RSS

Drugo carstvo 30

Drugo carstvo 30

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   25262728, 29

 

 

„… kako prenose agencije, primećen je veliki broj Albanaca okupljenih u blizini baze Boundstil. Ne nose oružje i za sada sve deluje mirno. Uzvikuju anti američke parole i drže transparente sa antiameričkim natpisima –  Jenkie go home, Kosovo is not Syria. U bazi je proglašena najviša borbena gotovost i svi vojnici su dobili naređenje da koriste bojevu municiju, u slučaju da Albanci krenu ka kapiji.. Demonstracije su započele spontano, nakon izjave koja je došla is Stejt departmenta, kojom se najoštrije osuđuju teroristički napadi na Beograd. Američki zvaničnici su apelovali na kosovke i albanske vlasti da sarađuju sa Srbijom radi što bržeg otkrivanja počinilaca i organizatora. Prozvane vlade su najoštrije odbacile bilo kakvu svoju umešanost u navedene napade. Albanski premijer, izjavio je da je ovo nečuveno mešanje Amerike u unutrašnje pitanje jedne suvrene države .Albanija nikada nie priželjkivala rat, ali je spremna da odgovori na svaki čin agresije. Izjava američkih zvaničnika, jasno govori na koju su se stranu priklonili. A sad vesti iz zemlje, U prodavnicama su nezapamćene gužve, ljudi kupuju testenine, konzerve i drugu dugotrajnu hranu. Demonstracije u Srbiji su sve masovnije,  regrutni centri primaju  nezapamćeni broj prijava. Rezervisti su dobili vojne pozive da se pod punom opremom jave svojim nadležnim centrima. Ministrar odbrane Kovač, istakao je da je ponosan što su Srbi i dalje narod koji iznad svega ceni svoju slobodu i što ne dozvoljavaju da ih iko gazi na njihovoj rođenoj zemlji. Ako treba, svaki Srbin će uzeti oružje u ruke radi odbrane vekovnog ognjišta. Sad ceo svet vidi da su 1999.bombardovali pogrešnu stranu. Premijer Jakovljević ispred Vlade Srbije govorio jemirnijim  tonom. On apeluje na građane, da održe dostojanstvo u ovim teškim trenucima. Takođe je poručio građanima da nema potrebe da prave zalihe, neće biti nestašica. Dragi slušaoci, kao što vidite nema brige. Preživeli smo ratove, bombardovanje, preguraćemo i ovo sa  Albancima, a evo i idelane pesme“ 

Sa radia se čulo: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine…“

Markus je isključio radio i okrenuo se ka Jeleni.

„Nisu ni svesni koliku su nam uslugu učinili. Kao što rekoh, i najmudriji pauk, nekad ostavi slabu nit. Vreme je za još nekoliko poziva.“

Uzeo je novi jednokratni telefon sa nekorišćenom  karticom.

„Ja sam. Ako ti se ne javim u roku od 24 sata, imam posao za tebe. Moram da ti kažem da je meta visoko.“

„Ne valjda POTUS?“ upitao je glas smejući se.

„Ne, ali skoro.“

Tišina trajae nekoliko sekundi. 

„Baš znaš da čoveku ulepšaš dan. Koliko?“

„Sve ono što sam skupio za sve ove godine“

„To teško da je dovoljno i da se skloni neverni muž“

„Tu je i moj Harli“, rekao je Markus sa uzdahom.

„Toliko je gadno? Što ne kažeš odmah tako, nego mi tu pričaš priče. Dogovoreno.“

Isključio je telefon, skinuo bateriju i sve zajedno ubacio u posudu koja je stajala na stolu i brzo zatvorio poklopac. Sobu je ispunio oštar miris kiseline.

„Ko je to bio?, upitala je Jelena.

„Neko kome sam davno pomogao da spasi porodicu. Ovaj naš plan bez plana, šupalj je kao sir i moram da pokrijem što je moguće više rupa.“

„Mora da si ga mnogo zadužio kada tražiš takvu uslugu od njega.“

„On dobro zna da nikad ne bih takvu uslugu tražio da nije ispravna“, mrko je odvratio Markus. Uzeo je drugi telefon.

„Koliko ih imaš?“ sa nevericom je upitala Jelena.

„Dovoljno, nadam se.“

Pozvao je novi broj

„Nadam se da te nisam probudio?“

„Nikako, čelična krila nikad ne spavaju.“

„ Jesi li i dalje na istom mestu?“

„Ništa me ne pitaj, sedimo ovde u bazi, kao u karantinu. Po ceo dan igramo karte i gledamo porniće.Oni čobani se okupili oko baze pa galame. A neće da nam dozvole da raščistimo gužvu za pet minuta. Da samo znaš sa kakvom malom sam trebao da se nađem…“

„Onda ću ti ja predložiti način da se malo zabaviš. Treba mi ogromna usluga.“

„Hoću li mnogo da padnem?“

„Ko zna, smanjenje čina, vojni sud, ali to si već  preživeo.“

Začuo se smeh sa druge strane.

„Hajde da te čujem.“

„Moraćeš da podigneš krila i da ispustiš teret na tačno određno mesto, pod nezgodnim uglom. Seti se Ratova zvezda.“

Tišina.

„Kakav teret?“

„Termalni“

„Hoćeš da pokrenem rat?“

„Ne, da ga zaustaviš“, odgovorio je Markus.

„Uh, za tako nešto mi ne gine doživotna robija.“

„Ma jok, pokvario se mehanizam, isustio si teret u nenseljenoj zoni, umesto u sred grad. Još ćeš biti i heroj. A kada te puste iz pritvora, javi se u Kuću zadovoljstva  i kaži da sam te ja poslao.“

„Sad pričaš kao čovek, za takvu ševu bih spustio teret gde god hoćeš.“

„Drago mi je. Koliko vremena imam od trenutka kada dobiješ signal?“

„15 minuta“

„Dobićeš sve podatke. Budi spreman, danas, najverovatnije sutra.“

Prekinuo je vezu. I ovaj telefon je doživeo situ sudbnu kao prethodik.

„Nešto mi se ne sviđaju ovi tvoji razgovori.  Čini mi se kao da planiraš samoubilačku misiju“, rekla je Jelena neodobravajuće, ispuštajući dim cigarete kroz nos.

Markus se okrenuo ka njoj.

„Svaka misija može biti poslednja, to sam naučio još na početku karijere. Ova nije izuzetak. Važno mi je da budeš uz mene do kraja i da mi veruješ. Apsolutno mi je prioritet da izvučeš Dušana, ma šta god da se desiilo. Plan je da dođemo do komandnog centra i da ga raznesmo. Pošto nismo opasani ekspolzivom, jedina je nada da neko isusti termalnu raketu kroz otvor za ventilaciju. Kada udari, stvari izuzetno visoku temperaturu i spržiće sve unutra kompleksa.  Pošto je izgrađen kao betonski sarkofag, šteta van kompleksa će biti minimalna. Čula si, kad uhvate moj signal imaćemo 15 minuta da se izvučemo.“

„Da li nam je to dovoljno vremena?“ upitala je.

„Mora biti.“

Sedeli su blizu jedno do drugog. Jelena se zagledala u njegove sive oči. Nagnula se i spustila dugačak i strastven poljubac na Markusove usne.

Ovog puta, Markus je bio taj koji je prekinuo. Blago ju je odgurnuo i zagledao se u njene zelene oči.

„Sigurna?“

„Nemoj da gubiš vreme na priču“, prošaputala je i ponovo ga poljubila.

Jelena je sela Markusu u krilo. Vrhovima prstiju, prelazila je preko njegovog lica. Nežno ga je ugrizla za usnu. Glasno je uzdahnuo. Markus se predao njenim dodirima, istovremeno ispitujući prstima udubljenje na Jeleninim leđima. Njene ruke su prelazile preko njegovih grudi. Markus je nežno ljubi njen vrat. Disali su sve brže i brže. Žurno su istraživali jedno drugo, znali su da nemaju mnogo vremena. Odeća je završila na podu. Mošusni miris je ispunio vazduh. Markus je nežno spustio Jelenu na leđa. Jezikom se spuštao sa njenih usana i vrata do grudi, a zatim niz čvrsti stomak, sve dok nije došao do središta njenog bića. Isturila je karlicu ka njegovom radoznalom jeziku i glasno zaječala. Jelenino telo je protresao talas zadovoljstva.

Povukla je Markusa ka sebi. Osetila je njegovo  uzbuđenje, pomerila se malo kako bi lakše ušao u nju. Ali on nije žurio, ušao je u nju samo vrhom, nadražujući osetljivi brežuljak prekriven nežnim  vlasima. Markusovo odlaganje, izazivalo je u Jeleni još veće uzbuđenje. Istovemeno se prstima i jezikom igrao njenim čvrstim grudima. Nakon što joj telo protresao još jedam talas zadovoljstva, više nije mogla da izdrži čekanje. Obujmila je Markusa nogama i privukla ga sebi, istovremeno se čvrsto pribijajući uz njegovo snažno telo.

Osetila je Markusovu čvrstu vrelinu duboko u sebi. Od zadovoljstva se ugrizla za usnu. Glasno je zaječala. Tela su im se sinhronizovala kao da se godinama poznaju. Njihov ritam bio je sve  brži i brži. Jelena je osetila da se Markus bliži vrhuncu. I dalje spojeni u strasti, zajedno su se okrenuli. Sad je ona bila gore i usporila je ritam. Polako su se njihali uživajući u pogledima na njhova oznojena tela.

„Neću moći još dugo da odlažem“, prodahtao je Markus.

Jelena se osmehnula i ubrzala njihanje kukovima, sve dok istovremeno nisu stigli do vrhunca. Drhtaj je prošao kroz njih, tresući ih poput struje. Jelena je prislonila glavu na Markusove grudi, osluškujući njegovo srce koje je udaralo poput indijanskih bubnjeva.

„Nemoj sad da mi otegneš, još nije sve gotovo“, mazno je rekla.

„Ne brini, nisam od onih koji posao ostavljaju nezavršen, a to ću možda da ti pokažem i malo kasnije“, odvratio je kroz smeh.

Posle nekog vremena, nakon zajedničkog tuširanjai i ispunjenog Markusovog obećanja, sedeli su na krevetu sa šoljama vruće i jake kafe. Markus je uzeo treći telefon i pružio ga Jeleni.

„Pozovi Sebedina, on je poslednji koji nam treba.“

Uzdahnula je i okrenula broj.

„Ćao Sebi, ja sam. Treba mi tvoja pomoć.“

„Znaš da samo treba da kažeš“, odvratio je veseo glas tehničkog genija.

„Dobro, Markus će ti objasniti  kako možeš da nam pomogneš.“

Markus je brzo uputio  mladića u plan. Razgovarali su jedva dva minuta.

„Sebi, hvala ti na svemu, dužni smo ti do neba“, završila je Jelena razgovor.

I ovaj telefon se pridružio prethodnima u posudi sa kiselinom.

„Sad nam samo preostaje da se nadamo da će sve ići po planu.“

 

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   25262728, 29

 

slika – niekverlaan

Advertisements
 
13 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 19, 2017 in Drugo carstvo, Uncategorized

 

Oznake: , , , ,

Drugo carstvo 29

Drugo carstvo 29

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   252627, 28

Jelena je izašla iz kupatila brišući peškirom mokru kosu. Zastala je na dovratku, posmatrajući Markusa nagnutog nad planovima rasutim po stolu.

Samo pomisao na poljubac od pre nekoliko dana, izazvala je blagu vrtoglavicu. Život jednostavno nije fer, pomislila je. Dobre stvari često dođu  u pogrešno vreme.  Sa druge strane, znala je da u ovom trenutku, može da misli samo na jednog muškaraca. Opet, ako nekim čudom preživi ovo ludilo, onda ko zna šta sve može da se desi.

„Uopšte ne ličiš na  tajnog agenta, bar ne  kako sam ih zamišljala“

Markus je iznenađeno podigao pogled.

„Ne razumem, nešto mi fali?“

„Ne, nikako,dobro izgledaš.“

Markus je lažno skromno klimnuo ramenima i obešenjački se nasmešio.

