Drugo carstvo 9

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8

Zazvonio joj je telefon. Goran Petković, njen glavnokomandujući.

„Jelena, upravo sam saznao da su pronašli stan onog ludaka. Dojava mi je stigla nezvanično, znaš šta to znači. Specijalci su već krenuli. Požuri da stigneš, pre nego što unište sve dokaze. Stan se nalazi u Dalamtinskoj.“

Zgrabila je svoj ranac, istrčala iz kancelarije i požurila ka svom autu, i uz rotaciju i besomučno trubljenje uspela da stigne na navedenu adresu za manje od deset minuta. Uska jednosmerna ulica, bila je blokirana za saobraćaj od raskrsnice sa Starine Novaka. Mahnula je značkom i uniformisani policajac ju je propustio. Adresa koju je tražila, bila je malo pre jedne pekare sa najboljim burekom u gradu.Tamo su se već pod punom ratnom opremom, sa fantomkama, nalazili kršni momci iz specijalnih jedinica i sasvim izvesno, spremali se da upadnu u stan svakog trenutka, nekoliko policijskih vozila bilo je parkirano oko zgrade. Jelena se sigurnim korakom uputila ka njima.

„Zdravo, Jelena Todorović iz krvnih delikata. Dobro je da sam uspela da stignem na vreme. Nema nikog iz tužilaštva?“, nehajno je upitala.

Bilo joj je jasno da su oni ovde samo da održe bilo kakv privid da je ono što rade zakonito i legitimno. Nije obavešteno tužilaštvo, ni odeljenje za krvne i seksualne delikte, niko, tu sa samo specijalci, kao i neki muškarac u izgužvanom odelu. Prišao joj je njihov komandant, Svetozar Janković. Visok i snažan muškarac vojničkog držanja. Jedini nije imao fantomku na licu, poznavala ga je, krut i oštar, ali ipak čovek na mestu.

„Vidi, dobili smo dojavu van redovnih kanala da je pronađen stan osumnjičenog. Bilo mi je jasno da da se ovde dešava nešto više, zato sam i javio Petkoviću, da nekog pošalje. Drago mi je što si ti došla. Pazi šta pričaš. Dobili smo pratnju iz BIA. Hajde sad, drži se iza nas, za svaki slučaj.“

Pridružila se grupi. Operativac iz BIA-e nadmeno i sa visine, unjkavim glasom, obratio se Jeleni.

„Njima je već rečeno, a sad da ponovim i tebi. Sve što pronađemo unutra, ja preuzimam i nosim u naš štab, da li ti je to jasno?“

Jelena ga je prezrivo odmerila od glave do pete. Usko pacovsko lice, slaba i retka kosa, smrdljiv dah, jeftino polistersko odelo.

„Važi, dečko, sve što nađemo, možeš da poneseš. Naravno, ne moram da ti pričam da to baš nije sve po pravilima službe.“

Znala je da će mu povrediti sujetu, čim ga je nazvala dečkom.

„Slušaj. Ne zanima me šta ti misliš. Ovo je istraga najvećeg prioriteta i mene je lično minsitar Paunović poslao da rukovodim ovom akcijom. Neće meni tamo neka ženskica, koja glumi policajaca, da govori šta da radim.“

Nije ni udahnuo vazduh, a Jelena mu se već unela u lice.

„Slušaj me, dečko, šta god ti mislio, ali ovo je istraga u kojoj je moje odeljenje nadležno, ma šta god mislili ti i tvoj ministarčić. I ako mi userš mesto zločina, sledeći posao će ti biti u horu bečkih dečaka.“

Otvorio je usta da nešto odgovori, ali ga stegnula za mošnice sve dok nije pocrveno i počeo da se uvija. Jelena je čula kikot ispod fantomki, i videla kkrajuičkom oka, kako se specijalci podgurkuju.

„Pošto je i to rešeno, koji je plan upada?“, pitala je Jelena komandanta Jankovića.

„Iako pretpostavljamo da je stan prazan, ništa ne prepuštamo slučaju. Prvo ulaze moji momci, proveravaju da li je stan čist i da slučajno nije postavljena neka bomba, za to je zaslužan naš Sima“.

Sa ljubavlju je pomazio nemačkog ovčara, koji je stajao pored njih.

„Vas dvoje se držite po strani dok vam ne kažem da možete da uđete. Nemoj da mi se neko junači, pa da posle moram da piskaram neke dosadne izveštaje“, ponovio je Janković i oštro pogledao agneta iz BIA.

Doveli su Simu, koji je onjušio vrata, ali nije reagovao. Njegov vodič se okrenuo ka ostalim specijalcima i podigao palac na gore. Po jedan od specijalaca stajao je na svakoj strani vrata, treći je držao ovna i na dogovoreni znak ih razvalio. Upali su u stan i u roku od nekoliko minuta utvrdili da je prazan i bezbedan. Specijalci su izašli iz stana, pored vrata je ostao samo Svetozar Janković, sigurno ne želeći da propusti, još neki mogući sukob između Jelene i muškarca iz BIA Jelena je ušla odmah za njima, a na kraju pokunjeni agent. Nije progovarao, već je mirno i pokorno stajao u blizini vrata i streljao Jelenu otrovnim pogledom.

U pitanju je bila garsonjera, krajnje oskudno opremljena. Običan krevet, čajna kuhinjica, nizak stočić, bez stolica, uzani plakar. Skoro potpuno prazan stan, te se i garsonjera činila mnogo većom, nego što jeste.

