RSS

Arhive autora: Shonery

O Shonery

Kao i mnogi, nosilac brojnih uloga. Pisac je samo jedna od njih... :D

Mister No

Mister No

Vreme je da se vratim herojima detinjstva.

Prvi u toj plejadi, kao što znate, bio je Zagor. Pored njega, čitao sam sve dostupne stripove, uglavnom Bonelijeva izdanja(Kit Teler, Komandant Mark,  Martin Misterija), Bleka Stenu (drugi najveći razbijač posle Zagora), Alana Forda(to je više od stripa), Diznija, stripove iz Politikinog zabavnika, kao i sve drugo što bi mi dopalo šaka (Modesti Blejz, Fantom, Mandrak, Dikan, Rahan, Gaša, Hogar…), romane (Ninđa, Lun – kralj ponoći, Vajat Erp…) i još mnoge druge, da ne nabrajam…

Kada sam imao deset, jedanaest godina, jedan lik se izdvojio i pridružio se Zagoru, kao omiljeni strip-junak. Ovoj neprikosnovenoj grupi, kasnije se pridružio Alan Ford. Volim da čitam svaki strip, ali prva tri mesta su nepromenjena i nakon skoro trideset godina.

Dakle, moj sledeći omiljeni strip-heroj je – Mister No.

Ko je on?

Pravo ime mu je Džerom Drejk, a nakon što je preživeo mučenje japanskih oficira zaradio je nadimak Mister No. On je Njujorčanin, koji je posle završetka II svetskog rata odlučio da napusti „civilizaciju“, te se odselio u gradić Manus u Brazilu.

Tamo radi kao pilot i razvozi turiste po Brazilu, a i dalje, ako treba(ima jedno tridesetak epizoda u kojima je napustio Južnu Ameriku i obišao Afriku i Aziju).

Mister No se ne može posmatrati odvojeno od njegovog vernog pratioca –aviona, marke Pajper. Kao i sam pilot, ovo je jedna ćudljiva mašina i može da se pokrene, samo ako znate kako. Fora je prosta – treba jako šutnuti komandu tablu.

Inače, Mister No, je najčešće švorc. Novac uglavnom troši na provod u Manausu (koji uključuje mnogo alkohola i lepih žena), kao i na popravke i gorivo za svoj voljeni Pajper.

Pilot je čovek koji se čvrsto drži svojih principa, po cenu da zbog njih i strada. Ne voli kriminal i mutne radnje, surove kapitaliste, razne manipulatore. Ako se zanemari to što je švaler, on je u osnovi visoko moralan čovek, uvek spreman da pomogne prijatelju, dami ili nekom drugom u nevelji.

Njegov najbolji prijatelj je Oto Kriger, bivši nacistički vojnik, koji kao i Mister No, mrzi rat.

Nema neke specijalne moći, nije majstor ninđicua, nije savršeni strelac. Tokom brojnih epizoda, onoliko puta je dobio batine.

Njegovi neprijatelji nisu tamo neka mitska bića, već realni ljudi – kriminalci, vođe sekti, beskrupulozni bogataši, prevaranti…

Serđo Boneli, autor ovog legendarnog stripa, rekao je da je inspiraciju našao tokom jednog od putovanja u Meksiko. Na nekom zapuštenom aerodromu sreo je zgodnog mladića u kožnoj jakni i sa pištoljem na opasaču. Momak se predstavljao kao Kapetan Vega. Leteo je po Jukatanu prevozeći životinje, povrće i razne namirnice i turistima bi samo pokazao na sedište aviona i rekao: OK, odvešću vas gde god želite.

Sve u svemu, Mister No je jedan potpuno realan lik, sa kojim se lako poistovetiti.

Na moju žalost, posle 300 i kusur epizoda, serijal je nedavno stigao do kraja, verovatno zbog pada popularnosti.

U svakom, slučaju, toplo preporučujem da pronađete neki od stripova sa ovim simpatičnim pilotom i dozvolite da vas povuče magija.

Sve skenirane epizode možete pronaći ovde.

 

Slika je preuzeta sa interneta

 
14 komentara

Objavljeno od strane na avgust 17, 2017 in Heroji mog detinjstva

 

Oznake: , , , ,

Drugo carstvo 19

Drugo carstvo 19

Drugo carstvo 1234567891011121314151617, 18

Ušli su ćutke u auto, Jelena je po navici uključila radio.

…policija i dalje istražuje povezanost Prištine i Tirane sa jučerašnjom bombom. Izvori bliski istrazi, kažu da će uskoro izaći sa konkretnim imenima nalogodavaca.

Brojni mladići čekaju u redovima da bi se upisali u tzv. Kampove za vežbe u prirodi, koji zapravo predstavljaju kampove za regrutaciju i obuku vojnika. Izvori nam kažu da obuku vrše pripadnici specijalnih jedinica sa ratnim iskustvom.

U isto vreme, zabeleženi su i nemiri širom regiona.

Markus i Jelena su samo razmenili poglede.

U Makedoniji, na Kosovu i Metohiji, čak i u Grčkoj zabeležni incidenti su u kojima su učestvovali pripadnici albanske manjine. Jedan od zahteva je spajanje sa Albanijom u jednu državu. Izgleda da počinju i protesti u Bosni i Hercegovini.

Premijer Jakovljević je danas izjavio sledeće: Zabrinut sam  zbog porasta tenzija u regionu. Srbija će, uprkos ličnom bolu i gubitku, koji nas je juče pogodio, ipak ostati garant mira i stabilnosti. Nadam se da protesti neće eskalirati nasiljem. U stalnom smo kontaktu sa vladama Grčke i Makedonije i spremni smo da im pružimo svu neophodnu pomoć. Takođe, sa najvećom pažnjom,  pratimo i dešavanja u Bosni i Hercegovini. Stabilan region je naša najveća i najiskrenija želja.

Svetske agencije izveštavaju o dostojanstvenoj protestnoj šetnji, i svet je zadivljen načinom sa kojim se nosimo sa našim bolom.

 „Ovo je odlično koordinisana akcija“, progunđao je Markus.

„Da, za onog ko želi da započne rat.“

Tek sada su bili sigurni da ih od novog, u najboljem slučaju, balkanskog rata, deli samo ishitrena reakcija nekog od regionalnih političara.

„Misliš da će Vojnović pristati da razgovara sa nama?“

„Nadam se da hoće. Nemam nameru da izađem iz zgrade dok ga ne vidimo.“

U tišini su se vozili preko Brankovog mosta, pa niz Bulevar Mihajala Pupina, da bi stigli do poslovnog kompleksa VL holdinga, koji se nalazi preko puta zgrade SIVa. 

Prišli su portiru, obučenom u teget sintetičko odelo. Dočekao ih je širok osmeh. Uputio ih je na poslednji sprat.

Na izlasku iz lifta, naišli su na sekretaricu, platinastu plavušu, napućenih crvenih usana. Dočekao ih je širok osmeh i donekle piskutav glas.

„Izvolite, da li mogu ikako da vam pomognem?“

„Možda“, odvratila je Jelena.“Želimo da porazgovaramo sa gospodinom Vojnovićem.“

„Gospodin Vojnović je trenutno zauzet, mogu da probam da vam zakažem sasatanak za recimo desetak dana.“ Pokušala je da ih odbije sekretarica, sa osmehom, ali odlučno.

„A da se lepo prošetaš i pitaš gospodina Vojnovića da li želi da nas primi? Kaži mu da je došla inspektorka Todorović iz Krvnih i seksualnih delikata i da bi mu bilo bolje da popriča sa mnom.“

Sekretarica je imala kiseli osmeh na licu, ali je ipak ustala iz svoje stolice i prošla kroz vrata koja su se nalazila iza njenog stola.

Vratila se veoma brzo.

„Gospodin Vojnović će vas primiti, slobodno uđite.“

Markus joj se nasmešio, na šta je ona pocrvenela. Prošli su kroz teška, drvena, izrezbarena vrata.

Sačekao ih je izuzetno vitalan starac, zalizane sede kose, još uvek pravog držanja i širokih ramena, obučenog u kvalitetno sivo trodelno odelo.

Prišao im je, srdačno se osmehujući, pružajući ruku. Jeleni je poljubio ruku,  a sa Markusom se rukovao. Kancelarija je bila prostrana sa masivnim drvenim stolom, koji je bio postavljen ispred ogromnih prozora. Zidovi su bili prekriveni drvenim oplatama, zastavama, mapama. Uz zidove su, pored drvenih polica sa knjigama, na drvenim rezbarenim pijedestalima stajale osvetljene staklene kutije. Markus nije bi siguran šta se nalazi u njima.

„Iako mi uvek pričinjava zadovljstvo poseta jedne izuzetno lepe žene, bojim se da nemam mnogo vremna za ćaskanje. Zanima me zašto neko iz krvnih delikata želi da razgovara sa mnom?“ Bilo je jasno da Lazar Vojnović, ne gube vreme na prazne priče. Nije seo u svoju fotelju, što je Markusu i Jeleni signalziralo da će ovo biti veoma kratak sastanak.

„Verovatno vam je sekretarica već prenela moje ime. Sa mnom je gospodin Markus Morison, moj kolega iz Amerike. Ovde je da nam pomogne oko rezrešenja jučerašnje ekspolozije.“

Vojnović ih je mirno posmatrao.

„Jučerašnji dan je bio strašna tragedija, ali nije mi baš najjasnije kako vam mogu pomoći. Naravno, uvek sam rado na usluzi našoj policiji.“

„Da li ste možda upoznati sa Kampovima za obuku u prirodi?“, upitala je Jelena.

Vojnović je uputio Jeleni blistav osmeh.

„Naravno, pomažem im povremeno finansijski, mada nemam ništa sa njihovim rukovođenjem. U svakom slučaju hvale vredna organizacija. Trude se da očuvaju tradicionalne vrednosti i da omladinu drže dalje od droge i lošeg uticaja.“

„Divite se Dušanu Silnom?“, upitao je Markus, dok je razgledao eksponate unutar staklenih kutija.

Biznismen je pažljivije pogledao Markusa.

„Bio je veličanstven vladar, da nije umro tako rano, verovatno bi uspeo da učvrsti državu i da je stabilnu preda na upravu Urošu i danas, ko zna, možda bi Srbija bila drugačijeg oblika.“

„Znači, vi se zalažete za Veliku Srbiju?“

„Nikako, to je samo u domenu Šta bi bilo kad bi bilo, intelektualna vežba.“

„Da li možda finansirate internet sajtove i forume?“, upitala je Jelena nehajno.

„Finansiram mnoge stvari, pretpostavljam da tu ima i internet sajtova. Znate, ne mogu da znam baš svako mesto gde odlazi moj novac, pogotovo kada su u pitanju manji iznosi. “

Jelena nije odgovrala, samo ga je pažljivo posmatrala.

„Ovo je, ako se ne varam, Dušanova kruna. Mislio sam da se čuva na Cetinju?“, prekinuo je Markus tišinu i usmerio razgovor u drugom pravcu.

„Naravno da se čuva tamo, ovo je samo replika, kao i svi ostali predmeti.“, sa blagim osmehom odgovorio je Vojnović. Iza Dušana su ostali samo retki predmeti, a i za njih se ne može sa sigurnošću reći da su njegovi. Evo, na primer ovde imam repliku prstena carice Teodore, zatim tanjir cara Dušana, originali su u Narodnom muzeju.“

„Vidim, imate i Dušanov zakonik. Verujem da ste za ponovno uvođenje istog?“, ubacila se Jelena.