„Međutim, ništa od specijalnih spravica. Kada pomislim na tajne agente, u glavi su mi Džejms Bond, Itan Hant, eventualno Ksander Kejdž. I svi oni imaju obilje spravica.  A ti? Ništa, čak ni najobičniju kameru u dugmetu. “

„A, to je u pitanju. Žao mi je što ne ispunjavam tvoja očekivanja“, kroz široki osmeh je odvratio Markus.  „Stara škola. Obučavali su me vrhunski  hladnoratovski operativci. Oni su me naučili da sve te spravice predstavljaju olakšanje, ali često su otežavajuća okolnost, pogotovo kada na terenu ostaneš bez te pomoći, što se već pokazalo više puta. Na  kraju se sve uvek svede na ljudski faktor, a ne na tehniku. Isto učim i moje studente. “

„Dobro, da vidimo šta ti je doneo taj ljudski faktor. Jesi li saznao nešto ugradu?“

„Pre svega, da je vanredno stanje. Regrutuju se vojnici, ljudi prave zalihe, svuda su kontrolni punktovi, sto puta sam objašnjavao ko sam i šta sam.“

„Izgleda da si se dobro pokazao, čim te nisu uhapsili.“

„Ljudski faktor, svako će poverovati u smislenu priču, sve dok se ne upetljavaš suviše“, odvratio je sležući ramenima. „Najzanimljivije je da su pod maskom svoje kompanije, iskopaali podzemnu bazu, a to nam ni malo ne olakšava. Takođe, sada znamo da imaju jako obezbeđenje, da unutrašnji krug obezbeđuju stranci.“

„To smo već znali“, nadovezala se Jelena.

„Slažem se, ali morao sam da saznam koliko su stvrno dobri, pa sam išao da se prijavim za posao.“

„I? Jesi li primljen?“, upitala je Jelena osmehujući se.

„Ne znam. Rekli su da ne zovem njih, zvaće oni mene. “

Oboje su se nasmejali.

„Šalu na stranu, upoznao sam ih nekoliko i deluju i više nego izvežbani. Srećom, za plaćenike, nikad ne manjkaju ratišta.“

„Verujem da tvoja Agencija tu često ima umešane prste? Ali to samo znači da frontalni napad ne dolazi u obzir, moraćemo da koristimo mozak.“

„Moja Agencija ima manje uticaja nego što su ljudi spremni da poveruju. Što se tiče mozga, verovatno nam to nije jača strana, ali učinićemo šta možemo. Pre nego što ipadnemo, moraćemo da budemo sigurni da je tvoj sin tamo“, zabrinuto je odvratio Markus.

„Jeste, tamo je, to je sigurna stvar“, odvratila je Jelena puna samopouzdanja.

Marksus je pogledao zbunjeno.

„Šta se iščuđavaš? Možda nisam tajni agent CIA-e, ali takođe su me obučavali dobri operativci, uzmi UDB-aša Mileta za primer. I meni je objašnjeno da je ljudski faktor najbitniji. Zato sam izašla na ulicu da i ja doprinesem ovoj istrazi“, mirno je odvratila.

Markus je nestrpljivo iščekivao nastavak Jeleninog izlaganja.

„Ne znam albanski, ali to što smo ovde mi je samo sve olakšalo. Jednostavno sam sve vreme bila pod hidžabom. Prišla sam nekim ženama u prodavnici i priča je počela. Malo sam pričala na engleskom, malo na iskvarenom srpskom. Objasnila sam im da smo se upoznali u Norveškoj i da sam pobegla za tebe, jer roditelji nisu želeli da mi dozvole da se udam za Albanca. Malo smo ogovarale vas muškarce, malo pričale o modi, malo o smrdljivim Srbima i plemenitim Albancima.  I tako reč, o ovom, reč o onom, dođosmo i do te baze.“

„Čudni su putevi ženskog jezika“, nije mogao da se suzdrži Markus.

„Ništa manje od puteva muškog ega“, nastavila je Jelena ne obraćajući na zajapuren Markusov izraz lica. „Jedna od njih čisti baš u toj bazi i kaže da je pored starca koji se u poslednje vreme češće pojavljuje, sad došao i jedan dečak. Stalno je pod stražom“, odvratila je Jelena sa suzama u očima.

„Dobro, bar znaš gde je. Sa jedne strane to je dobro,a opet može da nam bude otežavajuće“, Markus se samo nadao da Jelena neće morati da bira između života sina i novog rata.

Jelena je obratila pažnju na planove prostrte po stolu. Markus je ispratio njen pogled.

„Nacrti kompleksa. Ipak i ovde mora da postoji bar neki privid reda. Tako da su morali da prilože neke planove kada su sve pravili, ako ne zbog ovih ovde, onda zbog onih tamo preko, tim pre što je majka kompanija iz Londona. Uz malo oslanjanja na ljudski faktor, uvek može da se nađe službenik opštine, koij bi fotokopirao planove.“

„Verujem da si ljudski faktor pogurao određenom svotom novčanica?“, kroz smeh je rekla Jelena.

„Da, to se zove primenjena pshologija.“

„Javni službenici su svuda isti, lakše bi našao jednoroga, nego nepotkupljivog ćatu.“

„Dešavala su se iznenađenja. Srećom, ovi planovi su izuzetno detaljni. Ceo kompleks je napravljen od specijalnog armiranog  betona. Ima tri podzemna nivoa. U principu, verovatno bi izdržalo direktan pogodak rakete. Napravljeno je kao atomsko sklonište. Evo vidiš“, pokazao je na jednu tačku. „Ovde su ventilacioni kanali.“

„Verovatno su to slabe tačke, pa ćemo da se provučemo kroz ventilaciju?“ upitala je Jelena sa nadom.

„A, ne, nema šanse da prođemo tuda. Postavljeni  su senzori za otkrivanje pokreta po ventilacionim kanalima, primećuju sve veće od pacova. Ne, nikako, zapravo, moraćemo da uđemo na najneočekivanijem mestu. Kroz glavni ulaz.“

Jelena nije bila sigurna šta joj Markus govori.

„Ne razumem, hoćeš da odemo do kapije i da ih zamolimo da nas odvedu do Vojnovića?“, zapanjeno je upitala.

„Manje-više. To se zapravo čini kao najbolji plan, koji možemo da smislimo za ovo kratko vreme. Neophodno je da se što pre suočimo sa Vojnovićem i da izvučemo tvog sina i da naravno, prekinemo početak novog, sasvim moguće evropskog rata.“

„Kao što smo znali od početka, prosto kao pasulj.“

Gledali su se nekoliko trenutaka, a onda prasnuli u neobuzdani smeh.

„Mislim da nam ne preti velika opasnost, bar ne u početku i verovatno tebi manje, nego meni“, nastavio je Markus.

„Odakle ti sad to, pa jesu li nas napadali onoliko puta?“

„Sve vreme razmišljam o tome, pogotovo kada sam upoznao neke od njih. U pitanju su opaki likovi, koji  ne ispuštaju plen tek tako. Prosto mi je neverovatno da smo se izvukli svaki put. Jednostavno nema smisla. Mislim da nisu želeli da nas ubiju, bar ne tebe, kao majku novog cara Srbije.“

„Carska Majka. Uh, to će biti titula, to je više nego srpska majka“, prezrivo se nasmejala i odmahnula rukom. „Misliš da su nas sve vreme samo pratili i možda usmeravali? Ne sviđa mi se ta pomisao.“

„Ni meni. ne znam šta su planirali sa nama. Možda možemo to da iskoristimo protiv Vojnovića i njegove svite“, zamišljeno je odgovorio Markus. „I najveštiji pauk, nekad ostavi koju slabu nit. Važno je da uđemo unutra, a posle ćemo razmišljati kako ćemo izaći.“

„Ako tako svemoguća CIA planira operacije, onda mi je jasnije zašto vas prozivaju.“

„Samo se ti zezaj, nemoj da vam srušimo vladu“, odvratio je Marksu smejući se.

„Uh, pazi da se ne potresemo“, zacenila se Jelena od smeha.

Nekoliko minuta su se smejali. Ukrstili su poglede, zaćutali i samo se gledali nekoliko tenutaka.  Makus se prvi trgnuo.

„Mislim da je vreme da se javim bazi“, uzeo je jedan od jednokratnih telefona, ubacio novu karticu i krenuo ka kuhinji.  „Izvini, moram šefu da se javim nasamo.“

Jelena je prevrnula očima.

„Da, baš jedva čekam da saznam nove planove CIA. A kad si već u kuhinji, mogao bi da nam skuvaš kafu.“

Markus je stavio džezvu sa vodom na ringlu šporeta i okrenuo broj telefona. Kada je uspostavljena veza, otkucao je šifru.

„Ja sam, treba mi sigurna linija.“

„Sačekaj malo“, odvratio je glas sa druge strane. „Nadam se da imaš dobre vesti, pošto odavde ne izgleda najbolje?“

Markus je u najkraćim crtama obavestio direktora CIA, Stivena Prajsa o svemu što se događa. A zatim mu izložio svoj plan.

„Ne sviđa mi se to nikako. Suviše stvari može da pođe naopako. A i kako da znamo gde ćeš ti biti?“

„Bez brige, poslao sam ti sve planove. A moj signal će ti biti vrlo vidljiv. Pretpostavljam sutra ili prekosutra , ali nećete moći da me promašite.“

„Da li si ssiguran da nije bolje da pošaljemo desantni tim i da oni samo uđu i zađu?“

„Mislim da ne bi mogli upadnu, bili bi svi mrtvi pre nego što stignu do prvog nivoa. Bez tačne lokacije Vojnovića, ne možemo ništa da uradimo. Jelena i ja imamo najbolju šansu da uđemo unutra.“

„I dalje mi se ne dopada, mada znam da si u pravu. Naravno, o ovoj operaciji nikad neće biti ni reči. Tako da možeš da zaboraviš na bilo kakve počasti.“

„Naravno, zar nisu sve naše operacije takve? A za nagrade ćemo već lako.“ Gorko se osmehnuo Markus. „Stivene, moram još nešto da te zamolim na kraju.“

Drugo carstvo

 123456789101112131415161718192021222324,   252627, 28

slika – tookapic

 
8 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 15, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , ,

Bez šešira

Bez šešira

„Gospodine, vratite se, zaboravili ste vaš šešir! Kako ćete bez šešira među ljude?!“, vikala je debela kućepaziteljka za visokim mladićem koji je krupnim koracima odmicao ulicom.

„Žurim na važan sastanak, gospođo Moris“, nehajno je odvratio.  „Znate da se nikada ne vraćam kada jednom krenem. Pih, posle današnjeg sastanka, moći ću da kupim ne šešir, već fabriku šešira.“

Pola sata kasnije, nalazio se u dvorištu radionice, okružen nekolicinom muškaraca u urednim trodelnim odelima i sa šeširima na glavama.

Visoki mladić je samouvereno istupio.

„Poznato vam je da već godinu dana radim za ovde prisutog gospodina.“

Svi su važno klimnuli glavama, mada su donekle sažaljivo posmatrali visokog gologlavog mladića.

„Ovde se bavimo inovacijama. I kada sam gospodinu pokazao moje izume, rekao je da su nepraktični. Opkladili smo se da, ako uspem da ih poboljšam, da će mi isplatiti 50 000 dolara. I evo, sada su ovde.“

Teatralno je zamahom ruke pokazao na uređaje poređane po stolu, njihova namena je verovatno samo njemu bila poznata. Ubrzo su svi mogli da posvedoče da mladićevi izumi funkcionišu bez problema.

„Edisone, zahtevam da ispunite vaše obećanje i da ispunite svoj deo pogodbe“, autoritativno je istupio visoki gologlavi mladić.

Prozvani muškarac je mirno odgovorio.

„Slažem se da izumi koje nam je prikazao Tesla, odlično rade, mada ih moramo dublje ispitati i otkriti njihovu namenu. Želim da kažem, da se mi nismo stvarno opkladili. To je više rečeno kao šala, u smislu podsticanja mladog i potencijalno darovitog kolege. Tesla još uvek nije savladao sve finese engleskog jezika, te je možda nehotično sam sebe doveo u zabludu.“

„Kako se usuđujete da tako bezočno lažete? Znate i sami da engleskim, kao i još nekolicinom jezika vladam savršeno“, besno je odvratio Tesla. „Srećom, pa su ovde prisutna gospoda, koja će reći da li sam u pravu ili ne.“

Prusutna gospoda su se nelagodno premeštala sa noge na nogu, gužvajući svoje šešire. Edison je nastavio ne čekajući druge.

