RSS

Leteći pacovi

Leteći pacovi

<a href=“https://www.bloglovin.com/blog/18906489/?claim=3ewyftsyewm“>Follow my blog with Bloglovin</a>

Samo što me uhvatio prvi san, kad evo njih ponovo.

Greb, greb, kljuc, kljuc…

Kao da namerno čekaju da legnem i pokušam da spavam.

Greb, greb, kljuc, kljuc…

Ti iritantni zvuci svrdlaju mi mozak od svitanja do sumraka.

Više puta sam zatvarao rupe kroz koje se provlače te prokletinje, ali su uvek pronalazili nove načine da se provuku kroz neku rupicu.

Šta sve nisam pokušavao.

Stavljao sam i zamke i one šiljke i otrov i uređaje koji rasteruju štetočine, ali ništa nije pomagalo.

Razmišljao sam i da ih pobijem i golim rukama, ali to jednostavno nisam ja. Možda bih to i uradio da, zapravo, ne znam za sebe u vreme kada su leteći pacovi najaktivniji.

Pitate se – kako?

Vrlo jednostavno. Noć je moje vreme. Noću radim, živim, danju spavam i tako ceo život.

Negde pred zoru se premim za spavanje, operem zube, iščistim ih koncem i pomislim, napokon ću se odmoriti. Malo morgen.

Proklete beštije počnu da mi čangrljaju nad glavom. Grebu, kljuckaju, guču.

Okrećem se levo, desno, nabijam glavu pod jastuk, lupam im odozdo, vičem, oni se malo primire, pa nastave ponovo.

Sve se nadam, dosadiće im, pa ću moći bar malo da se odmorim. Ali ne, nisam ja te sreće. Zadremam na momente, ali sve isprekidano, ne znam da li sam u ove dve nedelje spavao duže od pola sata u komadu.

Već danima ne spavam i to već počinje da utiče na moje zdravlje. Postao sam razdražen, nervozan.

Najgore mi je od svega kada predveče nekako ustanem i vidim da su mi sve opoganili svojom nečistoćom. Posao mi je takav da moram formalno da se oblačim, odela, kravate i slično. Šta ću, navlačim onda neke stare krpe, pa ribam, pa moram da se kupam posle, a sve mi se čini da mi se polako smrad tih štetočina uvlači u kožu. Pa žuri da se nađem sa prijateljima, a sve stojim malo dalje od svih, da slučajno neko ne oseti smrad golubova.

Odvratni, smrdljivi golubovi, mrzim ih više od belog luka, na koji imam alergiju.
Pišem ovu ispovest i jedva držim oči otvorene.

Za vampire je normalno da imaju malo ispijen izgled, ali ovo je već preterano.
Srećom, sada imam dobru vest. Otkrio sam u čemu je problem.

Neki moji prijatelji krvopije su mislili da će biti jako smešno, ako plate klincima smrtnika, da moj kovčeg preko dana pospu mrvicama i semenkama i da otvore prozor ili da pomere neki crep na krovu i na taj način puste leteće pacove. Bilo mi sumnjivo kada me nazovi prijatelji pitaju da li stavljam možda neki cvetni miris, da li je u pitanju gu-gu-guči, da li u poslednje vreme imam više sreće, da li ležem sa golubovima…

Problem sam rešio tako što sam unajmio grupu batinaša, koji će se pobrinuti za tu dečurliju. A posle ću se i ja sa njima obračunati, najviše ih volim kada su na sobnoj temperaturi.

A što se tiče kolega vampira. Zameniću im dezodoranse razblaženim rastvorom srebra. Nije smrtonsono, ali će svrbeti kao sam đavo. Neće mene niko praviti budalom.

Bliži se zora, odoh da se naspavam mrtvim snom.

 

slika Pexels

 
12 komentara

Objavljeno od strane na maj 22, 2017 in Humor, Uncategorized

 

Oznake: , ,

Drugo carstvo 3

Drugo carstvo 3

Beograd, 12.05. 2018.

Nakon što je Markus Morison prošao pasošku kontrolu, sakriven iza tamnih naočara, osmatrao je ljude koji su ga okruživali. Iako nije očekivao probleme već prilikom ulaska u Srbiju, nije smeo sebi da dozvoli luksuz neopreznosti. Činilo se da niko ne obraća neprirodnu pažnju na njega, ali to ništa nije značilo, jer bi samo neiskusni i nedovoljno obučeni pratilac, pogledom fiksirao svoju metu. Utešno je bilo što mu trenutno niko i ništa nije probudilo suvišnu sumnju.

Nije očekivao da će ga neko pratiti već na aerodromu, jer za njegov dolazak je znala još samo jedna osoba u koju je imao skoro beskrajno poverenje, ali čovek nikada nije mogao biti dovoljno oprezan… Zadatak koji je imao, bio je takav da je mogao da pretpostavi, da će već od trenutka kada ga je prihvatio, biti u životnoj opasnosti. Ali to su sve čari života koji je vodio poslednjih decenija.

Na prvi pogled, činilo se da se i Srbija izmenila od 2000. Nekada su se pustim aerodoromom Nikola Tesla, šetali uglavnom nabildovani i kratko ošišani momci u crnim kožnim jaknama, trenerkama, okićeni zlatom; napirlitane i svetlucajuće, nazovi zvezde, turbo-folk muzike; ljudi u teget odelima, koji su u koferima i torbama iznosili novac iz zemlje, kao i oni srećnici koji su uspeli da dobiju vizu i u koferu nosili samo diplomu. Sada je na sve strane bilo mnogo turista, pravih i lažnih poslovnih ljudi. Ali i mnogo mladih ljudi koji su negde putovali, a većina sa planom da se verovatno, više nikada ne vrate.

Koliko god da se nekad čini da su se stvari promenile na bolje, to je obično samo maska, spolja gladac, a iznutra jadac.

Dok se približavao izlazu sa aerodroma, pažnju mu je privukla mlada žena koja je trčala za dečakom od nekih jedanaest godina. Dovikivala je sinu da se zaustavi i smiri, što je na njega imalo suprotno dejstvo. Mališa se provlačio između ljudi i ne gledajući ispred sebe, udario u Markusa.

„Izvinite, nisam vas video“, promucao je dečkić, dok ga je Markus držao za nadlakticu.

„Nema problema, nadam se da se nisi jako udario. Drugi put nemoj tako da bežiš od majke.“

„Hvala vam što ste ga uhvatili, već sam se uplašila da će se povrediti“, rekla je kroz osmeh mlada žena „Izvinite molim vas, zbog njegovog ponašanja, ali strašno je nemiran. Znam da sam se vratila u Srbiju, kada prestanem da pazim na dete i počnem da pazim na kofere.“

„Da, to su lepote vaše zemlje. A kao što kažete: nema mirnog deteta i lepe babe, važno je samo da se nije povredio. Do viđenja.“

Čim je izašao iz aerodromske zgrade, primetio je da su se i taksisti promenili. Nekada se tu nalazila galerija likova; od odrpanaca, koji su vozili poluraspadnute nazovi automobile, do onih koji su imali najnovije modele vozila i izgledali kao bankari. Sada su automobili ispred ulaza u aerodrom, većinom bili novije proizvodnje sa čistim i urednim vozačima, manje-više. Navika, da putnicima gule kožu sa leđa, verovatno je ostala nepromenjena.

Ne prestajući da osmatra ljude oko sebe, Markus je prišao prvom slobodnom taksiju. Seo je na suvozačevo mesto, da bi mogao blagovremeno da reaguje. Znao je da to neće izazvati sumnju kod vozača, jer su u Srbiji mnogi voleli da se u taksiju voze na taj način. Na taj način se sve pretvaralo u, na neki način, vožnju sa prijateljem. Još jedna od osobenosti srpskog mentaliteta, koju je veoma voleo.
Rekao je taksisti da ga odveze do opštine Novi Beograd, jer je tuda prolazilo desetak linija autobusa javnog prevoza. Dok je razgovarao sa vozačem, Markus je u retrovizoru osmatrao saboraćaj koji se odvijao iza njih. Činilo se da ih, za sada, niko ne prati. Pitao se koliko će potrajati taj mir?

