Drugo carstvo 13

Drugo carstvo

 123456789101112,

Redovi porodičnih kuća, okruženih zelenilom. Poznavao je taj kraj, Senjak. U blizini su bila brojna diplomatska predstavništva i vile novokompanovanih bogataša, kao i naslednika predratnih imućnih slojeva. Čim su mogli da žive ovde Jelenini su bili veoma bogati ili pripadaju starim beogradskim porodicama ili su do kuće došli zahvaljujući vezama njenog oca u UDB.

Kuća je bila niska jednospratnica, okružena dvorištem sa uredno podšišanom travom i održavanim ružičnjacima. Markus je znao da je neko morao da provede mnogo vremena u dvorištu, da bi sve izgledalo, kao što izgleda. Nad kućom se nadvijalo visoko drvo lipe, čiji je opojni miris obavijao kuću poput oblaka.

Prošli su kroz masivna hrastova vrata i našli se u hodniku ispunjenom brojnom obućom, različitih veličina, a bili su tu i skejt, roleri, lopta.

„Izvini na ovome, ali kada živiš sa dva muškarca, a pri tome radiš ovakav posao, jednostavno digneš ruke od reda u kući“, snebeljivo je rekla Jelena.

Markus je slegnuo ramenima i nasmešio se.

„Nemaš zbog čega da se izvinjavaš, ovo je apoteka za moj stan.“

„Jelenčice, stigla si?“, začuo se glas iz jedne od prostorija.

Za glasom je izašao i vitalan starac od sedamdesetak godina. Zaustio je da nešto kaže, ali je ućutao kada je ugledao Markusa. Nagnuo je glavu u stranu i oštro posmatrao pridošlicu.

„Mile, ovo je Markus Morison, dodeljen mi je kao partner na slučaju. Markuse, ovo je moj otac, Milutin Todorović“, upoznala ih je Jelena, pokušavajući da razbije nelagodnost, koja ih je sve okruživala.

Muškarci su se posmatrali nekoliko trenutaka, Markus je starcu pružio ruku. Ovaj ga je posmatrao ispd gustih i obrva i nakon kratkog oklevanja, ipak čvrsto prihvatio ponuđenu desnicu. Nisu se nasmejali jedan drugom.

„Naravno, uđite u dnevnu sobu, imate li vremena za kafu?“, pozvao ih je starac.

„Nećemo dugo da se zadržavamo, došla sam da mi kažeš šta je toliko bitno, pa da vidimo šta ćemo dalje. Gde je Dušan?“

„Gore, u svojoj sobi. Jelenčice, prošetaj do njega, pa nam skuvaj kafu. Taman da mi gospodin pomogne oko telefona. Nisu mi najjasnije neke funkcije.“

Jelena ga je začuđeno pogledala, ali je slegnula ramenima i popela se na sprat.

„Hajde, mladiću, idemo u dnevnu sobu, biće nam prijatnije.“

Markus je pratio starca do dnevne sobe. Bila je pretrpana knjigama, nalazile su se gde god bi pao pogled. Iza udobnih fotelja, bile su postavljene lampe, pažljivo usmerene, da bi olakšale čitanje. Markus je spustio svoj ranac pored fotelje. Milutin mu je doneo telefon.

„Vidite, Jelena mi je skoro dala ovo sokoćalo, ali nije mi baš najjasnije kako sve funkcioniše. Kada god stisnem dugme za slikanje, slika nekoliko snimaka za redom. Ne mogu nikako da namestim da snima samo jednu sliku.“

Nekoliko puta se začulo škljocanje fotoaparata na telefonu.

„Eto vidite, opet ista stvar. Nadam se da vas ne mučim suviše, ali znate kako je sa starcima i tehnologijom. Lepo sam joj rekao da meni ne trba ovakav telefon, bio sam i više nego zadovoljan starim sa dugmićima. Ali ona i unuk zapeli da i ja treba da imam moderan telefon. I eto, sad se mučim pod stare dane.“

Markus je uzeo telefon i vrlo brzo rešio starčev problem.

„Ne, ne mučite me. Tehnologija je često zbunjujuća i nama mlađima, a ni ja nisam baš neki stručnjak za telefone. Mislim da bi ste ranije rešili problem da ste ga dali vašem unuku. Klinci savršeno razumeju tehnologiju. Valjda će sada biti kako treba“, odvratio je dok je vraćao mobilni.