„Prisutnoj gospodi je jasno, da ne mogu voditi ozbiljan razgovor sa nekim ko gradom šeta bez šešira. Ali evo, da bih pokazao veličinu mog karaktera i da bude jasno da sam uvek podržavao mlade, ma koliko se nedolično ponašali, nudim mladom Tesli povećanje plate sa 18 na 28 dolara nedeljno.“

Gospoda sa šeširima su složila sa konstatacijom gospodina Edisona. Izaći na ulicu bez šešira, nečuveno. Jasno je da samo slab um, može da opravda ovakav postupak.

Tesla je, zajapuren od besa, Edisona streljao pogledom.

„E, pa nabijem i vas i šešire. A ti, sijaličaru bedni, videćeš kada ja pokrenem svoju firmu. Biću najmoćniji i najbogatiji čovek u Americi. Gde god da pogledaš, nalaziće se moji izumi. Poješćeš svoj šešir od muke.“ Besno je odmarširao dugačkim koracima.

„Mučenik“, prokometarisao je Edison, nameštajući svoj šešir. „Tek tako izaći bez šešira na ulicu, a činio se kao fin mladić.“

Slika – Hans

 

 
9 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 11, 2017 in Humor, Ozbiljne priče

 

Oznake: ,

Drugo carstvo 28

Drugo carstvo 28

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324,   2526, 27

„Prizren?“ upitala je Jelena. Gledala je nekoliko trenutaka u profesora Marinkovića, a onda joj je licem prešlo razumevanje. „Naravno, kako se toga nisam ranije setila? Moram nešto da proverim.“ Ponovo je uzela telefon i izdvojla se.

„Prizren na Kosovu? Kakve veze ima Prizren sa svim? Nije mi baš najjasnije“, upitao je Markus.

„U pitanju je Metohija, ako ćemo već biti precizni“, odvratio je profesor Marinković. „Prizren je od 1200. – 1350. bio najznačajniji trgovački grad srednjovekovne Srbije, duhovno i privredno sedište. Dubrovački i kotorski trgovci su tamo osnovali svoju koloniju. Gradom je uvek upravljao kefalija, koji je bio  Srbin, a trgom je upravljao neko od trgovaca, Dubrovčanin ili Kotoranin. Prizren je korišćen i kao prestonica u vreme cara Dušana, a kasnije i cara Uroša,  te je često nazivan i carski grad ili srpski Carigrad. Tamo se nalazi i zadužbina cara Dušana, manastirski kompleks Sveti Arhanđela. Dušan je tamo  bio sahranjen 1355.,a 1374. pored njega je sahranjena i njegova supruga Jelena. Poznavajući Lazara, verujem da će on želeti da bude u središtu svih dešavanja i da će iz stare Dušanove prestonice upravljati svime.“

„Baš sam to pomislila“, ubacila se Jelena. „Zato sam ponovo okrenula Sabedina da proveri da li Vojnović ima neke poslovne veze sa Prizrenom. Javiće mi se ako nešto nađe.“

„Odlično,  sviđa mi se kako razmišljaš“, rekao je Markus. „Čim saznamo nešto, biće najbolje da krenemo.“

 „Da li ćete vi biti bezbedni ovde?“ Jelena se okrenula ka profesoru Marinkoviću. „Znate, ne možemo da vas povedemo sa nama, suviše je opasno.“

„Ne brini za mene, čuvaće me Petar, zar ne?“

„Naravno, profesor i ja ćemo uz riblju čorbu pratiti taj, nazovi, rat. I tako neće trajati duže od dva dana. Ima sve Šiptare da oteramo  u more, kao što smo trebali da uradimo još davno“, odgovorio je Petar ispijajući pivo.

„Nije valjda da ponovo priželjkujete rat? Zar nam je malo bilo ratova u poslednjih tridesetak godina?“ narogušeno je odvratila Jelena. Bila j e na ivici  i samo je čekala da se na nekome isprazni.  „Hajde da sravnimo sve naše izmišljene neprijatelje i da ginemo za svete srpske zemlje, ali samo ako će da gine neko drugi, a ne mi. Imam sina, ali i sve da ih imam i deset, ne bih ni jednog pustila da gine, da bi političari mogli da izmere čiji je veći. “

Petar, videvši da će, šta god da kaže, izazvati burnu reakciju, mudro je ćutao i obratio posebnu pažnju na pivo, koje je držao u ruci.

„Nisam siguran. Koliko god da je pogrešno sve što radi, mislim da je Vojnović na neki način u pravu“, mirno je rekao profesor Marinković.

Jelena je na nekoliko sekundi zaboravila da govori, te nije uspela da odgovori kako je želela. Markus je reagovao brže.

„Profesore, mislio sam da ste vi protiv rata i protiv svega što on predstavlja?“

„Naravno da jesam, ali sa druge strane, svestan sam kao istroičar da su neki ratovi učesnicima donosile boljitak i sveukupni napredak.“

„Možda pobednicima?“ prokomentarisao je Markus.

„Naravno, uvek su pobednici ti koji dobijaju nagradu i pišu pravila.“

„Možda bi ovog puta izašli kao pobednici?“ odvratio je profesor ispuštajući kolutove dima kroz svoju lulu.

„To bi baš bila promena, pošto nismo pobedili još od 1945.“, otrovno je odvratila Jelena. „Mislim da ne mogu da učestvujem u ovakvom razgovoru, odoh u svoju sobu.“ Demonstrativno se okrenula i ostavila muškarce da se bore sa svojim mislima.

21.06.2018., 04. 20.

negde u zoni razgraničenja između

Srbije i Kosova i Metohije   

Markus se oprezno osvrtao. Pretpostavljao je da je novac kojim je plaćen vodič dovoljna garancija da će ih žive i zdrave prebaciti preko granice. Godine koje je proveo na terenu su ga naučile da ne može biti suviše oprezan. U životu agenata, važi isto pravilo kao i kod deminera. Ne postoji star i neoprezan  deminer.

Za sada se činilo da starac sa magarcem odlično zna svoj posao, još malo i biće na Kosovu i Mtohiji, a onda će tek nastati pravi problemi.

„Šta misliš, hoćemo li uspeti da priđemo njegovoj bazi u Prizrenu?“, upitala je Jeelna dok je dotezala ranac na leđima.

„O tome ćemo misliti kasnije, još uvek smo daleko od baze. Prvo moramo da pređemo granicu i neopaženo uđemo u Prizren i da prikupimo što možemo više informacija na licu mesta. A onda, onda ćemo videti šta nam je činiti.“  

Sat vremena kasnije našli su se u pograničnom albanskom selu, gde im je ljubazni vodič ponudio okrepljenje. Nakon što je naplatio svoje usluge i istovremeno Markusu prodao trulog Opela Kadeta za bar trostruko veću vrednost, Markus i Jelena su se prašnjavim putem uputili ka Prizrenu.

„Dobro te uradio onaj čiča, za te pare smo mogli da kupimo novog Opela“, zadirkivala ga je Jelena.

„Mogli smo i da odemo pešice ili da ne odemo uopšte. Trebao nam je auto, a čiča je imao svoj. Osnovni zakoni tržišta – potražnja i količina dostupnih proizvoda, određuju cenu“, odvratio je Markus ne skidajući pogled sa puta. „Da budem iskren, očekivao sam da će tražiti više. Bolje bi bilo da se obučeš dok smo još izvan naselja.“

„Ovo stvarno nije fer. Zašto lepo ne mogu da idem kao strana novinarka ili diplomata?“

„Zato što znaš i sama gde je ženi mesto na Balkanu. A isto tako vrlo dobro znaš i da se tamo gde idemo žena tretira kao još niže biće. I zato što ćemo mnogo lakše da se krećemo, ako koliko-toliko ličimo na lokalce. Neću da te teram, samo nemoj posle da bude, nisam znala“, smejući se, odvratio je Markus.

Jelena je gunđala, ali je ipak navukla burku.

„I za ovo ću mu se naplatiti. Zbog Vojnovića sam prinuđena da nosim jedan od najvećih simbola ugnjetavanja žena.“

„Bar ne moraš da razmišljaš šta ćeš oblačiti ovih dana“, našalio se Markus. Čuvši Jelenino gunđanje, prestao je da  se smeška i nastavio da vozi u tišni.

Stigli su u Prizren u jutarnjim časovima. Raspitavši se unaokolo, Markus je pronašao stan, koji će odgovarati njihovim potrebama.

„I kažeš, brate, da si došao da pomogneš našu stvar?“ upitao ga je stanodavac, krezubi i ćelavi debeljko u masnoj potkošulji. Nudio im je dvosoban stan u prizemlju.

„Naravno, brate, sada kada su oni prokleti Srbi ponovo počeli sa provokacijama, dužnost svakog Albanca je da se bori za svoju zemlju. A sigurno će nam pomoći i naši prijatelji sa Zapada. Doveo sam i ženu, a decu sam ostavio gore u Norveškoj, čuva ih moja majka. Izvini što ne govorim najbolje albanski, otišli smo odavde dok sam bio mali, pa sam dosta zaboravio.“

„Nije bitno kako govoriš, važno je kako razmišljaš, a po tome se vidi da si pravi  Albanac. Majka može da ti bude ponosna što ima sina, koji je spreman da umre za svoju zemlju“, odgovorio je stanodavac. Jelenu je samo okrznuo pogledom, ne posvećujući joj više od delića sekunde pažnje.

Kada su napokon ostali sami, Jelena je skinula burku i glasno udahnula.

„Napkon je izašao, već sam mislila da nikad neće otići. “

„Hajde, de, šta se buniš, mogla si i gore da prođeš.“

„Sigurno, ali mogla sam i bolje.“

„Osveži se malo, pa da  ispitamo teren“, rekao je Markus dok se presvlačio.

Pola sata kasnije, kada su se vrlo malo odmorili, uputili su se van grada ka manastiru svetih Arhanđela.

„Šteta što svaki fantizam isključuje osećaj za istoriju i umetnost drugih.“, primetio je Markus dok su iz automobila posmatrali manastirski kompleks.

„Da, manastir podignut od strane Dušana Silnog sada je bio u jadnom stanju. U martu 2004, Šiptari su opljačkali i zapali manastir, dok su vojnici KFOR-a samo stajali sa strane. I taj KFOR, nečinjenjem su proizveli štete na Kosovu koliko i Albanci“, gorko je rekla Jelena. „Ovo Kosovo je gorka rana. Nekad pomislim da su oni starci možda i u pravu, možda je to stvarno najbolji način da dođemo do konačnog odgovora na kosovsko pitanje.“

„42, to je konačni odgovor.“, mirno je odvratio Markus.

Jelena ga je posmatrala nekoliko trenutaka zatečena neobičnim odgovorom, ali joj je slabašan osmeh osvetlio lice kada se ipak setila poznatog dela na koje se Markus poziva.

„To je najbolji odgovor, koji mogu da ti dam, jer sve ostalo vodi ka konačnom rešenju, a to je 1939. dovelo do skoro 80 miliona mrtvih.“, nastavio je Markus, dok su se udaljavali od manastira.

„Znam, ali sama pomisao da jedan rat može dovesti do okončanja svih drugih ratova, je usitinu primamljiva.“

„Predivna utopuja, koliko mi se čini. Nisi prva koja misli da će tako rešiti sve probleme.“

„Da, naravno“, produžila je jelena tužno. „Svesna sam da, sve i da Srbija ponovo osvoji fizičkom silom Kosovo i Metohiju, uz blagoslov Zapada i Istoka, morali bi da pobijemo sve Albance. Mlade i stare, odrasle i decu i sve njihove pristalice, jer bi inače strepeli od stalnih terorističkih napada. Bojim se da je istrebljenje celog naroda ipak previsoka cena.“

„Drago mi je što tako misliš. Žao mi je što je Srbija došla u ovakvu siutuaciju, ali to je samo rezultat grešaka koje su napravila vaša rukovodstva u prošlosti“, mirno je odvratio Markus. „Sad, pošto smo na istim dužinama, hajde da probamo da nađemo taj Vojnovićev kompleks.“

„Sebedin nas je ponovo spasio, zar ne?“ pitala je Jelena. „Uspeo je da poveže Vojnovića sa Platinum Co, kompanijom za ispitivanje i iskopavanje plemetih metala, sa sedištem u Londonu.“

„Da, klinac je genijalan, možda bih mogao da ga vrbujem za Agenciju, odlično bi nam došao takav čovek.“

Markus je osetio oštar Jelenin pogled sakriven ispod burke.