„I kažete da ste studirali u Beogradu? Vidi se da ste stranac, ali moram da priznam da srpski govorite fantastično.“

„Hvala vam mnogo, vrlo ste ljubazni, ali je činjenica i da sam mnogo zaboravio. Poslednji put sam bio ovde posle bombardovanja, da li se nešto promenilo od 2000. na ovamo? Da li živite bar malo bolje?“

„Tja, šta da vam kažem, teško je“, započeo je taksista „Prvo su vladale demokarate, pa onda napredni, pa sad ovi. Svi su se izmenjali i sve nas više guraju u propast. Dosta toga se promenilo, mada većinom na gore. Plate su bedne kao i ranije, samo što se teže zarađuju, nema posla, a cene su nam evropske, čak i više ponekad. Ovi što nas vode samo gledaju šta će da ukradu, čak se i ne kriju, već to javno rade. Daleko od toga da mislim da nam je opozicija išta bolja, svi su oni na isti kalup. Na našu žalost izgleda, da nemamo pravog čoveka da nas povede, jer u svim strankama na istaknutim mestima se nalazi šljam. Često kažem, da smo petog oktobra, trebali da okačimo nekolicinu na bandere na sred Terazija, pa bi možda bili sada mirniji i gledali kako da pomognu i ovoj zemlji i narodu. Oni se stalno pravdaju time da je Sloba vladao celu deceniju, a ne govore da su skoro isti ljudi na vlasti već skoro dvadeset godina. Iako sam uvek bio protiv Slobe, sad mi on izgleda kao malo dete u odnosu na ove ajkule. Ma, bolje me ništa ne pitajte, mogao bih da vam pričam do sutra. Odmah sam se iznervirao. Da li bi vam smetalo da zapalim?“

Markus je odmahnuo glavom, „Samo izvolite, vaše zdravlje je u pitanju. Političari su verovatno isti u svakom delu planete, vidite ko je naš predsednik. Ali kakvi god da su ovo vaši, bar su započeli sa približavanjem Srbije EU.“

„Evropa? Pih, Svi znamo da je prijem u EU samo politička igra, uvek postoji razlog zašto smo nepoželjni, Kosovo, Mladić, Karadžić ili nešto peto. Neće me niko ubediti da su Bugarska i Rumunija uređenije i stabilnije od Srbije, pa čak ni komšije Hrvati da budemo iskreni. Sumnjam da će nas ikada primiti u to društvo, a i šta bi oni sa nama? Ovako im je mnogo bolje, guraju nam kredite i od nas prave zemlju Trećeg sveta, tako nas čak i CNN reklamira, zemlja jeftine radne snage. Kada bi uspeli da uspostavimo malo reda u ovoj zemlji, nama Evropa ne bi ni trebala. A i bolje im je bez nas. Ns da prime, odmah bi započeo neki rat.“ Odvratio je taksista kroz smeh.

„Onda je to razlog što vas ne primaju, plaše se za svetski mir.“ Nasmejao  se Markus.

„Šalu na stranu, ni sam ne znam. EU bi nam sa jedne strane donela malo reda, a sa druge bi nam zavukli. Vidite i sami i Britanci su otišli iz tog društva, a koliko vidim i drugi se spremaju. Ali ko pita malog čoveka šta on želi. Pa ni vaša vlada vas nije pitala da li želite rat u Iraku, Avganistanu, je li tako?“

„Ne, kao ni mnoge moje prijatelje, koji su ostali na ratištima širom sveta. Potpuno se slažem sa vama, ali kad već ne možemo da menjamo svet, moramo da se prilagođavamo svakoj novonastaloj situaciji.“

„Dokle više to prilagođavanje? A i teško čovek može da se prilagođava kada svaki dan razmišlja da li će sutra imati novaca da kupi hranu. A na žalost, kod nas je nestala srednja klasa i imamo samo bogate i ogromnu većinu onih koji su u većoj ili manjoj meri siromašni. Ne zamerite mi, ali dvadeset i dve godine sam predavao u srednjoj školi, pa mi ostala navika da podučavam. Postao sam višak u školi i već sam nekoliko godina na taksiju, šta ću, bolje išta nego ništa.“

„Uh, baš mi je žao zbog vas. Ali ako su svi lopovi, kome dozvoliti da vodi državu?“

„Ko bi ga znao… Možda nam ne bi bilo loše kada bi opet bili kraljevina. Svi ti kraljevi su vezani kao svinjska creva, pa se pomažu. Ali i prestolonaslednik nam je karikatura od čoveka, pa on još ni svoj jezik ne zna. Evo, vi govorite srpski odlično, za razliku od njega.“

„Onda ste u problemu, moraćete da nađete neku drugu kraljevsku lozu“, uzvratio je Markus kroz osmeh.

„Eh, kada bi bilo naslednika cara Dušana, on je bio naš najveći vladar, u njegovo vreme smo bili prava država. Tada su znali kako se postupa sa kriminlacima i drugim ološem.Uvedemo ponovo Dušanov zakonik i Bog da nas vidi. Da se narod ne svađa više oko četnika i partizana, već da se vratimo na početak, pa da krenemo polako napred.“

„Interesantno razmišljanje, samo kako bi ostatak građana Srbije reagovao na tako nešto? A kao i što sami kažete, vi se i dalje delite na četnike i partizane. A i ne znam da li se to uklapa u planove šefova iz EU, ipak je Dušan bio osvajač i simboliše ideju o velikoj Srbiji. A čini mi se da nije najbolji trenutak za tu priču, ako uzmete u obzir kako se odvija vaša borba za Kosovo.“

„Vidim da ste upoznati sa našom istorijom, a i sa onim što će tek biti naša istorija.“

„Nisu mi se nikada dopadali zvanični izveštaji CNN-a, pa sam se potrudio da saznam nešto više o istoriji ovih prostora, a i kažem vam da sam živeo u Srbiji do 2000. Da budem iskren, zavoleo sam ovu nemirnu zemlju na brdovitom Balkanu. Sve me nekako podseća na Asteriksa.“

„Malo galsko selo okruženo Rimljanima. Pitanje je samo da li ćemo i koliko uspeti da odolevamo? Eh, kako u razgovoru vreme brzo prođe, stigli smo do Fontane. I nemojte samo da mislite na posao, provedite se malo, Beograd nudi zabavu za svaki ukus.“

Markus je platio vožnju, ušao u prvi autobus, promenio je zatim, još nekoliko autobusa dok nije bio potpuno siguran da ga niko ne prati, a onda je na kraju ušao u tramvaj broj 2, koji je kružio centrom grada po čuvenom krugu dvojke. Trudio da zauzme što udobniji položaj u prepunom tramvaju. Iako je u Beogradu živeo sa dužim ili kraćim prekidima šestnaest godina, i dalje nije mogao da se navikne na svakodnevne gužve u gradskom prevozu.

U Srbiju je prvi put došao čim je završio fakultet. Nakon završetka studija balkanske istorije, pitao se šta mu je sve to trebalo i da li će provesti ostatak života kao čovek bez upotrebljivog zanimanja. Ponuda Agencije da živi i radi na prostoru o kom je samo učio iz knjiga je bio ispunjenje sna. Zaposlio s ekao niži službenik američke ambasade u Beogradu, ali je zapravo bio agent CIA. Sve je izgledalo tako primamljivo, tajne službe, avantura, novac, a verovatno i lepe žene. Ubrzo je shvatio da posao špijuna ni blizu nije tako zabavan, prokleti Džejms Bond, kod njega je sve drugačije. Nema neograničenog trošenja novca, zgodnih žena koje ti se same bacaju u naručje, predvidljivih neprijatelja. 007 nije gledao decu koja umiru od metaka, sadističke pripadnike svih zaraćenih nacija, čiji je jedini užitak bio da se na monstruozne neačine poigravaju sa zarobljenicima. Markusu su se te slike vraćale iz noći u noć i sigurno ga nikada neće napustiti.

Proživeo je hiperinflaciju, ratove u bivšoj Jugoslaviji, ranjavanje, izbeglice, lažne i prave heroje, beskorisne pobede i lažne poraze, ali ono što ga je osvojilo od prvog trenutka je bio karakter ljudi. Sve ih je zavoleo i zapadnjake i istočnjake, i ne samo Srbe, već sve bivše Jugoslovene.

Davno je prošlo vreme kada je verovao da njegovi postupci pomažu da nastane neki bolji i pravedniji svet. Eh, iluzije mladosti… Možda će ovog puta nešto i uspeti da promeni, ako ne, onda će verovatno umreti pokušavajući, bar toliko im svima duguje.