„Da, izuzetno dobra kopija. Pretpostavljam da znate da je bio jedan od najnaprednijh zakonika tog doba. Mnoge odredbe bi mogle, bez izmene, da se primenjuju i danas. Vi se, kao zaštitnik mira, reda i građana, slažete sa mnom? Sramota je da se najstariji prepis Dušanovog zakonika čuva u Rusiji.“

Markus je posmatrao zidove sa kojih su visile zastave, pravougaona žuta ca crvenim dvoglavim orlom, kao i dve neobične trouglaste zastave.

Vojnović je nastavio sa objašnjavanjem.

„Za ovu pravougaonu se smatra da je bila carska zastava, po uzoru na vizantijsku zastavu, ali nije pouzdano utvrđeno. A za ove dve se misli da su pripadale Dušanu i da su možda u pitanju signalni ratni barjaci. Čuvaju se na Hilandaru, pretpostavlja se da ih Dušan ostavio prilikom posete manastiru. 1347 je bio sa caricom Jelenom  na Svetoj gori, da bi se sklonili od kuge koja je harala. Tada je bogato darivao Hilandar, da bi umilostivo monahe, ne bi li lakše prihvatili prisustvo žene. “

Jelena je taman htela da postavi još neko pitanje, kada je Vojnović progovorio prvi.

„Jelena, kako ti je deda Milutin?“

Iznenađena, nije znala kako da odgovori.

„Koliko je već u penziji, nadam se da je dobro?“

Posmartala je Vojnovića nekoliko trenutaka, a zatim odgovorila.

„Ima već desetak godina, ali se i dalje dobro drži. Mozak mu je oštar kao uvek. Nisam znala da se poznajete, nikad mi nije spomenuo.“

„Nekada davno smo se poznavali vrlo dobro. Ako s ene varam, ti imaš sina, čuvaj ga i voli, tako brzo odrastaju.“

Osmehnuo se stisnutim usnama.

Jelena je prebledela. Pretnja je bila nedvosmilsena. Zatezanje mišića na Markusovim leđima, ukazivalo je da je i on zaključio isto.

„Ne sviđa mi se kada stranci spominju moju porodicu, može se desiti da to greškom pomešam sa pretnjom, a to tek ne volim. Možda bi bilo pametno da ne napuštate grad.“ Hladno je odgovorila.

„Šta ti to misliš o meni? Samo sam želeo da budem ljubazan. Neću nigde putovati, u teškim vremenia, svi pravi sinovi Srbije, moraju da stanu uz nju.“

Jelena nije ništa odgovorila, okrenula se i u pratnji Markusa izašla iz kancelarije.

Kada su izašli iz zgrade, zapalila je cigaretu.

„Možeš li ti da voziš do stanice?“

„Naravno“, odvratio je Markus uzimajući ključeve od auta. Jelena je već držala telefon u rukama i brzo pričala.

„Šefe, upravo sam bila kod Vojnovića. Idemo ka stanici i sve ću ti ispričati. Možeš li odmah da organizuješ da jedna patrola bude stalno ispred moje kuće? Hvala, šefe, vidimo se brzo. “

Prekinula je vezu i pozvala sledeći broj.

„Mile, tvoj predosećaj je bio ispravan. Sad će Kamenko da pošalje patrolu, koja će biti stalno ispred kuće. Ne puštaj Dušana nigde bez pratnje i naravno, drži pištolj pri ruci. Čujemo se kasnije.“

Dok je vozio, Markus je često podizao pogled ka retrovizoru. Nekoliko puta se prebacio iz trake u traku.

„Nešto nije u redu?“, upitala je Jelena.

„Da, izgleda da nas neko prati, videću koliko je ozbiljan u tome.Veži se.“

Naglo je ubrzao. Auto ih je pratio.

„Da vidimo šta zapravo žele.“, progunđao je Markus i zaustavio na prvom autobuskom stajlištu i uključio sva četiri žmigavca. „Budi spremna.“ Rekao je dok je vadio svoj pištolj. Jeleni nije trebalo ništa govoriti i njen pištolj je bio spreman. Napeto su čekali da im priđu pratioci.

Crni Audi sa zatamnjenim staklima se zaustavio pored njih. Prozori na desnoj strani su se spustili. Iza njih su se pojavila namrgođena lica krako ošišanih mladića. Obojica su u rukama držali heklere, uperene ka Markusu i Jeleni. Markus je bio brži, zapucao je ka crnom autu iz koga se začuo krik. Stisnuo je papučicu gasa i uleteo u saobraćaj izazivajući brojne sirene i škripu guma.  Započela je vratolomna vožnja. Velikom brzinom su izleteli na Brankov most. Markus je vešto zaobilazio automobile ispred sebe. Primetio je da su napadači odustali da ih prate i skrenuli su sa mosta u Karađorđevu ulicu, jer su shvatili da je besimisleno da nastave poteru.

Jelena je ponovo uzela telefon.

„Šefe? Patrola je otišla kod mojih? Odlično. Ne, ne zovem zbog toga. Upravo je neka ekipa htela da nas izbuši heklerima. Ne, sve je u redu, dobro smo. Markus je bio brži . Verovatno je i ranio nekog od njih. Ne verujem da će išta značiti, ali bio je crni Audi. Sačekaj sekund. Jesi li video tablice?“

Markus je potvrdnu klimuo glavom i izdiktirao broj. Jelena ih je prenela svom nadređenom.

„Da, stižemo do stanice brzo.“

„Izgleda da su ulozi podignuti i da sada više nemamo izbora, sem da idemo do kraja.“, rekao je Markus, pažljivo proučavajući saobraćaj ispred sebe.

Jelena je klimnula glavom.

„Drugačiji izbor nikad nismo ni imali.“, mračno je odgovorila.

 

Drugo carstvo 1234567891011121314151617, 18

slika MichaelGaida

 
15 komentara

Objavljeno od strane na avgust 12, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , ,

Drugo carstvo 18

Drugo carstvo 18

Drugo carstvo 12345678910111213141516, 17

„Ko je taj Lazar Vojnović? Ne može biti slučajnost da njegovo ime čujemo dva puta u sat vremena. Ime mi je poznato, ali ne mogu da se setim odakle.“ Upitao je Markus dok su se vozili ka Sabedinovom stanu.

„Lazar Vojnović? On ti je, što bi se reklo, kontroverzni biznismen. Čiča ima skoro osamdeset godina, ali i dalje je aktivan i radi punom parom. Otišao je negde krajem 60-ih u Ameriku. Nisam sigurna čime se tamo bavio, uglavnom  se spominju nekretnine i polu-sumnjivi poslovi. Početkom 90-ih vratio se u zemlju. Nije se previše isticao, držao se poprilično povučeno jedno vreme. Međutim, pre nekih desetak godina, počeo je sve više da privlači pažnju. Ispostavilo se da nema životne sfere u koju nije ubacio svoje pipke. Veoma je uticajan, što finansijski, što politički. U nekoliko navrata se spominjalo da bi se možda upustio u političke vode. Verovatno jej shvatio da je bolje da se neko drugi bavi time, on ima svoj biznis. A kad mu treba politička odluka, onda pritisne svoje politčare, koji su mu na platnom spisku. Koliko mi je poznato, plaća i poziciju i opoziciju. Čini se da su mu nazori vrlo desničarski. Videćemo gde se on uklapa u celoj ovoj zbrci.“

„A gde smo mi sada krenuli? Zar nisi rekla da taj klinac živi u romskom naselju u Tošinom bunaru?“

„To mu je glavna adresa, ali pošto je sinoć došlo do frke, on se preselio. Kupio je stan u elitnom naselju u centru. Svim komšijama se obraća na engleskom i oni misle da je Sebi jedan od stranaca. Kada bi znali da je Cigić, sigurno bi bar neko od komšija dobio infarkt.“

Oboje su se nasmejali na tu pomisao.

„Onda on dobro zarađuje, pa zašto živi u onim favelama?“

„ Kaže da tamo pripada i da jedino može svojima da pomogne na pravi način, ako živi tamo. Pored toga, ko bi ga ikad tražio u naselju? Zarađuje odlično, uglavnom se bavi zaštitom tuđih računara.“

Jelena je uparkirala auto ispred zgrade koja je izgledala kao svemirski brod u odnosu na okruženje. Staklo, beton, metal spojeni u zapanjujuću kombinaciju, koja se naziva modernom arhitekturom. Markus nije bio suviše oduševljen, dovoljno se nagledao ružnih zgrada i u svom okruženju. Zgrada je bila toliko odurna, da je bilo sigurno da su stanovi izuzetno skupi, gorko je pomislio. Šteta je što su građevinski inspektori i ovde lako potkupljivi.

Ušli su u predvorje zgrade i prišli uniformisanom mladiću, koji je sav važan stajao za pultom. Gledao ih je kao da će njih dvoje svojim prisustvom opoganiti čistotu teritorije koje čuva.

Ni Jelena mu nije ostala dužna, njen stav je jasno odražavao da portira primećuje samo zato što zauzuima prostor kojim želi da prođe.

Davno je rečeno, daj čoveku malo vlasti i videćeš kakav je, pomislio je Markus. Ovaj klinac baš zamišlja da je šerif Meklaud.

„Dobar dan, da li bi ste želi da nas najavite kod gospodina u stanu 8. Kažite samo da je došla Jelena Todorović, već nas očekuje.“

Portir ih je i dalje gledao poput smrdljivog sira, ali je ipak podigao slušalicu telefona koji mu je stajao za pultom.

„Mister Sabyani, you have visitors. Yes, yes, her name is Jelena. Yes, fine, I will send them to your apartmant.“

Tokom razgovora, izraz lica mu se promenio, te ih je čuvar sada gledao sa dubokim uvažavanjem.

„Izvolite, uđite u lift.“

„Imate odličan akcenat, skoro sasvim prirodan“, prokometarisao je Markus, iskreno zadivljen. Očekivao je da momak govori engleski, ako ne kao Tarzan, a ono bar kao Rus iz filmova.

„Hvala vam. Doktorirao sam engleski jezik, a provodio sam i svaki raspust u Britaniji, kod rođaka. Šta da vam kažem, nije bilo posla u struci. Dobro je, samo kad radim, plata nije neka, ali je bar redovna.“

Jelena ga je samo tužno pogledala. Jedan doktor je prinuđen da radi kao portir.  Eh, surovi živote. Šta tu, sine, ima dobro?Plata i treba da bude redovna. E, deco, šta smo dopustili da vam urade?

„Gospođo, kada se lift zaustavi, gospodin Sabjani će vas pustiti iznutra.“

Jelena je klimnula glavom 

Savremenim i bešumnim liftom su stigli do poslednjeg sprata. Nekoliko sekundi se ništa nije čulo, a onda se upalila mala zelena lampica, i ćulo se kratko ding. 
Kada su se vrata otvorila, Markus je shvatio da su ušli direktno u stan.
Prišao im je Sebedin široko se osmehujući.

„Nisam očekivao da ćeš doći sa gostom, ali svaki tvoj prijatelj je i moj.“

„Sebi, ovo je moj novi partener Markus Morison. Tu je da mi pomogne u istrazi. “
Sebedin mu je pružio ruku.

„Agencijski čovek? Baš dobro, još mi niko od tvojih nije bio u poseti. Ali budi siguran da ne bi ušao, da nisi sa Jelenom.“

„Od kad nas posmatraš?“ Upital ej Jelena.

„Na mojim kamerama ste od trnutka kada ste prišli zgradi“, odgovorio je Sabedin, pokazujući na mnoštvo ekrana iza njega.