„Samo se šalim, on nikada ne bi pristao da radi za nas, i bio bi veća opasnost po Agenciju, nego što bi imali koristi od njega. Moraću nekako da mu se odužim za sve što je učinio za nas, naravno, pod uslovom da izvučemo žive glave.“

Vozili su još neko vreme dok nisu stigli do prepreke. Žičana ograda sa tablom na kojoj je na albanskom, srpskom i engleskom pisalo da je najstrože zabranjen prolaz kroz kapiju, bez posebnih dozvola. Ispred kapije su stajali naoružani vojnici. Markus im je prišao široko se osmehujući. Jelena je sve vreme sedela u autu ne pomerajući se i čvrsto stežući dršku svog pištolja, rukama mokrim od znoja. Markus je stražarima pokazao lažne američke pasoše, pokazivao je na auto i Jelenu, stražari su pogledali i zaverenički se nasmejali. Jelena nije čula šta govore, ali joj ipak bio jasan smisao. Nakon što su se muškarci rukovali i tapšali po ramenima, Markus se vratio u auto.

„Da li si bar bio toliko pristojan da im kažeš da sam tvoja žena?“ upitala ga je.

„Ko još ženu vodi u izlete po zabačenim puteljcima?“ bezazleno je odvratio Markus. „Ograda se proteže oko celog imanja, oni čuvaju spoljne parametre. Izgleda da je privatno obezbeđenje unutra, pošto su mi vojnici rekli da je sreća da sam naišao na njih. Oni drugi pucaju bez pitanja. Istovremeno su mi uštedeli i noćno šunjanje po šumi. Pošto misle da idem u štetu, rekli su mi da se ne približavam suviše ogradi, jer su svuda postavljeni senzori za pokret, kamere, vrhunsko tehnološko obezbeđenje. Hajde da se vratimo u stan pa ću od mojih tražiti satelitske snimke.“

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324,   2526, 27

slika – geralt

 
8 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 8, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , ,

Drugo carstvo 27

Drugo carstvo 27

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25, 26

Nastavili su da voze. istrajno idući na istok. Prateći profesorove smernice, uputili se se ka Gružanskom jezeru. Markus se sve vreme držao šumskih i poljskih puteva.

„Na jezeru živi moj bivši student i dugogodišnji prijatelj. Godinama se bavi izdavanjem apartmana, tako da nikome neće biti sumnjivo što ima goste, pogotovo sada u jeku turističke sezone. Pored toga, on je krajnje diskretan čovek, tako da sigurno neće nikome pričati o našem prisustvu. “

„Nemamo baš mnogo izbora, moramo da se pregrupišemo i prikupimo sveže informacije. Pre toga, moramo samo da se pobrinemo za ovaj auto, izgužvan i izbušen, suviše je uočljiv. Mislim da ćete kasnije morati da pozovete prijatelja da nas pokupi.“

Vozili su još nekoliko kilometara, dok Markus nije našao odgovarajuće mesto, šumu iznad samog Gružanskog jezera. Izašli su iz Lade i izneli sve svoje stvari. Markus je potom odvezao napaćenog terenca van puta dublje u šumu. Vratio se pešice nakon dvadesetak minuta.

„Sakrio sam ga najbolje što sam mogao. Važno je samo da ga ne nađu u narednih dvadeset i četiri sata. Sad, mislim da je najbolje da pozovemo vašeg bivšeg studenta, čini mi se da ne bi izgledalo suviše uverljivo kada bi se pojavili iz šume ovako obučeni.“

Jelena je osmotrila svo troje. Markus u lanenom sivom odelu i kožnim cipelama, Jelena u patikama, farmerkama i kožnoj jakni, a profesor Marković u gumenim popkama, somotskim pantalonama i džemperu. Nasmejala se na taj prizor.

„Da, defintivno će biti najbolje da sačekamo profesorovog studenta.“

Pola sata kasnije, došao je po njih Golf star dvadesetak godina. Vozač je bio prijatan prosed muškarac, širokog osmeha i velikog stomaka.

„Petre, pa ti si svaki put sve veći i veći.“, obratio mu se kroz osmeh profesor Marinković.

„Profesore, to su samo krupne kosti i bebeće salce.“, odvratio je debeljko smejući se.

„Petre, pošao sam sa prijateljima u razgledanje okoline. Međutim, pokvario nam se auto nedaleko odavde.“

„Kažite gde, da pošaljem nekog da vam doveze auto?“, zabrinuto je rekao Petar.

Profesor se zbunio.

„Nema potrebe.“, ubacio se Markus „Pozvali smo već šlep službu i odvezli su auto u Čačak.“

„Da, a ja sam predložio da došetamo do tebe da prespavamo i da uživamo u tvojim ribljim specijalitetima.“, nastavio je profesor osmehujući se. „Kada sam shvatio da si ipak udaljeniji nego što sam mislio, onda smo zaključili da je najbolje da te pozovemo i da nam uštediš pešačenje. Eh, nisam više mlad, nekada bih prepešačio mnogo više, bez da se umorim. Teška li si starosti.“

„Neka, neka profesore, drago mi je da ste me pozvali. Dok god vas služi mozak, vi ćete biti mladi. Hajdemo sada, taman ćemo stići na vreme na kasni ručak. Pijani šaran je bio skoro gotov kada sam pošao po vas.“

Četrdesetak minuta kasnije, nakon što su smešteni u skromne, ali čiste i sa ukusom sređene sobe, istuširali su se i sišli u restoran. Markus se začudio što su svi žustro polemisali. Okrenuo se Petru, koji je upravo izneo hranu za njihov sto.

„Dok smo se vozili, spomenuli ste neka današnja zbivanja, ali nije mi baš najjasnije o čemu pričate. Poslednjih nekoliko sati smo bili isključeni iz svih dešavanja oko nas.“

„Jao, pa vi ne znate. A ja se sve vreme pitam, kako ste tako mirni.? Ljudi, mi smo od danas u ratu sa Albanijom.“, začuđeno je odvratio Petar.

Za stolom je zavladao tajac.

„Kakav rat? Rano jutros nismo bili u ratu. Šta se dogodilo?“, zbunjeno je upitala Jelena.

„Postavili su bombu u policijsku stanicu, u odelenje za krvne i seksualne delikte. Dvojica su mrtva, a ima i povređenih.“

Jelena je prebledela, Petar je nastavio uzbuđeno.

„Vlada je Albancima dala ultimatum od pet dana da privedu odgovorne. Evo,pogledajte sami na internetu.“, odvratio je Petar, pružajući svoj tablet.

Markus i Jelena su se udubili u vesti.

„Slušajte, profesore. Jutros oko devet, eksplodirala je bomba u sedištu Odelenjea za krvne i seksualne delikte. Poginuli su Goran Petković, Stanko Tozić, a inspektor Zoran Mileta je povređen, ali je van životne opasnosti. Odgovornost za napade je preuzela malo poznata organizacija, Shqiperia e Madhe, Velika Albanija… Kamenko je poginuo, Toza je mrtav, Zoran povređen.  Ne mogu da verujem. Jednostavno ne mogu da verujem…“

Jeleni su se oči ispunile suzama, a telo su joj potresli jecaji. Markus je nežno uhvatio njenu šaku i umirujućim glasom rekao:

„Sad pre svega, moraš da razmišljaš kao inspektork aTodorović, a ne kao Jelena Todorović. nije trenutak da se slomiš. Kad se sve završi, možeš slobodno da se raspadneš u milion delova.“

Gledala je u njegove oči nekoliko sekundi, uzdahnula i obrisala suze.

„U pravu si. Kada se sve završi, mislim da ću nedelju dana provesti u krevetu uz slatkiše i romatnične komedije.“, odvratila je kroz slabašni osmeh. „Vidi ovo… Lazar Vojnović je sinoć razgovarao sa inspektorima. Izgleda da je razgovor bio veoma kratak, jer je već pola sata kasnije davao izjavu za štampu. Evo, ima i snimak.“

Gledali su u konfernciju za novinare, očigledno održanu ispred sedišta Vojnovićeve kompanije. Poznati tajkun se samouvereno obraćao novinarima, sve vreme gestikulirajući rukama.

„Šiptari nam ubijaju ljude u sred Beograda, a naši političari koriste trenutak da se obračunavaju sa političkim neistomišljenicima, umesto da organizuju odbranu zemlje. Zato su poslali svoje sluge da razgovaraju sa mnom. Žele da ućutkaju sve one koji se bore da Srbija ponovo postane jaka. Naredile im gazde sa zapada da prodaju ovu zemlju za sitniš. Jude, prodali su se za trideset srebrenjaka. Ali, neće me se tako lako rešiti. Ako je zločin voleti svoju zemlju, onda sam ja kriminalac.“

„Izgleda da je Kamenko ipak krenuo u akciju, a to mu se obilo o glavu.“, prokomentarisao je Markus.

„Čekaj, ima još neki snimak.Trenutno se održavaju protesti u Beogradu, Vojnović je i tamo održao govor.“

Snimak je prikazivao nepreglednu masu ljudi, koja je prekrila ceo plato ispred Skupštine.

Vojnović je stajao na bini okrenutoj ka pionirskom parku. Iza njega su stajali muškarci u maskirnim uniformama. Jelena nije mogla da razazna ambleme, činilo joj se da liči na krst iznad kojeg je nešto zlatnona. Lazar Vojnović je energično mahao rukama dok je govorio.

„Jutros nas je zadesila još jedna tragedija. Šiptari su ubili naše inspektore, naše heroje, ljude koji su svakodnevno bili na braniku otadžbine. Njihova imena stajaće ravnopravno uz brojna imena naše slavne prošlosti. Njihova žrtva nikad ne sme biti zaboravljena!“

Čuo se huk mase, a nakon nekoliko trenutaka, Vojnović je nastavio.

„Dok izdajnička vlada razmišlja šta da radi, naši sinovi ginu! E, pa, kažem da je dosta. Ako oni neće, mi ćemo sami braniti ono što je naše. Jer ako ih sada ne zaustavimo, Šiptari će nas ubijati jednog po jednog, uz prećutnu saglasnost ove izdajničke vlade. Mi smo slobodarski i miroljubiv narod. Ali onaj koji krene na nas suočiće se sa čoprom besnih vukova. Ne damo našu zemlji u naše domove! Zato pozivam sve patriote, sve građane, mlade i stare, svih političkih orijentacija, da ustanu u odbranu naše jedine zemlje, naše majke Srbije.Vreme je da ponovo postanemo ratinici Cara Dušana i da primenjujemo Dušanov zakonik.“ 

Sa razglas se začulo recitovanje:

„Svi junaci, svi vukovi 
Pod barjak Srpski
Uz pomoć Boga
I oštrog mača
U odbranu naroda
I svetih relikvija
Za spas Carstva
I Dušanovog Zakona.“

Skandiranje mase zaglušilo je zadnje Vojnovićeve reči. Iz hiljada grla, čulo se skandiranje „Lazare Dušane, Lazare Dušane…“.

Jelena je bila zapanjena. Nije mogla ni da zamisli da je Vojnović u stanju da upravlja masom na ovakav način. Nastavila je da čita vesti.

„Brojni mladići, ali i devojke se prijavljuju u tzv. Kampove za obuku u prirodi, ali je jasno da je to eufemizam u regrutne centre. Takođe, vojska je u stanju borbene pripravnosti i primećeni u su pokreti vojnih konvoja ka jugu Srbije. Vlada je pod pritiskom javnosti, uputila zahtev Albaniji, da u roku od pet dana izruči odgovorne za dva bombaška napada. Istovremeno prijavljeni su i albanski protesti u svernoj Grčkoj. Makedoniji, Crnoj Gori. Na nekoliko mesta su zabeležni i incidenti, kada su protestanti napali polciju, kamenicama i Molotovljevim koktelima…“, Jelena je sa nevericom odmahivala glavom. „Sve se odvija suviše brzo, nećemo stići na vreme.“

„Možda i nećemo“, odgovorio je Markus. „Ali ćemo dati sve od sebe da probamo. Pokušaj da saznaš nešto više o eksploziji preko svojih.“

Jelena se povukla u jedan ćošak sa telefonom i laptopom. Markus se odvojio na drugu stranu, iščitavajući vesti. Profesor Marinković je sa Petrom raspravljao o novonastaloj situaciji.

Markus je posmatrao Jelenu, nesvesnu njegovog pogleda. Gledao je kako namešta kosu, dok priča telefonom. Želeo je da zavuče prste u te rubin crvene vlasi. Znao je da možda može nečemu da se nada ako se sve završi dobro. Do tog trenutka, može samo krišom da je posmatra. Divio se njenoj fokusiranosti uprkos teškom teretu koji je nosila. Shvatio je da je u sanjarenju proveo deset minuta, te se vratio vestima. Posle nekog vremena, Jelena je prišla Markus vidno potresena.