Uprkos preporuci Lenglija, ostao je u Srbiji tokom NATO bombardovanja 1999. Želeo je da ličnim primerom pokaže da nisu svi Amerikanci isti i da su i oni samo pešaci koje neko drugi pomera po šahovskoj tabli. Milosrdni anđeo, apsurdan naziv, ako se uzme u obzir da je za 78 dana poginulo 1009 pripadnika Vojske Jugoslavije i srpske policije, oko 2500 civila, 89 dece, 350 000 kasetnih projektila, a da se ne spominje nepoznato veliki broj projektila obogaćenih osiromašenim uranijumom, koji će tek pokazati svoje pravo lice u godinama koje dolaze.

Ovaj zadatak će biti kruna njegove karijere i konačni izlaz, skoro tri decenije nameštaljki, intriga, stalnog rizkovanja života za interese ovog ili onog političara, i sada će napokon svemu doći kraj. Zaputio se ka jednom od hostela, tako će manje upadati u oči.

 

Drugo carstvo 1, 2

slika Pexels

 
26 komentara

Objavljeno od strane na maj 19, 2017 in Drugo carstvo, Uncategorized

 

Oznake: , , ,

Drugo carstvo 2

Drugo carstvo 2

Vašington, 10.05.2018.

Markus Morison se pitao zašto ga na razgovor zove jedan od najmoćnijh ljudi SAD, a i sveta. Pre nego što je došao do mesta sastanka, nekoliko puta je menjao prevozno sredstvo i na kraju kada je bio potpuno siguran da ga niko ne prati, uputio se ka Klemjontri parku, u samoj blizini zgrade CIA u Vašingtonu.

Prišao je klupi na kojoj je već sedeo Stiven Prajs, bivši operativac, a sada direktor Agencije. Na pragu je šezdesetih, ali i dalje ima držanje muškarca naviklog na opasnostii i teškoće, iako mu se kosa malo proredila, a stomak blago zaoblio. Imao je dva poroka, Roki Patel cigare, i ručno šivena odela. Priča se da njegovi londonski krojači, kada Stiven nazove, ostavljaju sve druge narudžbine, pa makar to bio neko iz kraljevske porodice.

„Izvini što smo te dovukli iz Virdžinije, ali tvoje prisustvo je neophodno. Dobili smo informaciju da bi moglo doći do destabilizacije Makedonije i celog regiona. Pojavile su se glasine, a u psolednje vremem i više od glasina, da će Albanci sa Kosova pokrenuti operaciju Velika Albanija. Ako Kosovo ponovo postane ratna oblast, sukob bi vrlo lako mogao da se proširi i na Grčku, Makedoniju, Crnu Goru.“

„Koliko je ta informacija tačna?“, upitao je Markus Morison. „Nisam siguran da bi Albanci pokretali bilo kakvu ratnu opciju, kada polako dobijaju sve što žele. Mada, mi sami nismo nevini u toj priči, ipak su imali našu podršku.“

„Da, jesmo im pomagali, ali tada smo imali razloga da to činimo. I da su hteli da prave Veliku Albaniju pre 10, 15 godina, imali bi našu punu podršku, ali tada nisu imali muda da pokrenu rat protiv Makedonije, Srbije i Crne Gore. Znam sigurno da ih mi nismo podržali u ovim poslednjim akcijima, a još uvek ne znam po čijem nalogu rade. Znaš i sam da u okviru naše demokratije, postoje mnoge intersne grupe.“ Zamišljeno se zagledao se u vrh svoje cigare.

„Možda ih ne podržava direktno, indirektno im šaljemo nesumnjive signale podrške“, odvratio je Markus, ne prestajući da osmatra okruženje.

„Naravno, tu si u pravu, ali Albanci nam trenutno nisu prioritet. Kada želimo ustupke od Beograda, Podgorice, Skoplja, čak Atine, onda im suptilno pretimo mogućnošću da se Albanci u pograničnim zonama dignu na oružje. Ali stvar je u tome da sada rade na svoju ruku i to ne smemo da dozvolimo.“

Obojica su na trenutak zaćutali, prepušteni svojim mislima.

„Pravo je pitanje, zašto su sada kernuli u akciju i ko ih podržava. Ali ono će ostati bez odgovora, bar još neko vreme. Ispitali smo naše albanske kontakte, ali niko ništa ne zna, ili ne želi da kaže. Potpuno mi je neshvatljivo da bi mogli ponovo da pokrenu rat na Balkanu, ali opet ne možemo da ne proverimo informacije koje smo dobili. Verovatno se sećaš incidenta sa onom letelicom na daljinsko upravljanje na utakmici Srbija-Albanija? “

„Sećam se toga, desilo se relativno skoro, uglavnom su spominjali da je brat albanskog premijera odgovran za taj ispad.“

„Jeste, verovatno je on i upravljao time, ali to nije ni važno. Ostalo je pitanje bez odgovora, ko mu je rekao da to uradi. Naši kontakti u Tirani su probali da ga ispitaju o tome, ali ništa nismo saznali. Ne znam da li si pročitao vest od pre nekoliko dana da je grupa od četrdeset Albanaca zuzela policijsku stanicu u selu Gošince na severu Makedonije. Trenutno je sve završeno bez žrtava, ali opet, nikad se ne zna. Bilo je izveštaja o nemirima Albanaca u Crnoj Gori i Grčkoj. A ti sporadični incidenti, lako mogu da dovedu do sukoba ogromnih razmera. A sada je došlo i do napada na makedonsku policiju u Kumanovu. Ako se uskoro ne smiri stanje , bićemo duboko u govnima.“

Markusu se nije svideo tok razgovora, a pretpostavio je da će mu se nastavak svideti još manje. Čekao je da Stiven Prajs, koji je bio zauzet ponovnim paljenjem cigare, nastavi sa izlaganjem. Napokon je zadovoljno otpuhnuo oblak dima.

„Prokleto dobra cigara. Znaš i sam, da je previše novca i interesa uloženo u sve njih, i Albance i Srbe i sve ostale. Uz sve što se dešava u Ukrajini, da ne spominjem Islamsku državu, Afganistan i ostala žarišta, gde ima naših vojnika samo nam još fale Albanci. Ne smemo da dozvolimo da se ovde otvori ratište, jer bi Rusi uz izgovor da brane Srbe, došli sa svojim trupama. A bojim se da bi nakon toga, Srbija opet postala poznata kao mesto gde je započeo još jedan svetski rat. Stav ovalne kancelarije da nismo spremni za rat protiv Rusije, a u tom slučaju verovatno i Kine. A to je već korak od crvenog dugmeta. “

Tišina je bila opipljiva dok su obojica bili izgubljrni u svojim mislima.

„Pretpostavljam da želiš da odem u Makedoniju?“

„Ne, tamo, kao i na Kosovo i Albaniju sam već poslao ljude i aktivirao stare, oni su počeli sa operativnim radom. Ipak, mislim da će ključ svega biti Srbija i Beograd i šta god da se desi, svoj pravi početak će imati tamo. Ti ćeš otići za Beograd, probaj da isteraš stvari na čistac, te ako su informacije tačne, spreči rat po bilo koju cenu. Kao što vidiš, vrlo jednostavan zadatak.“

„Naravno, jednostavno, kao i svaki drugi zadatak.“, osmehnuo se Markus. „To je sve vrlo zanimljivo, ali ne znam kakve to veze ima sa mnom. Još od 2007., kao što i sam znaš, ne radim na terenu, već obučavam naše pitomce na Univerzitetu u Šantiliju. “ pitao je Mark, dok je sve vreme pažljivo osmatrao okolinu, okruživala su ih deca koja su se bezbrižno igrala, ali i diskretno postavljeni agenti.

„Šta znaš o srpskom Caru Dušanu?“ došlo je pitanje iz oblaka dima.

„Vladar, rođen oko 1308, umro 1355, bio je izuzetna ličnost, vojni strateg i vrstan političar. U njegovo vreme je Srbija imala najveće carstvo, takođe poznat po izuzetnom zakoniku. Prerana smrt ga je vrlo verovatno sprečila da zada ozbiljan udarac nadolazećem Otomanskom carstvu. Nije mi jasno zašto si me zvao, sve o Dušanu su mogli da izvuku i tvoji analitičari.“ odgovorio je Markus. Stiven Prajs nikada nije pitanja postavljao tek tako, ni dok je radio na terenu, a pogotovo ne sada, kada je  direktor CIA.

