Drugo carstvo 28

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324,   2526, 27

„Prizren?“ upitala je Jelena. Gledala je nekoliko trenutaka u profesora Marinkovića, a onda joj je licem prešlo razumevanje. „Naravno, kako se toga nisam ranije setila? Moram nešto da proverim.“ Ponovo je uzela telefon i izdvojla se.

„Prizren na Kosovu? Kakve veze ima Prizren sa svim? Nije mi baš najjasnije“, upitao je Markus.

„U pitanju je Metohija, ako ćemo već biti precizni“, odvratio je profesor Marinković. „Prizren je od 1200. – 1350. bio najznačajniji trgovački grad srednjovekovne Srbije, duhovno i privredno sedište. Dubrovački i kotorski trgovci su tamo osnovali svoju koloniju. Gradom je uvek upravljao kefalija, koji je bio  Srbin, a trgom je upravljao neko od trgovaca, Dubrovčanin ili Kotoranin. Prizren je korišćen i kao prestonica u vreme cara Dušana, a kasnije i cara Uroša,  te je često nazivan i carski grad ili srpski Carigrad. Tamo se nalazi i zadužbina cara Dušana, manastirski kompleks Sveti Arhanđela. Dušan je tamo  bio sahranjen 1355.,a 1374. pored njega je sahranjena i njegova supruga Jelena. Poznavajući Lazara, verujem da će on želeti da bude u središtu svih dešavanja i da će iz stare Dušanove prestonice upravljati svime.“

„Baš sam to pomislila“, ubacila se Jelena. „Zato sam ponovo okrenula Sabedina da proveri da li Vojnović ima neke poslovne veze sa Prizrenom. Javiće mi se ako nešto nađe.“

„Odlično,  sviđa mi se kako razmišljaš“, rekao je Markus. „Čim saznamo nešto, biće najbolje da krenemo.“

 „Da li ćete vi biti bezbedni ovde?“ Jelena se okrenula ka profesoru Marinkoviću. „Znate, ne možemo da vas povedemo sa nama, suviše je opasno.“

„Ne brini za mene, čuvaće me Petar, zar ne?“

„Naravno, profesor i ja ćemo uz riblju čorbu pratiti taj, nazovi, rat. I tako neće trajati duže od dva dana. Ima sve Šiptare da oteramo  u more, kao što smo trebali da uradimo još davno“, odgovorio je Petar ispijajući pivo.

„Nije valjda da ponovo priželjkujete rat? Zar nam je malo bilo ratova u poslednjih tridesetak godina?“ narogušeno je odvratila Jelena. Bila j e na ivici  i samo je čekala da se na nekome isprazni.  „Hajde da sravnimo sve naše izmišljene neprijatelje i da ginemo za svete srpske zemlje, ali samo ako će da gine neko drugi, a ne mi. Imam sina, ali i sve da ih imam i deset, ne bih ni jednog pustila da gine, da bi političari mogli da izmere čiji je veći. “

Petar, videvši da će, šta god da kaže, izazvati burnu reakciju, mudro je ćutao i obratio posebnu pažnju na pivo, koje je držao u ruci.

„Nisam siguran. Koliko god da je pogrešno sve što radi, mislim da je Vojnović na neki način u pravu“, mirno je rekao profesor Marinković.

Jelena je na nekoliko sekundi zaboravila da govori, te nije uspela da odgovori kako je želela. Markus je reagovao brže.

„Profesore, mislio sam da ste vi protiv rata i protiv svega što on predstavlja?“

„Naravno da jesam, ali sa druge strane, svestan sam kao istroičar da su neki ratovi učesnicima donosile boljitak i sveukupni napredak.“

„Možda pobednicima?“ prokomentarisao je Markus.

„Naravno, uvek su pobednici ti koji dobijaju nagradu i pišu pravila.“

„Možda bi ovog puta izašli kao pobednici?“ odvratio je profesor ispuštajući kolutove dima kroz svoju lulu.

„To bi baš bila promena, pošto nismo pobedili još od 1945.“, otrovno je odvratila Jelena. „Mislim da ne mogu da učestvujem u ovakvom razgovoru, odoh u svoju sobu.“ Demonstrativno se okrenula i ostavila muškarce da se bore sa svojim mislima.

21.06.2018., 04. 20.

negde u zoni razgraničenja između

Srbije i Kosova i Metohije   

Markus se oprezno osvrtao. Pretpostavljao je da je novac kojim je plaćen vodič dovoljna garancija da će ih žive i zdrave prebaciti preko granice. Godine koje je proveo na terenu su ga naučile da ne može biti suviše oprezan. U životu agenata, važi isto pravilo kao i kod deminera. Ne postoji star i neoprezan  deminer.

Za sada se činilo da starac sa magarcem odlično zna svoj posao, još malo i biće na Kosovu i Mtohiji, a onda će tek nastati pravi problemi.

„Šta misliš, hoćemo li uspeti da priđemo njegovoj bazi u Prizrenu?“, upitala je Jeelna dok je dotezala ranac na leđima.

„O tome ćemo misliti kasnije, još uvek smo daleko od baze. Prvo moramo da pređemo granicu i neopaženo uđemo u Prizren i da prikupimo što možemo više informacija na licu mesta. A onda, onda ćemo videti šta nam je činiti.“  

Sat vremena kasnije našli su se u pograničnom albanskom selu, gde im je ljubazni vodič ponudio okrepljenje. Nakon što je naplatio svoje usluge i istovremeno Markusu prodao trulog Opela Kadeta za bar trostruko veću vrednost, Markus i Jelena su se prašnjavim putem uputili ka Prizrenu.

„Dobro te uradio onaj čiča, za te pare smo mogli da kupimo novog Opela“, zadirkivala ga je Jelena.

„Mogli smo i da odemo pešice ili da ne odemo uopšte. Trebao nam je auto, a čiča je imao svoj. Osnovni zakoni tržišta – potražnja i količina dostupnih proizvoda, određuju cenu“, odvratio je Markus ne skidajući pogled sa puta. „Da budem iskren, očekivao sam da će tražiti više. Bolje bi bilo da se obučeš dok smo još izvan naselja.“

„Ovo stvarno nije fer. Zašto lepo ne mogu da idem kao strana novinarka ili diplomata?“

„Zato što znaš i sama gde je ženi mesto na Balkanu. A isto tako vrlo dobro znaš i da se tamo gde idemo žena tretira kao još niže biće. I zato što ćemo mnogo lakše da se krećemo, ako koliko-toliko ličimo na lokalce. Neću da te teram, samo nemoj posle da bude, nisam znala“, smejući se, odvratio je Markus.

Jelena je gunđala, ali je ipak navukla burku.

„I za ovo ću mu se naplatiti. Zbog Vojnovića sam prinuđena da nosim jedan od najvećih simbola ugnjetavanja žena.“

„Bar ne moraš da razmišljaš šta ćeš oblačiti ovih dana“, našalio se Markus. Čuvši Jelenino gunđanje, prestao je da  se smeška i nastavio da vozi u tišni.

Stigli su u Prizren u jutarnjim časovima. Raspitavši se unaokolo, Markus je pronašao stan, koji će odgovarati njihovim potrebama.

„I kažeš, brate, da si došao da pomogneš našu stvar?“ upitao ga je stanodavac, krezubi i ćelavi debeljko u masnoj potkošulji. Nudio im je dvosoban stan u prizemlju.

„Naravno, brate, sada kada su oni prokleti Srbi ponovo počeli sa provokacijama, dužnost svakog Albanca je da se bori za svoju zemlju. A sigurno će nam pomoći i naši prijatelji sa Zapada. Doveo sam i ženu, a decu sam ostavio gore u Norveškoj, čuva ih moja majka. Izvini što ne govorim najbolje albanski, otišli smo odavde dok sam bio mali, pa sam dosta zaboravio.“

„Nije bitno kako govoriš, važno je kako razmišljaš, a po tome se vidi da si pravi  Albanac. Majka može da ti bude ponosna što ima sina, koji je spreman da umre za svoju zemlju“, odgovorio je stanodavac. Jelenu je samo okrznuo pogledom, ne posvećujući joj više od delića sekunde pažnje.

Kada su napokon ostali sami, Jelena je skinula burku i glasno udahnula.

„Napkon je izašao, već sam mislila da nikad neće otići. “

„Hajde, de, šta se buniš, mogla si i gore da prođeš.“

„Sigurno, ali mogla sam i bolje.“

„Osveži se malo, pa da  ispitamo teren“, rekao je Markus dok se presvlačio.

Pola sata kasnije, kada su se vrlo malo odmorili, uputili su se van grada ka manastiru svetih Arhanđela.

„Šteta što svaki fantizam isključuje osećaj za istoriju i umetnost drugih.“, primetio je Markus dok su iz automobila posmatrali manastirski kompleks.

„Da, manastir podignut od strane Dušana Silnog sada je bio u jadnom stanju. U martu 2004, Šiptari su opljačkali i zapali manastir, dok su vojnici KFOR-a samo stajali sa strane. I taj KFOR, nečinjenjem su proizveli štete na Kosovu koliko i Albanci“, gorko je rekla Jelena. „Ovo Kosovo je gorka rana. Nekad pomislim da su oni starci možda i u pravu, možda je to stvarno najbolji način da dođemo do konačnog odgovora na kosovsko pitanje.“

„42, to je konačni odgovor.“, mirno je odvratio Markus.

Jelena ga je posmatrala nekoliko trenutaka zatečena neobičnim odgovorom, ali joj je slabašan osmeh osvetlio lice kada se ipak setila poznatog dela na koje se Markus poziva.

„To je najbolji odgovor, koji mogu da ti dam, jer sve ostalo vodi ka konačnom rešenju, a to je 1939. dovelo do skoro 80 miliona mrtvih.“, nastavio je Markus, dok su se udaljavali od manastira.

„Znam, ali sama pomisao da jedan rat može dovesti do okončanja svih drugih ratova, je usitinu primamljiva.“

„Predivna utopuja, koliko mi se čini. Nisi prva koja misli da će tako rešiti sve probleme.“

„Da, naravno“, produžila je jelena tužno. „Svesna sam da, sve i da Srbija ponovo osvoji fizičkom silom Kosovo i Metohiju, uz blagoslov Zapada i Istoka, morali bi da pobijemo sve Albance. Mlade i stare, odrasle i decu i sve njihove pristalice, jer bi inače strepeli od stalnih terorističkih napada. Bojim se da je istrebljenje celog naroda ipak previsoka cena.“

„Drago mi je što tako misliš. Žao mi je što je Srbija došla u ovakvu siutuaciju, ali to je samo rezultat grešaka koje su napravila vaša rukovodstva u prošlosti“, mirno je odvratio Markus. „Sad, pošto smo na istim dužinama, hajde da probamo da nađemo taj Vojnovićev kompleks.“

„Sebedin nas je ponovo spasio, zar ne?“ pitala je Jelena. „Uspeo je da poveže Vojnovića sa Platinum Co, kompanijom za ispitivanje i iskopavanje plemetih metala, sa sedištem u Londonu.“

„Da, klinac je genijalan, možda bih mogao da ga vrbujem za Agenciju, odlično bi nam došao takav čovek.“

Markus je osetio oštar Jelenin pogled sakriven ispod burke.

„Samo se šalim, on nikada ne bi pristao da radi za nas, i bio bi veća opasnost po Agenciju, nego što bi imali koristi od njega. Moraću nekako da mu se odužim za sve što je učinio za nas, naravno, pod uslovom da izvučemo žive glave.“

Vozili su još neko vreme dok nisu stigli do prepreke. Žičana ograda sa tablom na kojoj je na albanskom, srpskom i engleskom pisalo da je najstrože zabranjen prolaz kroz kapiju, bez posebnih dozvola. Ispred kapije su stajali naoružani vojnici. Markus im je prišao široko se osmehujući. Jelena je sve vreme sedela u autu ne pomerajući se i čvrsto stežući dršku svog pištolja, rukama mokrim od znoja. Markus je stražarima pokazao lažne američke pasoše, pokazivao je na auto i Jelenu, stražari su pogledali i zaverenički se nasmejali. Jelena nije čula šta govore, ali joj ipak bio jasan smisao. Nakon što su se muškarci rukovali i tapšali po ramenima, Markus se vratio u auto.

„Da li si bar bio toliko pristojan da im kažeš da sam tvoja žena?“ upitala ga je.

„Ko još ženu vodi u izlete po zabačenim puteljcima?“ bezazleno je odvratio Markus. „Ograda se proteže oko celog imanja, oni čuvaju spoljne parametre. Izgleda da je privatno obezbeđenje unutra, pošto su mi vojnici rekli da je sreća da sam naišao na njih. Oni drugi pucaju bez pitanja. Istovremeno su mi uštedeli i noćno šunjanje po šumi. Pošto misle da idem u štetu, rekli su mi da se ne približavam suviše ogradi, jer su svuda postavljeni senzori za pokret, kamere, vrhunsko tehnološko obezbeđenje. Hajde da se vratimo u stan pa ću od mojih tražiti satelitske snimke.“

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324,   2526, 27

slika – geralt

Advertisements

18 thoughts on “Drugo carstvo 28

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s