Drugo carstvo 7

 Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6,

Kada je nakon sedam sati prikupljanja dokaza, razgovora sa svedocima i preživelima, kao i kolegama iz različith jedinica MUP-a, došla u sedište odeljenja, odmah se uputila ka zelenoj sali na prvom spratu.

Prostorija je bila ispunjena svetlucavim ekranima, hrpama papira, duvanskim dimom i nerazumljivim žamorom. Iako je zakon o zabrani pušenja bio na snazi, na njega se malo ko obazirao. Prešla je pogledom preko lica svih prisutnih i na svima je videla samo zabrinutost, ali i odlučnost. Samo je klimnula glavom, nikome i svima u isto vreme.

Jelena nije bila raspoložena za čavrljanje sa kolegama, te se bez zadržavanja uputila ka svojoj kancelariji. Pre nego što podeli zapažanja sa ostalima, morala je prvo da sredi misli. Tek kada je zatvorila i zaključala vrata kancelarije, sve kočnice su popustile i ona je zaplakala. Suze su joj se slivale niz lice, dok su joj grudi parali duboki jecaji.Toliko mrtvih i povređenih, toliko mnogo bola, ko zna zbog kakve ideologije i fanatizma. Kao da nije dovoljno krvi proliveno na ovim nesrećnim prostorima. Ipak profesionalac u njoj bio je mnogo jači i nakon nekoliko minuta, ponovo je bila potpuno pribrana. Setila se da satima nije pozvala sina.

„Halo, Dušane, kako si pile?“

„Dobro sam,  mama, kod dede sam. Kako si ti, da li je istina to što se priča, da su nam Šiptari postavili bombu? Da li stvarno ima toliko mrtvih?“, sa druge strane javio se zabrinuti dečiji glas.

„Nemoj da brineš za mene, samo ti ostani kod dede, nemoj nigde da mrdaš, možda ne bi bilo loše da sutra preskočiš školu.“ Čula je uzbuđeni sinov cijuk i osmeh joj je zaigrao na usnama. „Ali to ne znači da treba da ceo dan da đuskaš igrice i da se ne uhvatiš malo i knjige. A odakle ti to da su Šiptari postavili bombu?“

„Objavili su na sajtu Blica pre nekog vremena i sada o tome govore na svim forumima“, izjavio je dečak uzbuđeno.

„Ne znam odakle im ta informacija, kada još uvek nismo izašli sa zvaničnim obaveštenjem? Sveznajući interenet“, progunđala je sarkastično.

Tako piše, čuvaj se i dođi brzo. Hoće i deda nešto da ti kaže“, odvratio je mališan žurno. Sigurno sam ga prekinula u igranju nečega, pa hoće da me otkači što pre, pomislila je nežno se osmehujući.

„Mala, jesi li dobro?“, začula je glas svog oca Milutina.

„Jesam, Mile, ali još uvek ne verujem da se ovo stvarno dogodilo. Bomba u sred Beograda…“

„Jelenčice, sve ovo mi smrdi do neba, pazi šta i kome pričaš, odnosno pričaj što manje, a još bolje – ništa. Budi dobra i čuvaj se.“

Kada je prekinula vezu, bila je uznemirenija nego pre poziva. Očeva primedba, bila je upravo ono o čemu je i sama razmišljala. Instinkti UDBA-ša u penziji su i dalje dobri. Bio je potpuno u pravu, kada se ljudska tragedija ostavi po strani, ceo slučaj smrdi do neba. Zašto bi Šiptari, dizali u vazduh beogradski tramvaj? Praktično, već imaju Kosovo, tako da bi im otvoreni akt terorizma doneo samo štetu. Još uvek se niko nije oglasio da preuzme zasluge i odgovornost za bombu. Ima li sve neke veze sa Makedonijom? Morala je da sazna odakle novinarima ideja da su Šiptari odgovorni za današnji haos.

Dok je čitala internet izdanja vesti, uzela je telefon i nestrpljivo čekala da se prekine zvonjava na drugoj strani žice.

„Halo?“, začuo se hrapavi glas sa druge strane žice.

„Zdravo, Rale, treba mi brz odgovor.“

„Da, vrlo ću rado da te izvedem na piće, a možda će pasti i neka zabava posle. Možda mi je mali, ali sam zato loš u krevetu. Mada ne verujem da si me zvala zbog toga ili da pitaš kako mi je zdravlje junačko?“

Jelena se nasmejala.

„Dunjevača i tri pakle dnevno čuvaju tvoje zdravlje, za piće ćemo lako, a za ono posle, teško. Zanima me samo odakle vam informacija da su Šipci krivi za današnje sranje?“

„Preko telefona mogu samo da ti kažem da je pre nekih sat vremena, dojava stigla iz tvog dvorišta, a potvrdili su nam i neki drugi izvori. Interesantno je da su i druge kuće dobile vest u približno vreme. Želiš li možda da mi daš neku drugu informaciju?“

„Ne mogu ništa da ti kažem, kada te nisam ni zvala, hvala ti na svemu, čim budem imala nešto, javiću ti.“

Prekinula je vezu.