„A šta Srbi danas misle o njemu?“ upitao je Markusa dok je u ruci vrteo kubansku cigaru. Jedini porok koji je njegov čelični karakter dozvoljavao. Alkohol, žene, droga, novac, ništa od toga nije upravljalo Morisonom, samo nepokolebljiva vera da sve što radi, radi sa verom u sigurnije danas i bolje sutra.

„Uglavnom misle da je to najveća ličnost njihove istorije, ako izuzmemo neke mitske vladare, za koje ne postoje naučni dokazi da su ikada postojali.“

„Misliš da bi politika obnove Dušanovog carstva mogla da mobiliše većinu stanovništva ili čak da ih pogur au naslino osvajnje novih/starih teritorija?“

„Sigurno je da bi političar koji zastupa te stavove, mogao da privuče dobar deo biračkog tela. Ne verujem da bi se većina Srba uhvatila oružja. Mada, opet, ko zna, oni su veoma ponosan narod i često reaguju suprotno svim očekivanjima, što bi rekli, inate se. Sa njima je sve moguće. Ako bi Albanci otvoreno krenuli u rat, moguće je da bi se Srbi masovno odazvali vojnom pozivu.“

„Pričaj mi o tome. Zato te i vraćam na teren. Tvoje terensko iskustvo, poznavanje regiona, jezika, kulture čini te trenutno jednim od naših najboljih operatvaca za područje Balkana. Kao što sam već rekao, situacija je toliko ozbiljna da moramo da iskoristimo svakog raspoloživog agenta. A na kraju krajeva, možda bi ovaj zadatak dobro uticao na tvoj duševni mir.“ odvratio je Prajs, vreteći u rukama cigaru.

Svaki zaposleni u CIA, mora na šest meseci na psihološku procenu i sigurno je Prajs imao uvid u Markusov doije. Duboko u sebi, nije želeo da prihvati ovaj zadatak, ali je znao da zapravo u celoj priči i nema mnogo izbora.

„Koja su mi ovlašćenja?“

„Zvanično, nikakva, ideš tamo kao novi savetnik vojnog atašea ambasade u Beogradu. Nezvanično, biće ti pružena sva moguća logistička, finansijska ili bilo koja druga pomoć. Prave razloge tvoje misije, znaće najuži krug ljudi. Nemamo mnogo podataka, ali ono što imamo, ti je u ovom fajlu. Pročitaj i uništi. Večeras imaš let za Srbiju.“

To je bio znak da je sastanak gotov. Prajs je mirno ustao i uputio se kroz park obavijen oblakom dima, na opšte zgražavanje prisutnih majki. Markus se nasmejao tom prizoru, misleći da ako na Balkanu započne novi rat, dim od cigara će biti najmanji problem.

 

 

slika tpsdave

Drugo carstvo 1 

 
26 komentara

Objavljeno od strane na maj 15, 2017 in Drugo carstvo, Uncategorized

 

Drugo carstvo 1

Drugo carstvo 1

Moskva 30.01.2015.

Vatra je, uprkos trudu preko 200 vatrogasaca, gutala dvospratnu zgradu u ulici Znamenka 11. Gomila znatiželjnika gledala je kako u plamenu nestaje glavna biblioteka Instituta za društvene nauke, u kojoj se čuvaju retki dokumenti iz različitih epoha, a među 14 miliona knjiga, nalazili su se i drevni tekstovi na staroslovenskom. Među posmatračima, naslonjen na banderu, stajao je visok muškarac, koji je sa osmehom na licu posmatrao nezaustavljivu vatrenu stihiju. Odradio je nekoliko poslova u Moskvi, ali nikad nije pokušao da provali u biblioteku.

Ovog puta imao je posebno težak zadatak, koji mu je oduzeo više vremena nego što mu inače treba da završi posao. Ko bi rekao da su ljudi spremni da ovoliko plate za knjižicu. Bolje da se bavio knjigama, umesto dijamantima i poslovnim tajnama.
Nije želeo da nanese ovoliko štete, ali poslodavac je bio jasan, niko ne sme da sazna koja knjiga je ukradena. Za vatrenu stihiju se pobrinula posebna supstanca, koju koriste pripadnici mnogih specijalnih jedinaca širom sveta. A ono što vatra nije spalila, uništiće voda.

Preko mobilnog pratio je vesti. Vladimir Fortov, predsednik ruske akademije nauka rekao je da je uništenje nad kulturnim blagom, ravno onom u aleksandrijskoj biblioteci.

Posmatrao je trud vatrogasaca još neko vreme sve dok se i krov nije urušio. Vreme je da napusti Moskvu i da u Budimpešti naplati honorar. Pola ugovorene sume već je leglo na njegov račun na Kajamanskim ostrvima. Nakon ovog posla moći će da ode u penziju i da ostatak života provede ispod palme sa dve meleskinje i pićima sa kišobrančićima.

Reuters, 01.02.2015.
Budimpešta, pronađeno je telo mladića za koga se smatra da je bio pripadnik čuvene provalničke grupe Pink Panter. Oni su poznati široj javnosti kao grupa lopova sa prostora bivše Jugoslavije, koja se specijalizovala za pljačke dragog kamenja. Policija je sprovela obimnu istragu, ne bi li otklonila mogućnost da je meta napada bio neki od budimpeštanskih draguljara.

Cetinje, 12.03.2015.

Monah je žurnim korakom, napustio manastir. Crveni odsjaji su mu osvetljivali leđa. Dok se spuštao niz brdo, razmišljao je o obavljenom zadatku. Proveo je skoro pola godine kao monah, ne bi li se infiltrirao u tu izuzetno zatvorenu zajednicu. Da je iko samo pomislio šta smera, život mu ne bi vredeo ni pišljiva boba. Malo je falilo da ga onaj preterano revnosni sveštenik otkrije. Nikada do sada nije ubio čoveka, ali ovog puta je bio prinuđen. Griža savesti će biti otklonjena uz lek starih Feničana. Nema toga što ne može da zaleči dovoljna kolčina novca. Zahtevaću od poslodavaca veći honorar, pomislio je dok se spuštao ka poluraspadnutom Golfu dvojci, koji mu je bio deo maske ovih meseci. Šteta je što je morao da podmetne požar, ali vatra će ukloniti sve dokaze. Sada samo da što pre odnese robu kupcu i naravno, da naplati dodatne troškove.

Pobjeda, 13.03.2015.
Cetinje, razoran požar je sinoć oko 23 časa zahvatio cetinjski manastir. Uz veliko zalaganje pre svega samih monaha, a zatim i vatrogasaca, koji su u najkraćem roku stigli na lice mesta, požar je vrlo brzo lokalizovan.

Izvori iz samog manastira su nam rekli da je požar izbio u riznici, ali da su sve svetinje sačuvane, jer su se nalazile u posebnom sefu. Pretpostavlja se da su u pitanju nesipravne instalacije.O svetinjama koje čuva manastir, pročitajte članak na strani 17.

Tokom spašavanja manstirske riznice, život je tragično izgubio jedan monah. Kada je stigla hitna, lekari su mogli samo da konstatuju smrt.

Vijesti, 13.03.2015.
U blizini Podgorice, u neposrednoj blizini ruševina Duklje, u spaljenom golfu, pronađeno je beživotno telo. Ubijen je Ivan Petrović, od ranije poznat policiji. Naš izvor iz policije tvrdi da je kao izuzetno vešt lopov, često sarađivao sa grupom, koja se naziva Pink panter.

Beograd, 18.12.2016.

Jovan je razmišljao na šta je straćio život. Toliko učenje, usvršavanje, žrtvovanje i na kraju, od njegove plate ne može da priušti porodici sveže voće svaki dan. Nije ni čudo što ga je supruga ostavila i otišla sa decom.

On, jedan od najboljih poznavalaca srpske srednjovekovne istorije, dobio je kancelariju u ostavi za metle. A kolege su mu mediokriteti, koji nemaju veze sa istorijom i tu su samo zato što su politički podobni. Onaj moler Zlatibor, koga su postavili kao direktora odseka za srednjovekovnu istoriju, ne razlikuje srednjovekovni mač od paradne oficirske sablje.

Situaciju je činila težom činjenica da je njegovo radno mesto, Narodni muzej, godinama zatvoren za javnost, zbog navodne rekonstrukcije. To već toliko traje, da je izgubio svaku nadu da će muzej ponovo biti otvoren. Kada se država na taj način ophodi prema svom najvećem istorijskom blagu, jasno je da država i ne postoji.
Povrh svega, pritiskaju ga i kockarski dugovi. Ekipi Đoleta Masnog duguje znatnu količinu novca. Već je razmišljao da proda stan u Krunskoj, a da od ostatka kupi sebi mali stan van centra u kome bi živeo.

