Osveta se služi hladna 13

Prethodni nastavci su ovde.

Jelena je bila iznenađena.

„Kako mislite nestala? Mi ništa ne znamo o tome?“

„Naravno da ne znamo, nismo joj mi roditelji. Odbila je policijsku zaštitu“, dodao je Zoran odmahujući glavom. „Pozvaću nekog od naših da proveri da li je na poslu, u stanu ili negde drugde.“

Sačekali su u tišini dok Zoran nije završio telefonske razgovore.

„Trenutno ne možemo da uradimo mnogo više od toga“, rezignirano je rekla Jelena i onda usmerila pogled ka Darku Stamenkoviću. „Hajde sad da vidimo zbog čega smo se ovde okupili. Ako želite da vam pomognemo, moraćete da nam kažete sve čega se sećate, svaki detalj može biti važan.“

Tišina je potrajala nekoliko minuta.

„Morate da shvatite da smo pre svega bili veoma mladi, između trinaest i sedamnaest godina.“

Inspektori nisu rekli ni reč. Već su suviše puta čuli takve izjave – mladi su, ne razumeju, nisu hteli, nisu razmišljali, desilo se, oni su krivi…

Neohrabren njihovim ćutanjem, Darko Stanković je nastavio.

„Povrh svega, tog proleća smo preživljavali i bombardovanje i bili smo na ivici živaca. Svi smo se plašili da ćemo možda poginuti od bombi i živeli smo kao da sutra ne postoji. Znate i sami kako je bilo tih meseci.“

Jelena je pomislila na majku, koja je poginula tokom bombardovnaja zgrade RTS. Samo je čvrsto stisnula zube i mahnula rukom.

„Da, svi smo mi proživeli i preživeli bombardovanje, neki ovako, neki onako.“

„Mi smo ovde da vas saslušamo i uz vašu pomoć uhvatmo ubicu“, ubacio se u razgovor načelnik odeljenja za krvne i seksulane delikte Ivan Žarković i uputio Jeleni oštar pogled. „A ne da osuđujemo bilo koga. To nije naš posao.“

„Naravno, šefe, mi odlično znamo šta su nam prioriteti“, složila se inspektorka sležući ramenima.

„Mi smo se svi znali godinama. Živeli smo svi negde na Autokomandi, na potezu između Humske i Franša. Vreme smo uglavnom provodili u jurcanju za loptom, sitnim krađama, gluvarenju po ćoškovima i navijanju omiljene klubove. Nikola, Stevica, Žarko, Miloš Sanja i ja smo bili nerazdvojna grupa. Uvek smo bili zajedno. Uglavnom smo bili sličnog imovinskog stanja, niža srednja klasa možda. Naravno, poznavali smo sve koji u su bili u kraju, od lokalnih pijanaca, preko kriminalaca do profesora sa fakulteta.“

Darko Stamenković je prekinuo svoje izlaganje. Jelena je jasno videla setu u njegovim očima. Devedesete i nisu period kog se rado sećala. Po njenom mišljenju društvo je tada palo na najniže grane i uz kratak uspon početkom novog milenijuma, samo nastavilo da sve dublje tone u mulj i kaljugu.

„Pretpostavljam da ste tako poznavali i Vanju Dapčevića“, upitao je inspektor Zoran mirno.

„Naravno, kažem vam, mi iz kraja smo se svi poznavali. Naravno da smo znali Vanju.“

„A kako možete da budete sigurni da je baš on ubica?“, upitala je Jelena.

„Zato što je on osoba, kojoj smo se, nas šestoro, najviše zamerili.“

Niko nije progovarao, svi su napeto iščekivali šta će sledeće čuti.

„Vidite, Vanja je uvek bio drugačiji od ostalih, izdvajao se. Uvek je bio uredan, nije išao na utakmice, bio je dobar đak. Nikad se nije družio sa nama ostalima iz kraja. Svi smo ga zvali Derpčević.“

Jeleni je bilo jasno u kom pravcu će ići ova isposvest.

„Ne igra fubal, ne ide na utakmice, stalno je nešto sređen, ima ženskaste pokrete, šta biste drugo pomislili, ako ne da je peder“, iskreno začuđeno je upitao političar.