Markus je tek sada obratio punu pažnju na stan. Nalazili su se u dnevnoj sobi veličine skoro 100m2, sa velikim prozorima, koji su gledali na tri strane sveta. Bio je oskudno namešten. Imao je samo osnovni nameštaj, pretrpan sto, nekoliko stolica. Ono što mu je privuklo pogled, bili su monitori, kompjuteri, police prepune elektronke opreme. Izgledalo je kao mešavina kontrolnog centra i magacina elektro-prodavnice.

„Dajte mi vaše telefone da vas prkiljučim na prebacivač.“

Predali su mu telefone i on ih je stavio na metalo postolje iz kog su izlazile žice u svim pravcima.

„Je li to neki ometač signala?“ Upitao je Markus radoznalo.

„Ne, ometač vam kompletno blokira telefon, pa ne možete da ga koristite. Prebacivač je moja i unapređena verzija“, skromno je odgovorio mladić. „Možete da koristite telefon, ali ne šalej vašu trenutnu lokaciju, već izgleda da ste oko 600m dalje od vaše prave lokacije. Nije mnogo, ali nekad može dobro da posluži.“

„Ovo bi se dopalo mojima u tehničkom, a možeš i da komercijalizuješ aparat i da zgrneš ozbiljan novac.“

„Ne, hvala, sasvim dobro zarađujem i bez toga, kao što možeš da primetiš. Bojim se da bi se moj uređaj uglavnom koristio u nelegalne svrhe.“

Dok god ima ovakvih klinaca, ovaj svet je na dobrom kursu, pomislio je Markus.

„Dođite, sedite, želim da vam pokažem nešto.“

„Sebi, ispičaj mi šta se prvo juče dogodilo“, upitala je Jelena.

„Nema tu šta mnogo da se kaže. Celo veče sam se bavio izazovom koji si mi zadala. Saznao sam neke interesantne stvari“, započeo je priču Sebedin, dok je svima dodavao limeku koka-kole. „Vi Ameri, ste skrivili mnogo toga, ali opraštam vam zbog rok en rola i koka kole.“

Markus se nasmešio, a mladić je nastavio priču. „Moji kompjuteri imaju odličnu zaštitu i treba ti više nego dobra ekipa da prođeš kroz moje zidove. Izgleda da imaju takvu ekipu. Negde oko 4 posle ponoći, u naselje je upala grupa skinsa i počela da divlja. Čim je nastao haos, posumnjao sam da su tu zbog mene, pa sam obrisao  sve podatke. Srećom, brzo smo se organizovali, svako je zgrabio šta je imao – palicu, nož, batinu. Da nisu pobegli, verovatno bi ih ugazili kao žvaku. Na žalost, matori Ramo je izgoreo u svojoj baraci. Verovatno je bio mrtav pijan, pa nije ni primetio požar. Užasna tragedija, ali moglo je da se završi i gore. Policija ej bila uobičajeno brza, Došli su kada su ovi skinsi već uveliko napustili naselje. Pošto sam se uplašio da će ponovo doći i da će izazvati još veću nesreću, povukao sam se ovde. Malo mi je slabija konekcija zbog prebacivača, ali i dalje je ok. Nego, da vam kažem šta sam otkrio.“

Markus i Jelena su ga sa pažnjom slušali.

„Prvo sam se pozabavio Lirimom Aruzom. Uglavnom je posećivao uobičajene sajtove, malo pornići, malo novine, malo Ju tjub. Međutim, zagrebao sam malo dublje, i našao da je išao na neke anarhističke forume, kao i da je bio član nekih albanskih nacionalističkih foruma. Ne govorim albanski, ali Gugl radi posao dovoljno. Uobičajene gluposti o Velikoj Albaniji, srpskom teroru i ostalim sranjim,a kojima se bave napaljeni klinci kako ovde, tako i preko. A kada sam otišao još dublje, stvari postaju zanimljive. Ne bih da ulazim u tehničke detelje, ali stvarno je bilo teško probiti se kroz njihov sistem. Onja ko ih plaća, izabrao je najbolje koje je mogao. Uspeo sam tek pred jutro i tada sam najverovatnije aktivirao neki alarm i desilo se šta se desilo.“

Jelena je napeto sedela na ivici.

„Našao si njegove direktne nalogodavce iz Prištine ili iz Tirane? Sebi, pa ti si kralj.“

Sebedin je uzdahnuo.

„Stani, stani, nemoj da žuriš. NIje uvek lako saznati ko stoji iza nekog sajta. Čeprkao sam i čeprkao i došao do glavnog finansijera. U pitanju je – Lazar Vojnović.“

Nekoliko sekundi, svi su sedeli u tišini šokirani inforamcijom.

„Uh, jebo te, to ništa ne valja. Jesi li siguran?“ Upitala je Jelena.

„Ne mogu da ti dam čvrst dokaz, koji bi opstao na sudu. Nigde se nije on potpisao, već su to firme, koje pripadaju firamama njegovih firmi. On je tari majstor za pranje nelegalnog novca. On uvek može da se izvuče i da kaže da nije imao pojma i da otpusti nekoliko ljudi i mirna Bačka. Ali sa duge strane, nema nikakve sumnje, slučajno ili namerno, povezan je sa Aruzom i bombom.“

„Ako si u pravu, onda je situacija ozbiljnija nego što smo mislili“, dodao je Markus, zamišljeno provlačeći prste kroz kosu. „Rat je skoro pa počeo i vreme za reakciju nam se drastično skratilo.“

Jelena je razmišljala o onome što je čula. Pomislila je da je na sličan počeo i Drugi svetski rat – lažnim napadom Poljske na Nemačku. Kasnije se utvrdila prava istina, ali su u međuvremenu milioni stadali.

„Sebi, možda je bolje da se povučeš.“

Sebedin je odlučno odmahnuo glavom.

„Nema šanse, pa ako počne rat, moji Cigani će biti prvi kao topovsko meso. Idem dalje“.

Jelena je klimnula glavom.

„Dobro, traži i dalje, ali budi još oprezniji, ako je ikako moguće. Markus i ja idemo informativno da popričamo sa Vojnovićem. Posle toga moram da se posavetujem sa Kamenkom. Sve ovo je malo iznad moje lige.“

„Dobro, pre nego što krenete, hteo bih da vam dam nešto.“

I Jelena i Markus su ga upitno pogledali. Sebedin je malo preturao po kutijama i onda izvukao dva telefona.

„Stvarno ne treba, Sebi, već imam telefon.“

„Imaš, ali ovo nije običan telefon, ovo je telfon, koji je prošao kroz moje ruke. Malo sam se igrao sa njima i sada su skoro potpuno nevidljivi.“

„Ne može biti potpuno nevidljiv.“ Odvratio je Markus.

„Možda ne može potpuno, ali može 99%. Prvo, niko ne može da vam prisluškuje ove telefone. Drugo, u njih sam ubacio minijaturnu verziju prebacivača, s tim što može da pomeri vašu lokaciju najviše 150 m. Možda nije mnogo, ali može da bude korisno. Pri tome kada uključite  mod jedan, onda blokira sve lokatore, gps uređaje i slično u vašoj neposrednoj blizini. A ako prebacite na  mod dva , onda pojačava signal  i vaša lokacija će se videti sa Meseca. Verujem, mada nisam mogao da testiram, da će tako uticati i na čip koji ti imaš.“

Markus je bio zapanjen.

„Odakle ti ideja da imam čip?“

„Ma, hajde, svi agentia CIA imaju potkožne čipove i to već godinama unazad. Suviše ste vi agenti vredni, da bi vas pustili tek tako u surovi svet. Priča se da ste razvili neku vrstu nanobota, uz čiju pomoć koje vas lociraju, bilo gde na planeti.“

Markus se osmehnuo.

„Bistar si ti klinac, ali verujem da ti je jasno da ne mogu da potvrdim niti da opovrgnem takve glasine. U svakom slučaju, hvala na poklonu, možda i bude od koristi.“

Slika – geralt

Drugo carstvo 12345678910111213141516, 17

 
19 komentara

Objavljeno od strane na avgust 9, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Depresija

Depresija

Doktor Ušić je mirno sedeo u kožnoj fotelji. Osvrnuo se oko sebe i pogledao zidove obložene ružinim drvetom, na kojima su bile okačene slike doktora u društvu mnogih poznatih lica, kako iz zemlje, tako i iz inostranstva.

Zadovoljno se nasmešio. Mnogo truda i odricanja ga je stajalo da stigne tu gde je. Sad je, bez lažne skromnosti, mogao da kaže da je najbolji u branši. Najčešće nije zakazivao sesije nakon radnog vremena. Međutim, ovog puta je zaintrigiran, ipak pristao da zakeže sesiju u 21h. Čak je već uplaćena dvostruka nadoknada zbog večernjeg termina. Šta god drugi pričali, doktor Ušić, nije radio samo zbog novca. Uživao je u svom poslu i ako bi večernji razgovor prijao pacijentu, doktor Ušić će mu izaći u susret. Svaki interesantan slučaj, budio bi oduševljenje u njemu.
Tačno u 21h, neko je zakucao na vrata ordinacije. Sekretarica je najavila posetioca.

Ušao je visok i skladno građen muškarac, crnokos, sa gustim oblikovanim brkovima. Ali najupečatljivije na njemu su, zapravo, bile prodorne oči i lice, koji nisu odavali nikakvu emociju.

Doktoru Ušiću se učinio poznatim, verovatno je u pitanju, neka rijaliti, nazovi, zvezda. Srećom pa ne prati te budalštine.

„Dobro veče, izvinite ako sam vam poremetio večernje planove, ali jednostavno ne izlazim tokom dana. Hvala vam što ste me primili u ovo doba. Ja sam Petar Blagojević“, rekao je važno.

„Drago mi je, doktor Ušić. A gde bi ste i išli po ovim vrućinama, tek sada bude koliko-toliko prijatno. Činim sve što mogu da olakšam pacijentima, bar kad je u pitanju ovaj prvi korak. Mada, moram da budem iskren, nisam dugo zakazivao sesije u ovo vreme. Izvolite, lezite na kauč.“ Doktor Ušić je što se mnogih stvari tiče pripadao klasičnoj školi psihijatrije i voleo je da se drži tradicije.

„Kažite, da li mislite da imate neki problem, za koji vam treba stručna pomoć?“ Upitao je mirnim glasom.

„Oh, da, još kako. Vidite, moj problem je ishrana.“

„Je li? Onda bi najbolje bilo da posetiti nutricionistu. Mogu da vam preporučim nekoliko izvanrednih kolega.“

„Ne, ne, ne razumete. Hrana je ta koja kod mene izaziva depresiju.“

„To je baš neobično. Kako ste to zaključili?“

„Istraživao sam po internetu, imam sve simptome.“

Doktor Ušić je savršeno mirnog lica posmatrao osobu na kauču. U isto vreme, kroz glavu mu je tutnjao orkan. Evo ga, još jedan koji se leči na internetu, pa dolazi kod mene sa postavljenom dijagnozom. Ovaj će leteti iz ordinacije , čim mu istekne termin i više se neće vraćati. Ovakvima treba naplaćivati petostruku tarifu.

„Dobro, ali ipak interent nije baš najpouzdanije mesto za postavljanje bilo kakvih dijagnoza.“

„Znam, zato sam i došao kod vas. Kažu da ste najbolji u svom poslu.“

„Ne, nisam najbolji, samo se trudim da dam najbolje iz sebe, ne bih li pomogao svakome ko legne na kauč“, skromno je odvratio doktor Ušić. On je znao da trenutno u celom gradu, a verovatno i zemlji, nema boljeg pshijatra od njega, ali naravno, nije mogao baš sam sebe da hvali. Puštao je da to drugi rade.