Srećom, od večeras okreće novi list i napokon će naplatiti svoje poniženje, ali i isplatiti kompletan dug.

Pošto su eksponati i tako bez valjanog obezbeđenja, nije mu bilo teško da iznese predmete iz muzeja. Njihov nestanak će se primetiti ko zna kada, a i tada će se istraga brzo prekinuti, zbog nedostatka dokaza. Samo mu je proviđenje poslalo ovako bogatog kupca.

Politika, 19.12.2016.
Jutros je u Dunavu, u blizini marine Dorćol, pronađeno telo muškarca.

U pitanju je Jovan Marinković, kustos Narodnog muzeja, čuveni autoritet na polju srpske srednjovekovne istorije.

Pretpostavlja se da je u pitanju samoubistvo. Moguć uzrok samoubistva, mogla bi biti teška ekonomska situacija, kao i nedavni razvod od supruge. Izvori bliski preminulom, tvrde da je poslednjih meseci često utehu i spas nalazio za kockarskim stolom. Spominje se i značajna svota novca koju je ostao dužan.

 

slika: Pavlofox

 
24 komentara

Objavljeno od strane na maj 11, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , ,

Šuma

Šuma

U blizni moje kuće nalazi se šuma. Dobro, nije baš prva šuma, više je u pitanju šumarak. Možda bi bilo najpribližnije reći da je u pitanju malo veći, nekultivisani park.

Prijalo bi mi da uveče prošetam kroz gustiš, pogotovo tokom sitnih noćnih sati, kada bi bila najmanja šansa da naiđem na nekog zalutalog šetača. Tada bi mi se činilo da je šumarak samo moj i da sam se prebacio negde van grada u drugi prostor i vreme.

Poslednjih nekoliko dana me neki virus uhvatio pod svoje, danima nisam izašao iz kuće. Napokon, kada sam osetio da sam ponovo koliko-toliko zdrav, negde oko ponoći, prošetao sam do svog šumskog carstva.

Iznenadio sam se kad sam naišao na ogradu, koja je opasavala ceo šumarak.

Prisetio sam se da sam preoteklih dana čuo buku koja je dopriala iz ovog pravca, ali nisam na to obraćao pažnju. Najneobičnije od svega bile su table sa upozorenjem: „Zabranjen pristup! Ne ulazite!“.

Sad sam se setio da sam čuo na radiju neko obaveštenje vezano za moj šumarak, ali tome nisam pridavao značaj.

Ali, kako inače smatram taj prostor svojim imanjem, odlučio sam da se ne obazirem na table. Pokušao sam da nađem neku rupu, jer ko može da mi zabrani da se šetam mojim posedom, a i gonila me velika radoznalost. A da budem potpuno iskren, morao sam da stignem do prvog drveta, jer mi je nešto oslabila bešika.

Našao sam rupu u ogradi, provukao se i prvo obavio ono što mi je bilo najpreče. Olakšan, mogao sam da se prošetam kroz drveće, a i da utvrdim zašto je zabranjen prolaz.

Taman sam malo zamakao među drveće kad sam video čuvara koji obilazi ogradu. Počeo je sumnjičavo da se osvrće. Odmah se obratio nekom putem motorole.

„Izgleda da imamo proboj na tački trinaest.“

„Ko go da je, uhvatite ga po svaku cenu, ne sme da napusti područje. Suviše je toga na kocki.“, odgovorio je promukao glas.

Shvatio sam da sam na tragu nečem velikom i štoje moguće tiše, povukao sam se dublje u senke.

Iznenada, ispred mene se stvorila skoro neprozirna magla. Sama magla nije retka pojava, ali ovakvu još nisam doživeo. Pomislio sam na horor filmove i sam se sebi nasmejao.

Dok sam tako tumarao šumarkom, učinilo mi se da sam nezreo silutete sa lampama. Pretpostavio sam da verovatno mene traže. Nastavio sam još pažljivije da se krećem ka centralnom delu parka, odakle su dopirali nejasni zvukovi. Trgnuo sam se kada je vazduh zaparao jezivi urlik, a zatim i ženski vrisak.

Krv mi se zaledila, a da budem iskren, malo mi je i bešika popustila. A kao za inat, magla kao da se zgusnula još više.

Šuštanje lišća i lomljenje grančica koje sam čuo ispred sebe me potpuno paralisalo.

Bio sam potpuno zbunjen kada je na mene natrčala prestravljena devojka u izazovnom donjem vešu oblivena krvlju.

Iako je bila u užasnom stanju, primetio sam da je izuzetno privlačna. Na trenutak mi se učinilo da ju od nekud poznajem.

Nagonski sam ju zagrlio u želji da je zaštitim od bilo koje opasnosti.

Međutim, njena reakcija me začudila.

Odgurnula me i počela je da vrišti još glasnije.

„Šta je sad ovo? Manijače! Skloni ruke.“

Noktima je pokušala da mi izgrebe lice . Uplašen, da ne ostanem bez očiju, uzmakao sam korak u stranu.

Začulo se ponovo šuštanje lišća i iz magle je izronila još jedna prilika.

Bio sam zapanjen.

Ispred mene je stajao vukodlak ili neka slična zver, visok, krupan, prekriven gustim krznom. Iz snažne čeljusti su izbijali oštri zubi prekriveni krvlju.

Pružio je ruke sa dugačkim kandžama ka meni, sve vreme režeći.

Ako se ova krvoločna zver slobodno šeta, zašto vlasti nisu zatvorile ceo šumarak i obavestili sve da ne prilaze? Onda sam se setio da ipak jesu.

Od straha sam počeo da se povlačim unazad, dok mi se zver sve vreme približavala. Sapleo sam se o neki duguljasti metelni predmet koji se dimio. Kako je zver bila samo na korak od mene, podigao sam tu neobičnu metalnu kutiju i udario zver po sred lica.Učinilo mi se da kroz maglu nazirem još bića, kako mi se približavaju. E, pa bar ću jednog povesti sa sobom. Adrenalin mi je prostrujao venama. Udarao bih u to stvorenje ko zna koliko da se ona devojka nije bacila na mene, vrišteći.

„Stani! Ubićeš ga! O bože, o bože, valjda ga nisi ubio!“

Sad sam tek bio potpuno zbunjen.

Sledeće sekunde iz magle su istrčali čuvari sa lampama i još nekoliko ljudi. Svi su urlali i preteće krenuli ka meni.

„Brzo zovite hitnu pomoć, izgleda da je teško povređen!“

„Ivana, dušo, jesi li dobro?“, pitali su devojku, koja je jecala.

Sitan muškarac u odelu mi se uneo u lice.

„Odgovaraćeš, prijatelju, zbog ovoga. Odraćemo ti kožu sa leđa, zbog nanošenja teških telesnih povreda, uništavanja imovine, kao i zbog svih troškova izazvanih kašnjenjem koje ćemo imati zbog tebe.“

I dalje mi ništa nie bilo jasno.

„Čekajte, možda možemo i da ga iskoristimo.“, odvratio je unjkavi glas. „Ne znam kako ste došli ovde, ali imam dobar predlog za vas. Da li ste ikada razmišljali da budete glumac?“

„Glumac?“, zapitao sam, pogledao levo-desno oko sebe i onda mi se sve otvorilo pred očima.

Vukodlak je samo kostimiran mladić, gadno pretučen.

A aparat sa kojim sam ga udarao je zaparavo mašina za pravljenje dima i magle.
Nije ni čudo što mi je devojka poznata, kada je u pitanju Ivana Martinić, mlada nada našeg glumišta.

Uh, upao sam na filmski set u sred snimanja. Kako sam samo ispao glup. Naravno da sam sve vreme znao da ne postoje čudovišta.

„Vidite, iako smo drugačije zamislili film, vaše upadanje u toku snimanja je zapravo, vrlo dobro. Malo treba preraditi scenario i sve će biti fenomenalno.“, nastavio je da priča mladić dugačke brade ispletene u kikice, vlasnik unjkavog glasa. „A verovatno možemo da zaobiđemo i sve tužbe. Gospodine, ovaj film će ući u istoriju, a vi možete biti njegov deo.“

Gledali smo se netremice nekoliko trenutaka, a onda sam klimnuo ramenima.

„Što da ne? Šta treba da radim? Gde je moja prikolica?“

Prišao sam nesrećnom vukodlaku, koji se uvijao u bolovima.