„Poginuo je Kamenko, poginuo je i Toza, a Zoran je zaglavio u bolnici. Maločas sam se čula sa Sebijem. I dalje ne mogu da poverujem da ih više nema.“

Jelena je utonula u ćutanje, povremeno prekinuto tihim jecajem.

„A zamisli najneverovatniju vest u ovom ludilu. Moj deda Milutin, Mile, nestao je iz bolnice. Nikome nije jasno kao je uspeo da se provuče neopaženo. Sebi je ušao u snimke nadzornih kamera sa VMA, ali sve je izbrisano. Nije mi jasno, možda su i njega oteli da me drže što dalje od istrage.“

„Ako želiš, možeš da odustaneš u bilo kom trenutku. Ali ne verujem da bi to želela.“

Jelena je energično odmahnula glavom sa prkosom u očima, te je Markus nastavio.

„Vojnović je ključ svega. Moramo da ga lociramo i da pokušamo da ga na ovaj ili onaj način nateramo da sve obustavi. Ili da nabavimo neoborive dokaze koji bi ukazali na njegovu ulogu u rasprivanju ovog ratnog požara. Još samo da utvrdimo gde ćemo najlakše doći do njega.“

„Prizren“, začuo se glas profesora Marinkovića iza njihovih leđa.

 

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25, 26

slika – Greyerbaby

 
17 komentara

Objavljeno od strane na oktobar 4, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 26

Drugo carstvo 26

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25

Profesor je završio svoju priču i zamišljeno listao album sa setom u vlažnim očima.

 Jelena je razmišljala o onom što je čula. Car Dušan, blago, kosingas, otmica, bombe, Šiptari izvršioci, Srbin naručioci, sve se promešalo u pravu papazjaniju. Sad su joj bili jasniji Vojnovićevi motivi, ali opet nije bila sigurna šta treba da radi i gde da traži sina. Još uvek nije bilo ni glasa od otmičara.

„Profesore, sve mi je jasno, ali ne razumem, kako moj deda nije uspeo da locira Vojnovića. Ipak je imao Službu iza sebe. A sa druge strane, mogli ste da mu priđete kada se ponovo pojavio u zemlji, krajem devedesetih.“

„Nije sve baš tako jednostavno“, odgovorio je profesor „Mile dugo nije uspeo da ga pronađe, a kada napokon jeste, shvatio je da ga štite moćnije službe od naše. Na kraju, kada se vratio u zemlju, opet je bio pod zaštitom i naših i njihovih službi. A kao što sam već rekao, otvaranje priče o Dušanovom blagu, izdajnicima i lopovima, dovelo bi Mileta i mene u veoma nezgodnu situaciju. Pitanje je da li bi izvukli žive glave, ne samo mi, već i naše porodice.“

Razmišljala šta mogu da urade sledeće, osim da čekaju. Nisu mogli da  uhapse Vojnovića, svaki tužioc bi  rekao da su to posredni dokazi.

„Markuse, imaš li ideju, šta sada da radimo?“

„Imam nekoliko ideja, ali mislim da sada moramo da krenemo.“, odgovorio je Markus, dok je pažljivo gledao kroz prozor, koji je bio okrenut ka zadnjem delu kuće. Kuću je sa zadnje strane okruživala šuma stoletnog drveća.

„Nisam siguran, ali rekao bih da sam video senke koje promiču kroz drveće iza kuće.“

„Nije valjda da se plašite senki?“, upitao je profesor Marinković. „To je stara stoletna šuma. I prepuna je senki, a i drugih bića, ako verujete u mitologiju. Nikad nisam video ništa što bi me uplašilo.“

„Ove senke se kreću suviše organizovano.“, kratko je odvratio Markus vadeći pištolj iz futrole iza leđa. „Pogledaj da li ima nekog napred.“

Jelena je brzo ustala vadeći i repetirajući svoj pištolj. Oprezno je prišla prozoru, stala uza zid i provirila kroz zavese.

„Još uvek nema nikog, ali vidim dva Puha parkirana malo dalje niz sokak.“

„Onda nemam mnogo vremena.  Nekako su nas našli, verovatno su uspeli da uhvate tvoj signal kada smo pozvali profesora. Krećemo odmah.“

„Gde krećemo? Šta se dešava?“, unezvereno je upitao profesor Marinković. „Ja nigde ne idem. Ne mogu da ostavim moje knjige.“

„Profesore, ne možemo da vas ostavimo ovde. Vaše knjige nisu u grožene, ali vaš život jeste. Ako preživimo, možete slobodno da se vratite vašoj papirnoj porodici. Mi smo vam trenutno jedina i najbolja zaštita.“, brzo je odvratila Jelena.

Profesor je razmislio nekoliko trenutaka, slegnu ramenima i rekao:

„Možda si u pravu. Šta ćemo da radimo?“

„Samo se držite Jelene, pokušaćemo da se probijemo do našeg vozila i da nekako izađemo živi iz obruča koji su napravili oko nas.“

Oprezno je provirio kroz ulazna vrata. Imali su desetak metara do Lade, činilo se da obruč još uvek nije zatvoren. Znao je i da to što je njihov terenac slobodan, može da predstavlja zamku. Morao je da rizikuje, nisu imali drugi izbor. Razmišljao je i zabarakidiranju u kući, ali je bio bolno svetan oružane nadmoćnosti protivnika.  

„Budite spremni. Držimo se zajedno i pokušajte da budete što brži“, rekao je profesoru. Markus i Jelena bi sami bez problema stigli do Lade za nekoliko sekundi, ali sa profesorom, izvlačenje se može pokazati znatno teže. Opet, nisu mogli da ga ostave.

Oprezno su krenuli prema autu, osmatrajući u svim pravcima. Markus je svakog trenutka očekivao metke. Za divno čudo, još uvek ih niko nije napao. Prerano se obradovao. Čim je stigao do auta, začuo je zapovedni glas.

„Stani. Spusti oružje.“

Okrenuo se i video pet muškaraca u maskirnim uniformama sa poluautomatskim puškama u rukama uperenim u troje begunaca. Perifernim vidom primetio je i kretanje na drugoj strani gde su bili parkirani vojni Puhovi.

Markus je zapucao ka vojnicima i dvojica su pala na zemlj držeći se za noge iz kojih je liptala krv. Ostali su se brzo povukli u zaklon i zapucali.

Markus je seo za volan i pokrenuo terenca, brundav zvuk ispunio je vazduh.  Jelena je sela na suvozavčevo mesto, a profesor Marinković iza nje.

Meci su zazujali oko auta, a neki su se uz zvonak zvuk zabili u karoseriju. Jelena je zapucala ka kući.

„Profesorre, sagnite se dole.“, podviknuo je Markus.

Usmerio je Ladu ka Puhovima, jer je to bio jedini put kojim su mogli da pobegnu. Vojnici su ih parkirali suviše blizu jednog drugom.  Bio je svetan, da iako čvrst, njihov auto ne može da istrpi direktan sudar sa Puhom.  Nije bio trnenutak za predomišljanje, dodao je gas i punom brzinom krenuo ka vojnim vozilima držeći volan samo desnom rukom. U isto vreme je levu ruku gurnuo kroz prozor i zapucao iz pištolja prema Puhovima. Njihovi vozači su zabrinuto gledali kako im se približava Lada, dok su Markusovi meci rikošetirali oko njih. Jedan od vozača je instinktivno pomerio svoj vozilo unazad. Ne više od jednog metra, ali Markus se nadao da će biti dovoljno.

„Držite se čvrsto, ovo će biti malo gadno.“

Začuo se škripanje metala o metal  kada se Lada zaletela između dva Puha. Lada je ostala bez oba bočna retrovizora, bila je ulubljena sa obe strane, ali je barem prošla blokadu.

Markus je vozio ka izlazu iz sela, goneći Ladu do granica njene izdržljivosti.  Put pred njima bio je uzak i neasfaltiran. 

„Da li smo im pobegli?“, upitala je Jelena zadihano.

Odgovor je stigao skoro istog trenutka u vidu dva Puha, koji su jurili za njima. Jelena se okrenula na sedištu i zapucala kroz prozor. Vojna vozila su i dalje napredovala ka njima. Ovog puta su i vojnici iza njih uzvratili vatru. Meci su zviždali oko Lade kao roj pomahnitalih osa.

Potera je trajala nekoliko minuta, ali su svi znali da je samo pitanje trenutka kada će ih stići.

„Teška vremena zahtevaju teške odluke.“, rekao je Markus i punom brzinom skrenuo sa lošeg seoskog, na još gori, krivudavi i uski šumski put ispunjen rupama. Prolazili su na nekoliko centimetara od drveća, grane su šibale po karoseriji. Jedna grana je bočno staklo pored Jelene razbila u hiljade komadića, druga je od šoferšajbne napravila mozaik. Uz nekoliko udarac drškom pištolja, Markus je uspeo da izbije celu šoferšajbnu. Sada su im grane fijukale opasnu blizu lica.

„I dalje nas prate“, rekla je Jelena, menjajući šaržer na svom pištolju.

„Znam“, odvratio je Markus, napregnuto pazeći na  drveće koje je promicalo pored njih. „Izvadi torbu iz zadnjeg sedišta i dodaj mi dve, tri granate.“

„Profesore, moraćete malo da se pomerite u stranu.“, rekla je Jelena unezverenom Marinkoviću. Pomerila ga je sa zadnjeg sedišta grublje nego što je želela, ali on je jednostavno bio zaleđen. Izvukla je torbu i pružila Markusu tri granate.

„Sve vreme sam sedeo na bombama? Mogao san da poginem“, piskavo je rekao Marinković i utonuo u sedište.

„Nije sad trenutak za dramu, profesore“ , odvratio je Markus i dalje vratolomno vozeći sa tri granate koje su mu poskakivale u krilu.

Zubima je izvukao osigurač i  bacio  granatu kroz prozor. Nedugo zatim začula se eksplozija. Puhovi su i dalje išli za njima. Ponovo je podigao levu ruku, ovog puta držeći dve granate. Brzo je izvukao osigurače i bacio obe granate prema Puhovima.  Dve ekspolzije su odjeknule u razmaku kraćem od sekunde. Markus je podigao pogled ka unutrašnjem retrovizoru. Prvi Puh je ležao u krateru izvaljen na bok, u isto vreme blokirajući drugog da prođe.

Odahnuo je i nastavio da vozi, smanjivši brzinu. Nema potrebe da ih ubije drvo, ako su već izmakli poteri.

Nastavili su sa vožnjom još neko vreme.

„Moramo da se sklonimo negde dok ne prođe potera i da osmislimo naš sledeći potez.“, rekao je Markus. „Mislim da tu već mogu da vam pomognem.“, ubacio se tihim glasom profesor Marinković.

Drugo carstvo  123456789101112131415161718192021222324, 25

slika PublicDomainPictures

 

 
17 komentara

Objavljeno od strane na septembar 30, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , ,

Pilot

Pilot

 

Naše mesto je malo. Pedesetak kiolmetara od većeg grada, a do prestonice  ima mnogo više.

Živimo život miran i tih, bar koliko je to moguće u današnje vreme. Naravno, za nas mlade često suviše miran. Dugi niz godina nismo imali nikog sa kim bi mogli da se podičimo. Bilo je davno nekih pesnika i pisaca iz našeg mesta. Ko danas stigne da čita tamo neke knjige od pre sto i više godina? Previše smo čekali da se kod nas pojavi neko značajan.

I pojavio se.

Imamo Pilota. I to ne bilo kakvog, već pravog pilota Saveza Slobodnih Država i to jednog od najboljih letača.

Samo se pojavio u našem malom mestu. Kaže da su njegovi roditelji rodom odavde. Nismo mogli tačno da utvrdimo sa kim je u srodstvu. To nije ni važno, sad svako od nas oseća da je možda rodbinski vezan za Pilota. Svako od nas se osećao važnijim.

Najčešće nosi letački kombinezon, a preko toga  Top gan jaknu i nikad ne izlazi bez širokih Rej Ban naočara. Kada prođe ulicom, nema pogleda, koji se ne okrene za njim. Svaka devojka (i ne samo devojka) želi da bude sa njim, a svaki momak (i ne samo momak) bi dao sve bude kao on.