Vesti nisu bile dobre. Dok je razmišljala šta da radi, u kancelariju je ušao Zoran, kolega iz odeljenja. Na prvi pogled, ne izgleda kao policajac, u pohabanoj kožnoj jakni, sa dugačkom kosom upletenom u dredove, kao i sa po tri minđuše u svakom uhu. Jelena je znala da kad se zanemari njegov izgled, on je jedan od najboljih inspektora u zemlji.

„Dođi, Goran nas zove u kancelariju.“

U kancelariji njihovog nadređenog već su se nalazili i ostali inspektori.

 Toza, uvek besprekorno odeven, više je ličio na službenika banke, nego na policajca, ali opet, malo ko može da se pohvali da zna više od njega o oružju i eksplozivima.

Ivan, u stanici čuven kao lepotan i lovac na žene, po stolu je vrteo srebrnu tabakeru i donekle nehajno iščekivao početak sastanka.

Sedokosi muškarac iza masivnog hrastovog stola samo je umorno prelazio pogledom preko sprisutnih. Goran Petković bio je policajac od glave do pete, sa besprekornim dosijeom. Ceo život je posvetio očuvanju reda, još od vremena demonstracija na Kosovu 1981.

„Sad kad ste se svi okupili, želim prvo da kažem par reči. Znam da smo zbog ove eksplozije u teškim govnima. Ne moram da kažem da je ova istraga naš prvi prioritet. Razumem da ste pod velikim pritiskom. Verovatno će biti još veći, kako istraga bude odmicala. Kao što verovatno znate, pojavila se informacija da su Šiptari krivi za bombu. Nemam potvrdu takve vesti, samo se pojavila na internetu. U principu, ne verujem da su oni, ali opet, nikad se ne zna. Ono što je glavni  problem, je što je vest krenula iz naše stanice.“

Svi četvoro inspektora zbunjeno je gledalo u svog nadređenog. Skoro istovremeno, svi su udahnuli vazduh i započeli da govore. Goran Petković je samo odmahnuo rukom.

„Stanite, nema potrebe da mi se iko pravda. Apsolutno bezrezervno verujem svakom od vas i sumnjam da je iko od prisutnih pustio bubu i štitću vas kraja. Naći ću pre ili kasnije odakle curi i taj će mi propišati majčino mleko, pa čak i ako je neko od vas. “

To je bio njihov nadređeni, u poslu čvrst kao stena, ali kada su u pitanju njegovi ljudi, brižan kao majka. Ali uvek radi samo po pravilima službe. Jedan od retkih ispravnih policajaca.

Teška tišina je okružila prisutne. Goran je iz radnog stola izvadio flašu Skender-bega i pet čaša.

„Jedina dobra stvar koju Albanci imaju“, rekao im je uz osmeh. „Uzmite po piće, pa da pređemo na ono bitno. Znate i sami da je ofromeljena specijalna grupa pod vođstvom Paunovića.“

Začuo se poneki prezrivi frktaj.

„Potpuno se slažem sa vama, ali tako je to. Ma koliko je ovo teška nesreća, odlična je za prikupljanje političkih poena. U načelu, naše odeljenje je zaduženo za samu istragu, uz saradnju sa ovima iz eksplozija i paljevina. Naravno, jasno vam je da će tu i svaka druga služba, BIA, VOA, i ostali, pokušati da doprinese ili omete istragu. Kao što znate, ti „stručnjaci“, najčešće nisu u stanju vola u dupe da ubodu, ali su zato orni da se okite tuđim perjem i da se predstavljaju kao najzaslužniji za odrađen posao.“

Usledilo je još gunđanja i frktanja, a začula se i po neka uvredljiva primedba na račun mnogobrojnih agencija.

„Ovo je svetski događaj, nije ni čudo što svi žele deo tog kolača. Ako ne računamo bombardovanje ‘99. i mafijaške igranke, poslednja bomba koja je eksplodirala u Beogradu bila je ’68.u bioskopu 20.Oktobar , kada je poginula jedna osoba i bilo povređeno njih 77. Neki od vas se nisu ni rodili, ali pretpostavljam da svi znate za događaj?“

Inspektori su klimnuli glavama.