Pre nego štoje počela sa pretragom stana, uzela je telefon. Posle nekoliko sekundi, javio se mrzovoljan glas načelnika forenzičarske službe, Janka Majstorovića.

„Ako će neko da me prekida svakih pet minuta, dođite ovde, pa sami radite moj posao, a ja idem u tri lepe.“

„Izvini, Janko, nisam zvala zbog izveštaja. Mada bi cenila kada bi mi dao nešto“, odvratila je Jelena, kroz osmeh. „Zovem, da ti kažem,da sam u bombaševom stanu.“

„U kakvom, bre, stanu, zašto ja ništa ne znam o tome?“, besno je odvratio.

„Zato što sam i ja ovde slučajno, pošalji ekipu, gledaću da ne kontaminiram suviše mesto zločina.“

Navukla je rukavice i nazuvke za obuću. Prvo je, pre nego što je, uopšte počela sa pretragom stančića, par minuta samo posmatrala okruženje. Zatim je snimila nekoliko fotografija telefonom. Okrenula se muškarcu iz BIA.

„Ne pipaj ništa, dok ti ja ne dozvolim i dok ne dođu forenzičari. Svetozare, možeš li ti da se pobrineš za to?“

„Naravno, inspektorko Todorović, biće mi neizmerno zadovoljstvo“, odvratio je uz osmeh vođa specijalaca.

Prvi utisak je bio da je stan nio izuzetno čist. Prvo je otvorila ormariće u kuhinjici, činilo se da nema ničeg neoubičajenog, samo kuhinjsko posuđe. Svi sudovi su bili oprani. Frižider je bio potpuno prazan. Na stolu su bile samo dnevne novine od pre dva dana. Krevet je bio namešten i zategnut. Iznad kreveta je bio prozor, koji je gledao na ulicu.

„Treba popričati i sa komšijama“, progunđala je Jelena.

U ormariću pored kreveta, nalazila se sportska torba, nakon što ju je uslikala, Jelena je otvorila torbu. U njoj su se nalazilo, malo garderobe, diplomatski crni kosovski pasoš na ime Lirim Aruz. Pored toga, tu su bile i neki pamfleti o ujedninjenju svih Albanaca pod jednu zastavu. Mobilni telefon. Sve vreme je stajala tako da natkriva torbu, uskraćujući je pogledu operativcu iz BIA. Osćela je na leđima užarni pogled. Znala je da nema mnogo vremna. Uključila je opcija kloniranja na telefonu i za manje od minuta prebacila sve podatke na svoj telefon dok se pravila da snima saržaj torbe. Ipak su štreberske žurke sa ekipom iz odeljenja za visokotehnološki kriminal imale i svojih dobrih strana.

Pregledala je ceo stan za manje od deset minuta. Bilo joj je jasno šta ovde vidi, nije bilo potrebe da se dalje zadržava.

„Dečko, ostavljam ti sve da odneseš svom dragom ministru. Preporučila bih ti da sačekaš da stigne neko od Majstrorovićevih forenzičara, oni možda neće biti nežni kao ja. Ti možeš u međuvremenu da popričaš sa komšijama, možda su videle nešto zanimljivo.“

Prišla mu je na pola koraka i zamahnula rukom ka njegovom međunožju. Povukao se unazad sa uplašenim izrazom lica.

„Moša, dečko. Šta se trzaš?“

Fora jeste klinačka i potpuno bespotrebna, ali jednostavno nije mogla da odoli. Sitna i besmilena pobeda, ali joj je ipak malo popravila sumorno raspoloženje.
Mahnula je specijalcima, sela u auto i tek tada je okrenula broj.

„Šefe, ovo moram odmah da vam kažem, pre nego što čujete od drugih. Ovaj stan je savršen, uređen je kao po knjizi. Bio je ovde samo jedan Paunovićev čovek.“

„Jasno mi je. Očekivao sam tako nešto. Ponavljam ti još jednom, budi pametna, a ja ću ti čuvati leđa koliko god mogu“, brižno je odvratio načelnik Petković.

Pozvala je još jedan broj.

„Mogu li da svratim? Imam problem i treba mi tvoja pomoć.“

Nakon potvrdnog odgovora, startovala je moćan motor svog auta. Ušla je u Takovsku, pa niz Kneza Miloša spustila se ka Gazeli.

Dok se vozila autoputem, zazvonio joj je telefon, broj je bio nepoznat.

„Inspektorka Todorović?“ Pitao je muški glas na srpskom sa neobičnim naglaskom. Neki gastarbajter.

„Ja sam.“

„Zovem se Markus Morison. Rečeno mi je da se vama javim vezano za istragu.“

Jelena je ćutala, par trenutaka. Američki obaveštajac, samo joj je još to trebalo.

„Da li me čujete?“

„Čujem vas. Sve mi je jasno. Ne mogu sad da pričam, vozim.“

„Možemo li da se nađemo, samo kažite gde i kad?“

„Sad sam u gužvi, neka bude za sat vremena. Znate li gde se nalazi Ludi šeširdžija?“

„Naći ću, vidimo se tamo.“

„Kako ćemo se prepoznati, kako izgledate?“

„Ne brinite, prepoznaću ja vas…“

Iznervirano je prekinula vezu. Razmišljala je o današnjoj bombi, Amerikancu, kojeg su joj već prikačili, nameštenom mestu zločina. Zadubljena u svoje misli, nije ni primetila kada je stigla do odredišta.

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8,

slika Alexas_Fotos

Advertisements

33 thoughts on “Drugo carstvo 9

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s