Uprkos tome što je jedan od deset najboljih pilota Saveza, veoma je skroman i ne voli da priča o svojim poduhvatima. Prilikom upoznavanju uvek koristi svoje pravo i neugledno ime – Marko Jovanović. Letačko ime pod kojim je stakao slavu – SteelWings, koristi samo tokom letova.

Što se nas tiče, ne mora da priča uopšte.

Zahvaljujući zakonu koji propisuje da svaka vojna intervencija mora da se snima i emituje u realnom vremenu, svi mi, kao i milioni gledalaca, vrlo dobro znamo kakve letačke bravure izvodi naš Pilot.

Gledali smo njegove borbe, desetinama i stotinama puta i svaki put bi ostali zadivljeni. Retko ko je izvodio takvu letačku magiju.  

Pokušavali su najhrabriji da se priključe pilotima Saveza, ali sa vrlo malo uspeha. Testiranja su veoma stroga i zahtevna. Uticaj, veze, novac, tu ne igraju ulogu, prolaze samo najkvalitetniji i najbolji. Na svakih hiljadu prijavljenih, u dalju selekciju obično ne prođe više od 5 – deset budućih pilota. A tek od njih svaki stoti je dovoljno dobar da upravlja lovcima i bombarderima.

Nikad nije pušio, pio alkohol niti uzimao bilo kakvu supstanscu koja bi mu izazivala zavisnost ili umanjivala sposobnost rasuđivanja ili koncetrisanja. Često je govorio da mora biti potpuno spreman u svakom trenutku, jer nikad nije mogao znati kada će dobiti poziv da poleti.

Nemali broj puta, sedeo bi u društvu, kada bi mu stigla poruka da se pripremi za novu misiju.

Mirno bi ustao, pozdravio se sa svima i pošao ka svojoj kući.

Kad bi Marko ušao u svoju sobu, postajao bi SteelWings.

Smanjio bi jačinu svetla, proverio da li su svi prozori dobro zatvoreni u ovoj hermetički izoliranoj prostoriji. Sve je to platila vojska.

Uključio bi svoj kompjuter, specijalno napravljen od strane Vojno-tehnološkog odseka Saveza i čitao detalje vezane za misiju.

Nekada razmišljam o ratovima koji su se nekad vodili i i pitam se, da li naš Pilot heroj razmišlja o tome. Na vojnike koje su ginuli ili ostajali invalidi…

Poslednjih petnaest godina Savez Slobodnih Država ne šalje ljudske vojnike u ratove. Brojne nerazvijenije i zaostalije zemlje žele da osvoje i unište Savez.Mnogi su poginuli u odbrani našeg Saveza. Naučnici su razvili softver uz pomoć kojeg je moguće upravljati letelicama iz daljine, na potpuno isti način , kao da se u njim nalazi živi pilot. To je izazvalo revoluciju u ratovanju. Više nije bilo neophodno gubiti vreme i resurse na obučavanje vojnika, već su svi resursi usmereni u razvoj tehnologije.

Piloti se regrutuju iz redova brojnih zaluđenika za letačke video igrice. Donja granica za regrutaciju bila je 17 godina, mada vojska stalno pokušava da spusti tu granicu, na makar trinaest. Srećom, Skupština ne dozvoljava tu promenu i najniža granica za sada je sedamnaest godina. Biti pilot Saveza je stvar prestiža i donosi zavidan društveni status. Povrh svega, plate su izuzetno visoke u rangu sa najobrazovanijm građanima saveza. Takođe, piloti dobijaju i bonuse i brojne sponzorske ugovore. Nije ni čudo što mnogi momci i devojke žele da postanu Piloti.

Neki od igrača upravljaju androidnom pešadijom, a neki artiljerijom. Svi oni upravljaju svojim vozilom iz svog doma. U Savezu su jedino generali živi ljudi.

Neki psiholozi tvrde da je ovo humaniji način ratovanja, jer vojnici nemaju osećaj da ubijaju žive ljude, već likove iz igrice, pa samim tim nemaju posttrauatski stresni poremećaj. Opet, druga škola psihologa, tvrdi da baš zbog tog virtuelnog doživljaja, ti mladi ljudi(najčešće imaju između 17 i 22 godine) imaju potpuno odsusto empatije.

Šta god psiholozi pričali, to nije sprečavalo stotine i hiljade klinaca da pokuša da osvoji mesto u borbenim jedinicama.

SteelWings je pročitao detalje misije. Ovo će biti jedna od lakših, treba da uništi bazu pobunjenika u jednom selu na granici.

Spustio je vizir i uhvatio upravljačku palicu i uplovio u virtuelnu borbu sa stvarnim ishodom.

slika – ganfrancodebei

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
12 komentara

Objavljeno od strane na septembar 28, 2017 in fantastika

 

Oznake: , , ,

Drugo carstvo 25

Drugo carstvo 25

Drugo carstvo  1234567891011121314151617181920212223, 24,

 

Jelena je zapanjeno zurila u profesora Marinkovća.

„Kakvog cara? Kada nađem tog smrada napraviću od njega mleveno meso. Ako mom detetu bude falila samo dlaka sa glave.“

„Ne brini, siguran sam da  ne želi da povredi Dušana.“, nastavio je profesor „Probaj da shvatiš kako smo se mi osećali kada smo otkrili da je Mile potomak najvećeg srpskog vladara. Naslednik čoveka u čije vreme je Srbija bila najmoćnija i najveća, ako ne računamo na pseudonaučnike koji spominju Srbe kao potomke Atlantiđana…“

„Napaljeni klinci . Srećem takve svaki dan. Misle da je prošlost bila cveće i proleće, a da danas ništa nije dobro. “, progunđala je Jelena, odmahujući glavom.

„Potpuno si u pravu, bili smo napaljeni klinci. Probaj da shvatiš“, nastavio je Marinković. „u kakvoj smo zemlji živeli. Ograničene slobode, materijalne, duhovne, ubrzan razvoj, ali ljudi nisu bili pripremljeni na korenite promene. Režim koji se obračunava sa svim neisotmišljenicima. Tvoj deda je bio zakleti komunista, iako mu nije bilo pravo sve što se događalo sa Rankovićem, osnivanje Golog otoka, gde su uglavnom slali Srbe. Bio je u Službi i uvek mu je teško padala blagost države u borbi protiv fašizma, pre svega ustaškog, ali i četničkog. Sa druge strane, ja nisam bio ni za komunizam ni za kralja, već sam tada događaje oko sebe gledao kroz prizmu ponovljenih istorijskih događaja. Ali lLazar. Njegova porodica je držala fabriku nameštaja. Bili su veoma imućni, a pošteni i plemeniti koliko je bilo uobičajeno tada, ni bolji ni lošiji od drugih. Kada je rat završen, Lazarovom ocu je suđeno kao kolboracionisti, zato što je prodavao nameštaj Nemcima tokom rata. Oduzeta mu je sva imovina i sva građanska prava. Negovoj ženi je ponuđeno da radi kao čistačica u sopstvenoj fabrici, koja je sada bila nacionalizovana i predata na upravu radnicima, odnosno zaslužnim drugovima. Nikad se nisu oporavili od toga. Porodica je bila više gladna nego sita, posaal nisu imali i sve su nade polagali u Lazara, koji iako siromašan,bio je izuzetan učenik. Ni tvoj deda ni ja nismo pripadali komunističkoj buržoaziji, ali ipak smo u odnsou na Lazara bili bogataši.“

„Uh, pazite da se ne rasplačem nad nejgovom tužnom sudbinom. I drugi su bili i siromašni i obespravljeni, pa se opet nisu odali pokušajima da započnu treći svetski rat.“, iznervirano je odvratila Jelena.

„Slažem se, ali ti ovo pričam da shvatiš zašto je i koliko Lazar mrzeo komunizam i uzdizao Dušanovu vladavinu. Samim tim, saznanje da je pored njega Dušanov naslednik, dovodilo ga je u ekstazu. Često smo pričali o tome, kako bi bilo kada bi se opet uspostavilo Dušanovo carstvo. Mile je uvek govorio da je ovo najbolja država i sistem i da ne može niko biti bolji od Tita i Partije, uprkos svim nedostacima.

Meni je to bilo zanimljivo kao mentalna razbiriga. Altrenativna istorija uvek nudi mnoštvo puteva. Zamislite da je Dušan zaustavio Turke, ili da smo potpuno pobedili na Kosovu, ili da smo Turke samo pustili da prođu bez sukoba ili da kod nas  nije uspostavljen komunizam. Beskrajne mogućnosti. Lazar je, za razliku od nas, ozbiljno razmatrao ideju Dušanovog carstva.  Naravno sve bi bilo sigurno drugačije da nije došlo do preokreta i najvažnijeg događaja u našim životima. Našli smo ga.“

Jelena i Markus su sada već u neverici slušali priču starog profesora. Oboje su znali na šta misli, ali je Markus morao da bude siguran.

„Našli ste šta? Blago?“

„Ne bilo kakvo blago,već riznicu Dušana Silnog.“

 Profesor je smireno čistio i punio ponovo svoju lulu, sve vreme ćuteći. Njegovi slušaoci su izgarali do nestrplejnja, ali nijedno nije želelo da ometa profesorov tok misli. Kada je napokon ponovo pripalio lulu šibicom, nastavio je zadovoljno se smeškajući. Užitak u osećaju da ga svi napregneto slušaju, nije mu se umanjio za sve ove godine, uprkos tome što sipred sebe nije imao pun amfitetatar, već samo dvoje ljudi.

„Tokom svoje karijere, imao sam u rukama brojne izvore o srpskoj srednjovekovnoj istoriji. Uglavnom su čuvani u manastirskim riznicama, jer je ipak crkva bila ta koja je uspela da sačuva bar nešto od tog kulturnog blaga. Tako, jednom prilikom dok sam popisivao biblioteku jednog manstira iz zapadne Srbije, naišao sam na neuglednu sveščicu. Dnevnik kosingasa Gavrila.“

            „Kosingas? Prvi put čujem za tu reč.“, ubacio se Markus. „Je li to neka crkvena srednjovekovna titula?“

            „Hm, i da i ne. Zapravo, kosingas je zaštitnik običnih ljudi. Za razliku od sveštenika, koji se bave dušama, bogom i đavolom, kosingas narod štiti od prizemnijh, ali ne manje opasnih stvorenja – veštica, psoglavih, vodenjaka, bauka i sličnih stanovnika. Može da bude iz kruga sveštenika, ali može da bude i neko drugi. Postoji mogućnost da je Marko Kraljević, takođe bio kosingas.“

„Prvi put čujem za tako nešto. Sa druge stane, znam da nije baš bio junak, već poturica. Ali kao i Markus, prvi put čujem za tu titulu kosingasa. A i sve mi to nekeko zvuči kao najobičnije sujeverje.“, odvratila je Jelena zbunjeno.

„To vam je manje poznat deo naše istroiije, još uvek nedovoljno istražen. Pazi, mnogi mitovi su pisani na osnovu stvarnih događaj, zrnce istine, ovde, zrnce onde i polako sklapaš mozaik. Za razliku od nekih moj kolega, koji mitove uzimaju samo kao narodno predanje, ja volim da se malo udubim u njih i da izvučem to jedno zrnce istine.“

„Teško mogu da prihvatim bajke kao bilo kakav verodostojan izvor.“, rekao je Markus, povremeno posmatrajući kroz prozor, ne bi li na vreme uočio bilo kakvo neočekivano približavanje.

„Vi današanja deca. Mislite da je sve izmešljeno sada. Ako ćemo tako, bajke su nešto u šta veruju stotine miliona ljudi, uzmi za primer religiju. To je samo skup bajki, za koje ljudi misle ne da su moguće, već da su se dogodile baš kao što je opisano. Šliman je pronašao Troju na osnovu Homerove bajke. No, da se vratim na moju priču. Kao što sam rekao, naišao sam na dnevnika Kosingasa Gavrila. Izuzetno štivo, čak i da nema veze sa Dušanovom riznicom. Na zanimljiv način, opisuje svoje sukobe sa nečistim silama širom Srbije i dočarava bogatu slovensku mitologiju. Ali ono što je meni posebno privuklo pažnju, bio je opis o sakrivanju Dušanovog blaga. Izgleda da je Knez Lazar poslao dvoja zaprežna kola natovrena što novcem, što drugim dragocenostima u Sokolicu, kao što tvrde brojne legende. Nije detaljno opisao samu putanju u dubine pećine, ali i ono malo detalja što je dao bili su mi dovoljni da budem siguran da sam na pravom putu.“

„Mora da ste dobro poznavali te pećine kada su vam samo odrednice pomogle? Nije bilo mape?“, upitao je Markus.