„Izvini sine, nije bilo namerno.“

Odmah mi je bilo jasno da se folira, sigurno ga muči što niko neće znati da glumi u filmu koji će ući u istoriju.

Ne možemo svi biti zvezde.

slika – Unsplash
 
18 komentara

Objavljeno od strane na maj 4, 2017 in Horor, Humor

 

Oznake: , , , , ,

Večera

Večera

 

Nedavno smo išli na večeru kod Raičevića, Žarka i Vere, porodice sa kojom smo se zbližili na letovanju pre nekih desetak godina. Oni su sedam, osam godina stariji od mene i supruge, ali to nas nije sprečavalo da se divno družimo. Jedno vreme smo često išli jedni kod drugih, ali iz nekog, meni neznanog, razloga nismo bili u kontaktu sigurno godinu dana. Baš sam se iznenadio kada su nas pozvali na večeru, već sam pomislio da se naše prijateljstvo nepovratno ugasilo.

Večera je prošla u donekle ukočenoj atmosferi, ali sam to pripisivao nelagodnosti zbog ponovnog susreta. Čak je i njihova ćerka Tamara, obično veoma vesela i pričljiva devojka u kasnim dvadesetim, povučeno sedela na kraju stola. Nije uzimala učešće u razgovoru, a izgleda da ni izvrsno pripremljena hrana nije mogla da joj privuče pažnju.

Pokušao sam u nekoliko navrata da ju uvučem u razgovor, ali je mrmljala samo jednosložne odgovore.

Činilo mi se da deluje iscrpljeno i ispijeno, ali sam preptostavio da ipak svako ima svoje probleme i da ljude ne treba terati da na silu budu dobro raspoloženi.
Nakon večere seli smo da igramo jamb sa pet kockica. Tu se atmosfera već opustila i donekle je sve nalikovalo kao nekadašnje druženje. Tamara, koja je ranije sa velikom strašću igrala jamb, samo je mehanički bacala kockice.

Razgovor je u jednom trenutku stigao i do mog  posla. Našalio sam se da mi je novnirstvo  ovoj zemlji mrtvo i da je postalo nečasnije od prostitucije.

Raičevići su utihnuli i samo se pogledali. Nije mi bilo najjasnije zašto je moja šala ovako dočekana.

„Nemate vi pojma o životu, samo lupetate“, rekla mi je Tamara. Bio sam zapanjen, uvek smo se dobro slagali.

„Pitali ste, što me slabo viđate? Evo, sad ću vam reći. Bila sam oteta i prodata u belo roblje.“

Muk. I supruga i ja ćutimo, ako je šala, baš i nije neka, a ako nije šala…

Raičevići takođe ćute.

Tamara je vrtela kockice po rukama i započela svoju priču.

„Sve je počelo pre skoro godinu dana. Vraćala sam se sa fakultata gde sam slušala predavanja za postdiplomske, kada se zaustavio auto ispred mene. Pitali su ljudi gde se nalazi neka ulica, prišla sam da im pokažem na mapi. U sledećem trenutku su mi prislonili neku krpu na lice i ubacili u auto. Kada sam došla sebi, bila sam u donjem vešu, u nekoj memljivoj prostoriji. Ispred mene je stajao nepoznati muškarac. Odmah mi je rekao da je od sada on moj bog i godpodar i da moram da ga slušam. Da bi mi to bolje objasnio, izudarao me je i silovao, uprkos mom otporu, preklinjanju i suzama. Sklupčala sam se na tom krevetu i neutešno plakala.“

Tamara je zaćutala dok je palila novu cigaretu. Tišina je bila opipljiva.

„Rekao mi je da će mi ubiti roditelje, ako budem pravila probleme. Ponovo me silovao i pretukao. Tokom tog prvog dana, nekoliko muškaraca je ulazilo u moju sobu i svi su radili sa mnom šta god su poželi, moje suze i molbe ih nisu omele. Rečeno mi je da prestanem da cmizdrim, ako ne želim još gore da prođem i da se svima osmehujem. Puštali bi me samo povremeno da odem do toaleta, ali ni tu nisam imala privatnost, jer me je neko uvek posmatrao. Saznala sam da se nalazim negde u okolini Čačka. Držali su me tamo nekih dvadesetak dana, a onda su me prodali i predali nekom Bojanu, taj me odvezao u neko selo pored Niša. Bila sam psihički slomljena, plašila sam da bilo šta pokušam, plašila sam se za sebe, za roditelje.“

Nismo progovarali. Žarko se tiho ubacio, dok ga je Vera gledala očima punih suza.

„Nakon što je nestala, istog dana smo dobili poziv da će nam Tamaru poslati u komadima, ako prijavimo policiji i da je bolje da ćutimo, ako želimo da ju ponovo vidimo živu. Prošlo je tri dana dok nismo skupili hrabrost i otišli u policiju. Tamo su nam obećali pomoć, ali su odmah rekli da su male šanse da mogu bilo šta da urade. Iako nisu svi u policiji pokvareni i korumpirani, kriminalci vrlo dobro znaju koji jesu i sa njima tesno sarađuju. Probali smo i sa privatnim istražiteljima, ali niko nije uspeo da pronađe naše dete.“

Novinar u meni je imao hiljade pitanja, ali sam se uzdržao.

Posle nekoliko minuta, Tamara je nastavila.

„Tamo sam ostala jedno mesec dana, obično bih imala između pet i deset muškaraca svakog dana. Čak su dolazili i neki policajci, inspektori. Terali su me da radim šta god im padne na pamet. Povremeno bi me tukli ili palili cigaretama. Bilo ih je nekad više u isto vreme, naizmenično bi me iskorišćavali i smejali se. Bilo im je izuzetno zabavno da vide golo dupe nekog od svojih prijatelja, kad je on na meni. Bile su tu još dve devojke sa juga Srbije, kažu da su se javile na oglas za posao i završile ovde.“

„Neki Šiptar sa Kosova, naš novi gazda, nas je potrpao u kombi i sve nas odvezao u Uroševac. Naravno da nije imao nikakvih problema sa prelaskom granica, jasno je da sve radi u saradnji sa policijom i carinom i jedne i druge strane Tamo se tortura nastavila. Rekao mi je da sam ga koštala četriri hiljade evra i da moram da mu sve otplatim. Radije vam ne bih objašnjavala na koje sam sve načine morala da platim tokom tih šest meseci koliko sam provela tamo. Bilo je tu još dvadesetak devojaka is Srbije, Ukrajine, Rumunije, Češke, Albanije. Naravno, česte mušterije su bile i KFOR vojnici i niko od njih nije obraćao pažnju na nas. Šta njih briga da li sam ja ovde svojom voljom ili sam naterana. Ko zna koliko bi sve trajalao da se nije pojavio jedan francuski vojnik. Bio je sa mnom nekoliko puta, verovatno mu je prijalo da čuje svoj jezik, pošto dobro govrim francuski. Trebalo je da prođe neko vreme dok nisam skupila dovoljno hrabrosti da ga zamolim da mi pomogne. Nije mi odmah poverovao, tek posle nekog vremena je pomislio da u mojoj priči ima nečega.“

„Nismo mogli da verujemo kada nam se javio i kada je rekao da će učiniti sve što može da pomogne Tamari“, kroz suze je rekla Vera, kršeći ruke. „Povezali smo ga sa ljudima iz MUP-a, koji su se stvarno svih ovih meseci trudili da pronađu Tamaru, ali na žalost, bezuspešno.“

Tamara se zagledala u dim cigarete.

„Nisam mogla da poverujem da ću se spasiti ovog pakla. Jedne večeri, Mateo je došao kod mene i rekao mi da se čuo sa mojim roditeljima. Uplašila sam se da će vlasnici sve saznati i da će se sve moje nade srušiti, znala sam da me neće pustiti tek tako. Čvrsto sam odlučila da se ubijem, ako sve propadne. Međutim, Mateo je organizovao akciju sa svojim drugarima iz čete. Upali su jedno veče u kuću i pokupili sve devojke, uprkos oštrom protivljenju gazda. Malo je nedostajalo da dođe do oružanog sukoba. Odvezli su nas u Boundstil. Bilo je povuci-potegni, pomislile smo da možda njihovi oficiri neće želeti da se mešaju i da će nas vratiti Šiptarima. Međutim, ipak su odlučili da nam pomognu. Ukracali su nas na prvi avion. Stigle smo do Pariza. Odatle su nas u prosledili našim amabasadama. Kada sam pozvala roditelje i čula njihove glasove, petnaest minuta sam samo plakala.“
Svi smo sa suzama u očima napeto slušali Tamarinu priču.