„Dobro, možete li malo bliže da mi opišete vaš problem?“

„Vidite, ja sam vampir.“

O ne, još i to. Da li je moguće da imam i umišljenog vampira na kauču??? Obično klinci imaju ovakve fiksacije, zbog brojnih filmova, knjiga i serija u kojima se pojavljuju mladi, lepi,pametni, super kul vampiri. Stresao se od gađenja. I tako pravih slučajeva „vampirizma“, odnosno bolesti porfirije ima jedva nekoliko stotina na celom svetu. Šansa da je do mene došao jedan oboleli je ravna nuli.

„Hm, da. Interesanto. A od kada se osećate kao vampir?“ Upitao je doktor Ušić, bez trunke emocije, kao da je Petar izjavio da je lepo vreme.

„Od 1725., naravno. Dugo sam bio u zapećku, ali sam nedavno doživeo ribrending. Mnogo mi je pomogao Mile 40%. Ali, uprkos tome, depresija izazvana hranom me ne napušta.“ Tužno je odvratio vampir.

Doktor Ušić se sada setio o kome se radi. Da, ovaj čovek je senzacija, on je zapravo, prvi pravi vampir sa ovih prostora, kažu da će uskoro biti najbogatiiji čovek u Evropi. Ovo je šansa za neverovatan napredak psihijatrije i psiho-analize, ali i moje karijere. Biću prvi čovek, koji će ispitati dubine vampirske ličnosti. Već mogu da zamislim knjige, predavanja. Ko zna, možda stignem i do Nobela.

I dalje glumeći hladnokrvnost, iako je osećao da će eksplodirati od uzbuđenja, doktor Ušić je nastavio seansu.

„Sve je to veoma zanimljivo, kažite mi nešto bliže o tome.“

„Jasno vam je da je osnova moje ishrane krv?“

Doktor je samo mirno klimnuo glavom.

„Vidite, dok sam bio nepoznat i dok sam živeo u raznim šupama, podrumima, jazbinama, hranio sam se čime sam stigao. Najčešće sitnijim životinjama. Sa posebnim užitkom hvatao sam golubove, ne zato što su ukusni, već zato što ne mogu da ih smislim. I stalno sam bio depresivan, to sam zapravo shvatio tek pre 50ak godina. Ali mislio sam da je to zbog uslova života. Siromaštvo tako utiče na ljude, zar ne?“

„Da, može se reči da siromaštvo može bti jedan od činilaca koji podstiču depresiju. Ali sa druge strane, ni bogatstvo nije garancija sreće.“ Odvratio je doktor Ušić gledajući Petra kroz šake spojenih prstiju.

„Potpuno se slažem sa vama. Evo, čim sam zaradio prvi ozbiljniji novac, preselio sam se upredivnu kuću, promenio sam ishranu i opet ništa i dalje sam depresivan.“

„Zanimljivo“, odvratio je doktor hvatajući beleške. Mada je svaku sesiju snimao, od uzbuđenja je morao da uposli ruke, iako bi sada najradije zapalio lulu.

„Onda sam shvatio, hrana je ta koja me čini depresivnim. Zapravo, krv svih, koji žive na ovim prostorima, je sačinjena od same depresije, mržnje, beznađa….“

Tišina je potrajala nekoliko minuta, onda je vampir nastavio.

„Kada sam shvatio u čemu je problem, pokušao sam sa imućnijim građanima, zaposlenima na estradi, glumcima, piscima, umetnicima, ali jok, opet ista stvar. Oni se samo prave da su iznad ostalih, ali su duboko u sebi i dalje užasno depresivni, nekad čak i više od običnih ljudi. To se naravno odražava i na samu krv. Kad pijem krv ovdašnjih građana, imam osećaj sličan kao kod uživalaca marihuane, kad ih baci u loš trip.“

„Jeste li pokušali da uvezete hranu?“

„Jesam, ali iz nekog neobjašnjivog razloga, krv čim dođe do Balkana, poprimi taj depresivni buke. Neverovatno. Čujem se sa kolegama iz inostranstva. Oni tamo žive punim plućima, sve im je potaman. Dobro možda ne Skandinacima i oni su depresivci, ali svi ostali… Kažu, to je krv puna života, udara u glavu kao čekić.“

„Jasno mi je, baš nezgodan problem. A šta se događa kad otputujete u inostranstvo?“

„I to je problem. Ne mogu da putujem. Iz nekog razloga, ne mogu da pređem granicu. Da ne bi upadali jedni drugima na teritoriju, izgleda da smo mi vampiri genetski određeni da ne smemo da napuštamo svoju, kao ni da idemo na tuđu teritoriju.“

„Da li ste probali da uvedete neke suplemente u ishranu, vitamine, arome, tablete?“

„Kako da nisam. Šta sve nisam pokušao“, odgovorio je vampir na ivici plača. „Sve moguće vitamine, dodatke ishrani, začine za kuvanje, homeopatiju, vračare, hipnotizere, nutricioniste, lajf koučeve. Samo navedite, ja sam to već isprobao i ništa ne radi.“

„Hm, veoma zanimljivo, to sve još više komplikuje. Ali ne brinite, rešićemo već vaš problem.“

„Zašto ja, zašto baš ja sam morao da budem rođen ovde???“ Petru su krenule suze niz lice.

Doktro Ušić, uvek spreman na provalu suza, bez reči je pružio vampiru kutiju sa maramicama.

Biće ovde sesija onoliko, trebaće nam ko zna koliko godina da ga izvučem iz depresije, ako uopšte ikad i uspem. Možda da otkažem sve ostale pacijente? Ovo će biti moja zaostavština čovečanstvu. Nobelu, dolazim po tebe.

 

slika – geralt

 
33 komentara

Objavljeno od strane na avgust 4, 2017 in fantastika, Humor

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 17

Drugo carstvo 17

Drugo carstvo 123456789101112131415, 16

Markus i Jelena su bez većih zadržavanja u saobraćaju stigli do policijske stanice u ulici despota Stefana, mada je i dalje svi zovu 29. novembra, po jednom od najvažnijih praznika u bivšoj SFRJ – Danu Republike.

U kancelarijama su zatekli sve kolege. Jelena ih je upoznala sa Markusom. Očekivano, čini se da je najbolji kontakt ostvario sa Zoranom, dok je Ivan bio blago rezervisan.

Svi su se ušli u kancelariju Gorana „Kamenka“ .

„Kao što znate, Jelena je dobila partnera. Gospodin Morison je pridodat našem timu, ne bi probao da nam pomogne oko rešavanja ovog zločina od juče. Njegovo iskustvo, može samo da nam koristi. Nadam se da će te kolegu iz Amerike, prihvatiti kao domaćeg.“

Narvno, svima je bilo jasno da je to samo lep način da se kaže, da ne postoji nezavisna istraga, kao ni nezavisno sudstvo ili bilo šta drugo nezavisno u Srbiji. Mada su, sa druge strane, svi znali da je svaka pomoć dobrodošla, i da bez međunarodne policijske saradnje nema rešavanja međunarodnog kriminala.

„Sad, da vidimo da li ima nekih noviteta u odnosu na jučerašnji dan?“ Nastavio je „Kameni“.

„Za sada ne“, odgovorio je Toza. „Što se tiče eksploziva, nismo saznali ništa novo. Istražujemo mogućnost da li i kakvu je Aruz imao vojnu obuku. Istovremeno, pritisli smo sve naše šiptarske douišnike, nikad se ne zna šta sve može da ispliva.“

„Bila sam juče u Aruzovom stanu, verovatno ste čuli izveštaj. Stan  izgleda kao pozorišna scenografija, sve što nam je trebalo, sve je bilo tamo. Nisam se još čula sa forenzičarima, sinoć nisu imali ništa da mi kažu“, rekla je Jelena.

„Čuo sam se sa Jankom forenzičarem zbog eksploziva, pa me usput obavestio i za ovo. Nemaju ništa, kaže da su u stanu samo Aruzovi otisci. Čak nema ni otisaka vlasnika stana. Slažem se, stan je savršeno pripremljen. Ah, da, ipak su našli još neke otiske“, uz smeh je dodao Toza. „Pronašli su otiske nepoznatog muškarca na nekoliko mesta. Pustili su ih kroz program i tokom noći su dobili poklapanje.“

Toza je zadovoljno napravio dramsku pauzu, zadovoljan što ga svi netremice slušaju, a zatim nastavio:

„Ispostavilo se da otisci pripadaju nekom nazovi operativcu, iz BIA. Nema kvalifikacije da prazni kontejenere, a kamoli da radi tu gde je. Naravno, Janko je odmah zvao ove iz BIA da im kaže šta je našao. Tamo ima i ozbiljnih likova, znate i sami. Odveli su ga u onaj njihov podrum i malo pritisli. Kažu da je posle prvog pitanja, ne znam da li je bilo praćeno šamarom, plakao kao mala beba i da je zaboravio da stavi rukavice kada je ušao posle tebe u stan. Izgleda da je pola sata slinio, kumio ih, molio, preklinjao. Slinavko mali. Jelena, rekao ti je Janko da svratiš do njega, pa će  ti on sve ispričati sa više detalja, a kaže i da ima snimak.“

Usledila je erupcija smeha. Jelena, koja se dobro sećala operativca, zacenila se od smeha. Nakon nekoliko minuta, kada su podsmevanja završena, Zoran ih je sve pogledao i igrajući se minđušom ozbiljno rekao:

„Ja sam na pola očekivao da će  sinoć poslati nekog da raznese povorku koja je išla do alabanske ambasade. Mada bi verovatno takva akcija izazvala momentalo slanje svih raspoloživih trupa na Kosovo.“

Svi su se gunđajuči složili sa Zoranom.

„Kada smo kod trupa, ne znam da li je neko od vas, osim Zorana,  čuo da je počela mobilizaciija?“ Pitao je „Kamenko“, ne obazirući se zbunjene poglede prisutnih.

„Da, to je zanimljivo“, nastavio je Zoran. „Krenula je priča po ulici da neko stvara privatnu vojsku. Malo sam pustio pipke u tom pravcu. Izgleda da su na perfieriji i da su ih nazvali kampovi za vežbe u prirodi. Neverovatno je kako su se organizovali ovako brzo. Probaću da saznam više. Još uvek je sve poprilično obavijeno tajnom. Izgleda da se prijavljuju pojedini  momci iz različith desničarskih organizacija i stranaka.  Čini se da je interesovanje ogromno i da samo to što još uvek žele da tajno deluju, naas spašava da imamo redove momaka koji su spremni da budu topovsko meso.“

„To samo znači da ima nade za ovu našu zemlju“, žustro je odvrati Ivan. „Neće naša deca dozvoliti da Šipatri rade šta im volja. Ovog puta ćemo im napokon doakati.“

Zoran je taman udahnuo da svom kolegi saspe u lice nekoliko desetina pogrdnih reči, kada je „Kamenko“ oštro prekinuo raspravu.

„Nemojte opet da počinjete vas dvojica. Ne zaboravite da ste na prvom mestu policjaci i da  imate istragu pred sobom.  Znaš li još nešto?“ Upitao je Zorana.

„Najzanimljive je sledeće. Izgleda da iza svega stoji Lazar Vojnović.“

I jelena i Markus su se trgli na pomen tog imena, što nije prošlo neprimećeno od strane „Kamenka“.

„Šefe, ja sam razmišljala da posetim Vojnovića, mogu da ga pritisnem i oko tih paravojnih formacija.“

„Kako to? Imaš neku informaciju koju bi možda podelila sa nama?“

„Recimo da je više predosećaj.“

„Da, što da ne. Samo nemoj da gubiš fokus, ipak je glavno da razrešimo sve vezano za jučerašnju bombu.“

„Zar nismo već sve rešili, jasno je kao jedan i jedan da je kriv onaj Šiptar, a da je dobio naređenja iz Tirane. “ Iznervirano je rekao Ivan.