„Ne, sad smo mogli da suzimo oblast pretrage. Nemoj da zaboraviš da skoro dvadeset godina tokom naših mladalačkih potraga, koje nikad nisu prestale, bazamo po tom kraju. Značilo nam je da odemo u prirodu na desetak dana i da se ponovo osećamo kao bezbrižni klinci. Uprkos svim obavezama, koje smo imali, poslovi, porodice, okupili smo se ponovo i pošli u potragu. Deset dana smo zavijali kroz tunele, preskakali ambise, izbegavali odlomljeno kamenje, borili se protiv vlastitog straha. I onda, kada sam već bio siguran da me je kosingas Gavrilo naveo na besplodnu potragu, naišli smo na usku stazu sa čije se desne strane nalazila beskrajna provalija. Srce mi je zaigralo brže, jer je baš to mesto Gavrilo opisao, kao mesto gde su sakrivene dragocenosti. Sedamanestog aprila 1967. mogao sam da potvrdim da je Kosingas Gavrilo, govorio istinu i da nas je doveo do blaga.“

Profesor Marinković je ponovo napravio pauzu, ne bi li ponovo raspalio lulu. Markus i Jelena su ga slušali sa napegnutim iščekivanjem.

„Mile je prešao prvi, ipak je od nas trojice bio u najboljoj formi. Kada je leđima pritisnutim uza zid polako i oprezno prešao na drugu stranu, nekoliko minuta nismo čuli ni glasa od njega. Ne zato što je odmakao daleko, već zato što je zanemeo od uzbuđenja. Čim je došao k sebi, pozvao nas je i Lazar i ja smo mu se pridružili. Gavrilo je napisao da su tu smešteni brojni džakovi i kovčezi, koje je prenelo dvadeset i pet magaraca. Prizor je bio zapanjujuć. Pod svetlima naših baterijskih lampi, svetlucalo je prosuto zlato iz davno istrulilih džakova.  Najviše je bilo zlatnih i srebrnih perpera, ali brojnih predmeta od zlata ukrašenih dragim kamenjem. Svetlost se ispred nas prelamala u svim pravcima. Najveći deo riznice cara Dušana, bio je pred našim očima. Samo smo se pogledali, a zatim zagrlili jedni druge uz smeh i suze. Osećao sam se kao Karter kad je otkrio Tutankamonovu grobnicu.“

„Neverovatno, ipak ste ga pronašli. A sa druge strane, to je jedno od najvećih otkrića ne samo na ovim prostorima, već i šire  i vi ste sve zadržali za sebe?“, optužujuće je rekla Jelena.

„Dolazim do toga. Kad je prošlo početno ushićenje, morali smo da razmislimo šta bi uradili sa svim tim dragocenostima. Zanimljivo je da niko od nas nije želeo da ga uzme zarad lične dobiti. Mile je smatrao da treba da ga preuzme Služba državne bezbednosti, a samim tim i država i da ih pohranimo kao zlatne rezerve Jugoslavije. Ja sam bio za to da se sve predstavi svetu i da se najveći deo pohrani u muzeje. Lazar je pak, smatao da je to božji znak i da zlato treba da iskoristimo zarad rušenja same SFRJ i obnove Dušanovog carstva. Između Mileta i Lazara su pale teške reči, bili su blizu i da se potuku. Mile je govorio da je svako ko želi da ruši SFFRJ i Maršala, izdajnik i da se izdajnicima sudi samo na jedan način. Lazar mu je odgovarao da je Mile izdajica svoje krvi i svog plemenitog porekla i da se Dušan Silni u grobu okreće što je njegov potomak okrenuo leđa svom narodu zarad Hrvata, Slovenaca i ostalih grupacija u SFRJ. Malo je nedostajalo da se potuku, jedva sam uspeo malo da ih smirim.“

Zamislio se, dok su mu glavom prolazila davna sećanja.

„Na kraju smo uspeli da se dogovorimo da za sada sve ostavimo kako jeste, da se malo ohladimo i da hladne glave za nedelju dana rešimo šta ćemo. Da li ćemo ga jednostavno podeliti na tri dela, pa neka svako sa svojim delom radi šta želi, ili ćemo uspeti da donesemo jedinstveno rešenje.“

„I? Šta ste na kraju odlučili?“, upitao je Markus.

„Lazar je odlučio umesto nas. Treći dan nakon što smo pronašli carsku riznicu, Lazar je nestao. Obuzeti zlom slutnjom, Mile i ja smo došli ponovo do pećine sa blagom. Samo, što je sada bila obična pećina, u njoj više nije bilo blaga. Ostalo je samo trideset srebrenjaka i pismo u kome nam Lazar kaže da nije mogao da dozvoli da komunisti stave ruke na to zlato i da će on učiniti sve što može da sruši taj sistem i uspsotavi carevinu, Mi možemo da mu se pridružimo u tome, ali ako već nećemo da mu pomognemo, onda za njega ne postojimo.“

Profesor se nekoliko trenutka odsutno igrao lulom.

„Shvatili smo da ako prijavimo ceo slučaj, nećemo dobiti zadovoljenje, već samo dodatne peripetije. Mile je znao da Služba neće blagonaoklno gledati na naš odnos sa Lazarom i da samo možemo da imamo problema zbog toga. Mileta bi sigurno izbacili iz službe, mene bi najurli sa fakulteta, porodice bi nam bile uništeen. Mile je odlučio da pokuša svojim kanalima, bez zvaničnog uplitanja Službe da pokuša da nađe Vojnovića. Narednih dvadesetak godina, nismo znali ništa o našem prijatelju Lazaru Vojnoviću.“

Duboko je uzdahnuo i nastavio.

„I eto, uzeli smo trideset srebrnjaka, bolno svesni njihove simbolike. Uspeli smo da ih prodamo tokom godina, tako da je od tog novca, Mile za vreme inflacije, otkupio od države kuću u kojoj živite, a i da uloži u njeno sređivanje. Ja sam moje iskoristio uglavnom za putovanja i nešto lagodniji život, od onog koji bi mi dopuštala profesorska plata. “

Drugo carstvo  1234567891011121314151617181920212223, 24

slika James DeMares

Za odrednice vezane za kosingasa Gavrila, korišćena je knjiga: Kosingas – Red zmaja; pisca Aleksandra Tešića 

 
23 komentara

Objavljeno od strane na septembar 24, 2017 in Drugo carstvo

 

Drugo carstvo 24

Drugo carstvo 24

Drugo carstvo  12345678910111213141516171819202122, 23

20.06.2018. Gornji Milanovac

 

Sledećeg dana su rano prepodne stigli u Gornji Milanovac, jedan od najmlađih gradova u Srbiji. Markus je bez većih problema pronašao auto na parkingu tržnog centra.

„Lada Niva?“, začuđeno je upitala Jelena. „Očekivala sam da Agencija ima većih sredstava na raspolaganju.“

„Ima, ali ovaj auto sam ja tražio. Nisam baš lud za Rusima, ali imaju dobru voku, lepe žene i jedan od neprevaziđenih terenaca.“

Zadovoljno je proveravao stanje automobila. Podigao je zadnje sedište i iz njega izvukao torbu od nepromočivog platna. Jelena je preko njegovog ramena gledala u njen sadržaj. Pištolji, noževi, municija, dve puške MK17, pasoši, spravice kojima nije znala namenu, primetila je i nekoliko paketa na kojima piše C-4.

Markus je ispratio Jelenin začuđen pogled.

„Jasno ti je da u svakom trenutku možemo da očekujemo ozbiljan napad na nas, moramo da budemo spremni ozbiljno da odgovorimo. A teško da ćemo imati pojačanje.“

Jelena je listala lažne pasoše koje je pronašla u torbi, američki, norveški, ruski. Pokazala ih je Markusu bez reči.

„Standarndi postupak.“, odvratio je mirno. „Ne znamo šta nam može trebati i gde će nas ova jurnjava odvesti. Bolje je biti spreman. Ako nisi zadovoljna slikom, žao mi je, ali to je verovatno skinuto iz vaše baze. Pretpostavljam da ti je ovakva ista i u ličnoj karti. U torbi imamo i pedeset hiljada evra, možda ćemo morati i da podmićujemo ovde-onde.“

Jelena je samo zbunjeno klimnula glavom. Osećala se kao Mata Hari. Neverovatno je šta sve stoji na raspolaganju moćnim tajnim službama.

 
„Vreme je da pozoveš tog tvog profesora. Nadam se da neće ispasti preveliko gubljenje vremena.“ Rekao je Markus, pakujući ponovo torbu pod sedište.

Jelena je okrenula broj i strpljivo čekala.

„Dobar dan, profesore Marinkoviću, Jelena ovde, Milutinova unuka… Da.. Dobro je.. Želela bih da popričam sa vama. Da, došla bih kod vas, sada sam u Gornjem Milanovcu. Gde? Dobro, potražiću na karti… Jasno… Kad stignem tamo, zvaću vas, ako se slučajno negde izgubim. Došla bih sa još jednim prijateljem. Da, i ja jedva čekam da se ispričamo.“

Prekinula je vezu.

„Treba da stignemo do sela Ostra, nalazi se na nekih 30-ak kilometra odavde. Ipak je dobro što si naručio ovaj auto, preptostavljam da su putevi blagi užas.“

Markus je klimnuo glavom i podesio koordinate u navigaciji.

Kad su napustili sigurnost magistralnog puta i izašli na neobležene lokalne puteve, čak ni satelitska navigacija nije bila sigurna kojim putem treba da idu.

„Gledaj mape, ali pitaj seljake“, bio je moto kojim se Jelena rukovodila. Uz nekoliko pogrešnih skretanja i ispravljanja greške, kad bi se konsultovali sa seljacima koje su sretali, ipak su uspeli da nađu selo Ostru i kuću Jovana Marinkovića.

Kuća se nalazila na kraju sela. Markus je odmah uvideo da ovde živi osoba koja voli red. Uredno dvorište sa kratko podšišanom travom i bez lišća, iako su ispred kuće rasla dva razgranata kestena. Profesor Marinković ih je dočekao sa širokim osmehom. Obučen u jednostavnu odeću, izgledao je kao neko ko se upravo došao iz bašte.

„Izvinite što vas ovako dočekujem, ali bio sam u bašti, znate, na selu uvek ima nekgo posla. Jelena, ti si sve lepša i lepša. Hajde, dođite da sednemo.“

Markus je primetio držanje osobe koja je navikla da predaje i da je slušaju. Smestili su se na klupi ispod kestena. Profesor ih je poslužio domaćom rakijom i kafom. Markus je iskreno uživao u okruženju, iako povod za dolazak nije bio najsrećniji. Jelena je ukratko obavestila profesora o Dušanovoj otmici, kao i o ranjavanju dede Milutina.
Profesor je slušao vidno potresen.

„Ne mogu da verujem šta se događa. Tek tako da ti otmu sina, a Mile povređen i još povrh svega bombaški napad. Crna su nam vremena stigla. Mada, nama koji proučavamo istoriju, znaci su se ukazivali godinama unazad.“, odmahivao je glavom u neverici.

„Moram nešto da vas pitam.“, nastavila je Jelena. „Moj deda je, kada su ga pogodili, svojom krvlju napisao Rudnik. Pretpostavila sam da misli na vas, ali da nije želeo da ostavi isuviše jasnu uputnicu. Znam da se vas dvojica poznajete veoma dugo. Zašto je mislio da je važno da dođem do vas? Da niste možda upoznali i Lazara Vojnovića?“

Profesor je nekoliko trenutaka posmatrao Jelenu, klimnuo glavom i rekao:

„Mislim da  bi bilo najbolje da uđemo u kuću. Ne može ovde niko da nas čuje, ali opet.“

Pratili su starca do niske i dobro održavane kuće. Smestili su se u fotelje u dnevnom boravku. Profesor Marinković je izašao iz sobe i vratio se posle nekoliko minuta, noseći album.

„Evo, ovo bi te moglo zanimati.“, rekao je pružajući otvoren album Jeleni. Na crno-beloj slici bila su tri nasmejana i zagrljena mladića u dvadesetim godinama.

Jelena i Markus su pažljivo osmatrali sliku.

