RSS

Podela teritorije

Podela teritorije

U prostoriji bez prozora osvetljenoj sa nekoliko golih sijalica, dvadesetak mračnih muškaraca sedelo je na stolicama poređanih u krug.

Ustao je muškarac impozantne građe, pogledom crnih očiju prešao je preko okupljenih i obratio im se hrapavim glasom.

„Dakle… Okupio se Savet svih porodica. Dugo nismo imali potrebe da se sastajemo. Na žalost, ima nekih koji priželjukjuju rat među porodicama.“

„Mi nismo zap…“, zaustio je jedan od prisutnih, ali je zaćutao kada je preko njega prešao mrk pogled govornika.

„Vidim da neke treba podsetiti osnovnoj kulturi i podučiti da se ne prekida stariji dok govori.“

Ometač je pognuo glavu, kroz njegovu tamnu kožu je izbijalo crvenilo, dok su ga susedi mrko gledali.

Govornik je nastavio obraćanje.

„Kao što svi znate sukob između porodica Štapina i Gvozdenih, preti da naruši naš, teškom mukom održavani, mir. Mir za koji smo svi podneli velike žrtve.“

Svi pristuni ozbiljnih lica, povlađujuće klimaju glavama.

„Saslušaću sada i jednu i drugu stranu, pa kao capo di tutt’i capi, doneti odluku. Počnite i govorite samo istinu, jer će u suprotnom kazna biti odgovarajuća.“

Ustao je mladić, dugačke, relativno uredne kose.

„Svi me znate, ja sam starešina porodice Gvozdenih. Sa nekima od vas sam imao sukobe u prošlosti, ali morate da priznate da se nikada nisam poneo nečasno.“

Neki od prisutnih su ga posmatrali sa strogom simpatijom.

„Na istoku se naša teritorija graniči sa Štapinama. Budimo iskreni, ne volimo se, ali uglavnom se tolerišemo. Naravno, dođe povremeno do sitnih čarki aulici, ali se obično sve završe praznim pretnjama. Svi smo mi bili mladi, zar ne? Međutim, poslednjih meseci Štapine uporno upadaju na našu teritoriju na potezu od bolnice do škole. Ne moram da vam pričam koliko to utiče na naš posao.“

„Nigde mi nismo upali“ skočio je na noge tamnoputi muškarac, sa suprotne strane skupa.

„Već si bio opmenut zbog upadanja u reč“, jetko je primetio jedan od prisutnih.

„Ako neko treba da izriče opomene, onda sam to ja.“, strogo je odvratio Predsedavajući. „Ali kada si već ustao, da čujemo i tebe.“

„Znamo se svi mi odlično, zar ne? No, dobro, vodim Štapine. Nemamo veliku teritoriju i nije bogata kao recimo, teritorija Gvozdenih, ali to ne znači da moramo sve da trpimo. Ovde su iznete neistine.Jedino je tačno da nam se teritorije graniče.“

Gvozdeni je samo prezrivo frknuo.

„Jedini razlog zašto dolazi do sukoba je to što Gvozdeni misle da im pripada sve što požele samo zato što su okruženi onim silnim buržujima, pa su pomislili da i sami postali buržuji. Na granici između naših teritorija je podignut novi stambeni kompleks. Jednim delom jeste na teritoriji Gvozdenih, ali većim delom je na našoj i svi ulazi su okrenuti na našu stranu. Zato mi, Štapine, smatramo da nam pripadaju svi potencijalni klijenti iz tog kompleksa.“

„Vi ste budale!“, uzviknuo je Gvozdeni. „možda ulazi i jesu na vašoj strani, ali su izlazi na garaže i ostalo na našoj, tako da sve što tuda prođe pripada nama.“

„Mnogo si ti hrabar, štokavko jedan, hoćeš da sada sve rešimo kao muškarci?!“, odvratio je Štapina.

Ceo skup se uskomešao, počela su dobacivanja, čak su sevnula i sečiva. Dovoljna je samo još jedna varnica i ceo skup će eksplodirati u kravavom metežu.

„Tišina!!!“, dreknuo je predsedavajaći. Skup se odmah utišao.

„Kako se to ponašate, majku vam vašu! Nije ni čudo što nas mnogi građani ne vole i zovu policiju kad anas vide. Vidite kako se ponašate jedni prema drugima.“

Svi su postiđeno pognuli glave.

„Saslušao sam obe strane i doneo odluku. Pre nego što smo došli ovde, obišao sam taj kompleks. Lepe zgrade, lepi stanovi, biće tu da se omasti za onoga koji stavi tapiju, što u robi, što u hrani. Tačno je da je baš na granici obe teritorije i zato donosim najpravednije rešenje – podela. Podelićete međusobno kompleks na ravne časti. Tamo ima osam kontejnera, svakoj grupi pripada četiri. Sada ćemo ići da ih obležimo. Presuda je doneta, priđite.“

Gvozdeni i Štapina su sevali pogledima jedan na drugog, ali su pokorno došli do Predsedavajućeg, kleknuli i poljubili mu svako jednu ruku.

„Dobro je momci, drago mi je da smo i to završili, nemoj da čujem da ponovo počinjete. Hajde sada svi da se počastimo, moji ljudi su imali dobar ulov kod hiper marketa, izbacili su pola kamiona mesnih prerađevina i torti, kojima je istekao rok pre samo devet dana. Naravno, podsećam vas da i dalje svaka porodica treba da donese meni deset posto i da pazite da padobranci ne švrljaju po našim kontejnerima.“

 

slika: clicker-free-vector-images

 

 

 
7 komentara

Objavljeno od strane na mart 20, 2017 in Humor

 

Oznake: , , ,

Izbori, biti ili ne biti – opet…

Izbori, biti ili ne biti – opet…

 

Mislio sam da se ne oglašavam glede ovih izbora, koga zanima moj mali obični glas, ali i pak je bilo jače od mene.

2. aprila ponovo imamo izbore, ovog puta redovne. Biramo prvog čoveka Srbije.
Nije to ništa neobično, navikli smo se već na izbore. Mi smo stara demokratska država, evo, skoro trideset godina imamo višestranačje.

Izbori u Srbistanu su uvek odlična prilika za profesionalne demagoge i večite bukače. Svaki put podignu javnu tenziju i ubede nas da su ovi izbori na sve ili ništa. Inače bi to bila samo floskula, jer se već dešavalo da su nam sve opcije iste.

Ali nisu ovog puta izbori biti ili ne biti, samo zbog katastrofalnog stanja u zemlji.

Ne, ovog puta je u igri nešto mnogo veće od ekonomskog i društvenog stanja. Pitate se šta je veće od toga? U našem slučaju, u pitanju je – nada.

Slažem se da je svakome od nas bitno da li ćemo kupiti banane ili mleko, ali ako izgubimo nadu, onda više ništa nije bitno. Bez nade, bićemo zahvalni i na korici tvrdog buđavog hleba.

Zašto to kažem?

Jedostavno, nada i vera u bolje sutra mogu da nam pomognu da težimo pomeranju ka nekoj svetlijoj budućnosti, ma koliko ona daleko bila.

Koliko se meni čini, imamo čak dva kandidata, koji su uspeli ponovo da probude nadu među stanovnicima Srbistana, svaki na svoj način.

