemo i ne smemo. Ne smemo da ukaljamo sećanje na albansku golgotu, solunski front, Cer i mnoge druge bitke u kojima su ginuli naši dedovi da bi nam stvorili zemlju.

Ako treba da se borimo svi do poslednjeg da počinice izvedemo pred lice pravde, to ćemo i uraditi. Onaj Lirim Aruz je bio samo puki izvršioc, samo alatka. Svi znamo ko  su krivci i svi dobro znamo šta treba sa njima uraditi“

Publika je skandirala Lazo Srbine, gazićemo Šiptare; Očistimo Kosovo; Srbija Srbija, …

Neki su izvukli baklje,  a sporadično su se čuli pucanji iz pištolja. Ceo plato bio je obavije dimom. Policija je obezbeđvala skup, ali bilo ih je premalo za ovoliki broj demonstranata. Mogli su samo da se nadaju da neće doći do nekog ozbiljnijeg incidenta.

Markus je znao da samo tanke niti civilizacije sprečavaju da ovaj skup eksplodira i da se nasilje raširi ulicama Beograda. Polako se sa Jelenom povukao još dalje od mase i krenuo ka tašmajdanskom parku.

„On nije normalan, umesto da hrani golubove i igra šah, čiča odlučio da se igra rata i da nas sve pokopa. Malo nam je bilo raznih grobara poslednjih dvadeset godina.Ne mogu da verujem da su svi ovi koji su danas bili prisutni  toliko prolupali da priželjkuju nove ratove, novu krv, nove mrtve. Još nismo ni stare uspeli da oplačemo i onda…“

U tom trenutku Jeleni je zazvonio telefon. Slušala  je nekoliko sekundi, a onda bleda u licu prekinula vezu.

„Vojnović je odigrao svoj potez. Dušan je otet.“

Drugo carstvo 12345678910111213141516171819, 20

Slika – Željko Jovanović

 

 
13 komentara

Objavljeno od strane na avgust 27, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , , ,