Drugo carstvo 14

Drugo carstvo 123456789101112, 13,

„Odlično, kada smo to rešili, onda bi mogli da popijemo neko piće pre večere? Može li jedna domaća, Markuse, Jelenčice?“, uz osmeh, upitao je Milutin.

Jelena je klimnula glavom, Markus je slegnuo ramenima.

„Obično izbegavam alkohol, ali bih jednu mogao da popijem.“

Na televizoru, su primetili snimak demonstracija, uzbuđeni reporter se upravo uključivao u program.

„Dragi gledaoci, prisustvujete neverovatnom događaju. Građani su počeli da se okupljaju ispred Skupštine pre nekih sat vremena. Do sada je došlo više desetina građana Srbije. Građani su mirno i u apsolutnoj tišini  krenuli u šetnju. Trenutno sam kod Pravnog fakulteta gde brojni građani prolaze u nekoj vrsti mimohoda, pale sveće i ostavljaju cveće poginulima u današnjem mučkom napadu. Kolona se nastavlja niz Beogradsku, pa će preko Slavije ići uz Bulevar oslobođenja, preko Autokomnade, pa uz Ljutice Bogdana, sve do ambasade republike Albanije. Mnogi ljudi iz kolone su mi rekli da ne žele da napadnu alabansku ambasadu, već samo žele da im iskažu svoj nemi protest i tihi bes. Nadam se da će se to i ostvariti. Kako mi javljaju, za svaki slučaj, postavljene su brojne policijske snage u zoni albanske ambasade. Moram da vam kažem da nikad nisam bio ponosniji na naš narod. Na nasilje oni odgovaraju, plemenitošću. Ako sve prođe mirno, ovaj protest će ući u svetske udžbenike. Naša televizija će sve vreme direktno prenosti šetnju. Svi koji ste u mogućnosti, priključite se svojim sugrađanima.“

„Ima li ikakve šanse da protest prođe mirno?“, upitao je Markus Jelenu.

„Da budem iskrena, ne verujem. Stvarno bi bilo čudo kada ne bi došlo do incidenta“, odmahivala je u neverici. „A i neverovatno je kako su se ljudi brzo organizovali.“

„Da, ali čuda se nekad i dešavaju, ako im se pripomogne. Može se desiti da ćeš se iznenaditi. Opet, ljudi su se verovatno okupili vođeni istom željom, da bar svećom odaju počast poginulima“, dobacio je Muilutin.
„Nego, deco, hajde da večeramo.“

Seli su za sto, pridružio im se 11-godišnji dečak.

Večera je protekla mirno i tiho, jer su svi bili izgubljeni u svojim mislima. Povremeno bi se po neki telefon oglasio signalom za poruku. Jedino je Dušan, bio uzbuđen. Činilo se da uopšte n eprimećuje da mu troje odraslih ništa ne odgovara.

„Zamisli, tri dana nema škole, zato što je dan žalosti.“

„Markova sestra je bila u tramvaju, srećom, preživela je.“

„Hoćemo li mi sada da ratujemo sa Albancima?“

„Mama, je li ti nećeš u rat?“

Jelena se trgnula iz svojih misli.

„Ne brini, pile, biće sve u redu. Uhapsićemo one koji su krivi za bombu, a rata neće biti, niti ću ja ići u rat. Nemoj da brineš, biće sve u redu“, pomilovala ga je po kosi, toplo se osmehujući.

Kada su završili sa obrokom, još malo su popričali o neobaveznim temama. Markus je uglavnom pričao sa Dušanom o njegovoj školi, igricama koje igra, sportovima koje voli i trenira. Ispostavilo se da je poprilično upućen u moderne trendove i da igra slične igre kao i Dušan.

„Moraćemo da odigramo neku rundu, pa da vidimo šta znate“, zapretio je Dušan Markusu.

„Vrlo rado, samo nemoj da očekuješ da ću te pustiti zato što si klinac“, odvratio je Amerikanac kroz smeh. „samo se bojim da ćemo meč morati da ostavimo za neki drugi dan. A onda beri kožu na šiljak.“

„Pazite da se ne uplašim, to što ste čuli za neku igru, ne znači  da ste dobri. Možda ću morati ja vas da pustim, zbog poštovanja starijih“,  smejao se dečak.

Veče se nastavilo u međusobnom podbadanju Markusa i Dušana. Raspoloženje za stolom se osetno popravilo.

Posle nekog vremena, dečak ih je sve pozdravio i otišao na spavanje.
Markus je pomogao da se rasklone sudovi, uprkos Jeleninim protestima.

Kada su sve završili, Markus i Milutin, ponovo su seli u fotelje u dnevnoj sobi.

Protestna šetnja na TV-u se odvijala mirno. Hiljade ljudi su mirno, ali sa besom u očima, prolazili pored albanske ambasade.

„Izgleda da ste bili u pravu, prolaze pored alabanske ambasade i niko nije čak ni zviždao, a kamoli bacio kamen ili nešto slično. Potpuno netipična reakcija za Srbe, ne samo za Srbe, nego i druge nacije, ako smem da primetim“, rekao je Markus gledajući beskrajnu kolonu. Osetio je kako su mu se nakostrešile dlačice na vratu i rukama. Znao je da posmatra nesvakidašnji događaj.

„U mojim godinama , čovek ne sme da bude slep kod očiju. Veruj mi, situacija je i više nego tipična. Stvar je u tome što nas ne poznaješ onoliko dobro, koliko misliš“, odvratio je Milutin, držeći u krilu drvenu kutiju. „Znaš, ovu kutiju mi je poklonio Maršal, lično.“

„Upoznali ste Tita? Kako se to dogodilo?“ Zainteresovano je upitao Markus, donekle začuđen brzom promenom teme, dok se saginjao da pronađe nešto u rancu.

„Grupa ustaša je pokušala da ga ubije, mi smo to sprečili. Još neke kolege i ja smo bili pozvani na prijem i tada smo dobili poklone.“

U tom trenutku Jelena je ušla u sobu. Pogledala je u očevom pravcu.

„Mile, šta to treba da znači?“, upitala je začuđeno.

Otac joj je uputio brižan pogled.

„Sedi, Jelenčice. Nadam se da Dušan spava?“

„Spava, ali ne znam šta ćeš sa tim?“

„Želeo sam da našem gostu pokažem nešto“, odvratio je nehjano starac.

Otvorio je kutiju i iz nje izvukao pištolj, CZ 7,62 i uperio ga u Markusa, koji je nepomično sedeo.

Markus je znao da se lako može desiti da je upravo završio svoj životni put. Zato je ćutao i pažljivo pratio razvoj situacije.

„Ako razmišljaš o tome da probaš da pobegneš, veruj mi da bez problema mogu da te pogodim na ovoj udaljenosti. I dalje jednom nedeljno idem u streljanu.“

Markus je gledao Milutin a u oči i nije progovarao, ne želeći da ga isprovocira. Bio je potpuno uveren u istinitost starčevih reči. Moraće da sačeka dok se ne ukaže pravi trenutak za akciju.

„Znaš, koristio sam foru sa telefonom ili fotoaparatom, kada su Jeleni dolazili neki udvarači, ali ranije sam isti sistem priemenjivao protiv stranih agenata, kao i domaćih izdajnika.“

Jelena se setila prilika kada bi deda Milutin, uslikao dečake koji su bili njeni momci ili potencijalni momci, pa ih provukao kroz policijsku bazu. Bila je besna što joj se na taj način mešao u veze, mada u nekoliko navrata, spasio ju je da ne načini ozbiljnu grešku. Jasno je da nikad nikome od momak nije priznala da su pre zabaljvanja bili podrobno provučeni kroz policijske arhive. Pogotovo nikome nije rekla da su se Milutinove kolege rapitivale o tim mladićima, među njihovim poznanicima, rodbini, prijateljima.

„Već sam nekoliko godina u penziji, iako sam i dalje mogao da radim, nisam odgovarao novim strukturama“, sa gorčinom na usnama nastavio je starac. „Malo toga oni znaju o bezbednosti države. Otvorili su zemlju svakoj šuši na izvol’te. Nekad smo znali sve što se dešava u zemlji, ni jedan domaći ili strani neprijatelj, nije mogao da se probije. Ali znaš i sam, Markuse, ne postoji penzionisani obaveštajac. Jasno ti je da, posle staža od skoro četrdeset godina, i dalje u službi imam moje pulene.“

Markus je samo klinuo glavom, pretpostavljajući u kom pravcu će se nastaviti razgovor. Pratio je cev pištolja, nadajući se da će starcu popustiti pažnja. Još uvek nije bilo naznaka, ali Markus je znao da će morati da  iskoristi i najmanju šansu.

„Što nas dovodi do ove situacije. Mojim momcima sam poslao tvoje slike. Poslali su mi odgovor najbrže što su mogli“, nastavio je starac hladno, sve vreme posmatrajući Amerikanca, poput ptice grabljivice. „Izgleda da te naša služba već dobro poznaje, čak i bolje nego što bi smo želeli. Markus Morison – star 48 godina. Došao u Jugoslaviju početkom 90., nakon završenih studija balkanske istorije. Zaposlio se pri američkoj ambasadi, to je naravno bilo lažno radno mesto. Zapravo je radio kao operativac CIA sve do jeseni 1999, kada se vraća u Ameriku, na poligon CIA-e u Virdžiniji, tzv. Imanje, gde obučava nove kadrove. Nedavno se vratio u Srbiju, kao savetnik vojnog atašea u Beogradu. Pretpostavlja se da je kontakt Kit Karson. Sve u svemu, karijera bez većih mrlja, ima tu i odlikovanja i pohvala. Ništa naročito, ubičajeno za mnoge bezbednjake. Tokom bombardovonja bio si u zemlji, i tu dolazimo da jednog zanimljivog detalja.“

Evo ga, pomislio je Markus, napetih mišića. Bio j eizneđane preciznošću inforamacija, koje je posedovala srpska obaveštjan služba, ali o tome će misliti kasnije, ako preživi.

Milutin je mirno nastavio svoje izlaganje, nakon što je prodorno pogledao Markusa.

„Dobio sam belešku gde piše da je operativac koji je locirao RTS kao legitmni cilj – Markus Morison.“

Obavila ih je zaglušujućuća tišina. Jelena je razrogačenih očiju posmatrala, čas oca, čas Markusa. Bledog lica, grčevito je stegla naslone na fotelji i preteći se okrenula ka Markusu.

„Moja supruga je bila među mrtvima, tokom tog kukavičkog napada. Imaš li poslednje reči, pre nego što te sada ubijem kao psa?“, zaškrgutao je starac zubima. Glas mu je bio hladan, a pretnja savim opipljiva.

Markus je znao da je ovaj čovek mnogo puta u prošlosti bio islednik. Tokom trajanja komunizma, bilo je mnogo prilika da stekne dragoceno iskustvo.

Isto tako, Markus  je bio svestan činjnice da ga svega nekoliko udisaja deli od smrti. Znao je da će ga ubiti bez trenutka oklevanja, kao i mnoge druge koje je tokom obaveštajen karijere Milutin držao na nišanu.

Udahnuo je duboko i odlučio da kaže istinu bez obzira na ishod

Drugo carstvo 123456789101112, 13,

slika JamesDeMers

Advertisements

38 thoughts on “Drugo carstvo 14

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s