„To je bio onaj ustaša Miljenko Hrkač. Postavio je još jednu bombu na železničkoj stanici, ali tamo nije bilo povređenih. Za te akcije dobio je 2500 maraka“, nadovezao se Toza ozbiljno.  „Koliko se sećam, suđenje je trajalo sedam godina. Streljali su ga ’78. To nikad nije bilo objavljeno u tadašnjim medijima.“

„Tako je, Tozo. Ako ne računamo bombardovanje i rat na Kosovu, ovo je najveći teroristički napad na našoj teritoriji. Stigli su i stižu stručnjaci za terorizam, forenzičari iz Evropola, kao i iz Amerike i Rusije. Institut za sudsku medicinu, radi punom parom, ali su jednostavno pretrpani. Svi patolozi iz zemlje su došli u Beograd, a stiže nam i pomoć iz Hrvatske i Bosne, očekujemo i neke mobilne laboratorije. U svakom slučaju, jasno vam je da će njihovo ispitivanje tragova trajati. Da se mi vratimo u naš reon. Šta ste uspeli da saznate?“

 Toza je pogledao prisutne i blago se nakašljao.

„Na žalost, još uvek znamo malo toga. Nepoznati muškarac nosio je ranac u kome se nalazila bomba. U pitanju je plastični eksploziv, obložen kugličnim ležajevima, radi veće razornosti.“ Započeo je Toza.  „Nije izvesno da li bombaš ima neko vojno iskustvo. Možda ćemo uspeti da skinemo otiske sa ostataka bombe, a možda nam se posreći da nađemo i njegove prste.“

„Da, čuo sam se sa Kozomorom iz Instituta za sudsku medicinu.“ Nastavio je Zoran, nehajno se igrajući jednom minđušom.  „Rekao mi je da će svi raditi koliko god da treba. Znate i sami, većina naših patologa ima ogromno iskustvo. Inače, nisu našli nikave psihoaktvine supstance u bombaševim ostacima, tako da je izgleda sve izveo pri, skoro čistoj svesti. Poslaće nam izveštaj kasnije.“

„Jasno, nisam ni očekivao da ćemo imati mnogo više. U svakom slučaju, moramo da damo sve od sebe da se ovo reši što pre. Izveštaje podnosite direktno meni, nikom drugom i to samo lično, ništa telefon, mejl, golub pismonoša. Ovde će i tako biti previše curenja, ne moramo još mi da pomažemo. Takođe, izveštaji koje dobijate od drugih službi i odeljenja, takođe ima da se preuzimaju lično.“

„Misliš li da ovo ima neke veze sa ovim što se dešava u Makedoniji?“ Pitala je Jelena.

„Da budem iskren, nisam siguran, moguće je da je sve povezano. Znate i sami da smo dobijali uznemiravajuće izveštaje o mogućem kretanju šiptarskih paravojnih formacija na jugu Srbije i oko granice sa Kosovom. Takođe, čini se da su se pokrenuli u Makedoniji. Ko god da je u pitanju, neće se izvući. Pokazaćemo mu ada Beograd nije bliski istok“, besno je zaškrgutao zubima.

Tišina je stajala između njih nekoliko trenutaka.

„Vratite se na posao i obaveštavajte me istog trena, čim saznate  nešto novo. Hajdemo sada u nove radne pobede. Javite se familijama, jer vas verovatno neće viđati neko vreme. Jelena, ostani sekund.“

Ostali inspektori su klimnuli glavom i izašli iz kancelarije svog nadređenog.

„Šta kaže tvoj stari?“, uz umoran osmeh upitao je Goran Petković.

„Rekao mi je da pazim šta i kome pričam, jer mu sve smrdi do neba.“

„Vidiš, potpuno se slažem sa njim. Stari UDB-aš daleko vidi.“ Uz odobravajuće klimanje uzvratio je Goran.

Jelena je znala da je njen otac živa legenda službi reda i zakona na teritoriji SFRJ. To je često bio težak teret, jer je morala da se dokazuje više nego ostali, prvo zato štoje bila žensko u muškom poslu, a zatim zbog zaveštanja svog oca Milutina Todorovića.

„Ah, da, zvali su sa vrha. Izgleda da ih je kontaktiao neko iz američke ambasade.“

„Ma, da li je moguće? Baš se čudim“, gorko je dodala Jelena.

„Nemoj da si takva, sve je politika. Znaš da nam sada treba svaka pomoć koju možemo da dobijemo. Poslaće nam nekog njihovog da pomogne u istrazi, naravno, potpuno nezvanično. Priključiću ga tebi.“

„Šefe? Ja da vodam nekog Amerikanaca po gradu, nema šanse. To može samo da se završi incidentom“, besno je odvratila.

„Dododeljujem ga tebi zato što znam da ćeš uspeti da ga kontrolišeš da nam nešto ne zajebe, kao i da prikupiš informacije o tome šta oni znaju.  Drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže. Hajde, pohitaj polako, moram da krenem ka kriznom štabu u BIA.“

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6,

slika Kurious

Advertisements

37 thoughts on “Drugo carstvo 7

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s