Osveta se služi hladna 15

Svi prethodni nastavci su ovde.

 

„Zorane, izgleda da smo našli Sanju Žderić, šaljem ti adresu. Ja sam već u autu.“

„Odlično. Dolazim.“

Jelena je prekinula vezu i nastavila da vozi ka Zaklopači, naselju na samom obodu Beograda, smeštenom blizu Dunava. Poslednji put je ovde bila kao student sa društvom na nekom prvomajskom uranku.

Dovezla se do usamljene kuće, smeštene na jednom brežuljku sa pogledom na Dunav. Nekoliko sekundi je uživala u pogledu, ali su je brojna policijska vozila vratila u surovu realnost. Kuća je bila prizemna, okružena zelenilom. Bilo je jasno da  godinama u nju nije ulagano i da polako propada. Desno od kuće su se nalazile štale i ostale pomoćne prostorije.

Dok je razgovarala sa policajcima koji su prvi došli na mesto zločina, stigao je i Zoran, kolega sa odeljenja. Jelena bi se uvek nasmešila kada bi njen visoki kolega krenuo da se izvlači iz male Bube.

„Selimo se iz grada i počinjemo sa seoskim turizmom?“, upitao je dok je prilazio.

„Da, vreme je da vidimo i neke prirodne lepote našeg grada, a ne samo da se šetamo asfaltom.“

„Uh, zima na selu“, progunđao je Zoran dok je trljao promrzle prste. „Nikad nisam voleo zimu na selu. Koja radosna zgoda nas je dovela ovde?“

„Drugari iz visokotehnološkog su locirali telefon Sanje Žderić. Patrola je došla da proveri. Kuća je iznajmljena pre dva meseca. Naravno, bez ikakvih ugovora. Ovog puta vlasnik nije ni video kome iznajmljuje kuću, sve su završili preko neta. Vlasnik živi u Beogradu, ali retko dolazi. Doći će brzo, nadam se. Komšije kažu da su par puta videli neku ženu kako dolazi, ali da je zapravo uglavnom sve bilo pusto. Kada je patrola došla da proveri, imali su šta i da vide.“

Jelena je mahnula ka kući.

„Ako si raspoložen, možemo da pogledamo.“

„Jesi li ti već ulazila?“

„Ne, čekala sam tebe.“

„Budite spremni da vam se želudac okrene kao nikad u životu“, rekao je jedan od uniformisanih policajaca.

Zoran mu je uputio upitan pogled.

„Veruj mi, prizor nije lep. Znam da je ceo slučaj odvratan, ali je ovo posebno gadno.“

„Da ti, prijatelju, znaš šta sam sve video u ovih trideset godina, ne bi tako govorio.“

„Verujem,Zoki. Videćeš da te čeka posebna zabava. Kolega, koji je ušao prvi, završio je na ušivanju.“

„Je l’? Posekao se negde?“

„Ne, imao je bliski susret sa jednom veoma gadnom džukelom, koja mu je pokidala ruku. Morao sam da ga upucam.“

„Kolegu?“, zbunjeno je upitao Zoran.

„Ne, džukca“, odvratio je policajac kroz smeh.

“ Unutra je bio pas?“, začudila se Jelena.

„Pas? Ne, unutra je bila jedna zajebana beštija. Došao sam ovde sa Simićem jer je to bila zona na koju su nas uputili momci iz visokotehnološkog. Postojala je mogućnost da je mobilni bačen negde u okolini.  Kuća se činila napuštenom. Kucalo, ali niko nije odgovarao. Vrata su bila odškrinuta, a pošto smo imali osnovanu sumnju, ušli smo. Činilo mi se kao da niko ne boravi u kući.“ 

Ni Jelena ni Zoran nisu prekidali izlaganje, znajući da je najbolje ne ometati svedoka, pa makar on bio i profesionalac.

„Ušli smo u veliko predsoblje, levo i desno se nalaze po  dvoja vrata. Levo su kuhinja i soba, desno su još dve sobe. Pravo se nalaze još dvoja vrata, malo kupatilo i neki špajz. Osim vrata u levom uglu, sva druga su bila otvorena ili odškrinuta. Ušli smo u kuhinju, nije bilo ničeg, mada se činilo da je neko povremeno koristi. Proverili smo i ostale sobe i sve su bile prazne. Oprezno smo se uputili ka sobi u levom ćošku.“

Jelena je pažljivo slušala policajčevo izlaganje.

„Nije se čulo ništa iza vrata. Oprezno smo prišli i polako otvorili vrata. Simić je išao prvi. odjednom sam ga čuo kako jauče.  Skini ga sa mene! Skini ga sa mene! Tek tada sam primetio da ga je za ruku ugrizao ogroman pas. Da ne bih pogodio Simića, prišao sam im još bliže i iz blizine upucao psa u glavu. Žao mi je što sam morao da ga upucam, ali morao sam. Šteta, dobar pas, a tako upropašten“, policajac je tužno odmahnuo glavom.

Zoran i Jelena su ćutali i čekali da policajac završi priču.

„Onda smo našli telo, bar ono što je ostalo od njega i pozvali ostale. Eno, forenzičari i hitna su unutra, čekaju vas.“

Jelena je klimnula glavom, Zoran je potapšao policajca po ramenu. Dvoje inspektora je ušlo u kuću. Pozdravili su kolege.

„Došli ste na našu malu zabavu?“, upitao ih je Marko Kovač, forenzičar. „Baš lepo, ne morate da se izuvate, ali bi mogli da na stavite nazuvke. “

Poslušno su uradili šta im je rečeno.

„Ovaj vaš ubica je baš odlučio da nam čeliči kolege. I ovde je malo falilo da mi ispovraćaju celo mesto zločina“, rekao je forenzičar uz sumoran osmeh.

„Toliko je loše?“, pitala je Jelena.

„O, da. Izvolite, pa pogledajte sami.“

Forenzičar se pomerio u stranu i pustio Jelenu i Zorana da uđu u sobu.

Prvo što su primetili, bio je ustreljen pas – krupna, mišićava životinja, mešavina nepoznatih rasa, ali primetno izgladnela.

Soba je bila četvrtasta, veličine petnaestak kvadratnih metara. Sa zidova su se ljuštile cvetne tapete, sve je zaudaralo na memlu.

U jednom uglu su primetili bezobličnu crvenu masu. Prišli su bliže i shvatili da gledaju u jedva prepoznatljivo i polupojedeno telo. Skoro svaki centimatar je bio prekriven ugrizima.

„Mogu da vam kažem da joj nije bilo prijatno“, začuli su glas forenzičara Kovača. „Ako nije ima sreće da joj pas pregrize neku od arterija, umirala je veoam polako i u strašnoj agoneij. To ćete saznati kada odensmeo telo na institut.“

„Užasno“, promrmljala je Jelena, dok je zgađeno posmatrala prizor ispred sebe.

„Bolest“, složio se Zoran. „Kako je krenulo, sve ćemo češće gledati ovakve ludačke poduhvate“

 

Nastaviće se… 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s