„Pa ovo ste vi i moj deda, a ovaj levo je Vojnović.“

„Da, ima mnogo godina kako je to uslikano. Bili smo mladi, verovali smo da možemo da promenimo svet. Eh, mladost…“

Zaćutao je na nekoliko minuta, blago se osmehujući, vrativši se u prijatna sećanja iz mladosti.

„Sva trojica smo rođeni ratnih godina. Upoznali smo se negde početkom pedesetih, u osnovnoj školi. Nije nam trebalo dugo da se povežemo. Od tada smo postali nerazdvojni. Svaki slobodan tenutak smo provodili zajedno. Kad smo upisali srednje škole – Lazar, trgovačku; Mile, Školu za obuku podificira narodne milicije; a ja, Prvu gimnaziju, putevi su nam se donekle razdvojili. Ali mi smo uprkost tome i dalje bili više zajedno nego odvojeno. Niko nije mogao da nas razdvoji, ni devojke, ni škole, ni drugovi…“

Profesor je zaćutao na nekoliko trenutaka dok je palio lulu iz koje se širio prijatan miris. Markus je nabrao nos.

„Ubacujem kamilicu, ne prija mi čist duvan.“, odgovorio je profesor na nepostavljeno pitanje.

„Jedna od stvari koja nas je povezivala, bila je ljubav prema istoriji, pogtovo prema istoriji srpskog naroda. Često smo leta provodili u ovoj kući. Dobro, ne baš u ovoj, bila je ovde druga kuća u kojoj su živeli moji baba i deda. Morao sam da je srušim pre dobrih petnaest godina i da podignem novu. Naravno, moji prijatelji su obično doalzili sa mnom. Da bi ispunili duge letnje dane, često smo lutali i istraživali okolinu. Bilo je neizbežno da čujemo i legendu u o nestalom blagu cara Dušana.“

„Pretpostavljam da je to bila idelana zabava za vas.“, prokometarisao je Markus.

„Naravno, mladiću. Kom dečaku se ne bi uzburkala krv na pomisao o potrazi za skrivenim blagom?  Legenda kaže da je car Dušan sakrio svoje blago u pećini nedaleko odavde u blizini tvrđave Sokolica. Godinama smo tokom leta lunjali i istraživali pećine, šume, hodali po nepristupačnim predelima. Ukratko, divno smo se zabavljali.“

Ponovo je setan osmeh ozario prefesorovo lice.

„Godine su prolazile svojim tokom. Prekretnica je nastala mojim upisom na fakultet. Mile je nakon srednje škole odmah dobio posao u UDB-i, Lazar se zaposlio u jednom preduzeću, a ja sam započeo studije istorije. Pored toga, radio sam i u fakultetskoj biblioteci. Oduvek me je privlačila prošlost moje porodice, te sam uz mnogo truda i vremena, napravio svoje porodično stablo. Uporedo sam isto radio i za moje prijatelje. Otkrio sam nešto što me je iznenadilo. Ispostavilo se da je Mile direktan potomak Cara Dušana.“

Jelena i Markus su zaprepašćeno posmatrali starca, koji se zadovoljno smeškao.

„Da, draga moja, tvoj deda, a samim tim i ti, kao i tvoj sin ste direktni nastavljači Dušanove loze preko izgubljene Dušanove ćerke Teodore.“

Tišina je trajala nekoliko minuta, a onda je Jelena progovorila.

„To što kažete je neverovatno. Mislim da je u pitanu greška, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je Dušan imao samo sina Uroša Nejakog.“

Profesor je sklopio prste.

„E, tu se varaš. Imao je i kći – Teodoru, bila je nekoliko godina starija od Uroša. Pominje je samo Nićifor Grigor. Iako važi za istaknutog istoričara i Dušanovog savremenika, njegov zapis je ostao zaboravljen. Kod nas se uglavnom taj podatak ne prihvata. Postoji čak i freska u Visokim Dečanima gde pored carice Jelene stoje dve figure od kojih je jedna Uroš, a druga viša, predstavlja Teodoru, mada naša istoriografija smatra da je u pitanju Simeon Siniša, što nikako ne može biti istina. Teodora je udata za turskog sultana Orhana, ali joj se nakon njegove smrti gubi trag. Izgleda da se vratila u Srbiju i samo retki su znali ko je ona. Suviše vremena bi nam oduzelo da vam objasnim sve detalje o njenom životu, decenije su mi bile potrebne dok nisam sklopio mozaik. Potpuno je izvesno da je tvoj sin poslednji izdanak Dušanove loze. Mogu da ti kažem da imam i naučnu potvrdu, uzorak Miletovog DNK se podudara sa DNK cara Dušana.“

Svi su sedeli u neprobojnoj tišini,sobom se jedino kretao miršljavi dim iz lule profesora Marinkovića.

„Uporedili ste DNK? To onda znači da ste morali da uzmete uzorak iz sarkofaga u crkvi Svetog Marka?“

„Dušan je sahranjen u crkvi Svetih Arhanđela kod Prizrena, 1927. su ostaci preneti u Patrijaršiju i onda 1968. prebačeni u crkvu Svetog Marka. Nije bilo lako uzeti uzorke za nalizu, ali ipak nam je to pošlo za rukom.“, nastavio je predavanje profesor.

„Ako ste u pravu, onda to baca novo na svetlo na razloge otmice malog Dušana.“, primetio je Markus.

„Bojim se da je tako.“, odvratio je Jovan Marinković. „Izgleda da moj stari prijatelj Lazar, želi da od Dušana napravi novog cara svih Srba.“

 

Drugo carstvo  12345678910111213141516171819202122, 23

slika NeuPaddy

 
16 komentara

Objavljeno od strane na septembar 18, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , ,

Šegrtovanje

Šegrtovanje

„Sutra se okupaj i obuci čistu odeću“, rekao je ranije te večeri majstor Milutin. Radojko ga je poslušao bez pogovora i vrlo se temeljno okupao. Jedine čiste pantalone i košulju uredno je stavio na stolicu pored kreveta.

Od uzbuđenja, nikako nije mogao da zaspi. Šta god radio, san mu nije dolazio na oči.

Radojko je kraj I svetskog rata dočekao kao siroče. Otac je poginuo na Ceru, a ostatak porodice ubili su mu Bugari. Izgladneo, promrzao, imao je sreće da, na ivici smrti, zakuca na vrata stolarske radionice majstora Milutina.

Radojko je dobio suvo i, uglavnom, toplo mesto za spavanje, redovne obroke i šansu da izuči zanat. Povrh svega, za Božić bi dobio dukat i jedno odelo. Majstor Milutin je malo pričao, nauk je davao koliko delom toliko i čvrstom rukom.

Opet, znao je Radojko koliko je bio srećan. Poznavao je šegrte koje su majstori tukli i kad su bili krivi i kada nisu.Osim toga, mnogi šegrti nisu šegrtovali, već bi im gazde zadavale da obavljaju kućne i druge poslove koje nemaju veze sa zanatom. Dešavalo se da šegrti odustanu od teškog rada i da pobegnu, a nekad bi majstori najurili šegrta za koga bi smatrali da je neodostojan zanata.

Pored Radojka, u radionici su bila još dva šegrta – Jovica i Nikola, obojica stariji od Radojka nekih godinu dana.

Jovica je bio prgav i sklon zabušavanju, čim majstor ne gleda, a nije mu bilo strano i da okrvi druge za svoje greške, pa bi Radojko i Nikola izvukli deblji kraj ni krivi ni dužni. Radojko ga je izbegavao koliko je mogao.

Sa druge strane, sa Nikolom je bili dobar prijatelj i često su išli zajedno na pecanje ili u krađu voća.

Tu je bio i kalfa Stanko, koji se spremao za polaganje majstorskog ispita. Njega je Radojko mnogo voleo, jer je bio blag prema šegrtima i uvek je imao toplu reč za njih. Verovatno zato što je živo pamtio svoje kulučenje za vreme šegrtovanja.

Posla je uvek bilo i više nego što bi mogli da obave, jer je gazda Milutin bio čuveni majstor. Narudžbine su dolazile i iz prestonice, a čak je nekoliko puta gazda Milutinov nameštaj otišao put Pešte i Beča.

Gledao je Radojko šta radi majstor, čime se bavi kalfa. Gledao je i upijao znanje kao sunđer. Zato mu nije bilo teško da ustane prvi, naloži vatru, očisti radionicu i alat. Uživao je u mirisu drveta i ushićenju kada bi njegove ruke napravile ono što vidi u glavi. Obično bi, kada niko ne gleda, rezbario životinje, frule i slične igračke. Nadao se da će možda, samo možda i on sam doživeti tu čast da na zid stavi majstorsko pismo i da ga nazovu – majstor Radojko.

Ali sada, sada je Radojko imao većih briga.

Čuo je majstora Milutina kada je razgovarao sa svojom suprugom Jelicom. Rekao je da će sigurno ostati bez dva šegrta, samo još uvek nije bio siguran bez kojih.

Radojko je imao slabašnu nadu da će ostati da šegrtuje. On je bio siroče iz drugog sreza, niko mu nije znao ni roditelje, a rodbine nije imao. Sa druge strane, i Nikola i Jovica su poticali iz uglednih, mada siromašnih porodica.

. To je to, sigurno će mu majstor ujutro reći da pokupi svoje stvari i da polako krene u beli svet. Pitao se, na koju stranu da se zaputi i koliko će preživeti sa tri dukata koje je dobio od majstora Milutina.
Jutro je stiglo, brže nego što se Radojko nadao, uspeo je da uhvati malo sna tek pred zoru.

Drhteći, Radojko je stajao ispred majstora Milutina. Spustio je pogled ka zemlji, jedva je disao od straha. Nije smeo da pogleda u majstorovo strogo lice.

„Radojko, pre tri godine si gladan i prozebao zakucao na moja vrata. Primio sam te kako i dolikuje iskrenom pravoalavcu, iako nisam znao ni ko si ni čiji si. Hranio sam te, oblačio, učio zantu. Da li je tako?“

Radojko je samo klimnuo glavom, nije imao snage da izusti ni jednu reč.

„Dugo sam razmišljao i odlučio sam da više ne možeš da budeš moj šegrt.“

Radojku je srce prepuklo od tuge, zanjihao se od šoka, umalo se ne onesvestivši.

„Nećeš biti moj šegrt, zato što si od danas moj kalfa.“, nasmejao se gazda Milutin.

Radojkovo se lice ozarilo, iako nije mogao da poveruje u ono što čuje.

„Ti, Jovice, da kupiš prnje i da te više ne vidim u mojoj radnji.“, oštro je rekao majstor Milutin. „Veću lenčugu i smutljivca u životu nisam video. Ne bih ti bio u koži kada te otac dohvati. A ti, Nikola, ti ćeš takođe postati kalfa vrlo brzo, samo nastavi da radiš dobro kao do sada. Majku mu, izgleda da moram da tražim nove šegrte.“

Nikolino lice ukrasio je široki osmeh. Gazda Milutin je retko delio komplimente i samim tim su bili značajniji.

Ponovo se okrenuo ka Radojku i pažljivo ga posmatrao.

„Dobro je, čist si, okupan.“ Majstor mu je pružio sveščicu, olovku i drveni metar.

Radojko je zapanjeno gledao u majstorove ruke.

„Ovo je osnovni alat svakog majstora. Sad ćeš lepo otići do kuće Žike Dulečeta i uzeti mere za krevet i ormar koji treba da im napravimo.“

Radojko je i dalje stajao u mestu, ne znajući kako da reaguje.

„Hajde, Radojko, požuri, nemaš ceo dan.“, podviknuo je majstor Milutin oštrije, ali mu je u očima i dalje titrao osmeh.

Radojko je hodao ne dotičući zemlju. Činilo mu se da bi mogao poleteti od sreće. Ipak nije izbačen, uči za kalfu, i možda jednog dana i postane majstor, majstor Radojko.

Stigao je do kuće Žike Dulečeta. Čim ga je video, prigrlio je Radojka i povikao:

„Brzo ženo, postavljaj meze i rakijicu, došao je majstor da uzme mere.“

*************
Slika preuzeta sa Pixabay

Ova priča se trenutno nalazi na nagradnom konkursu portala Amazonke. Ako vam se svidela, skoknite na njihov sajt (ovde) i kliknite „like“ na priču, a može i „share“, ako vam se mnogo dopala… 😀

 
19 komentara

Objavljeno od strane na septembar 13, 2017 in Ozbiljne priče

 

Oznake: , , , , ,