„Šta još da vam kažem. Dva meseca nisam smela da izađem iz kuće od straha. Moju priču su čuli i u MUP-u i neke nevladine organizacije, ali ne verujem da će to doneti bilo kakvu promenu. Znam da neće pohapsiti ni ove trgovce ljudima iz Srbije, a pogotovo ne one sa Kosova. Zato sam se i dogovorila s roditeljima da vas pozovu na večeru i da vam sve ispričam ako budem imala snage. Vi napišite članak u novinama. Ko zna, možda pomogne bar nekoj devojci da se spasi tog pakla“, završila je Tamara

Svi smo dugo sedeli u tišini dok su nam suze kvasile lica.

slika 925676

 
21 komentara

Objavljeno od strane na april 27, 2017 in Ozbiljne priče, Seks

 

Oznake: , , , ,

Čežnja

Čežnja

 

Tri godine, osam meseci, šest dana smo razdvojeni i opet je sve potpuno isto. Mislio sam da će vremenom biti lakše. Ali ne vredi. I dalje ne mogu da te prebolim.

Govorili su mi neki prijatelji da si loša za mene. Znao sam da su u pravu. Ali, da li ljubavpita koja je prava, a koja ne. Ljubav je nerazumna i retko funkcioniše po pravilima razuma.

Prošlo je toliko vremena, a ja te i dalje tražim svuda oko sebe. Pokušavao sam i da ti nađem zamenu, ali to jednostavno nije to. Ni jedna nema tvoj miris, tvoju vatru, tvoje sve.

Idem ulicom i sve kao ne želim da te nađem, a sve izgraram od želje za tobom.
Kada bi samo znala koliko si mi puta došla u snove. Poželim povremeno da se nikada ne budim već samo da te sanjam.

Samo u nesvesnom smo opet zajedno. Prepustili bi se jedno drugom bez obzira na sve. Često noću sanjam kako te liznem samo vrhom jezika i odmah doživim vrhunac.

Nakon nemirnih noći, bunovan, mahinalo pružim ruku preko kreveta da te osetim pod prstima. Treba mi nekoliko trenutaka da shvatim da nisi tu i da će ovo biti još jedan dan bez tebe.

Borim se i dalje protiv sebe, ali ne znam koliko ću još imati snage. Ipak sam samo čovek, a ljudi nisu bogovi.

Možda ću uspeti da živim do kraja života bez tebe, a možda ću već danas otići do kisoka, kupiti paklicu, preći vrhom jezika preko tebe, upaliti te šibicom i  uživati u  poroku.

 

slika – Cristoph

 
16 komentara

Objavljeno od strane na april 21, 2017 in Ljubav, san, Seks

 

Oznake: , , ,

Utešna kazna

Utešna kazna

„Ovim je potvrđena odluka Visokog sudskog veća. Odmah pristupite izvršenju kazne.“

Udarac drvenog čekića o podlogu na stolu, odjeknuo je ogromnom prostorijom. Naravno, sudije u ljudskom obliku su zamenjene još pre skoro pola veka kompjuterima. Zvuk čekića je tu samo zbog tradicije. U isto vreme, prilepljeni uz svoje ekrane, brojni posmatrači su glasno uzdahnuli. Izricanje najteže kazne nije često, i uvek izaziva ogromnu pažnju. Naravno, zbog težine samog zločina, svi su očekivali da će i kazna biti primerena, ali najteža…

U sub-eta prostoru su odmah nastavljene rasprave o slučaju i kazni.

„Da li društvo u kome nema ratova već sto godina ima pravo da izriče ovakvu kaznu?“, pitali su se neki.

„Da, ali mi smo sada humano društvo, nekada bi ga obesili ili stavili na električnu stiolicu ili na neki još gori način oduzeli život. Utešno je što se mi sada na odnosimo prema ljudskom životu na ovaj način.“, odgovarali bi drugi.

„Da li je stvarno ovakva kazna humanija?“, pitali bi se treći.

„Sigruno je pravednija.“, odgovarali bi četvrti. „Dok su ljudi bili sudije, presude su često bile nepravedne. Sada kada imamo KSS (kompjuterski sudski sistem), svaki prekršitelj zakona dobije jasno određenu i pravednu kaznu i na nju niko ne može uticati, ni novcem ni vezama, ni bilo kako drugačije. “

I tako, u nedogled. Svako je imao svoje mišljenje i iznosio ga je u beskrajni sub-eta prostor.

Za to vreme, osuđenik nije bio svestan brujanja sub-eta prostora, mučile su ga vlastite muke. Nadao se da će se možda provući sa blažom kaznom. Opet, bio je svestan, da je njegov zločin u današnjem društvu, jednostavno neoprostiv. Dvojica čuvara su ga bez reči pratili dugačkim belim hodnikom. Ni oni sami nisu znali kako da se ponašaju, pa su hodali suviše kruto, sve vreme nespretno držeći u rukama elektro-palice. Nije ni čudo, pošto je njihova dužnost uglavnom protoklarna i ovo je prvi zatvorenik kojeg su sprovodili u poslednje dve godine. Sitan krimainal još uvek nije potpuno iskorenjen, ali počinioci tih dela su procesuirani pred malim većem. Kada su stigli do kraja blještavo belog hodnika, vrata su klizula u stranu. Sva trojica su ćutke ušla u prostoriju ispunjenu brojnim monitorima.

Iz zvučnika se čuo bestelesni sintetizovani glas, za koga su čuvarima rekli da predstavlja glas glumca, koji je bio popularan u vreme njihovih prabaka – Morgana Frimena.

„Sudsko veće KSS donelo je odluku o vašoj kazni u skladu sa zločinom koji ste počinili. Izvršenju kazne će se pristupiti odmah. Molim vas uđite u prostoriju, koja se nalazi ispred vas.“

Ušli su u prostoriju veličine dvadesetak kvadrata, okupanu blještavom svetlošću, prekrivenu brojnim monitorima. Na sredini prostorije nalazila se metalna stolica i stočić na kome je bila uredno složena odeća.

„Molim vas, presvucite se.“

Poslušno je učinio šta mu je rečeno. Garderoba je bila iz ranije epohe. Izbledele pantalone – Levvic; ispucala obuća – Nikei; karirana košulja. Čini mu se da je čuo da su postojali brendovi pod nekim sličnim imenom, ali ko bi sada bio siguran.

Čim se osuđenik presvukao, glas je nastavio.

„Vašu staru garderobu predajte jednom čuvaru, a zatim sednite na stolicu.“

Osuđenik je poslušno učinio kako mu je rečeno. Jedan od stražara mu je kaiševima uvezao ruke za stolicu. Nakon toga stražari su napustili prostoriju i dalje sve posmatrali preko providnih panela.

„Osuđeni ste zbog povrede 36. člana krivičnog zemaljskog zakonika. Kazna za ovo delo je progonstvo, bez prava na žalbu i pomilovanje.“

Osuđenik je ćutao, čvrsto stisnuvši vilicu.

„Bićete prognani u tadašnju Srbiju u godinu 1992. Sad ću vam učitati u mozak srpski jezik, sa blagim bosanskim akcentom, zajedno sa vašom biografijom, bićete otpušteni mašinski radnik, podstanar, bez stalnog radnog odnosa, razveden, bez dece.“

„Ali to je bila, ako se dobro sećam, jedina evropska zemlja tog perioda, uništena sankcijama, nemaštinom, ratovima, kriminalom. I danas je simbol beznađa.“, prvi put je sa dozom očaja progovorio osuđenik.

„Ne zaboravite nesposobne političare, nepotizam, svakodnevnu borbu za preživljavanje, korupciju, podelu na manjinu bogatih i ogromnu većinu siromašnih.“

„Ne vidim gde je humanost u toj kazni? Bolje da mi date injekciju kao nekada.“

„To bi možda bilo humanije, ali ne i pravednije. Ljudi su shvatili da nisu u stanju da donose pravedne presude, zato je stvoren KSS, koji savršeno precizno odmeri svaki zločin i na osnovu svih podataka odredi kaznu. Ali imaćete i zrno utehe.“

„Nije valjda?“, gorko je primetio osuđenik.