„Da li stvarno veruješ da se tek tako pojavio ludi Šiptar koji diže tramvaje u vazduh i da Tirana i Priština žele da uđu u otvoren rat sa nama?“ Upitao je Zoran sa ciničnim osmehom.

Pre nego što je rasprava stigla da se rasplamsa, njihov nadređeni, Goran „Kamenko“ je prekinuo diskusiju.

„Deco, slušajte me pažljivo. Potpuno se slažem sa Zokijem. Cela ova mutljavina sa bombom i dokazima koji nam isplivavaju, mi se uopšte ne sviđa. Bojim se da ćemo, ako nastavimo istragu čačnuti u neko zajebano osinje gnezdo.“

Svi su ga posmatrali bez reči.

Šta li se dešava? Da neće da obustave istragu? Pitao se Markus.

„Zato, predlažem sledeće“ nastavio je „Kamenko“. „Ko god od vas nije siguran da želi da nastavi može slobodno da se povuče, neću mu ništa zameriti. Znam da svi imate porodice, i njhova bezbednost mora da vam bude na prvom mestu. Ko god želi da se povuče, može slobodno odmah da ode kući i dobiće rešenje o godišnjem odmoru, koje će biti datirano na četiri dana unazad. Kao što rekoh, nećete trpeti nikakve posledice.“

Svi prisutni su ćutali i gledali u pod. Niko nije progovarao.Tišina je trajala nekoliko minuta.

„Dobro, drago mi je da je tako. Budite oprezni, ko zna koga ćemo naljutiti. Hajdemo onda polako i oprezno i da lepo rešimo slučaj. Jelena i Markus će obići Vojnovića. Tozo, ti nam ostaješ veza sa patolozima i forenzičarima. Zoki, gledaj da držiš na oku ovu novu vojsku. Ivane, tvoje je da pronjuškaš malo o Aruzu i njegovim kontaktima. Pretpostavljam da da si već išao u ono cigasnko naselje da pokupiš izjave?“

Ivan je prevrnuo očima.

„Ma jesam, teraj me u božju mater ,odradio sam uviđaj.“

„Koje cigansko naselje? Šta se desilo?“ Pitala je Jelena.

„Ma, grupa klinaca skinhedsa, upala je u cigansko naselje u Tošinom bunaru. Zapalili su nekoliko baraka, napravili gužvu. Sve bi bilo u redu da nije poginuo neki starac koji nije mogao da izađe iz kolibe. Ma, naći ćemo te klince do podneva“, samouvereno je rekao Ivan.

„Koji si ti buzdovan“, rekla mu je Jelena i izašla iz kancelarije,

Otišla je u svoju kancelariju i izvadila telefon.

„Sebi, jesi li dobro. Sad sam čula kakvo ste sranje imali. Da dođem do tebe?“

„Nema potebe, sve je u redu. Ja sam na onoj drugoj adresi, vidimo se. Imam nešto važno da ti kažem.“

„Ok, odmah dolazimo.“

 

Drugo carstvo 123456789101112131415, 16

 slika – byxt

 
9 komentara

Objavljeno od strane na avgust 1, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , ,

Drugo carstvo 16

Drugo carstvo 16

Drugo carstvo 1234567891011121314, 15

Deda Mile je slegnuo ramenima i okrenuo se ka Markusu.

„Njoj je vreme da bude sama, a nama je vreme da budemo u društvu. Ne krivi ona tebe stvarno za ubistvo oca, ali bila je strašno vezana za njega i sad si joj otvorio stare rane. Nego, verujem da ti se još uvek ne spava?“

Markus je odmahnuo glavom.

„Ovo je bio dugačak dan, ali još uvek nisam suviše umoran.“

„Onda će nam verovatno trebati i ovlaživač razgovora.“ Odvratio je starac, vadeći flašu žućkaste tečnosti iz komode.

„Nisi valjda mislio da je ono bila jedina flaša u kući?“

Milutin je obojici nasuo po jednu. Markus je prvo pomislio da odbije ponuđeno piće, ali je znao nije najpametnije u ovakvoj situaciji odbijati čin gostoprimstva. Pored rakije, Milutin je izneo i meze – sir, suhomesnato, sve isečeno na tanke kriškice.

Dugo su sedeli i pričali, o svom poslu, o zadacima, o ružnim i lepim stvarima koje su im se dogodile.

„Koja je priča vezana za Jelenu i njenog, pretpostavljam, bivšeg muža? Znam da pitanje možda nije na mestu, ali opet, ne bih želeo da se izletim pred Jelenom i izvalim neku glupost. Skoro nisam dobio ovakav udarac.“ Odvažio se Markus da pita u jednom trenutku.

Milutin je ćutao nekoliko minuta, očigledno razmišljajući šta i da li da odgovori.

„Nema tu velike filozofije, 2006., upoznala je tog Ognjena. Nije mi se dopao čim sam čuo ime, a kamoli kada sam ga malo proverio. Lenj, nesposoban, arogantan, neznalica, ženskaroš, kockar i da ne nabrajam dalje, ali imao je dobru žvaku.“

„Interesanto je da vam se provukao kroz radar.“

„Nije da nisam pokušavao, ali Jelena je bila toliko zaljublena da nisam imao teoretske šanse da utičem na njeno mišljenje o njemu. Nisam očekivao da će se sve odvijati tako brzo. Poznavali su se svega mesec dana i ona je zatrudnela.“

Milutin je sipao još po jednu rakiju sebi i Markusu.

„Naravno, čim je saznao da će postati otac, nestao je u vidu lastinog repa. Jelena me molila da ga ne tražim, znajući kako ću reagovati. Ispunio sam dato obećanje, nisam ga tražio.“ Starac je ispod gustih obrva pogledao u začuđenog Markusa.

„Našli su ga moji prijatelji i malo su popričali sa njim. Izgleda da je posle tog razgovora promenio ime i prezime. Odselio se u neko selo na jugu Srbije. Čini se da je pre selidbe proveo šest meseci proveo u invalidskim kolicima, jer je čudnom igrom slučaja, polomio obe noge silazeći niz stepenice. Bolje joj je bez njega. Ako joj slučajno spomeneš bilo šta od ovoga što sam ti rekao, doneću ponovo moju drvenu kutiju.“

Markus se osmehnuo, ali mu je osmeh zamro kada je pogledao Mileta. Znao je da je starac smtno ozbiljan.

Pričali su još neko vreme, dok nisu zaključili da je suviše kasno i da je bolje da uhvate malo sna.

Jelena je sedela na terasi. Iako je ponela flašu sa sobom, jedva da je popila jednu, dve čašice. Želela je da se uvošti od alkohola, ali je znala da joj je neophodno da ima bistru glavu kada ustane. Istraga čeka.
Znala je da će taj Amerikanac samo da joj poremeti sve. Lepo je rekla Kamenom da ne želi partnera.

Znala je da on lično nije kriv za bombardovanje, ali kriva je njegova vlada, a on je ipak deo tog sistema.

Otac i mnogi drugi bili su žrtvovani zbog čega? Zbog politike, zbog ljudske sujete, zbog novca, zbog merenja čiji je veći…

Evo, i ova bomba od jutros. I to je samo politika odvratna, prljava, smrdljiva politika.

Pušila je na terasi, zagledana u drveće koje je okruživalo kuću. Već osam godina nije zapalila ni jednu cigaretu. Sad je uživala u blagom osećaju opijenosti. Posle nekog vremena ušla je u kuću. Čula je Mileta i Markusa kako i dalje razgovaraju u prizemlju, bez želje da im se pridruži. Nije mogla da shvati kako deda tako opušteno sedi i pije sa američkim agentom.

Odškrinula je vrata Dušanove sobe. Spavao je na leđima snom pravednika. Jelena gae je posmtrala sa nežnošću. Sela je u lejzi beg pored kreveta i prešla rukom kroz Dušanovu kosu.

Beograd, 19.06.2018.

Trgnula se iz sna. Za trenutak nije znala gde se nalazi. Ukočeno je ustala iz lejzibega. Pogledala je ponovo sina. I dalje je spavao na leđima raširenih ruku, kao srećna beba. Uzdahnula je i izašla iz sobe.

Kuća je bila tiha. Sišla je u podrum, koji je još dok je Jelena bila mlada, preuređen u salu za vežbanje. Presvukla se u trenerku, pustila hitove 80. i započela sa vežbama.

Već je svitalo kada je došla do kraja treninga. Umorno je spustila floret u stalak. Sad je spremna za predstojeći, vrlo verovatno, veoma iscrpljujući dan. Istraga, a i pravda čekaju.

Istuširala se i ušla u kuhinju. Na stolu su stajale tri šoljice sa vrućom kafom, slatko od belih trešanja, flaša sa rakijom, tanjir pun naseckanih mesnih prerađevina, hleb.

Milutin je mirno sedeo za stolom i ispuštao oblake dima.

„Jelenčice, znao sam da ćete krenuti ranije, pa sam vam pripremio okrepljenje. Sad će i Markus, otišao je da se istušira.“

„Hvala, Mile, lepo od tebe.“ Osmehnula se Jelena.

„Samo mi nije jasno jedna stvar. Kako si mogao da sediš i da rakijaš sa njim celu noć, kao da ste najbolji drugari.“ Nervozno je upitala.

„Pazi, uvek sam ti govorio, prijatelje driži blizu neprijatelje još bliže. To što sam sa njim rakijao, imalo je svrhu. Morao sam da budem potpuno siguran u njega. I ma koliko bih voleo da je on krivac za Nenadovu smrt, on to jednostavno nije. Krivci su neki drugi, a njih će već stići zaslužena kazna. A Markus je dobar čovek, šta god to značilo u našem poslu.“ Mirno je odvratio.

Jelena ga je pogledala sa suzama u očima.

„Ma, sve znam, samo juče, kada je spomenut RTS, sve mi se skupilo, i bombardovanje i tata i jučerašnji tramvaj. Sve.“ Suze su joj krenule niz lice.

„Znam draga, užasne stvari se dešavaju, ali tvoj posao je da budeš jaka, zbog sebe pre svega, ali i zbog svih oni koji su poginuli juče, kao i zbog njihovih porodica. Sada budi jaka, a kad se sve završi slobodno se prepusti emocijama i suzama.“

U tom trenutku naišao je Markus, masirajući slepoočnice.

„Da nisam možda došao u nezgodnom trenutku?“ Upitao je gledajući čas u Jelenu, čas u Milutina . Jelena se okrenula u stranu i obrisala oči.

„Ne, naravno, da nisi ništa prekinuo, došao si pravom trenutku. Hajdemo po jednu pre doručka.“ Rekao je Milutin kroz srdačan osmeh.

„Nikako, sinoć sam preterao sa rakijom, danas bez alkohola.“

Jelena ga je odmerila hladnim pogledom, ali joj ipak nagovštaj osmeha zaigrao na usnama.

„Ima ih koji su i gore prošli, posle pijanstva sa Miletom.“

Nekih petnaestak minuta kasnije, završili su sa doručkom.

„Mile, ljubi mi Dušana, kada se probudi. Nemojte da idete u grad, motajte se po kraju.“

„Naravno, ne brini ništa. Nego, hteo sam još juče da ti kažem, pa nikako da stignem. Možda ne bi bilo loše da proveriš Vojnovića.“

„Lazara Vojnovića?Znaš ga?“

„Tokom života, čovek upozna razne ljude, tako da sam upoznao i njega. Proveri ga, za svaki slučaj.“

„Hoću, hvala na savetu. Jednom UDB-aš, uvek UDB-aš.“ Odvratila je Jelena kroz smeh, odmahujući glavom.

