Drugo carstvo 13

Drugo carstvo 1234567891011, 12

Red porodičnih kuća, okruženih zelenilom. Poznavao je taj kraj, u blizini su bila brojna diplomatska predstavništva. Čim su mogli da žive ovde Jelenini su bili veoma bogati ili pripadaju starim beogradskim porodicama.

Kuća je bila niska jednospratnica, okružena uređenim dvorištem. Nad kućom se nadvijalo visoko drvo lipe, čiji je opojni miris obavijao kuću poput oblaka.

Prošli su kroz masivna hrastova vrata i našli se u hodniku ispunjenom brojnom obućom, a bili su tu i skejt, roleri, lopta.

„Izvini na ovome, ali kada živiš sa dva muškarca, a pri tome radiš ovakav posao, jednostavno digneš ruke od reda u kući.“

Markus je slegnuo ramenima i nasmešio se.

„Nemaš zbog čega da se izvinjavaš, ovo je apoteka za moj stan.“

„Jelenčice, stigla si?“

Prišao im je vitalan starac od sedamdesetak godina. Zaustio je da nešto kaže, ali je ućutao kada je ugledao Markusa. Nagnuo je glavu u stranu i oštro posmatrao pridošlicu.

„Deda, ovo je Markus Morison, dodeljen mi je kao partner na slučaju. Markuse, ovo je moj deda, Milutin Todorović.“

Muškarci su se posmatrali nekoliko trenutaka, a onda su čvrsto stegnuli ruke jedan drugom.

„Naravno, uđite u dnevnu sobu, imate li vremena za kafu?“

„Nećemo dugo da se zadržavamo, došla sam da mi kažeš šta je toliko bitno, pa da vidimo šta ćemo dalje. Gde je Dušan?“

„Gore, u svojoj sobi. Jelenčice, prošetaj do njega, pa nam skuvaj kafu. Taman da mi gospodin pomogne oko telefona. Nisu mi najjasnije neke funkcije.“

Jelena ga je brzo pogledala, ali je slegnula ramenima i popela se na sprat.

Markus je pratio starca do dnevne sobe. Bila je pretrpana knjigama, nalazile su se gde god bi pao pogled. Iza udobnih fotelja, bile su postavljene lampe da bi olakšale čitanje. Markus je spustio svoj ranac pored fotelje. Milutin mu je doneo telefon.

„Vidite, Jelena mi je skoro dala ovo sokoćalo, ali nije mi baš najjasnije kako sve funkcioniše. Kada god stisnem dugme za slikanje, slika nekoliko snimaka za redom. Ne mogu nikako da namestim da snima samo jednu sliku.“

Nekoliko puta se začulo škljocanje fotoaparata na telefonu.

„Eto vidite, opet ista stvar. Nadam se da vas ne mučim suviše, ali znate kako je sa starcima i tehnologijom.“

Markus je uzeo telefon i vrlo brzo rešio starčev problem.

„Ne, ne mučite me. Tehnologija je često zbunjujuća i nama mlađima. Mislim da bi ste ranije rešili problem da ste ga dali vašem unuku. Klinci savršeno razumeju tehnologiju.  Valjda će sada biti kako treba.“ Odvratio je dok je vraćao mobilni.

Starac je zadovoljno isprobao telefon. U tom trenutku je naišla i Jelena, noseći poslužavnik sa tri šoljice sa kafom i posudicom sa slatkim od belih trešanja.

„Mile, vraćam se za sekund, samo da okrenem nekoliko brojeva. Nemoj da mnogo ugušiš gosta.“ Jelena je ispred svakog stavila kafu i izašla iz sobe.

Dvojica muškaraca sedela su u tišini.

„Odlično je ovo slatko, godinama nisam probao ovako nešto.“ Rekao je Markus, dok je treći put zahvatao kašičicom.

„Hvala, sam ga pravim.“ Odvratio je Milutin Todorović i dalje pažljivo proučavajući mlađeg muškaraca. „Trik je u tome da odaberete apsolutno zdrave plodove, da pažljivo dozirate šećer i da ne preterate sa limunom.“

„Jedna od stvari koje mi nedostaje, a koju sam zavoleo u Srbiji, je hrana.“

„Da, koliko čujem nema ovakve hrane kod vas, sve je veštačko.“

„Slažem se, ali poslednjih godina ima sve više hrane koja se uzgaja na koliko-toliko zdrav način. Ljudi postaju svesniji svog okruženja, čak i Amerikanci.“ Odvratio je Markus uz skrušen osmeh.

Jelenin ulazak u sobu prekinuo je nastavak konverzacije.

„Čula sam se sa forenzičarima, nemaju mnogo toga pametnog da mi kažu, osim vrste eksploziva. U pitanju je vojni ekpoloziv, koji koristi skoro svaka armija na svetu, uključujući i sve ratnike sa naših prostora. To smo mogli da pretpostavimo i ranije.

Patolog takođe nema ništa za nas, definitvno nemaju tragove otrova, narkotika ili nekih drugih supstanci u Aruzovoj krvi.

Moj šef, Kameni, mi je poručio da se čuvam i da ujutro zajedno dođemo do njegove kancelarije.“

„Dobar je on, uvek drži i oči i uši širom otovrene.“ Odgovorio je Milutin.

Jelena je odobravajuće klimula glavom.

„Mislim da bi bilo najbolje da prespavate ovde, pa da ujutro krenete.“ Predložio je starac.

I Jelena i Markus su zbunjeno pogledali u njega.

„Ne znam koliko bi mu bilo prijatno“, započela je Jelena.

„Da, stvarno, nema potrebe, idem u svoj hotel, pozvaću taksi, stvarno ne mogu da vam budem na teretu.“

Milutin je odmahnuo rukom.

„Već je kasno, nema smisla da se potucaš po gradu, kada mi imamo savim dovoljno mesta. A i biće vam lakše da se organizujete sutra ili u slučaju da iskrsne nešto hitno.“

Suočeni sa nepobitnom razumnošću predloga, ovo dvoje su uz tiho nećkanje, pristali.

 

 Drugo carstvo 1234567891011, 12

slika Omeranlahi

Advertisements

40 thoughts on “Drugo carstvo 13

    1. Nekako mi se čini da ljudi nemaju živaca da čitaju predugačke postove. A druga stvar je to što sad čitate u u ritmu u kojem pišem.
      ;D Verovatno ću večeras izbaciti nastavak…

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s