Saša Janković – koji se čini kao normalan i običan čovek i cela kampanja mu se vrti oko toga. Odmeren, kulturan, obrazovan, podržava ga veliki broj istaknutih javnih ličnosti. Da se razumemo, kao što već znate, više nikome ne verujem tek-tako. Očekujem da je političar pokvarenjak i da samo želi da pomogne sebi i svojim pajtašima. Ali, iskreno se nadam, da će se ovog puta pokazati da je drugačije.

Ljubiša Preletačević Beli – iznenađenje izbora, mladić koji je uspeo da pokrene mnoge apstinene i da pokaže sav besmisao naše političke scene. Možda je isuviše neozbiljan za vođenje države, ali teško da bi mogao biti lošiji od svog prethodnika, koji je postavio iszuzetno niske standarde, po tom pitanju. Ma koliko mi je on zanimljiv kulturološki, nisam siguran da je baš pravi izbor za Prvog čoveka zemlje.

Šta dobijamo Jankovićevom pobedom?

Dobijamo nadu da možda i možemo da imamo normalnu državu, gde bi se poštovao pre svega Ustav, a potom i ostali zakoni, da država ne bude burazerska i da ju ne vode klanovi, mafije, bića iz močvara i slični i da se Srbistan polako ponovo transformiše u Srbiju.

Naravno, to neće doći odmah, ali bi bio bar početak.

Ali, da bi stigli tamo, treba ispuniti dva uslova.

Prvo, da pobedi kandidat tzv“građanske“ Srbije, preferiram Jankovića, ali nadam se da neće biti smak sveta ako bude u pitanju neki drugi demokratski kandidat.

Drugo, i najvažnije, kada pobedi, da ne izneveri očekivanja birača i ne napravi šeme sa kojekakvim polusvetom raznim izduvanim politikantima.

Imali smo 9. mart 1991., 5. Oktobar 2000. i svi znamo kako je to prošlo. Ako i ovog puta omanemo, bojim se da će nada u bolje sutra za dugi niz godina biti izgubljena.

Ako i treći put u skoro trideset godina, ogromna pozitivna energija bude bačena niz vetar, bojim se da je to kraj razvoja ove zemlje i da će moći da nam rade šta god požele. Sledeći stepenik bi nam bio afrička demokratija, gde svako ko ima sto ljudi sa kalašnjikovima može da vlada zemljom ili nekim njenim delom. A svi koji smo sanjali uređenu zemlju, pridružićemo se hordama izbeglica, koje putuju na zapad i sever…

Ne gazite nam nadu, jer bez nje, ostaje nam – nada (španski-ništa)

 

slika Danas

 
9 komentara

Objavljeno od strane na mart 10, 2017 in moj stav

 

Oznake: , , ,

Vodi me do kraja

Vodi me do kraja

Kada mi je prvi put predloženo da probam, odbio sam sa gnušanjem. Međutim, kako je vreme prolazilo, postajao sam zagrejaniji za samu ideju. Budimo relani, teško da sam mogao biti gori nego što već jesam. I sam znam da nisam baš najveštiji, a evo, čak mi je i devojka rekla da treba da se malo popravim

Jeste došlo novo vreme i novo doba, ali opet, nije mi baš lako. Sramota me. Sve pomislim šta će drugi da kažu. Međutim, shvatio sam da nema drugog rešenja, moraću da progutam ponos. Probaću, pa šta bude. Njen užitak, je i moj, zar ne?. Ne kažu džabe da je najveći afrodizijak uzbuđenje našeg partnera. Srećom, moj najbolji prijatelj Žare, mi je predložio idealno rešenje. Treba mi učiteljica.

Danas mi dolazi učiteljica, po Žaretovoj preporuci. Pripremio sam se za početak mog novog života, života muškarca koji može svaku ženu da dovede do neslućenog užitka.
Popio sam ne brzinu dve ujka Rakine, duboko uzdahnuo i pripremio se da naučim nešto najvažnije u životu – kako zadovoljiti ženu. A kada je tu i prava učiteljica, onda valjda ne može da omane. Srećom, pa njoj nije neprijatno.

Raskomotio sam se i polako joj prišao. Već me čekala na udubno zavaljena na krevetu.
Nežno sam je poljubio.

Spustio sam usne na njen vrat.

„Nežno mi miluj telo“, rekla je tihim i senzualnim glasom.

Ruke su mi polako prolazile preko njenih oblina.

Počeo sam da joj ljubim i mazim grudi.

„Ne okreći bradavice kao da su prekidači, samo nežno pređe preko njih vrhom jezika. Tako, baš je tako dobro“

Jezikom sam spuštao sve niže i niže niz stomak, preko pupka, pa onda i još niže.

„Polako, nemoj da žuriš. Vrati se nežno jezikom preko stomaka, pa do grudi. Lagano, i dalje vrhom jezika, ne kao da ližeš sladoled. Sve vreme miluj moje telo rukama. Sad kreni ka dole.“

Napregnuto sam pratio uputstva i spuštao se niz njen stomak, ka brežuljku prekrivenim nežnim pokrivačem.

„Sad samo nežno, nežno“, čuo sam njen glas. Disala je sve brže i brže.

„Ne tu, malo niže tako , to, je pravo mesto. Samo nežno, ne pritiskaj.“, glas joj je već bio isprekidan.

„Bravo, sad se malo pomogni prstima. Odlično, a sada i jezikom.“

Pažljivo sam slušao i narednih dvadesetak minuta, sve dok više nije ništa govorila, već samo zadovoljno uzdisala. U trenutku kada su nam se napokon spojila tela, osetio sam nezapamćeno uzbuđenje. I dalje mi je povremeno sugerisala kada da ubrzam, kada da usprim, kako da ju poljubim, dodirnem. Kada smo zajedno stigli do vrhunca, činilo mi se da je vreme stalo.

Obliven znojem isteturao sam se iz kreveta i otišao pod tuš.

Nešto kasnije, kada sam ponovo bio sam, pozvao sam Žareta.

„E, matori, ovo je bilo neverovatno.“, uzbuđeno sam mu rekao

„Lepo ti ja kažem, jeste među skupljima na tržištu, ali vredi svake pare.“

„Ma, da sam znao da je ovako dobra platio bih još i ranije. Nema greške sa njom. Vodila me korak po korak, pa glas, pa one lampice koje se pale da te usmere. Ma genijalno, nema bolje seksi lutke, prošao sam danas onaj program Oralni bog. Kasnije ću da utvrdim gradivo, pa kada sutra pozovem devojku, prirediću joj događaj za pamćenje.“

 

slika – dannymoore1973

 
20 komentara

Objavljeno od strane na mart 7, 2017 in Humor, Seks

 

Oznake: , ,

Zvono

Zvono

Poslednjih nekoliko noći sam proveo sa društvom koje nisam video godinama. Jasno je da smo se iz noći u noć dobrano zapijali. Najgore od svega je što nisam mogao da spavam tokom dana, jer sam morao na posao. Jutros su napokon otputovali svako na svoju stranu. Koliko god mi prijalo druženje, bio sam iscrpljen i fizički i mentalno, a i finansijski, da budem iskren. Kad su otišli, uvukao sam se u svoj krevet tek oko šest izjutra. Uzeo sam slobodan dan na poslu i napokon ću se odmoriti. Taman sam ušao u REM fazu i sve sanjam neku zvonjavu. U nekom trenutku sam se trgnuo i shvatio da je u pitanju moj mobilni. Zaboravio sam da isključim alarm, i naravno, 6.45, uobičajeno vreme za ustajanje kada radim. Zvoni i zvoni i zvoni. Okretao sam se levo-desno, ali zvonjava ne prestaje. Kao za inat, telefon mi je bio u jakni na drugom kraju sobe. Ništa, ustao sam, isključio mobilni, vratio se u krevet.

Taman sam opet zaspao, kada me ponovo trgnula zvonjava. Ovog puta je u pitanju bio fiksni telefon. Zvonio je do kraja, pa onda opet još jednom do kraja, a onda i treći put. Dovukao sam se do telefona, podigao slušalicu, a sa druge strane tuta. Ostavio sam podignutu slušalicu i vratio se pod ćebe. Sad ću valjda napokon spavati.

Čini mi se da sam tek spustio glavu na jastuk, kad eto opet zvona. Ovog puta, u pitanju su bila ulazna vrata.

Dogegao sam se do vrata i otvorio.

„Dobro jutro, gospodine. Ja sam iz kurirske službe. Imam paket za vas. Poslat je iz Niša, treba da platite 4.300 din.“

„Kakav paket? Ništa nisam naručivao. To je neka greška. Pogrešili ste.“

„Jeste li sigurni?“, upitao me bubuljičavi dostavljač.

„Naravno, nisam valjda blesav, hajde ti dečko, svojim putem.“

Zatvorio sam vrata i ponovo se uvukao u krpe. Taman je počeo da me hvata dremež, kada mi je sinulo.

Sunce ti žarko, pa naručio sam deo za auto. Skočio sam iz kreveta. Kako sad da nađem telefon kurirske službe? Uključio sam kompjuter, kliktao deset minuta dok nisam našao pravi broj. Pozvao, zvoni, niko se ne javlja. Pokušao sam ponovo. Ništa, samo zvoni. Dok sam čekao, iščitavao sam sajt kurirske službe. Ako dostava ne uspe, svi predmeti se odnose u njihov sabirni centar koji se nalazi na dobrih trideset kilometara van grada. Ponovo sam pozvao njihov kol centar. Javio mi se mrzovoljni ženski glas.

„Molim vas, da li može kurir ponovo da dođe da mi donese paket?“

„Gospodine, čula sam se sa kuirom, kaže da ste mu rekli da niste ništa naručili.“

„Da, ali sam pogrešio, potpuno sam zaboravio. Znate, strašno sam umoran.“

„I drugi su umorni, pa se ne istresaju na svakome. I meni je tek počeo radni dan, nisam još ni kafu popila, a moram da se nosim sa vašim frustracijama. I taj mučeni momak mora ceo dan da se tegli pakete, da se šeta levo-desno, da trpi ponižavanja, pa opet sa osmeh dođe do vaših vrata.“

„Izvinite, stvarno mi ježao. Bio bih vam neizmerno zahvalan da zamolite kurira da se ponovo vrati.“

„Videću šta mogu da uradim.“

Nedugo zatim, gospođa se javila i obavestila me da će kurir ipak doći.
Nekih pola sata kasnije, kad umalo nisam zaspao na stolici, eto kurira.

„Ipak ste naručili nešto?“

„Jesam, izvinjavam se, nisam spavao, pa ne razmišljam.“

„Nema problema, dešava se. Treba da platite 6300 din.“

„Molim?“

„Troškovi vraćanja pošiljke, kao i vaša neizmerna zahvalnost upućena gospođi Mileni iz kol centra, ali i meni.“, bestidno odgovara bubuljičavi kurir.

Uz gunđanje, isplaćujem ono što je tražio, isključujem zvono na vratima, telefone, bacam paket u stranu i strovaljujem se u krevet.

Okrećem se po krevetu, ne bih li zaspao, kad me prenulo lupanje na vratima.
Ala su uporni, ako nastave ovako, još će ona luda baba pored mene da pozove komunalnu policiju.

Teškom mukom sam se izvukao iz kreveta i dovukao se do vrata.

Ispred su stajala dva mladića u tamnim odelima, blaženo se osmehujući.

„Dobro jutro, gospodine, da li imate vremena da popričamo o našem spasiocu?“
Samo sam ih osmotrio zakrvavljenim pogledom i odgovorio.

„Moj spasioc me čeka – ispružen, topao i dovoljno tvrd.“

Izraz na njihovim licima mi je ulepšao dan, ali pre nego što su mogli bilo šta da kažu, zalupio sam im vrata pred nosevima

Valjda ću sad napokon imati prilike da se odmorim.

Posle okretanja jastuka na hladniju stranu i ćuškanja istog, opet mi je došao san na oči.

Sanjao sam izuzetno životan san. Cela zgrada je kao zvonila i ječala od zvuka sirene za uzbunu. Dim je kuljao kroz hodnike. San je bio toliko realističan da mi se činilo da čak osećam miris dima.

 

***

 

slika

 
6 komentara

Objavljeno od strane na februar 17, 2017 in Humor, san

 

Oznake: , , ,

1000 rezova

1000 rezova

1. januar. Ponoć je odavno prošla. Još uvek povremeno bljesne po neka raketa ili eksplodira zaboravljena petarda.

Pored prozora, podbočena rukama, zagledana u noćnu panoramu grada, stajala je visoka brineta. Uprkos tome što je bila obučena u kombinezon, nalik onome koji nose forenzičari, bilo je jasno da ima zadivljujuću figuru.

Okrenula se i pogledala osobu, koja se nalazila u stolici.

Muškarac srednjih godina bio je vezan za šank. Ležao je go na hladnoj ploči. Disao je brzo i isprekidano. Usta su mu bila zalepljena širokim selotejpom. Unezvereno je pokušao gleda oko sebe, iako nije mogao da okrene glavu. Znao je gde se nalazi, ali mu nije bilo jasno kako je završio vezan za stolicu.

„I dalje me se ne sećaš? Zaboravio si na jedno julsko jutro, pre dvadeset i tri godine?“

Brineta se sagnula i pogledala ga pravo u oči. Negde u dubini zenice sevnulo je prepoznavanje.  Probao je ponovo da se oslobodi, ali je konopac bio isuviše dobro vezan. Postigao je samo da mu se dublje ureže u kožu.

Brineta se poigravala dugačkim sečivom ispred muškarčevih očiju. Tihim glasom mu je šaputala pored uha.

„Kinezi su ovo nazvali mučenjem hiljadu rezova. Videćemo da li si dovoljno muško da izdržiš. Ne brini, ako se onesvestiš, probudiću te.“

Spuštala je vrh niz muškarčeva rebra, ostavljajući beli trag na koži. Vilica mu se stegla od jeze. Nož je sevnuo i posekotina se pojavila na muškarčevoj koži. Znoj mu se slivao niz lice. Mogao je samo da uzdahne i da se nada da će što pre doći kraj.

U tišini je nastavila da seče muškarčevu kožu, negde dublje negde pliće. Sistematično je nanosila rezove, kao da metalnom četkicom oslikava neko čudno platno. Zastala je na trenutak kada su se muškarcu od bolova nevoljno ispraznila creva. Samo ga je pogledala sa gnušanjem.

Nije progovarala, tiho je brojala.

Nazirao se prvi nagoveštaj zore, jutarnji autobusi su kretali svojim trasama, a u jednom usamljenom stanu se nastavilo brojanje.

„… dve stotine devedeset i tri, dve stotine devedeset i četiri…“

 

slika

 
12 komentara

Objavljeno od strane na februar 6, 2017 in Ozbiljne priče

 

Oznake: , , , ,

Politika očima deteta

Politika očima deteta

Teško je danas pobeći od politike, ma koliko se trudili. Na žalost, uvukla nam se i u porodice. Imam klinca od devet godina i često ćaskamo na razne teme, pa se tako povremeno dokačimo i politike.
Pre nekoliko dana smo u gradu videli predizborne plakate po kojima se prostire predsednički kadnidat Boško Obradović. Inače, svi predizborni i slični plakati mi izazivaju mučninu. Ovog puta sam morao da se nasmejem. Pomenuta osoba je bila našminkana flomasterima, tako da je imao dugačke trepavice, crvene usne i slično. Pita me klinac zašto je baš toliko smešno.
Probao sam u kratkim crtama i prilagođeno uzrastu da objasnim političke stavove gore pomenutog. Posle nekoliko trenutaka, pita me ovo moje čedo:
„A šta njega briga ko sa kim ima seks?“

 

Prošlog vikenda sedeli smo za stolom i ručali, i neobavezno ćaskali. U jednom trenutku, pitamo sina jedinca, da li on ima neko pitanje?
„Da, zanima me da li su svi političari pederi?“
Pokeraški mirnog lica, iako sam hteo da eksplodiram od smeha, pitam ga da li misli na karakternu osobinu ili naklonost ka muškarcima?
„Ovo prvo“, odgovara on.
„Ah, onda verovatno jesu. Možda ih i ima koji nisu, ali za njima se traga, kao za čudovištem iz Loh Nesa i jednorozima. Što pitaš, da nećeš možda u političare? Možeš da budeš od onih normalnih i poštenih?“
„Nisam lud, pa ne bi me oni tamo primili. Znaš li ti zašto se oni samo svađaju?“, pita me ozbiljno.
„Ne znam, prosvetli me.“, odgovaram veoma zabavljen ovim razgovorom.
„Pa zato da bi ih gledali. Niko ih ne bi gledao da se ne svađaju.“, dodao je mali mudrac.
I eto, sve je jasno detetu od devet godina, a svima nama matorima ništa nije jasno.
Možda je pravo vreme da svet pogledamo dečijim očima, preuzmemo odgovornost i da im svima kažemo:
„Političaru, pederu!“

i da sve politikante pošaljemo na đubrište istorije, a mnoge od njih pre toga u kazneno-popravne ustanove zatvorenog tipa.

Kesić je rekao prvi, mi treba da mu se pridružimo.

 
3 komentara

Objavljeno od strane na januar 30, 2017 in moj stav

 

Oznake: , ,

Dekameron na moj način 2 – Markova priča (autostopiranje)

Dekameron na moj način 2 – Markova priča (autostopiranje)

 

– E sad bi mogao da nam ispričaš što si ovoliko kasnio. Mi smo te pitali za večerom, ali ti nisi hteo da odgovaraš, kao da ne pokvariš priču. Eto, sad opušteno sedimo, polako cirkamo i verujem, da smo potpuno spremni za taj neverovatni događaj. – rekla je Bojana
– Kad ste tako nestrpljivi, onda ću vam udovoljiti i moram da vam kažem da ovo stvarno spada u rubriku „Verovali li ne“.
– Pošto si ti u pitanju, neće nam biti teško da u to poverujemo, ti si prosto magnet za razne gluposti. – primetila je Bojana.
– Jeste, ja sam magnet za gluposti, a vi ste mi savršeni, ali nema veze, što je od ljudi ne može me iznenediti. Dakle, jutros kada sam krenuo sve je bilo normalno.
– Jutros? Pa nije ovo mesto na kraju sveta, nema ni tri stotine kilometara.
– Petre, ima dvestotine osamdeset kilometara, ako baš hoćeš da budemo precizniji. Tu nije bitno kolika je udaljenost, već je pitanje kojom brzinom prevaljuješ put. A kada se odlučiš da putuješ auto-stopom, onda jedino možeš biti siguran u to, da nikada ne znaš koliko ćeš putovati.
– Opet si išao auto-stopom, ne misliš li da je to malo opasno? A i nije mi jasno koji te motiv pokreće na stopiranje? – pitala se Milica.
– Zavisi kako gledaš na te stvari, pretpostavljam da je opasnije kada devojke stopiraju, teško da bih ja bio privlačan bilo kome. – uzvratio je Marko uz osmeh.
– Tačno, taj koji bi startovao Mareta, morao bi stvarno da ide na posmatranje, pa moj pokojni deda je bolji frajer od njega. – smejao se Goran.
– Sve je stvar ugla iz koga gledaš na stvari. A nije u pitanju samo to da se putuje za dž, mada je to lepo. Nego, imaš i nekakav osećaj slobode i prostora, nikada ne znaš kada ćeš stići, kojim ćeš putem ići i na kraju, kakve ćeš sve ljude upoznati. Vozili su me i kriminalci i policajci i profesori i radnici, ma neprocenjivo iskustvo, verujte mi.
– Samo te još nisu povezle dve zgodne drugarice, koje bi te uputile u tajne vođenja ljubavi na najneverovatnije moguće načine. – dobacio je Petar.
– Dok ima života, ima i nade. Ali, ja bih ipak da se vratim na današnji dan, ako je ikako moguće. Sve što vas zanima o stopiranju, i mojim avanturama, čitajte u priručniku, koji ću jednom objaviti. Ne brinite, vi ćete moći da ih dobijete po povlašćenoj ceni i to sa potpisom autora.
– Samo nam još fali da i ti postaneš pisac, pa da posle naša deca imaju tu nesreću da te nalaze po lektirama.
– Ti si mi Tanjice, jedno vickasto stvorenje, pa bolje je da čitaju moje knjige koje će biti pune života, a ne one razne smarače, koje su nama uvaljivali. Ako ni zbog čega drugog, drago mi je što napokon završavamo srednju školu, pa više ne moram da se bavim tim glupostima.
– Nemoj tako, pa bilo je poprilično odličnih dela, koja moraš da pročitaš, makar zbog lične kulture. A i trebaće ti sada za prijemni.
– Slažem se sa tim, ali program se u školama nije menjao decenijama, pa poslednji moderni pisac iz naših udžbenika je umro pre 50 godina. Bole me za prijemni, upisaću neki privatni faks i puca mi tuki.
– Dajte ljudi, nemojte ga stalno odvlačiti od teme ili nikad neće završiti ono što je započeo, pa će nas smarati celo veče. Nije ovo škola, pa da morate da gnjavite o knjigama, iskulirajte se malo. – pobunio se Ivan.
– Potpuno si u pravu, vraćam se na priču istog ovog trena. Tako sam se jutros toplo obukao, uzeo svoj ranac i izašao na autoput. Prvo, nisam mogao da se pomerim sa tog mesta dva sata, i već kada sam gubio nadu, zaustavi se neki tip, ja sednem u kola, kad ono on ide samo nekih 50 kilometara. Vozili se mi malo i kada smo prešli ti 50-ak kilometara, izađem iz auta i nastavim sa stopiranjem. Sve mislim, razbio sam maler, sad će ići mnogo brže. Bilo je brže, ali malo sutra. Potpuno sam se ukočio od hladnoće. Stajao sam tako dobra dva sata. Odjednom sam na nekih dvesto metara od mene primetio da stoji kamion i nekog čovu, koji mi maše. Potrčim ka njemu, a sve mislim da me možda zajebava i kada sam prišao vidim da ima nemačke tablice. I sve se nadam da čovek zna i engleski, pošto meni od nemačkog iz škole nije ništa ostalo.
– Naravno, to se nije desilo, nemaš ti toliko sreće. – dobacio je Goran.
– Što se toga tiče, nemam sreće. Otvorio sam vrata i pitao:
Do you speak english?
A on odrečno odmahuje glavom, kažem onda:
Sprachen Sie Deutsch?
On naravno, klimajući potvrđuje. I tako ja uđem u kamion, a za volanom sedi debeli brkati tip. Pita on gde idem, ja mu odgovorim, pita onda koliko je to daleko, ja mu kažem tri stotine kilometara. On me gleda i kaže da ne razume.
Kako ne razume, pitam se, da li je moguće da ne znam ni brojeve da kažem kako treba? Ja mu onda lepo prstom napišem broj na šoferki, on klimne glavom i krenemo mi polako.
Tako smo se vozili neko vreme, saznao sam da vozi iz Nemačke pun šleper opreme za mobilnu telefoniju, inetrnet i slične stvari dole na jug. Ispostavi se da je on Turčin i da ima dvoje dece.
– Baš je čudno kako si naišao na Turčina kamiondžiju, koji živi u Nemačkoj. – dobacio je Goran, smeškajući se.
– Jeste, i ja sam čuo da ih tamo ima jedva nekoliko desetina milona. – odvratio je Marko kroz smeh – I vozimo se mi tako, kada pita on da nisam možda gladan.
– Pitaj vuka da li će čuvati ovce? – smejala se Tanja – pa, ti čistiš hranu kao usisivač.
– To je potpuno tačno, ne znam čoveka, koji je mršav kao ti, a da može da pojede toliko. Sigurno imaš porodicu pantljičara. – dodao je Petar uz osmeh.
– Kaže se da, mali ljudi mogu da počine velika dela za stolom. Ja mu kažem da nisam gladan, sve razmišljam, kako sam bez kinte da jedem po restoranima koji se nalaze uz put. A on kaže da je i on gladan, jer ništa nije jeo satima, a da ništa ne brinem, jer će on sve platiti.
– To naravno, bitno menja stvar, put do muškarčevog srca vodi preko njegovog stomaka, a nisi lud da u ova krizna odbiješ besplatni ručak, zar ne? – pitala je Milica.
– Kako da uvredim čoveka, nisam ja takav. I tako čim smo stigli do prvog restorana, on zaustavi kamion i mi uđosmo unutra. Ja hteo da budem fin, pa sve gledam da naručim sendvič, ali kaže Turčin da ne može sendvič. Gleda on u jelovnik i sriče: pile. Kažem da to jeste pile, zapravo bio je to neki pileći batak. Ali najsmešniji je bio konobar, pazite, mi nešto kao pričamo na nemačkom, i on mrtav-ladan prilazi i na srpskom pita: Šta hoćete.
– Normalno, pričaj srpski da te ceo svet razume. Ko ne zna naš jezik, ne treba ni da dolazi ovde. – rekao je Goran.
– Jašta, srpski je jezik, kojim govori ogromnih i neverovatnih 6 do 7 miliona ljudi, pa svi treba da ga znaju. Dakle, sedimo mi tako, jedemo piletinu. Kad smo završili, naručili smo po kafu i gleda om u šolju, a ona puna samo do pola. A ja šta ću, slegnem ramenima i kažem: Das ist Serbia. Nasmeja se čovek, platio je račun i krenemo mi polako dalje. I tako smo nastavili sa vožnjom, kada on meni pritisne ruku i kaže: Ti si baš mršav. Ja se napravih naivan i kažem: Šta ćeš, malo jedem. Opet on mene uhvati za ruku i kaže da sam mnogo mršav, a ja opet odgovorim isto.
– Došlo je vreme da platiš večeru i prevoz. Nema više ni kod babe džabe. – rekao je Ivan, gušeći se od smeha.
– Lako se tebi sada zajebavati, meni je već svašta prošlo kroz glavu. Mozak mi se ubacio u petu brzinu i sve razmišljam kako da se iščupam iz ove zajebane situacije. Ali tešim se da mora da stane, ako hoće nešto da radi, a onda ću samo da iskočim iz kamiona, pa beži.
– Ne znam kako bi pobegao, kada on zaključa kamion, pošto sigurno ima centralnu bravu. – pitao je Goran.
– Nemoj da pričaš da i kamioni imaju centralne brave??? Da sam to znao tek bih se onda otkinuo od straha.
– Dobro je nekad živeti u neznanju, ne valja kada čovek suviše zna.
– No, vozimo se mi, a ja sve razmišljam šta da radim. A povrh svega, pukla mi baterija na fonu. I počnem sa njim da pričam o njegovoj deci, sve se nadajući da kada se povede ta tema, da će ga proći želja za iskorišćavanjem mog mladog i čednog tela. Ali posle nekog vremena, pita on mene da li hoću da spavamo. Mislim, on je pitao za schlafen, a ja ne znam da li u nemačkom to znači samo spavanje ili se misli i na kres varijantu. Za svaki slučaj, ja ipak odbijem.
– A možda on nije mislio na sex, već čovek hteo da odmori dušu. – primetila je Bojana.
– I on je govorio da mu se spava, da vozi bez prestanka iz Nemačke, a ja mu odgovorim, da on slobodno spava, a ja ću nastaviti polako dalje. Mada sam se pitao kako ću to da izvedem, pošto je već palo veče i nema šanse da me neko sada poveze. Tada baš primetim pandure kako su prošli pored nas i kažem da je moja keva luda žena i da će ona zvati policiju, vojsku da bi videla što me nema.
– Pazi da te neko ne nađe negde na autoputu, pa da te traži sva murija ove zemlje. – dodao je Petar
– Sve je to meni jasno, ali to je bio potpuno očajnički blef. Ali za neko vreme je bio dovoljan, ali vrhunac je tek trebao da stigne.
– Naravno, to se uvek i radi zbog vrhunca. – smejao se Goran.
– Baš si mi ti pametan, da ova Tanja nije samilosna prema tebi i ispašta ko zna koje grehe iz prošlih života, ti bi vrhunac video samo u svojoj desnoj ruci. Zbog tebe će sigurno otići u raj i Bog će joj sve oprostiti zbog njene nadčovečanske žrtve. Slušaj dalje, možda i naučiš nešto pametno. Vozili smo se neko vreme bez reči, kada odjednom naiđemo na neko pusto i neosvetljeno proširenje na putu, odmorište za kamiondžije ili šta je već. Bata lepo zaustavi kamion i krene ponovo ubeđivanje da mi ipak spavamo. Ja sve vreme odbijam i mislim ako krene u akciju da probam da mu slomim njušku i bežanija. I taman mislim da ću možda da se i izvučem i spasim svoju čednost, kada se čovek uhvati za novčanik i izvuče 20 evrića i pita da li je to dovoljno za spavanje.
– Baš se otvorio. – dobacila je Bojana smejući se – Nadam se da si pristao, više love sigurno ne bi nigde dobio.
– Ja da mu prodam moju čednost i nevinosta za bednih 20 evrića, ma nema šanse, pa nisam ja neka ravica sa štajge. – odvratio je Marko kroz smeh – Ali ma koliko da je bila ta ponuda primamljiva, morao sam da ju odbijem. Nisam ja za te veze na jednu noć, a i nije neka atmosfera, kamion i slično. I opet krenemo u ubeđivanje, da on može slobodno da spava, a da ću ja nastaviti svojim putem i to je trajalo nekih 10-ak minuta. I na kraju, Turčin upali kamion i mi krenusmo dalje.
– I dalje si sedeo sa njim? Pa što nisi izašao? – pitala je Bojana.
– Kako da izađem i šta ću onda, gde da nađem novi prevoz? Računam da je opasnost prošla i da će sad sve biti u redu. Pitao me je koliko ima do planine, a ja uopšte nisam pratio put i pojma nemam gde smo, pa kažem da ima još 30 kilometara. Dok smo se vozili on izvuče neke porno časopise i da mi ih da ih listam.
– Baš mu je stalo da te tresne, možda se ponadao da će da te napali. – ubacio je Petar.
– Moguće, ali teško bi se iko napalio na tak nešto, jer su te novine kombinacija Plejboja i Zone sumraka. Imaš fotke nekih golih riba, a posle toga članak o tome, kako je zubar isksapio svoje pacijente. Gledam kao u te slike i sve komentarišem kako su dobre ribe, a sve pratim kako prolaze kilometri, 10, 20, 30 a mi još nismo stigli. Pita me tip gde je to moje mesto, ja mu kažem da je ovde negde. Posle još dvadesetak kilometra smo stigli do mog cilja i sad sve razmišljam da li će da se zaustavi. Rekao sam mu da smo stigli, on je zaustavio kamion, iskočio sam iz istog a da još nije ni skroz stao. Kažem mu auf viedersen i dodam u sebi teraj se u pizdu materinu, ološu pederski i zatvorim vrata. Seo sam pored puta u sneg, gledao kako se kamion udaljava, zapalio cigaru i pomislio: Jebo te, za malo da skroz najebem. Kada sam zvršio cigaru i malo se sabrao, izbacio sam prst i krenuo ka ovoj kolibici.
– Nije ti bilo dovoljno stopiranja za jedno veče? – pitala je Bojana.
– Bilo mi je i više nego dosta, ali nisam mogao da pešačim 10 kilometara uz planinu po ovakvom vremenu u ovo doba. Srećom naišao je tip sa grtalicom, koji me je dovezao na manje od kilometra odavde. Dalje sam nastavio peške i naravno, smrznuo sam se ko bip, bip, bip. Eto, to je bila moja današnja avantura. Nisam loše prošao, zar ne?
U trenutku kada je završio priču, svi su se ućutali, i tišina je trajala nekoliko trenutaka, a onda su se svi pogledali i prasnuli u neobuzdani i gromoglasan smeh. Svi uključujući i Marka, su se nekoliko minuta smejali iz srca.
– Baš si ispao bezobrazan, čovek ti je platio večeru, vozio te, potrudio se oko predigre i čak je hteo da ti da neku kintu da ti se nađe, a ti si sve to odbio. Bezdušni čoveče, kakvu si samo priliku ispustio. – rekao je Goran.
– Potpuno si u pravu, ljudi uvek ispuštaju dobre prilike, koje su im često pred očima, a traže neke nedostižne stvari, neki zamišljeni ideal. A sve što su zapravo hteli, je sve vreme bilo tu. Mislim Mare, stvarno, što si ispalio takvog čoveka, pa o njemu maštaju svi pederi. Možda jeste bio malo direktniji, ali to je verovatno zato što si mu se mnogo dopao. Kako ja ne mogu da nađem takvog? – smejala se Bojana.
– Nešto razmišljam da ti nisi možda bio nacionalista i šovinista, pa ti smeta što je čovek Turčin, nije recimo neki Francuz, Italijan, Amerikanac.
– Ako ga je zato odbio, potpuno podržavam, dosta su nas turci trpali 500 godina, pa ne moraju da nas guze i dalje.
– Jeste, to je bio jedan od razloga što sam ga odbio, a ni ja nisam takav. Ipak sam za sporiji pristup, ne možeš sve da dobiješ prvo veče. – odgovorio je Marko kroz smeh – A na kraju krajeva nisam ni peder, žene su mi mnogo draže. A i da sam pristao na nepristojnu ponudu, ne bih se sad družio sa ovom gomilom idota, koju nazivam prijateljima.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na januar 25, 2017 in Dekameron, Humor

 

Oznake: , , , ,

Iskra

Iskra

Rođena je u siromašnoj porodici. Otac alkoholičar, češće van, nego u kući. Iskra je rano shvatila da je bolje za sve kada otac nije u blizini. Majka je teškom mukom uspevala da obezbedi najosnovnije potrepštine za troje dece. Sve što bi zaradila čišćenjem i pomaganjem po drugim kućama, morala bi odmah da potroši za hranu, račune ili komad garderobe za neko od dece. Nije bilo pametno držati novac u kući.

Otac se nije ustezao da majku, kaišem i pesnicom, natera da mu kaže gde je sakrila novac. A često bi i Iskra, kao i njene sestre, morala da se sklanja od očevog besa. Nazivao bi ih prljavim kurvama, cepao im odeću i udarao gde bi stigao…

Iznenadivši i sebe, koliko i sve oko sebe, upisala je gimnaziju „na dobrom glasu“, šta god to značilo. Od prvog dana srednje škole, Iskra je znala da nikada neće biti jedna od njih. Mogla bi biti veoma lepa, samo da je dozvolila svojoj lepoti da ispliva na površinu. Ali ko se ne oseća lepim, ni jedno ogledalo mu ne može pomoći. Pečat siromaštva i nesreće bio je suviše očigledan. Koliko god da se trudila, nije mogla da prevaziđe nepoverenje ostalih učenika. Prihvatila je to kao neminovnost i držala se za jednu ili dve nazovi, drugaricu. Tiho i neupadljivo je pokušavala da prođe kroz srednju školu. A posle? Posle je još uvek bilo daleko.

Isuviše nesigurna u sebe, čak i kada bi dobro naučila gradivo, često bi dobijala niže ocene nego što zaslužuje. Nekako je uspela da završi prvi razred, ali je u drugom gradivo bilo previše za Iskru. U isto vreme i otac je češće bio pijan, nego trezan. To je dovelo do toga da je bila prinuđena da dolazi na dopunsku nastavu. Najčešće iz matematike. Srećom, profesor matematike bio je pravi pedagog, koji od svakog učenika želi da izvuče ono najbolje. Iskri je prijala njegova posvećenost. Roditelji drugih učenika mogli su svojoj deci da priušte privatne profesore, te se često dešavalo da Iskra bude jedini učenik na dopunskoj. Pričali su o matematici, ali i o muzici, filmovima, životu.
Napokon se činilo da je našla nekog ko je neće osuđivati i gde može da bude samo – Iskra.

Jednog dana, profesor je rekao da se ne oseća najbolje, pa bi bilo najbolje da ona dođe kod njega u stan na dopunsku. Nije se zabrinula, jer je znala da je oženjen i da ima dvoje dece od desetak godina.

Čas je proticao uobičajeno, red zadataka, red razgovora uz kafu i kolačiće. Profesor se izvinio što je skuvao slabu kafu. Žena je odvela decu na treninge, a on se slabije snalazi u kuhinji.

Pred kraj časa, prišao je Iskri, ovlaš joj prešao prstima preko lica i rekao da je veoma lepa. Iskra je pocrvenela. Dogovorili su se da i sledeći čas održe kod njega u stanu, jer je tako mnogo lakše i prijatnije. Na odlasku je prijateljski poljubio Iskru u obraz. Nije tome pridavala suviše pažnje, ipak se sada svi ljube prilikom susreta i rastanaka.

Njihovi časovi su se nastavili. Profesorova žena najčešće nije bila u stanu, nekako su se ti časovi uvek poklapali sa treninzima i ostalim aktivnostima njegove dece.

Mesec dana, nakon što je počeo da drži kućnu dopunsku nastavu, profesor je tokom časa prišao Iskri i spustio joj ruke na ramena.

Uz izgovor da će lakše raditi zadatke, ako je opuštena, počeo je da masira njena ramena. Posle nekog vremena, njegove ruke su počele da se spuštaju niz Iskrina leđa. Sagnuo se i spustio poljubac na njen vrat. Iskra je bila suviše zbunjena da bi bilo kako reagovala.
Profesor je tiho govrio da ne treba da se plaši, da ga ona neverovatno privlači i da ne može bez nje. Nema ničeg lošeg u ljubavi. A on nju voli neizmernom ljubavlju.
Počeo je polako da skida njenu odeću. Iskra se tresla od straha. Uzeo je njenu ruku i poveo Iskru u spavaću sobu. Pokušla je da se odupre, ali njegov stisak je bio isuviše jak.
Profesor se zahvalio na predivnom vremenu koje su proveli zajedno i zakazao sledeći dopunski čas za nekoliko dana. Blago ju je upozorio da ne priča nikome o njihovoj vezi, jer većina to ne bi razumela, a i ne bi bilo dobro po nju.

Kada je došla do kuće, brzo se uvukla u kupatilo i dugo je ribala kožu, sve dok nisu počele da se pojavljuju kapljice krvi. Razmišljala je da li da kaže majci, ali je bila sigurna da majka nije mogla da pomogne ni sebi, a kamoli njoj. Uvuklase ćutke u svoj krevet. Osećala je i sramotu, ali i strah. Nije smela ni da pomisli šta bi se desilo kada bi otac saznao. On sigurno ne bi bio na ćerkinoj strani.

Narednih dana se osećala kao da hoda kroz izmaglicu. Nije se sećala ničeg što se dešavalo u školi. Ni da li je sa nekim pričala, ni da li su je profesori ispitivali, praznina. Došao je i dan, kada je profesor matematike Iskru podsetio da to veče imaju dopunski čas.

Sa zebnjom je došla u njegov stan. Opet je bio sam. Ovog puta matematika nije bila ni izgovor. Odmah se bacio na Iskru kao gladna zver. Dok je skidao njenu odeću, govorio je da je voli i da će njihova ljubav večno trajati. Da voli samo nju, a da je sa ženom samo zbog dece.

Iskra je najviše od svega želela da bude voljena, ali je znala da su to samo prazne reči. Proklinjala je svoj strah, stid i nemoć, koji su je kočili.

Privatni časovi su nastavljeni sledećih meseci, bar jednom do dva puta nedeljno. Profesor je nekad bio nežan, nekad grub, ali je Iskri svaki njegov dodir izazivao mučninu.

Iskru je ispunila neprozirna tama, ali nije znala gde da nađe prekidač. Preteško je bilo breme za njena krhka leđa. Razmišljala je da sebi oduzme život, ali nije imala hrabrosti za odlučujući korak. Verovatno će na kraju popustiti.

Ocene su se pogoršale, ali i njeno ponašanje. Postala je povučenija, ali i osetljivija nego inače. Svaku, pa i najbezazleniju kritiku bi dočekala sa suzama. Brižna profesorka engleskog jezika je posle jedne burne epizode odvela Iskru kod školskog psihologa. Sedele su u tišini dok se u Iskri sve lomilo. Kada je pogledala u oči profesorke i psihologa, znala je da je sigurna.

Uz mnogo suza i zastajkivanja, ispričala je sve.

Obe žene bile su u šoku. To je bio početak borbe za istinu i pravdu, ali i početak novog pakla za Iskru.

Otišle su do direktora i prenele mu Iskrine reči. On je bez emocija saslušao optužbe protiv profesora matematike. Rekao je da će sve ispitati obavestiti ih o razvoju slučaja.
Psiholog škole je pozvala Iskrinu majku da se posavetuju kako da nastupe. Slomljeni glas sa druge strane žice se složio da treba pomoći devojčici, ali da je to sve džabe. Žena bolje prođe ako ćuti i gleda svoj posao. Iskrina majka je na kraju razgovora zamolila psihologa da više ne zove, da slučajno ne čuje njen muž.

Bilo je jasno da Iskra nema nikog svog ko bi joj pomogao.

Već sledećeg dana, došlo je do promene.

Profesori su počeli da joj dobacuju dvosmislene kometare i da je podsmešljivo gledaju. Čak su je i neki đaci gledali drugačije, a mnogi su se i ponašali prema Iskri kao da je kužna. Ono što je rečeno direktoru, bila je tajna i samim tim, naravno svi su saznali za nju. A školska istina ne mora da ima veze sa pravom istinom.

Nekoliko dana kasnije, direktor je Iskru pozvao na razgovor. Naravno, bio je prisutan i profesor matematike. Ukazali su joj da je bolje da ne talasa i da povuče sve što je ispričala psihologu i profesorki engleskog. Da će za nju biti bolje da ćuti, da nema pravo da blati istaknutog profesora, kao ni ugled škole. I da je najbolje da u tišini promeni školu.

Iskra je istrčala iz direktorove kancelarije u suzama.

Naredne nedelje su bile još teže za nesrećnu devojku.

Svima je bilo jasno šta se dešava, ali niko nije želeo ili smeo da glasno kaže šta misli. Direktor je školom vladao čeličnim stiskom. Jasno je stavio do znanja da će svako ko bude stao na Iskrinu stranu izgubiti posao, a verovatno pretrpeti i druge posledice. Profesori su znali da to nije prazna pretnja i da direktor ima jake političke i kriminalne veze i da je uz pomoć njih zaustavio širenje priče van škole. Njagore od svega, bilo je to što je većina profesora mislila da njihov kolega matematičar nije uradio ništa loše. Iskra je verovatno još jedna mala kurvica, kao i većin anjenih vršnjakinja. Jedina sreća bila je u tome što profesor više nije držao Iskri privatne časove.

Iskra je svakodnevno bila na ivici nervnog sloma. Bila je svesna da joj neće pomoći ni roditelji, ni profesori, ni psiholog, ni policija, ni novine – niko…

Rešenje njenih problema došlo je slučajno, dok je bila na času informatike.

Napisaće anonimni blog. Tako je i uradila. Vrlo brzo, hiljade čitalaca su pratile njenu priču u nastavcima. Blog je podigao veliku prašinu, više nisu pomogla zataškavanja. Spominje se i krivično gonjenje profesora matematike, kao i direktora srednje škole.Iskri se javio izdavač koji je odlučio da odštampa njenu priču kao roman. Sad će tek poleteti perje.

Profesor matematike je Iskri oduzeo sve, ali ipak mu je na neki način bila zahvalna. Da nije bila njega, ko zna kada bi prekinula začarani krug svog života…

Slika – Efes

 
7 komentara

Objavljeno od strane na januar 23, 2017 in Ljubav, Ozbiljne priče, Seks

 

Oznake: , , ,

Gejmeri, vi ste naš spas

Gejmeri, vi ste naš spas

 

Već neko vreme puni su nam TV ekrani međudržavnih problema sa prvim komšijama. Tamo imaju problem sa čokoladicama, ovde u se odgovor busaju nekakvim avionima. Tamo blokiraju naš pristup EU (ne sam nisam siguran da li da im budem zahvalan ili ne???), ovde napuštaju sednice kao uvređena deca. Čim nemaju da kažu nešto pametnije, plaše nas ratom. A ko je najzgodniji? Pa, prvi komšija, naravno.
I sad dolazimo do naslova.

Moj klinac već mesecima na You Tube prati nekog momka (KingOfFailsShow) koji igra igrice. Ostaviću po strani taj fenomen i užitak u gledanju drugih kako igraju i zezaju se, nekako sam uvek više voleo da budem učesnik. Interesantno je da je momak koga ovaj moj gleda negde iz Hrvatske, pretpostavljam iz Zagreba, ali nije bitno. I već je klinac počeo da koristi fakat u redovnom govoru, sad čekam da pokupi i akcenat.

Sa druge strane, kum je nedavno bio u poseti rodbini u Zagrebu. Svi su neobavezno ćaskali i rezmenjivali novosti. U jednom trenutku dolaze mali rođaci i svima se obraćaju sa Gde ste, bre, ljudi? Moj kum potpuno zbunjen. Ispostavilo se da njihovi klinci prate nekog gejmera iz Srbije (SerbianGamesBL).

Eto, klinci iz dve lude države su shvatili da jezik, država, nacionalnost, nisu važni, sve dok druga strana ima da kaže nešto što nas zanima. Jedan jezik, a toliko nerazumevanja.

Isto tako, neki gejmer iz Afganistana, prati Minecraft kolegu iz SAD, jedan Englez prati GTA Kineza, Iračanin ćaska sa Francuzom o WoW, ukratko, svet gejemera je jedan i jedinstven. I to je prava vizija budućnosti (mislim na humanost, a ne na sjedinjavanje sa mašinama).

Znam da ima oštećene omladine na obe strane, onih koje u su zli dedaci uspeli da zatruju bajkama o večitim neprijateljima, iskonskim pobedama i kosmičkim porazima, Vatikanu i Svetoj gori. Mogu samo da se nadam da će uspeti da se izvuku iz tih kandži.

Dragi gejmeri, vi ste jedina nada čovečanstva da izbegne nove ratove i podele i zato od mene (iako vas često ne razumem) imate palčeve na gore.

 
7 komentara

Objavljeno od strane na januar 9, 2017 in moj stav

 

Oznake: , , , ,

Dekameron na moj način – 1

Dekameron na moj način – 1

Svetlo iz kućice na planini se slabašno probijalo u noć. Iako je bio najhladniji dan u istoriji merenja temperature i snežna oluja je nepojmljivom silinom savijala drveće, stanovnicima brvnare to nije mnogo smetalo. Topla vatra je pucketala u kaminu, ostava je bila puna hrane i pića, cigareta i svih ostalih neophodnih potrepština su imali i više nego dovoljno. Mogli su ostati zatvoreni danima, a i svi su bili mladi, tek osamnaest, devetnaest godina, pa bi sa lakoćom podnosili i veće muke i iskušenja.

– Gde li je, što ga još uvek nema? Već je osam sati, a još nije stigao, a sneg pada kao lud, ko zna gde se sada nalazi. A da mi ipak pozovemo policiju? Šta mislite, da li da ga možda mi potražimo? Hajde, Ivane, okreni ponovo njegov broj.

– Stani Bojana, opusti se, šta si se rašetala po kući kao Baltazar. Nemoj da brineš za Mareta, taj će se sigurno dovući dovde, uprkos nevremenu, mada kakav je, ne bih se iznenadio da je našao neku ribicu, koja mu greje krv… А i zvao sam ga već x puta i uvek je bio nedostupan, verovatno je ova oluja malo poremetila veze.

– Vi muškarci ste osetljivi kao betonski zid. Miksi, imaš li ti neku ideju?
Činilo se da je pitanje zateklo nespremnu devojku tužnih očiju, koja je pazila da se vatra ne ugasi.

– Mislim da ne možeš da zoveš policiju dok ne prođe bar 24 sata od nestanka. Tako da je možda najbolje da još malo sačekamo. – tiho je odgovorila i nastavila da se i dalje bavi vatrom.

– Eto, lepo ti kaže, potpuno se slažem sa komentarom naše drugarice odlikašice. S druge strane, nemam nameru da izađem napolje po ovoj katastrofi od vremena. – dobacio je Petar dok je zavljen u fotelju pored kamina ispijao pivo.

– Ma da, bitno je da je tebi dobro i da si se ti uvalio u fotelju i ispijaš pivo. Bole tebe što Mare možda leži negde zakopan u snegu. Koji si ti egoista, važan si samo ti… – odgovorila mu je Bojana.

– Šta ćeš, ko nije za sebe, nije ni za druge. Inače, grešiš da mi nije stalo do Mareta, samo mislim da mu se nije ništa nije desilo. – odvratio je Petar, ispuštajući dim cigarete.
– Ako vi nećete da pomognete, idem da pozovem ostale, pa ćemo…

U tom trenutku se začulo lupanje na vratima, koje je prekinulo dalju raspravu. Ivan je otvorio vrata i u kuću je ušla prilika sva pokrivena snegom i ledom.

– Jebo te, kakvo nevreme, dajte mi brzo neki peškir, pa odoh da se istuširam vrelom vodom, a dotle mi sipajte neko piće, da se malo zagrejem i iznutra.

– Mare stigao si, mnogo smo se zabrinuli za tebe, samo ovi kreteni su se pravili da ih je baš briga.

– Jeste, Bojana je već htela da zove NASU da joj omoguće satelitsku potragu, a policija, vojska, vatrogasci, izviđači, gorani i ostali organi su već bili u punoj pripravnosti. Šifra crveno, šifra crveno. – smejao se Ivan.

– Ti si idot, ali nisi ti kriv zbog toga, majka priroda i otac karikaturista su dobro odradili svoj posao. – uzvratila je Bojana.

– Da znaš da sam razmišljao da tužim roditelje, zato što su me napravili ovako.

– Verovatno bi imao odlične šanse da ih dobiješ na sudu, mada ne bi bilo u redu da ih još sud kazni, nema veće kazne za njih od te što moraju da te gledaju svaki dan. Da su ubili nekog već bi izašli sa robije…

– Baš mi je drago što vas sve nalazim u veselom raspoloženju, ali to ne menja situaciju da sam se zaledio, i da moram da se istuširam. – rekao je Marko smejući se.

Za to vreme sa sprata su sišli mladić i devojka, držeći se za ruke i nežno se osmehujući jedno drugom.

– Golubovi su odlučili da prekinu sa istraživanjem Kama sutre i udostojili su da siđu među nas smrtnike, da nas počaste svojim prisustvom. – čuo se Petrov glas iz kuhinje

– To što ti nemaš ribu, već moraš sam da se igraš sa svojim drugaricom Desankom, nije naš problem. Bolje bi ti bilo da opereš pogani jezik sapunom i pustiš Tanju i mene na miru. – uzvratio je Goran.

Uz stalno međusobno bockanje, ponekad i malo grublje i ličnije, ali nikako sa lošom namerom, veselo društvo je postavilo hranu i piće na sto. U istom raspoloženju ih je zatekao Marko, kada je izašao iz kupatila.

– Sad se ponovo osećam kao čovek, hajde da jedemo, gladan sam kao čopor vukova.
Svi su se vrlo rado prihvatili obroka, te su sve vreme zveckali noževima i tanjirima u razdraganom raspoloženju. Kada su napokon svi bili siti, odneli su prljave sudove u kuhinju, seli su oko kamina, kako je kome bilo zgodno.

 
4 komentara

Objavljeno od strane na decembar 27, 2016 in Dekameron

 

Oznake: , , , ,