Nastaviće se…

 

slika: Pavlofox

Drugo carstvo 1234567891011121314, 15

 
18 komentara

Objavljeno od strane na jul 27, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , ,

Predstava

Predstava

Da budem iskren nisam suviše veliki ljubitelj dasaka koje život znače, nekako sam uvek više bio za celuloidni užitak. Film me jednostavno lakše ubaci u priču. Iz tog razloga često sam pisao recenzije za filmove i moje mišljenje je imalo određenu težinu.

Na moju sreću/nesreću, dešava se da me pozovu da napišem prikaz pozorišne predstave. Obično su u pitanju moji poznanci, koji se poluamaterski bave glumom. Najčešće koriste sledeće argumente:

„Ma, film, pozorište, to ti je sve isto.“

„Tebi to nije ništa, a meni bi značilo mnogo.“

„Ti si ipak neko ime u tim krugovima.“

„Ti napišeš nekoliko rečenica i super, bolje nego da plaćam tamo nekom.“

Provlačio sam se koliko sam mogao, ali ovog puta mi nije bilo spasa.
Javila mi se prijateljica koja je nedavno zaplovila u glumačke vode. Glumi u modernoj predstavi, nazvanoj Bljuzgavica u nekom nazovi, pozorištu. Čudnom igrom slučaja, kaže mi da su uspeli da navuku brojne važne njuške iz sveta medija. Moja je uloga će biti da samo malo pripomognem.

Na kraju smo se složili da dođem bez obaveze, ali da ipak napišem neki red ako mi se dopadne.

Stigao je i dugo očekivani dan premijere. Pošto sam jurcao ceo dan, nisam stigao da ručam kao čovek, već sam u obližnoj mesari kupio pola pečenog pileta.

Supruga je izjavila da ne može ništa da jede po ovoj vrućini.

Dobro, više za mene. Naseckao sam salatu i udri. Ima li išta bolje od dobro ispečene pileće kožice?

Došlo je i vreme da krenem na predstavu. Nešto mi nisu bile sve koze na broju. Pretpostavio sam da je u pitanju umor. Supruga je odlučila da ipak preskoči predstavu, došla joj je drugarica koju nije videla godinama, pa su dogovorile ženski izlazak. Poručila mi je da budem fin prema našoj prijateljici glumici, ipak joj mnogo znači ova predstava.

Stigao sam u pozorište. Iznenadio sam se brojem prisutnih poznatih lica, obično ne idu na predstave anonimusa.

Izgleda da je jedna od glumica, kći nekog važnog drmatora. To je objašnjavalo gužvu.

Na biletarnici su me sačekale karte. Ispostavilo se da sam dobio treći red, sredinu.

Više bih voleo da sam negde pozadi, lakše bih se izvukao ako mi dosadi predstava. Primetio sam i da je cela sala izuzetno dobro renovirana, tepisi, stolice, rasveta, sve je bilo savršeno urađeno, sigurno jekoštalo đavo i po.

Svetla su ugašena, neki od telefona su smanjeni ili isključeni, publika je nestrpljivo čekala početak.

Podigla se zavesa i predstava je počela.

Moram da priznam da mi se poprilično dopala i već sam počeo da razmišljam na koji način da napišem recenziju.

Međutim, nešto je krenulo da mi kuva nešto u stomaku, te sam izgubio nit.

Kako je predstava odmicala, meni je bilo sve gore, hladan znoj me celog oblio.

Nadao sam se da ću uspeti da sačekam kraj. Najgore je što ne mogu da se izvučem, šta će reći svi ovi ljudi, kada me vide da napuštam predstavu, to bi upropastilo moju prijateljicu. 

Predstava se polako bližila kraju, bar sam se nadao, i mučnina i krčanje u crevima su primirili.

Duboko sam disao, još samo da budem miran petnaestak minuta i sve će biti u redu. U mislima sam prošao kroz plan pozorišta, razmišljajući o najbržoj ruti do toaleta.

Na žalost, ponadao sam se prerano. Želudac i creva su me napali svom snagom, jače nego ikad do sada u celom mom životu.

Ne obazirući se na ljude oko mene skočio sam i počeo da se probijam kroz red.

Nisam uspeo da stignem da se pomerim ni dva mesta.

Odjednom je sve pokuljalo iz mene. Sve što sam imao, izbacio sam kroz usta, snažnim mlazom usmerenim prko dekoltea atraktivne plavuše, čuvene modne blogerke.

U istom trenutku, osetio sam kako mi se i pantalone i cipele pune žitkom masom. Oko mene se širio nesnosan smrad.

Blogerka u večernjoj toaleti po kojoj sam se ispovraćao, pridružila mi se u izbacivanju sadržaja iz želuca.

Našem duetu su se ubrzo priključili brojni gledaoci, te smo dobili horsko ispuštanju telesnih tečnosti.

Ubrzo je cela sala bila ubljuvana, vazduhom se širio nesnosan smrad. Misleći da je u pitanju neki ubitačan virus, organizatori su zatvorili i salu, i celo pozorište. Ta mera nije doprinela umirenju stomaka pristunih.

Predstava je opravdala svoje ime.

Posle jedno dvadesetak minuta, počela su da pristižu kola hitne pomoći i policija.

U salu su ušli doktori zaštićeni skafanderima. Rekli su kasnije, da u životu nisu videli strašniju scenu. Jednog po jednog, izvodili su nas iz sale u hol gde je pružana prva pomoć.

Prvo bi sve naše rite pobacali na gomilu, pa bi usledilo pranje, uzimanje krvi i brisa, a zatim bi nas ogrnute u ćebad sproveli do sledeće prostorije, gde smo svi stajali i sedeli, tresući se i pitajući se šta nam se dogodilo.

Vrlo brzo je postalo jasno da samo ja i dalje imam sve simptome i da je sve počelo od mene. Zato su me odvojili i zatvorili u toalet, što sam prihvatio sa olakšanjem.

Analize su pokazale da su svi zdravi, osim mene, koji sam zaradio trovanje hranom.

„Da možda niste jeli piletinu gospodine, imate ešerihiju koli.“

Promrmljao sam odgovor.

Na kraju sam dobio infuziju i terapiju antibioticima.
Hitna pomoć me u neko doba vratila kući.

Jedva sam progurao do kraja noći.

Sutradan sam se osećao kao da su me skuvali, samleli, iseckali, ostavili na suncu, zakopali, pa izvadili posle mesec dana.

Telefoni su počeli da zvrče od ranog jutra, prvo mi se javila prijateljica koja je glumila u predstavi i rekla mi da sam potpuno upropastio njenu i karijere svih glumaca, kao i reditelja predstave, te da sam ja za nju mrtav.

Posle toga su me zvali iz pozorišta da me obaveste da sam im uništio celu salu i da će morati da je kompletno renoviraju. Naravno, poslaće mi račun.

Nakon tih poziva, odlučio sam da se ne javljam nikome. Nisam uključio ni internet, ko zna šta sve o meni pišu portali. Upropašćen sam, nema sumnje.

Proveo sam ceo dan u izolaciji, sve vreme se pitajući, kako ću izaći na ulicu od sramote.

Negde predveče, neko je zalupao na prozore. Supruga je otišla i posle nekoliko minuta, vratila se u pratnji Mileta 40%, starog poznanika.

Nisam se baš obradovao tom susretu, on je obična ljiga koja se gura u sve i koji na neki volšeban način naplaćuje ogromne honorare za svoje usluge. Gde su mutne radnje, on ima svoje prste.

Imao je osmeh od uha do uha.

„Petre, što se ne javljaš na telefone i mejlove? Ceo dan pokušavam da te dobijem.“

„Pusti me Mile, samo mi još ti fališ na ovu moju muku.“

„Naravno da ti ja trebam. Ti si čoveče, postao senzacija, čudo, ima da napravim od tebe instituciju.“

„Već zamišljam kako će da me pošalju u instituciju sa tapaciranim zidovima i belim košuljama koje se vezuju. I to samo ako me ne ubiju ovi koje sam sinoć upropastio.“

„O tome ti i pričam. Ono juče, to, to je bilo genijalno. Da si mi samo javio uanpred, šta ćeš da uradiš, odvalili bi se od para za tvoje premijerno pojavljivanje. Mada, uspeo sam da nešto izvučem.“ Oduševljeno je govorio Mile mašući rukama.

„Javnost je zapaljena. Kažu, nije samo iskritikovao predstavu, on je na nju povratio i iskenjao se. Pisanje recenzija je zastarelo, ovo je pravac u kome treba da ide kritika. Bukvalno si zakopao celu postavu, od reditelja preko glumaca, do organizatora.“

„Ali, ja to nisam želeo, u pitanju je bila moja odlična prijateljica.“ Očajno sam zavapio.

„Pusti to, biće još prijatelja. Pazi, od sada ćeš stalno ići na premijere, gala večeri, promocije i slično.“

„Ma, pusti me Mile, nemam nameru iz kuće više da izađem, bar jedno deset godina.“

„Nikako, već večeras imaš zakazanu promociju knjige. Slušaj plan.“

Kad mi je izneo predlog, prvo sam bio zapanjen. Međutim, posle nekog vremena, pomislio sam da možda ima nečeg u tome što priča. Što sam duže slušao, bio sam sve ubeđeniji da je sigurno u pravu.

Posle Miletovog izlaganja, i nakon kratkog konsultovanja sa suprugom, odlučio sam da ga ipak poslušam.

Sve je zapravo bilo veoma jednostavno, a opet genijalno.

Mile bi mi ugovarao pojavljivanje na nekom važnom kulturnom događaju. Zatim bi objasnio vlasniku prostora, izdavaču knjige, piscu, pevaču, reditelju, glumcima, da ću se ja verovatno pojaviti te večeri. Pažljivo bi im sugerisao da postoji mogućnost da imam slabiji stomak i da može da se ponovi dešavanje sa Bljuzgavice. Zatim bi spomenuo da za određenu novčanu sumu, može da mi obezbedi lekove, koji će držati moj stomak pod kontrolom.

U isto vreme, Mile bi kontaktirao i ljude, koji bi želeli da događaj propadne. Njima bi rekao, da uz određenu finansijsku nadoknadu, može da obezbedi moje prisustvo i najiskreniju kritiku koja bi potekla iz dubine mog tela.

Na kraju, u zavisnosti ko bi ponudio više novca, događaj bio bio ili veliki uspeh ili veliki promašaj.

Neko bi rekao da je to što radimo možda nemoralno, ali mi smo samo podigli kritiku na novi nivo. Treba biti inovator.

Svako moje pojavljivanje u javnosti praćeno je sa strahopoštovanjem.

Finanijsko stanje mi se popravilo i više nego osetno.

Nažalost, neki moji prijatelji su počeli da me izbegavaju, ali tako je to.

Ljudi su jednostavno ljubomorni. Uspeh se retko prašta.

 

slika Phegenbart

 

 
26 komentara

Objavljeno od strane na jul 23, 2017 in Horor, Pera Piskarović

 

Oznake: , , , ,

Drugo carstvo 15

Drugo carstvo 15

Drugo carstvo 12345678910111213, 14

 

„Da, u pravu ste, pukovniče Todoroviću, radim za Agenciju, skoro trideset godina.“

Milutin je samo trepnuo prilikom pominjanja njegovog čina.