„Najčešće se dešavalo da mu dobacujemo pederu, devojčice, Derpčeviću i slično kad prođe pored nas. Mislim, nije to ništa strašno, zezali smo se samo.“

„Ne verujem da vas progoni samo zato što ste mu dobacivali pre dvadset godina“, mirno je upitao Zoran.

„Ovaj, ne, naravno“, nervozno je nastavio Darko Stamenković. „Jedno veče, pred kraj bombardovanja, smo se posebno dosađivali. Nas šestoro je sedelo u parkiću u blizini Zvečke (Dom za decu bez roditeljskog staranja u Zvečanskoj ulici op.aut.), kad smo primetili Vanju da ide ka nama. Odmah smo ga okružili. Hteo je da pobegne, ali nije imao gde. Počeli smo da ga prozivamo. On je u jednom trenutku odgurnuo Nikolu i to nas je razbesnelo. Odgurali smo Vanju dublje u park, gde je bilo mračnije. Ne znam ko je prvi predložio, ali nam se činilo jako zabavnim da ga skinemo golog i da tako ide kroz ceo kraj.“

Jelena je napeto slušala. Toliko je čvrsto stegnula šake, da su joj skroz pobelele.

Političar je zastao za trenutak, Gršake znoja su mu oblile čelo.

„Otimao se, ali naravno, nije mogao da se odupre svima nama. U borbi je uspeo da nas malo potkači, nekog je ogrebao, nekog udario. Nije bilo jako, ali je bilo dovoljno da nas razbesni. Brzo smo ga skinuli golog i prebacili potrbuške, preko jedne klupice. Plakao je i jecao, preklinjao nas da ga pustimo, na šta smo se mi samo više smejali. Sanja je tada imala psa, opakog malog mešanca pita i ko zna čega. Vikala je: Odgrizi mu kitu, on je devojčica, šta će mu kita.

Darko Stanković je udahnuo vazduh, pogledao sve prisutne i nastavio ubrzano dišući.

„Sve se desilo tako brzo. Hteli smo samo da se malo našalimo. Pas je kidisao na Vanju sa leđa. Nije mogao da viče jer smo mu nabili njegovu majicu u usta. Onda je, čini mi se, Nikola predložio da malom pederu damo ono ono šta hoće, da vidimo koliko može da primi. Našli smo flašu od piva i onda smo mu tu flašu gurali u… “

Političar je u jecajima naglo prekinuo priču. Nervozno je lomio prste, a onda nastavio dalje.

„Nismo hteli da odemo tako daleko, ali se desilo. Sve je počelo kao začikavanje, ali onda više niko nije smeo da se povuče. Kada smo shvatili šta smo uradili, svi smo se razbežali kućama. “

Svi prisutni su ćutali, čak je i do tada nezainteresovani advokat zapanjeno gledao u svog klijenta.

„Kako se na kraju sve završilo?“, upitala je nakon nekog vremena Jelena sa gađenjem.

„Znam da su ga odvezli u bolnicu i da se posle toga nikad nije vratio u kraj. Ne znam šta je bilo sa njim. Iz nekog razloga, nije nas ocinkario policiji i nikad nam nisu zakucali na vrata“, odvratio je političar sada već smirenije.

„Sad sam vam sve rekao. Upozoravam vas da ni reč o ovome ne sme da napusti ovu prostoriju. Takođe, želim da mi obezbedite celodnevnu policjsku zaštitu“, rekao je političar. Iako mu je glas podrhtavao, jasno se čula nota čoveka koji je navikao da dobije sve što poželi.

Jelena ga je gledala sa otvorenom mržnjom u očima.

„Što se mene tiče, mogu da te samelju u mleveno meso. Jedini razlog što te ne upucam ovog trena, je što ne verujem da bilo ko treba da uzima zakon u svoje ruke. A na moju veliku žalost, pretpostavljam da ti je ministar več obezbedio stalnu prismotru. Baš šteta.“

Advertisements

8 thoughts on “Osveta se služi hladna 13

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

w

Povezivanje sa %s