„Da, imaćete nadu, da će sve krenuti na bolje 1996/97, 2000., zatim 2017, za dalje vam neću govoriti…“

„Misliš da je to pravedno? Da li moj zločin stvarno povlači toliku nehumanost? Jednog dana će ljudi, ponovo…“

„Žao mi je što se tako osećate. Izvršenje kazne je neodložno i počinje – sada.“

Prostoriju je ispunio bljesak i sledećeg trenutka, stolica je bila prazna.

„Eto, i ovo je odrađeno, mada se pitam da li je ispravno?“, pitao se jedan od stražara.

„Nije ni moglo biti drugačije, znaš i sam šta je želeo da uradi. Da virusima obori ceo KSS! Vratio bi nas bar sto godina unazad. Da li želiš da ljudi ponovo odlučuju o sudbini drugih ljudi?“

 

slika – JamesDeMers

 

 

 
15 komentara

Objavljeno od strane na april 5, 2017 in fantastika, Humor

 

Oznake: , ,

THE VERSATILE BLOGGER AWARD

THE VERSATILE BLOGGER AWARD

Nagrada! Jeeei! Više je zapravo, kao udarnička značka, a to nije mala stvar. No, u svakom slučaju, hvala, babeidede zbog nominacije, klanjam se do poda. Da se ne lažemo, uvek nam je drago kada neko ceni i prepoznaje naš trud…

Nešto više o The Versatile Blogger Award pravilima nominacije:

* Zahvalite se osobi koja vas je nominovala
* Nominujte do 15 blogera / autora sa WordPress-a (može manji broj, ali ne više od 15) i obavestite ih
* Podelite sa svima 7 činjenica o sebi
* Objavite sliku nagrade u svom tekstu i pravila

Koliko vidim, zamišljeno je i da kažem nekih 7 činjenica o sebi. Hm, to baš i nije lako, ali hajde da probam.

  • strastveni sam knjigoljubac, ne toliko u smislu kolekcionarstva, koliko u smislu čitanja, male su šanse da me nađete u prevozu ili negde druge bez knjig eu ruci.
  • volim zeleni čaj i crnu čokoladu, kaže neko istraživanje da je to odlika psihopata…
  • Iako često spominjem novinarski poziv u svojim pričama, nisam novinar
  • jedini sport koji volim da gledam je snuker
  • uvek sam raspoližen za druženje uz društvene igre
  • volim filmove, često više od pozorišta
  • vojsku završio čuvajući obdanište

 

A sada dolazimo do dela gde nominujem druge blogere. Trudio sam se da zaobiđem ljude koji su već nominovani. Pa, zato evo nasumično poređanih desetak blogova, koje volim da pratim… Ima njih još, ali nema dovoljno mesta…

Mislim da je dovoljno za ovaj put, već sam počeo malo da trokiram, nešto sam sav dremljiv…

 

 

 

 
17 komentara

Objavljeno od strane na mart 29, 2017 in Uncategorized

 

Podela teritorije

Podela teritorije

U prostoriji bez prozora osvetljenoj sa nekoliko golih sijalica, dvadesetak mračnih muškaraca sedelo je na stolicama poređanih u krug.

Ustao je muškarac impozantne građe, pogledom crnih očiju prešao je preko okupljenih i obratio im se hrapavim glasom.

„Dakle… Okupio se Savet svih porodica. Dugo nismo imali potrebe da se sastajemo. Na žalost, ima nekih koji priželjukjuju rat među porodicama.“

„Mi nismo zap…“, zaustio je jedan od prisutnih, ali je zaćutao kada je preko njega prešao mrk pogled govornika.

„Vidim da neke treba podsetiti osnovnoj kulturi i podučiti da se ne prekida stariji dok govori.“

Ometač je pognuo glavu, kroz njegovu tamnu kožu je izbijalo crvenilo, dok su ga susedi mrko gledali.

Govornik je nastavio obraćanje.

„Kao što svi znate sukob između porodica Štapina i Gvozdenih, preti da naruši naš, teškom mukom održavani, mir. Mir za koji smo svi podneli velike žrtve.“

Svi pristuni ozbiljnih lica, povlađujuće klimaju glavama.

„Saslušaću sada i jednu i drugu stranu, pa kao capo di tutt’i capi, doneti odluku. Počnite i govorite samo istinu, jer će u suprotnom kazna biti odgovarajuća.“

Ustao je mladić, dugačke, relativno uredne kose.

„Svi me znate, ja sam starešina porodice Gvozdenih. Sa nekima od vas sam imao sukobe u prošlosti, ali morate da priznate da se nikada nisam poneo nečasno.“

Neki od prisutnih su ga posmatrali sa strogom simpatijom.

„Na istoku se naša teritorija graniči sa Štapinama. Budimo iskreni, ne volimo se, ali uglavnom se tolerišemo. Naravno, dođe povremeno do sitnih čarki aulici, ali se obično sve završe praznim pretnjama. Svi smo mi bili mladi, zar ne? Međutim, poslednjih meseci Štapine uporno upadaju na našu teritoriju na potezu od bolnice do škole. Ne moram da vam pričam koliko to utiče na naš posao.“

„Nigde mi nismo upali“ skočio je na noge tamnoputi muškarac, sa suprotne strane skupa.

„Već si bio opmenut zbog upadanja u reč“, jetko je primetio jedan od prisutnih.

„Ako neko treba da izriče opomene, onda sam to ja.“, strogo je odvratio Predsedavajući. „Ali kada si već ustao, da čujemo i tebe.“

„Znamo se svi mi odlično, zar ne? No, dobro, vodim Štapine. Nemamo veliku teritoriju i nije bogata kao recimo, teritorija Gvozdenih, ali to ne znači da moramo sve da trpimo. Ovde su iznete neistine.Jedino je tačno da nam se teritorije graniče.“

Gvozdeni je samo prezrivo frknuo.

„Jedini razlog zašto dolazi do sukoba je to što Gvozdeni misle da im pripada sve što požele samo zato što su okruženi onim silnim buržujima, pa su pomislili da i sami postali buržuji. Na granici između naših teritorija je podignut novi stambeni kompleks. Jednim delom jeste na teritoriji Gvozdenih, ali većim delom je na našoj i svi ulazi su okrenuti na našu stranu. Zato mi, Štapine, smatramo da nam pripadaju svi potencijalni klijenti iz tog kompleksa.“

„Vi ste budale!“, uzviknuo je Gvozdeni. „možda ulazi i jesu na vašoj strani, ali su izlazi na garaže i ostalo na našoj, tako da sve što tuda prođe pripada nama.“

„Mnogo si ti hrabar, štokavko jedan, hoćeš da sada sve rešimo kao muškarci?!“, odvratio je Štapina.

Ceo skup se uskomešao, počela su dobacivanja, čak su sevnula i sečiva. Dovoljna je samo još jedna varnica i ceo skup će eksplodirati u kravavom metežu.

„Tišina!!!“, dreknuo je predsedavajaći. Skup se odmah utišao.

„Kako se to ponašate, majku vam vašu! Nije ni čudo što nas mnogi građani ne vole i zovu policiju kad anas vide. Vidite kako se ponašate jedni prema drugima.“

Svi su postiđeno pognuli glave.

„Saslušao sam obe strane i doneo odluku. Pre nego što smo došli ovde, obišao sam taj kompleks. Lepe zgrade, lepi stanovi, biće tu da se omasti za onoga koji stavi tapiju, što u robi, što u hrani. Tačno je da je baš na granici obe teritorije i zato donosim najpravednije rešenje – podela. Podelićete međusobno kompleks na ravne časti. Tamo ima osam kontejnera, svakoj grupi pripada četiri. Sada ćemo ići da ih obležimo. Presuda je doneta, priđite.“

Gvozdeni i Štapina su sevali pogledima jedan na drugog, ali su pokorno došli do Predsedavajućeg, kleknuli i poljubili mu svako jednu ruku.

„Dobro je momci, drago mi je da smo i to završili, nemoj da čujem da ponovo počinjete. Hajde sada svi da se počastimo, moji ljudi su imali dobar ulov kod hiper marketa, izbacili su pola kamiona mesnih prerađevina i torti, kojima je istekao rok pre samo devet dana. Naravno, podsećam vas da i dalje svaka porodica treba da donese meni deset posto i da pazite da padobranci ne švrljaju po našim kontejnerima.“

 

slika: clicker-free-vector-images

 

 

 
16 komentara

Objavljeno od strane na mart 20, 2017 in Humor

 

Oznake: , , ,