Starac je zadovoljno isprobao telefon. U tom trenutku je naišla i Jelena, noseći poslužavnik sa tri šoljice sa kafom i posudicom sa slatkim od belih trešanja.

„Mile, vraćam se za sekund, samo da okrenem nekoliko brojeva. Nemoj da mnogo ugušiš gosta.“

Jelena je ispred svakog stavila kafu i izašla iz sobe.

Dvojica muškaraca sedela su u tišini.

„Odlično je ovo slatko, godinama nisam probao ovako nešto“, rekao je Markus, dok je treći put zahvatao kašičicom.

„Hvala, sam ga pravim“, odvratio je Milutin Todorović i dalje pažljivo proučavajući mlađeg muškaraca. „Trik je u tome da odaberete apsolutno zdrave plodove, da pažljivo dozirate šećer i da ne preterate sa limunom. Bez lažne skromnosti, moram da kažem, da komšinice tvrde da spremam slatko i džemove bolje od većine njih“, odvratio je starac uz vragolsati osmeh.

„Da, zanimljivo je da muškarcima kuvanje često ide od ruke. Možda zato što nam nije toliko dugo usađeno u gene kao obaveza, pa jednostavno uživamo u istom. Jedna od stvari koje mi nedostaje, a koju sam zavoleo u Srbiji, je hrana. U Americi je drugačije.“

„Da, koliko čujem nema ovakve hrane kod vas, sve je veštačko“, primetio je starac, srčući kafu.

„Slažem se, ali poslednjih godina ima sve više hrane koja se uzgaja na koliko-toliko zdrav način. Ljudi postaju svesniji svog okruženja, čak i mi, Amerikanci. Ali nije samo to u pitanju, balkanska kuhinja mi neobično prija, cela ta mešavina istočnih i zapadnih jela“, odvratio je Markus uz skrušen osmeh.

Jelenin ulazak u sobu prekinuo je nastavak gastronomske konverzacije.

„Čula sam se sa forenzičarima, nemaju mnogo toga pametnog da mi kažu, osim vrste eksploziva. U pitanju je vojni ekpoloziv, koji koristi skoro svaka armija na svetu, uključujući i sve ratnike sa naših prostora. To smo mogli da pretpostavimo i ranije. I sam Toza je to rekao još danas.
Patolog takođe nema ništa za nas. Definitvno nemaju tragove otrova, narkotika ili nekih drugih supstanci u Aruzovoj krvi.“

„Dakle, bio je samo lud, kad je odlučio da se raznese?“, upitao je Markus.

„Hm, da. To što je lud je gore nego da je bio drogiran, čini mi se“, nastavila Jelena. „Moj šef, Goran Kameni, mi je poručio da se čuvam i da ujutro zajedno dođemo do njegove kancelarije.“

„Dobar je on, uvek drži i oči i uši širom otovrene“, odgovorio je Milutin.
Jelena je odobravajuće klimula glavom.

„Mislim da bi bilo najbolje da prespavate ovde, pa da ujutro krenete.“, predložio je starac.

I Jelena i Markus su zbunjeno pogledali u njega.

„Ne znam koliko bi mu bilo prijatno“, započela je Jelena.

„Da, stvarno, nema potrebe, idem u svoj hotel, pozvaću taksi, stvarno ne mogu da vam budem na teretu.“

Milutin je odmahnuo rukom.

„Već je kasno, nema smisla da se potucaš po gradu, kada mi imamo savim dovoljno mesta. A i biće vam lakše da se organizujete sutra ili u slučaju da iskrsne nešto hitno. A i tako treba da porazgovaramo.“

Suočeni sa nepobitnom razumnošću predloga, ovo dvoje su uz tiho nećkanje, pristali.

Drugo carstvo

 123456789101112,

slika Omeranlahi

Advertisements

41 thoughts on “Drugo carstvo 13

    1. Nekako mi se čini da ljudi nemaju živaca da čitaju predugačke postove. A druga stvar je to što sad čitate u u ritmu u kojem pišem.
      ;D Verovatno ću večeras izbaciti nastavak…

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s