„Kao što su vaši momci istražili mene, tako sam i ja dobio Jelenin i vaš dosije. Na žalost, dobio sam ih tek danas, pa nije bilo vremena da promenim osobu sa kojom ću sarađivati na istrazi bombaškog napada. Bilo mi je jasno da će doći do ovog razgovora pre ili kasnije. Jedino sam vas potcenio, nisam očekivao da ste i dalje pravi obaveštajac.“

Ovo dvoje su ga i dalje posmatrali sa neskrivenom mržnjom. Milutin je jedva primetno klimnuo glavom u znak prihvatanja komplimenta.

„Moram odmah da kažem da nisam bio za bombardovanje, ma šta vi mislili. Jednostavno sam mislio da se time ne postiže pravi efekat. No dogodilo se.

Da li zbog afere Klinton/Levinski, albanskog lobija ili nečeg trećeg, ali bombardovanje SRJ je postalo izvesno.

Kao i svaki vojnik, ja sam lojalan svojoj državi i ako je moja država u ratu i ja sam u ratu i učiniću sve što mogu da pomognem. U isto vreme, dao sam sve od sebe da pomognem ljudima koji su bili pogođeni ratnim dešavanjima, a koji nisu snosili nikakvu krivicu za rat koji ih okružuje.

Pripadao sam grupi onih, koji su mislili da bi sve moglo da se završi, ako bi Milošević bio uhvaćen. Njegovim eliminisanjem, prestala bi i potreba za bombardovanjem i za žrtvama, materijalnim i ljudskim.

Na sve načine sam pokušavao da saznam gde se kreće Milošević, ne bih li ga nekako presreo. Planovi su bili razrađeni, ljudi spremni, još samo da ga lociram.

Dobio sam dojavu da se krije sa porodicom u zgradi RTS-a. Stigla mi je potvrda iz još jednog izvora, te sam bio siguran da je to to.Uz sebe sam imao grupu od šest marinaca iz naše ambasade. Pre nego što je počelo bombardovanje, svi neiskusniji vojnici iz ambasade, bili su zamenjeni prekaljenim borcima. Ušli smo u zgradu RTS-a u 00.30. 23.aprila. Plan je bio da uhvatimo Miloševića, živog po svaku cenu, jer bi mrtav možda postao simbol otpora. Zatim bi ga prebacili do najbliže granice džipovima, a onda u avion, pa u Hag.“

Markus je ućutao na nekoliko trenutaka, zagledan u cev pištolja. Zapravo, on nije ni primećivao oružje, već mu je to bila tačka fokusa.

„Počeli smo da pretražujemo zgradu od podruma, ali nismo naišli na ono što smo tražili. Uspeli smo da se provučemo kroz zgradu, a da nas niko ne primeti. To zapravo i nije bilo suviše teško, pošto su na dužnosti bili samo malobrojni zaposleni.“

Jelena ga je, ubrzano dišući, prostrelila pogledom. Ne obazirući se na sevanje njenih očiju, Markus je nastavio.

„Već je ranije, RTS spominjan kao legitiman cilj, ali zapovednici nisu bili sigurni da li da narede njegovo gađanje. Sa jedne strane, televizija je širila vladinu anti-NATO i anti-USA propagandu, a sa druge, bilo je sigurno da će se svi svetski mediji podići u znak protesta.

Nakon što smo ponovo bili u džipovima podneo sam centrali kratak izveštaj, te sam zaključio da je misija bila promašaj.

Pitali su me dali sam siguran da se možda Milošević ipak ne krije tamo?
Odgovorio sam da, naravno, uvek postoji mogućnost da je bio sakriven negde, ali da ipak mislim da je dojava bila lažna.

Prekinuo sam vezu i uputio se ka bazi. Nedugo nakon našeg dolaska, osetio sam eksploziju. Javljeno je da je pogođen RTS i da je bio legitimna meta. Zvanično je rečeno da je širio propagandu i da je predstavljao jedan od stubova Miloševićeve moći, a nezvanično je svima saopšteno da je postojala osnovana sumnja da se tamo krije Milošević. Verovatno ste i sami primetili da je osuda svetskih medija bila veoma mlaka. Moje ime je potpisano na izveštaju, iako  nisam bio taj koji je označio RTS kao metu.

Posle mi je bilo jasno da sam nasamaren od strane srpske službe, isto kao što ste proturili bubu da se Milošević krije u zgradi kineske ambasade na Novom Beogradu, pa je neki od ludih generala naredio da se gađa. Tada je za dlaku izbegnut početak III svetskog rata.

Nakon bombardovanja sam se povukao sa terena, i kao što ste već rekli, zaposlio se kao instruktor novih kadrova. Možda se ne slažem sa svime što se radi u ime moje zemlje, ali bar mogu da obučim operativce najbolje što znam, ne bi li se živi vratili.

I eto, sad smo ovde, gde smo. Ako vam išta znači, stvarno mi je žao svakog civila koji je poginuo. Ne prođe dan, a da se ne setim tih ljudi.

 
Ovde sam da dam sve od sebe da sprečim početak još jednog balkanskog rata, mada možda neću imati prilike. To možda neće uticati na moju savest, ali svaki pomak znači.

Vi, pukovniče Todoroviću, odlučite šta vam je činiti.“

Nastupila je mučna tišina. Markus je mirno sedeo, gledajući u dedu Milutina. Razmenili su dugačke poglede.

Milutin je stegnuo vilicu, duboko razmišljajući. Jelena bi povremeno uhvatila dedin pogled, ali iz njega nije mogla ništa da pročita. Ona bi znala šta treba učiniti.

Niko nije progovarao desetak minuta, dok se na kraju Milutin nije nakašljao i pročistio glas. Oči su mu bile pune suza.

„Saslušao sam te, Amerikanče. Nije mi se svidelo ono što sam čuo. Ali sa druge strane, znam kako je biti vojnik. U podacima koje sam dobio stoji i da si dobar obaveštajac i dobar čovek, koliko je to već moguće u našem poslu. Nadao sam se da ću potvrditi da si takav.

Treba mi krivac za smrt mog sina, ali mislim da ti ipak, nisi taj. Naravno, da sam procenio da si ipak ti odgovoran, već bi ležao ovde mrtav.“ Rekao je Milutin, zakočivši pištolj, dok ga je vraćao u kutiju.

„Pitanje je ko bi bio mrtav.“ Odvratio je Markus.

Podigao je ranac koji mu je stajao na krilu, u desnoj ruci držao je Glok 17 uperen u Milutina. Mirno ga je ponovo ubacio u futrolu iza leđa i prevukao majicu preko.

Iznenađenje se ocrtalo na Milutinovom licu.

„Čim sam video kutiju, bilo mi je jasno da mi nećete nuditi cigaru. Bio sam poprilično siguran da me nećete upucati, pa sam rizikovao. U svakom slučaju, ne bih dozvolio da me bilo ko ili bilo šta omete u ovoj misiji. Uradio bih sve što moram, ma koliko mi se to ne bi dopalo.“

Milutin ga je pogledao sa tugom i razumevanjem u očima.

„Nije lako biti odani vojnik svojoj zemlji.“

Milutin je Markusu pružio ruku i nakon trenutnog oklevanja, ovaj ju je prihvatio i čvrsto stegao.

Jeleni su prošli žmarci niz kičmu. Pomislila je na sina koji je bezbrižno spavao na spratu i tek sada je shvatila kako je moglo sve da se završi.
Okrenula se ka Markusu.

„Za razliku od mog dede, mislim da ima poprilično krivice u smrti mog oca. Da ne bi možda ubio i mog sina, kada završiš sa mnom i Miletom?“
Marku ju je gledao zbunjeno, raširio je ruke pokušavajući da se opravada.

„Ja, stvarno, nikada…“

Nije stigao da završi rečenicu, jer ga je Jelenina pesnica pogodila po sred lica. Nije očekivao udarac te se samo srušio na fotelju.

Mulitin se osmehnuo.

„To je moja unuka. Vidim da i dalje imaš dobar udarac.“

Podbočila se i okrenula ka dedi.

„A ti, ludi starče. Jesu li ti vrane popile mozak? Hoćeš da pucaš i ubijaš ljude u rođenoj kući, a gore ti je unuk. Jesi li pomislio kako je sve moglo da se završi?“

Milutin je samo otvorio usta, ali mu reči nisu izlazile.

„Trenutno, ne želim da vidim ni jednog od vas dvojice. Je li i dalje kriješ cigarete u kuhinji u metalnoj tegli za makarone?“

„Da, ali ti si prestala da pušiš.“

„Sada sam počela ponovo.“

Okrenula se i izašla iz sobe, usput pokupivši flašu rakije koja je stajala na stolu, ostaviviši muškarce da bez reči gledaju za njom.

Drugo carstvo 12345678910111213, 14

slika zgmorris13

 
13 komentara

Objavljeno od strane na jul 20, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , , , ,

Drugo carstvo 14

Drugo carstvo 14

Drugo carstvo 123456789101112, 13

„Odlično, kada smo to rešili, onda bi mogli da popijemo neko piće pre večere? Može li jedna domaća, Markuse, Jelenčice?“ Uz osmeh, upitao je Milutin.

Jelena je klimnula glavom, Markus je slegnuo ramenima.

„Obično izbegavam alkohol, ali bih jednu mogao da popijem.“

Na televizoru, su primetili snimak demonstracija, uzbuđeni reporter se upravo uključivao u program.

„Dragi gledaoci, prisustvujete neverovatnom događaju. Građani su počeli da se okupljaju ispred Skupštine pre nekih sat vremena. Do sada je dolšo više desetina građana Srbije. Građani su mirno i u apsolutnoj tišini  krenuli u šetnju. Trenutno sam kod Pravnog gde brojni građani prolaze u nekoj vrsti mimohoda, pale sveće i ostavljaju cveće poginulima u današnjem mučkom napadu. Kolona se nastavlja niz Beogradsku, pa će preko Slavije ići uz Bulevar oslobođenja, preko Autokomnade, pa uz Ljutice Bogdana, sve do ambasade republike Albanije. Mnogi ljudi iz kolone su mi rekli da ne žele da napadnu alabansku ambasadu, već samo žele da im iskažu svoj nemi protest i tihi bes. Nadam se da će se to i ostvariti. Kako mi javljaju, za svaki slučaj, postavljene su brojne policijske snage u zoni alabanske ambasade. Moram da vam kažem da nikad nisam bio ponosniji na naš narod. Na nasilje oni odgovaraju, plemenitošću. Ako sve prođe mirno, ovaj protest će ući u sve svetske udžbenike. Naša televizija će sve vreme direktno prenosti šetnju. Svi koji ste u mogućnosti, priključite se svojim sugrađanima.“

„Ima li ikakve šanse da protest prođe mirno?“ Upitao je Markus Jelenu.

„Da budem iskrena, ne verujem. Stvarno bi bilo čudo kada ne bi došlo do incidenta.“

„Da, bilo bi čudo, ali čuda se nekad i dešavaju, ako im se pripomogne. Može se desiti da ćeš se iznenaditi.“ Dobacio je deda Muilutin.
„Nego, deco, hajde da večeramo.“

Seli su za sto, pridružio im se 11-godišnji dečak.

Večera je protekla mirno i tiho, jer su svi bili izgubljeni u svojim mislima. Povremeno bi se po neki telefon oglasio signalom za poruku. Jedino je Dušan, bio uzbuđen.

„Zamisli, tri dana nema škole, zato što je dan žalosti.“

„Markova sestra je bila u tramvjau, srećom, preživela je.“

„Hoćemo li mi sada da ratujemo sa Albancima?“

„Mama, je li ti nećeš u rat?“

Jelena se trgnula iz svojih misli.

„Ne brini, pile, biće sve u redu. Uhapsićemo one koji su krivi za bombu, a rata neće biti, niti ću ja ići u rat. Nemoj da brineš, biće sve u redu.“

Kada su završili sa obrokom, još malo su popričali o neobaveznim temama. Markus je uglavnom pričao sa Dušanom o njegovoj školi, igricama koje igra, sportovima koje voli i trenira.

Posle nekog vremena, dečak ih je sve pozdravio i otišao na spavanje.
Markus je pomogao da se rasklone sudovi.

Kada su sve završili, Markus i deda Milutin, ponovo su seli u fotelje u dnevnoj sobi.

Protestna šetnja na TV-u se odvijala mirno. Hiljade ljudi su mirno, ali sa besom u očima, prolazili pored albanske ambasade.

„Izgleda da ste bili u pravu, prolaze pored alabanske ambasade i niko nije čak ni zviždao, a kamoli bacio kamen ili nešto slično. Potpuno netipična reakcija za Srbe, ako smem da primetim.“ Rekao je Markus gledajući beskrajnu kolonu. Osetio je kako su mu se nakostrešile dlačice na vratu i rukama.

„U mojim godinama , čovek ne sme da bude slep kod očiju. Veruj mi, situacija je i više nego tipična.“ Odvratio je Milutin, držeći u krilu drvenu kutiju.

„Znaš, ovu kutiju mi je poklonio Maršal, lično.“

„Upoznali ste Tita? Kako se to dogodilo?“ Zainteresovano je upitao Markus, donekle začuđen brzom promenom teme, dok se saginjao da pronađe nešto u rancu.

„Grupa ustaša je pokušala da ga ubije, mi smo to sprečili. Još neke kolege i ja smo bili pozvani na prijem i tada smo dobili poklone.“

U tom trenutku Jelena je ušla u sobu. Pogledala je u dedinom pravcu.

„Mile, šta to teba da znači?“

„Sedi, Jelenčice. Nadam se da Dušan spava?“

„Spava, ali ne znam šta ćeš sa tim?“

„Želeo sam da našem gostu pokažem nešto.“ Odvratio je nehjano starac. Otvorio je kutiju i iz nje izvukao pištolj, CZ 7,62 i uperio ga u Markusa, koji je nepomično sedeo.

Markus je znao da se lako može desiti da je upravo završio svoj životni put. Zato je ćutao i pažljivo pratio razvoj situacije.

„Ako razmišljaš o tome da probaš da pobegneš, veruj mi da bez problema mogu da te pogodim na ovoj udaljenosti. I dalje jednom nedeljno idem u streljanu.“

Markus je gledao Milutin a u oči i nije progovarao, ne želić da ga isprovocira.

„Znaš, koristio sam foru sa telefonom ili fotoaparatom, kada su Jeleni dolazili neki udvarači, ali ranije sam isti sistem priemenjivao protiv stranih agenata, kao i domaćih izdajnika.“

Jelena se setila prilika kada bi deda Milutin, uslikao dečake koji su bili njeni momci ili potencijalni momci, pa ih provukao kroz policijsku bazu. Bila je besna što joj se na taj način mešao u veze, mada u nekoliko navrata, spasio ju je da ne načini ozbiljnu grešku.

„Već sam nekoliko godina u penziji, iako sam i dalje mogao da radim, nisam odgovarao novim strukturama. Malo toga oni znaju o bezbednosti države. Ali znaš i sam, Markuse, ne postoji penzionisani obaveštajac. Jasno ti je da, posle staža od skoro četrdeset godina, i dalje u službi imam moje pulene.“

Markus je samo klinuo glavom.

„Što nas dovodi do ove situacije. Mojim momcima sam poslao tvoje slike. Poslali su mi odgovor najbrže što su mogli. Izgleda da te naša služba već dobro poznaje. Markus Morison – star 48 godina. Došao u Jugoslaviju početkom 90., nakon završenih studija balkanske istorije. Zaposlio se pri američkoj ambasadi. Radio kao operativac CIA sve do jeseni 1999, kada se vraća u Ameriku, na poligon CIA-e u Virdžiniji, tzv. Imanje, gde obučava nove kadrove. Nedavno se vratio u Srbiju, kao savetnik vojnog atašea u Beogradu. Pretpostavlja se da je kontakt Kit Karson. Sve u svemu, karijera bez većih mrlja, ima tu i odlikovanja i ohvala. Ništa naročito ubičajeno za mnogoe bezbednjake. Tokom bombardovonja bio si u zemlji, i tu dolazimo da jednog zanimljivog detalja.“

„Evo ga“ pomislio je Markus.

Milutin je mirno nastavio svoje izlaganje, nakon što je prodorno pogledao Markusa.

„Dobio sam belešku gde piše da je operativac koji je locirao RTS kao legitmni cilj – Markus Morison.“

Obavila ih je zaglušujućuća tišina. Jelena je razrogačenih očiju posmatrala, čas dedu, čas Markusa. Bledog lica, grčevito je stegla naslone na fotelji i preteći se okrenula ka Markusu.

„Moj sin je bio među mrtvima, tokom tog kukavičkog napada. Imaš li poslednje reči, pre nego što te sada ubijem kao psa?“

Glas mu je bio hladan, a pretnja savim opipljiva.

Markusu je bilo jasno da je ovaj čovek mnogo puta u prošlosti bio islednik.

Znao je da će ga ubiti bez trenutka oklevanja.

Udahnuo je duboko i odlučio da kaže istinu bez obzira na ishod

 

Drugo carstvo 123456789101112, 13

slika JamesDeMers

 
21 komentara

Objavljeno od strane na jul 17, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 13

Drugo carstvo 13

Drugo carstvo 1234567891011, 12

Red porodičnih kuća, okruženih zelenilom. Poznavao je taj kraj, u blizini su bila brojna diplomatska predstavništva. Čim su mogli da žive ovde Jelenini su bili veoma bogati ili pripadaju starim beogradskim porodicama.

Kuća je bila niska jednospratnica, okružena uređenim dvorištem. Nad kućom se nadvijalo visoko drvo lipe, čiji je opojni miris obavijao kuću poput oblaka.

Prošli su kroz masivna hrastova vrata i našli se u hodniku ispunjenom brojnom obućom, a bili su tu i skejt, roleri, lopta.

„Izvini na ovome, ali kada živiš sa dva muškarca, a pri tome radiš ovakav posao, jednostavno digneš ruke od reda u kući.“

Markus je slegnuo ramenima i nasmešio se.

„Nemaš zbog čega da se izvinjavaš, ovo je apoteka za moj stan.“

„Jelenčice, stigla si?“

Prišao im je vitalan starac od sedamdesetak godina. Zaustio je da nešto kaže, ali je ućutao kada je ugledao Markusa. Nagnuo je glavu u stranu i oštro posmatrao pridošlicu.

„Deda, ovo je Markus Morison, dodeljen mi je kao partner na slučaju. Markuse, ovo je moj deda, Milutin Todorović.“

Muškarci su se posmatrali nekoliko trenutaka, a onda su čvrsto stegnuli ruke jedan drugom.

„Naravno, uđite u dnevnu sobu, imate li vremena za kafu?“

„Nećemo dugo da se zadržavamo, došla sam da mi kažeš šta je toliko bitno, pa da vidimo šta ćemo dalje. Gde je Dušan?“

„Gore, u svojoj sobi. Jelenčice, prošetaj do njega, pa nam skuvaj kafu. Taman da mi gospodin pomogne oko telefona. Nisu mi najjasnije neke funkcije.“

Jelena ga je brzo pogledala, ali je slegnula ramenima i popela se na sprat.

Markus je pratio starca do dnevne sobe. Bila je pretrpana knjigama, nalazile su se gde god bi pao pogled. Iza udobnih fotelja, bile su postavljene lampe da bi olakšale čitanje. Markus je spustio svoj ranac pored fotelje. Milutin mu je doneo telefon.

„Vidite, Jelena mi je skoro dala ovo sokoćalo, ali nije mi baš najjasnije kako sve funkcioniše. Kada god stisnem dugme za slikanje, slika nekoliko snimaka za redom. Ne mogu nikako da namestim da snima samo jednu sliku.“

Nekoliko puta se začulo škljocanje fotoaparata na telefonu.

„Eto vidite, opet ista stvar. Nadam se da vas ne mučim suviše, ali znate kako je sa starcima i tehnologijom.“

Markus je uzeo telefon i vrlo brzo rešio starčev problem.

„Ne, ne mučite me. Tehnologija je često zbunjujuća i nama mlađima. Mislim da bi ste ranije rešili problem da ste ga dali vašem unuku. Klinci savršeno razumeju tehnologiju.  Valjda će sada biti kako treba.“ Odvratio je dok je vraćao mobilni.

Starac je zadovoljno isprobao telefon. U tom trenutku je naišla i Jelena, noseći poslužavnik sa tri šoljice sa kafom i posudicom sa slatkim od belih trešanja.

„Mile, vraćam se za sekund, samo da okrenem nekoliko brojeva. Nemoj da mnogo ugušiš gosta.“ Jelena je ispred svakog stavila kafu i izašla iz sobe.

Dvojica muškaraca sedela su u tišini.

„Odlično je ovo slatko, godinama nisam probao ovako nešto.“ Rekao je Markus, dok je treći put zahvatao kašičicom.

„Hvala, sam ga pravim.“ Odvratio je Milutin Todorović i dalje pažljivo proučavajući mlađeg muškaraca. „Trik je u tome da odaberete apsolutno zdrave plodove, da pažljivo dozirate šećer i da ne preterate sa limunom.“

„Jedna od stvari koje mi nedostaje, a koju sam zavoleo u Srbiji, je hrana.“

„Da, koliko čujem nema ovakve hrane kod vas, sve je veštačko.“

„Slažem se, ali poslednjih godina ima sve više hrane koja se uzgaja na koliko-toliko zdrav način. Ljudi postaju svesniji svog okruženja, čak i Amerikanci.“ Odvratio je Markus uz skrušen osmeh.

Jelenin ulazak u sobu prekinuo je nastavak konverzacije.

„Čula sam se sa forenzičarima, nemaju mnogo toga pametnog da mi kažu, osim vrste eksploziva. U pitanju je vojni ekpoloziv, koji koristi skoro svaka armija na svetu, uključujući i sve ratnike sa naših prostora. To smo mogli da pretpostavimo i ranije.

Patolog takođe nema ništa za nas, definitvno nemaju tragove otrova, narkotika ili nekih drugih supstanci u Aruzovoj krvi.

Moj šef, Kameni, mi je poručio da se čuvam i da ujutro zajedno dođemo do njegove kancelarije.“

„Dobar je on, uvek drži i oči i uši širom otovrene.“ Odgovorio je Milutin.

Jelena je odobravajuće klimula glavom.

„Mislim da bi bilo najbolje da prespavate ovde, pa da ujutro krenete.“ Predložio je starac.

I Jelena i Markus su zbunjeno pogledali u njega.

„Ne znam koliko bi mu bilo prijatno“, započela je Jelena.

„Da, stvarno, nema potrebe, idem u svoj hotel, pozvaću taksi, stvarno ne mogu da vam budem na teretu.“

Milutin je odmahnuo rukom.

„Već je kasno, nema smisla da se potucaš po gradu, kada mi imamo savim dovoljno mesta. A i biće vam lakše da se organizujete sutra ili u slučaju da iskrsne nešto hitno.“

Suočeni sa nepobitnom razumnošću predloga, ovo dvoje su uz tiho nećkanje, pristali.

 

 Drugo carstvo 1234567891011, 12

slika Omeranlahi

 
24 komentara

Objavljeno od strane na jul 14, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , ,