RSS

Drugo carstvo 11

Drugo carstvo 11

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10,

„…mi ćemo uskladiti naše poteze. Čelnici nepriznate kosovske vlade, poriču bilo kakvu povezanost sa napadom, ali to se od njih i očekivalo. Na kraju, želim da pozovem sve građane na dostojanstvo i da se uzdrže od naglih reakcija usmerenih ka našim građanima alabanske nacionalnosti“

Markus je utišao radio.

Sve se odvija suviše brzo, preostaje mu sve manje vremena da ugasi ovo bure baruta, koje će ih, ako eksplodira, sve oduvati na Mesec.

Sedeo je na klupci u Parku Luke Ćelovića. Ali pod tim imenom ga je znao retko ko u Beogradu,  svi su ga zvali – Picin park. Park se nalazi ispred ekonomskog fakulteta, ali je igrom slučaja bio i ostao secište prostitutki, te je zbog toga dobio opštepoznato ime.

Muškarac guste brade je seo pored Markusa.

„Sunce danas peče.“

„Ali će možda večeras kiša.“

Markus se u sebi nasmejao dok je razmišljao o gluposti ovih rečenica, ali besmisao je često deo posla tajnih službi.

Ćutali su nekoliko trenutaka. Markus je osmatrao pridošlicu i započeo razgovor na srpskom.

„Čuo si vesti?“

„Jesam. Živ nisam.“ Odgovorio je muškarac, nervozno čupkajući bradu, govorio je srpski sa jakim akcentom. „Mogu da te uverim da mi nije jasno šta se događa. Mi nemamo ništa sa tim. Niko ništa ne zna.“

Markus ga je i dalje oštro posmatrao.

„Teško mi je da poverujem u sve to u svetlu današnjih događaja.“

„Uvek ima usijanih glava, koje bi želeli da se razračunaju sa Srbima bombaškim i sličnim napadima, ali to nije zvanični stav moje vlade. Ne kažem da ne bih voleo da vidim moju zemlju bez Srba, ali znam da bombe nisu način, bolji rezultati se postižu novcem.“

„Nečiji stav ipak jeste.“ Mirno je odvratio Markus ne skidajući pogled sa pridošlice. „Šta znaš o ovom Azizu?“

„Srbi su kod njega pronašli naš diplomatski pasaoš, što nije ništa čudno, pošto je često bio deo delgacije u svojstvu obezbeđenaja. Upravo proveravamo sve njegove veze. Radio je u nekoliko navrata za našu službu, ali već duže vreme nije bio aktivan.“

„Verujem da ti je jasno da ste na ivici da započnete rat, nisam siguran kako bi ste prošli u slučaju da vam odbijemo podršku. A čini mi se  da vam ni Evropljani nisu suviše naklonjeni. Rešavajate problem dok još uvek možete. Obavesti me čim nešto saznaš, ma koliko bilo nevažno.“

Bez rukovanja, albanski agent je otišao i ostavio Markusa da luta mračnim lavirintima ispunjenim brojnim pretpostavkama. 

Markus je krenuo uz Kameničku, prešao Zeleni Venac i na Obilićevom vencu pronašao kafić Ludi šeširdžija. Bilo mu je jasno daje Jelena dobro odabrala mesto satanka. U kafiću je bila umerena gužva, ali to će im olakašati razgovor. Imao je samo četiri stola unutra i šest stolova u bašti. Markus je izabarao sto u samom dnu kafića. Sa tog mesta, mogao je da prati svako kretanje, a da niko ne može da mu priđe. Povrh svega, pored stola se nalazio i zadnji izlaz, koji je vodio ka Knez Mihajlovoj.

Markus je rešavao Sudoku, sve vreme budno osmatrajući okolinu.

Čim je saznao sa kim će sarađivati tokom istrage, odmah se potrudio da sazna sve što može o toj osobi. Neke informacije je pribavila Agencija preko kontaka u srpskoj policiji, a za neke je poszlužio sveznajući internet.

Iako je ceo fajl sa njenim podacima obrisao, zapamtio je sve što je u njemu pisalo.

Ponovo je razmišljao o onome što mu se činilo kao najvažnije. Sa jedne strane, bio je zabrintut, a sad druge impresioniran. 

Jelena Todorović, 38 god. Bez braće i sestara, majka 11-godišnjeg dečaka, razvedena, nekadašnja reprezentativka Srbije u mačeavanju i osvajač brojnih trunira u zemlji inostranstvu. Natprosečno inteligentna, izraženi individualac, pravdoljubiva, nacionalista, ali ne i šovinista, odličan strelac. Policijsku akademiju završila sa najvišim ocenama kao đak generacije. Otac joj je poginuo tokom bombardovanja SRJ 1999. Bio je jedan od stradalih u zgradi RTS-a. Majka umrla nekoliko meseci nakon toga od srčanog udara. Živi sa dedom, istaknutim bivšim operativem UDBA-e.

Markus je bio svestan da saradnja sa njom neće biti laka. Sudbina se često poigrava na najčudnije načine.

Crvenokosa žena, plavih očiju, istaknutih jagodica na uskom licu, visoka oko 170 cm, zastala je na vratima. Osmotrila je ceo kafić brzim, izvežbanim pogledom i odlučnim korakom krenula ka Markusu. Bez problema ju je prepoznao.

Lepša je nego na fotografiji, pomislio je.

 

Nastaviće se…

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10,

slika Josemdelaa

 
7 komentara

Objavljeno od strane na jun 28, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , , , ,

Drugo carstvo 10

Drugo carstvo 10

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9,

Beograd, kao i drugi veliki gradovi, ima desetine nelegalnih i nehigijenksih naselja, tzv: karton-sitija, cigan-mala. Jelena je uvezla auto u jedno takvo, koje se nalazi na Novom Beogradu, ispod železničkog mosta. Celo naselje je zapravo gomila sklepanih kućica, baraka, od kartona, lima, plastike, drveta ili bilo čega drugog šta su stanovnici mogli da pronađu. To su naselja bez vode, kanalizacije, struje. Naravno, stanari se na razne načine dovijaju, da neutrališu te nedostake. Ovde stoji usamljena česmica nelegalno priključena na gradski vodovod, onde vise električni kablvi, takođe, nelaegalno povezani na banderu.

Polugola, musava deca trčala su ka njoj. Iako su pripadali najsiromašnijem delu stanovništva, činilo se da su ipak srećni. Sa mnogo više humora i optimizma se nosi sa nedaćama koje ih okružuju, pomislila je Jelena, dok je slušla dečiju ciku. Jurili su kroz gomile starog kartona, konzervi, flaša, raznorazne gvožđurije. Ipak je glavno zanimanje većina stanovnika sakupljanje i prodaje sekundarnih sirovina.
Izašla je iz auta i krenula ka jednoj od kućica. Deca su je okružila i pružala ruke ka njoj.

„Sestro, sestro, imaš neki dinar?“

Znajući da će je ovako dočekati, Jelena je već spremila nešto sitnine koje je dala deci, kao i kesu slatkiša, koje je kupila na putu do naselja.

„Deco, ostavite je na miru, nemoj da vas sve hapsi sada.“ Na vratima jedne od kućica stajao je mladić sa širokim osmehom, tamne kože i belih zuba.

Mališani su uz ciku i smeh otišli od Jelene i nastavili da sa započetom igrom.

„Zdravo, Sebo, što ih plašiš policijom?“

„Neka, neka, treba da znaju šta je vlast i da se čuvaju iste.“

„Došla sam na kratko i moram da palim dalje.“

„Hajde uđi, jesu ovde sve moji Cigani, ali možda i nisu, bolje ćemo razgovarati unutra.“

Uveo je Jelenu u kuću. Spolja je izgledala, kao obična sklepana romska udžerica okružena različitim otpadom. Kada je ušla u kuću ponovo se zapanjila brojem monitora i računara. Setila se dana kada je upoznla Sebedina.

Pre pet, šest godina uhapešna je grupa preprodavaca tehničke robe, zato što je postojala sumnja da prodaju tehniku, koja je ukradena prilikom ubistva. Vrlo brzo je shvatila da je Sebedin, tada 14-godišnjak, natprorečno inteligentno dete, sa neverovatnim informatičkim potencijalom, koje je zalutalo u loše društvo. Nakon što se utvrdilo da ova grupa nema veze sa ubistvom, pušteni su na slobodu. Jelena je Sebedina, odvela na doručak u obližnju pekaru. Tada ga je pitala da li želi da uradi nešto od svog života. Nakon njegovog potvrdnog odgvoora, ponudila mu je dogovor. Ako se kloni nevolja i posveti učenju, ona će mu pomoći koliko god može. I tako je započelo njihovo prijateljstvo. Pomogla mu je da završi osnovnu, kao i srednju školu. Ispostavilo se da je Sebedin prirodni talenat za računare. I da je svako znanje vezano za računare upijao kao sunđer. Sada je bio jedan od najboljih hakera u zemlji i Jelena je znala da joj može pomoći da bar malo razmrsi klupko.

„Sebi, treba mi tvoja pomoć.“

„Sigruno ima veze sa bombom od danas?“

„Da, ali moglo bi biti opasno.“

„Jedna od žrtava je i moj drugar iz naselja. Poginuo je dok je pokušavao da opere neku šoferku u zamenu za neki dinar. Dobar momka, nije hteo da krade ili da vara ljude. Nije mogao da nađe bolji posao zato što je Ciganin. Naravno da ću ti pomoći. Prvo, zbog njega, a drugo, zbog tebe. Da nije bilo tebe, ko zna šta bi bilo sa mnom i na tome ću ti večito biti neizmerno zahvalan. Kaži o čemu se radi.“

Pružila mu je mobilni telefon.

„Verovatno si čuo da je napad navodno izvršio izvesni Šiptar, Lirim Aruz?“

Sebedin je samo klimnuo glavom.

„Bila sam maločas u njegovom stanu, ono što sam tamo našla, nije mi se mnogo dopalo. Sve je izgledalo suviše savršeno. Bio je tamo i mobilni, prekopirala sam sve podatke sa njega i sad mi ti trebaš da to raščivijaš.“

„Ipak si naučila nešto od mene za sve ove godine.“

„Ne od tebe, već od momaka sa visokotehnološkog kriminala.“

„Pih, Svaka budala može da koristi kompjuter. Mnogi to i rade. Nešto ne vidim da si otišla kod njih po savet.“ Odvratio je Sebedin smškajući se.

„Naravno, zato što ne znam kome tamo mogu da verujem, a i oni nemaju tako vešte prste. Mislim da oni nemaju ni deo tvog znanja.“

„Sad si se izvukla. Daj mi to sokoćalo, pa ti javljam čim nešto saznam.“

Priključio je Jelenin telefon na jedan od kompjutera i nekoliko trenutaka kasnije vratio mobilni.

„Hvala ti mnogo, javljaj čim saznaš bilo šta.“

Zagrlila je mladića poljubila ga u obraz i izašla iz barake. Uključila se u Tošin bunar i nastavila da vozi ka centru Beograda na dogovoreni sastanak.

Muziku na radiju su prekinule vanredne vesti.

“Uključujemo se direktno na konferenciju za štampu . Premijer Srbije Jakovljević se upravo sprema da da izjavu na vanrednoj konfernciji za štampu. Evo, počinje:

Poštovani građani Srbije.

Iako smo okupljeni zbog tužnog razloga, imam zadovoljstvo da vas obavestim da je naša policija ponovo dokazala da je među najboljima na svetu. Ne samo da smo vrlo brzo otkrili počinioca, već smo praonašli stan iz kojeg je planirao svoj kukavički napad. Našli smo čvrste i nesumnjive dokaze da je povezan sa vlastima u Prištini. Naša zemlja je uvek bila faktor stabilnosti i mira u regionu, ali jasno je da na ovakakv napad moramo odgovoriti, pre svega diplomatskim sredstivma.U zavisnosti od njihove reakcije…“

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9,

slika Jozue55

 
11 komentara

Objavljeno od strane na jun 23, 2017 in Drugo carstvo, Uncategorized

 

Oznake: , , , ,

Drugo carstvo 9

Drugo carstvo 9

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8

Zazvonio joj je telefon. Goran Kameni, njen glavnokomandujući. 

„Jelena, upravo sam saznao da su pronašli stan onog ludaka. Dojava mi je stigla nezvanično, znaš šta to znači. Specijalci su već krenuli. Požuri da stigneš, pre nego što unište sve dokaze. Stan se nalazi u Dalmatinskoj.“

Zgrabila je svoj ranac, istrčala iz kancelarije i požurila ka svom autu, i uz rotaciju i besomučno trubljenje uspela da stigne na navedenu adresu za manje od deset minuta. Dalmatinska ulica, iako jednosmerna, bila je zatvorena sa oba kraja. Tamo su se već pod punom ratnom opremom, sa fantomkama, nalazili kršni momci iz specijalnih jedinica.  I sasvim izvesno, spremali se da upadnu u stan svakog trenutka. Nekoliko policijskih vozila bilo je parkirano oko zgrade. Jelena se sigurnim korakom uputila ka njima.

„Zdravo, Jelena Todorović iz krvnih delikata. Dobro je da sam uspela da stignem na vreme. Nema nikog iz tužilaštva?“

Nehajno je upitala, kao da se ne događa ništa van propisa. Bilo joj je jasno da su oni ovde samo da održe bilo kakv privid da nešto rade. Nije obavešteno tužilaštvo, ni odeljenje za krvne i seksualne delikte, niko, tu sa samo specijalci, kao i jedan muškarac u odelu. Prišao joj je njihov komandant, Svetozar Janković. Visok i snažan muškarac vojničkog držanja. Jedini nije imao fantomku na licu, poznavala ga je, krut i oštar, ali ipak čovek na mestu.

„Vidi, dobili smo dojavu van redovnih kanala da je pronađen stan osumnjičenog. Bilo mi je jasno da da se ovde dešava nešto više, zato sam i javio Petkoviću, da nekog pošalje. Drago mi je što si ti došla. Pazi šta pričaš. Dobili smo pratnju iz BIA. Hajde sad, drži se iza nas, za svaki slučaj.“ Rekao joj je u pola glasa.

Pridružila se grupi. Operativac iz BIA-e, pun sebe, obratio se Jeleni.

„Njima je već rečeno, a sad da ponovim i tebi. Sve što pronađemo unutra, ja preuzimam i nosim u naš štab, da li ti je to jasno?“

Jelena ga je prezrivo odmerila od glave do pete. Usko pacovsko lice, slaba i retka kosa, smrdljiv dah, jeftino poliestersko odelo.

„Važi, dečko, sve što nađemo, možeš da poneseš. Naravno, ne moram da ti pričam da to baš nije sve po pravilima službe.“

Znala je da će mu povrediti sujetu, čim ga je nazvala dečkom, kao i time što ne poštuje njegov, takozvani, položaj.

„Slušaj. Ne zanima me šta ti misliš. Ovo je istraga najvećeg prioriteta i mene je lično minsitar Paunović poslao da rukovodim ovom akcijom. Neće meni tamo neka ženskica, koja glumi policajaca, da govori šta da radim.“

Nije ni udahnuo vaztduh, a Jelena mu se već unela u lice.

„Slušaj me, dečko, šta god ti mislio, ali ovo je istraga u kojoj je moje odeljenje nadležno, ma šta god mislili ti i tvoj ministarčić. Ne treba mi jedno politikantsko govance da mi priča koliko je ovo važna istraga. I ako mi slučajno usereš mesto zločina, sledeći posao će ti biti u horu bečkih dečaka. “

Otvorio je usta da nešto odgovori, ali ga je stegnula za mošnice sve dok nije pocrveneo i počeo da se uvija. Čuo se kikot ispod fantomki. Specijalci su se podgurkivali. 

„Pošto je i to rešeno, koji je plan upada?“ Pitala je Jelena komandanta Jankovića.

„Iako pretpostavljamo da je stan prazan, ništa ne prepuštamo slučaju. Prvo ulaze moji momci, proveravaju dali je stan čist i da slučajno nije postavljena neka bomba, za to je zaslužan naš Sima“. Sa ljubavlju je pomazio nemačkog ovčara, koji je stajao pored njih.

„Vas dvoje se držite pio strani dok vam ne kažem da možete da uđete.“ Ponovio je Janković.

Doveli su Simu, koji je onjušio vrata , ali nije reagovao. Njegov vodič se okrenuo ka ostalim specijalcima i podigao palac na gore. Po jedan od specijalaca je stajao na svakoj strani vrata, treći je držao ovna i na dogovoreni znak ih razvalio. Upali su u stan i u roku od nekoliko minuta utvrdili da je prazan i bezbedan. Jelena je ušla odmah za njima, a na kraju operativac iz BIA, čutljiv i još uvek crven u licu.

Specijalci su izašli iz stana, pored vrata je ostao samo Svetozar Janković, sigurno ne želeći da propusti, još neki mogući sukob između Jelene i muškarca iz BIA. 

Jelena je ušla, a operativac iz BIA, čutljiv i još uvek crven u licu je zastao na ulaznim vratima. Stav koji je zazuzeo šef specijalaca, mu je jasno govorio da je bolje da pričeka pored vrata, dok Jelena ne završi pretres.

U pitanju je bila garsonjera, krajnje oskudno opremljena. Stari krevet, čajna kuhinjica, nizak stočić, bez stolica, uzani plakar. Pre nego što je počela sa pretragom stana, uzela je telefon. Posle nekoliko sekundi, javio se mrzovoljan glas načelnika forenzičarske službe, Janka Majstorovića.

„Ako će neko da me prekida svakih pet minuta, dođite ovde, pa sami radite moj posao, a ja idem u tri lepe, u moj čamac na Tisi i bole me baš.“

„Izvini, Janko, nisam zvala zbog izveštaja. Mada bih cenila kada bi mi dao nešto.“ Odvratila je Jelena, kroz osmeh. „Zovem, da ti kažem,da sam u bombaševom stanu.“

U kakvom, bre, stanu, zašto ja ništa ne znam o tome?“ Besno je odvratio.

„Zato što sam i ja ovde slučajno, pošalji ekipu, gledaću da ne kontaminiram suviše mesto zločina.“

Navukla je rukavice i nazuvke za obuću. Prvo je, pre nego što je, uopšte započela sa pretragom stančića, par minuta samo posmatrala okruženje, dozvoljavajući mozgu da podsvesno prikuplja informacije. Ne bi bio prvi put da reši slučaj zahvaljujući detalju, koji je slučajno upila.  Zatim je snimila nekoliko fotografija telefonom. Okrenula se muškarcu iz BIA.

„Ne pipaj ništa, dok ti ja ne dozvolim i dok ne dođu forenzičari. Svetozare, možeš li ti da se pobrineš za to.“

„Naravno, inspektorko Todorović.“ Odvratio je uz osmeh vođa specijalaca.

Prvi Jelenin utisak je bio da je stan izuzetno čist. Otvorila je ormariće u kuhinjici, činilo se da nema ničeg neoubičajenog, samo kuhinjsko posuđe. Svi sudovi su bili oprani. Frižider je bio potpuno prazan. Na stolu su bile samo dnevne novine od pre dva dana. Krevet je bio namešten i zategnut.

U ormariću pored kreveta, nalazila se sportska torba, nakon što ju je uslikala, Jelena je otvorila torbu. U njoj su se nalazio diplomatski crni kosovski pasoš na ime Lirim Aruz. Pored toga, tu su bile i pamfleti o ujedninjenju svih Albanaca pod jednu zastavu. Mobilni telefon. Sve vreme je stajala tako da natkriva torbu, uskraćujući je pogledu operativcu iz BIA. Osećela je na leđima užarni pogled. Znala je da nema mnogo vremena. Uključila je opciju kloniranja na telefonu i za manje od minuta prebacila sve podatke na svoj telefon dok se pravila da snima sadržaj torbe. Ipak su štreberske žurke sa ekipom iz odeljenja za visokotehnološki kriminal imale i svojih dobrih strana.

Pregledala je ceo stan za manje od 10 minuta. Bilo joj je jasno šta ovde vidi, nije bilo potrebe da se dalje zadržava.

„Dečko, ostavljam ti sve da odneseš svom dragom ministru. Preporučila bih ti da sačekaš da stigne neko od Majstrorovićevih forenzičara, oni možda neće biti nežni kao ja.“

Prišla mu je na pola koraka, zamahnula rukom ka njegovom međunožju. Povukao se unazad sa uplašenim izrazom lica.

„Moša, dečko, šta se trzaš.“

Fora jeste klinačka i potpuno bespotrebna, ali jednostavno nije mogla da odoli. Sitna i besmilena pobeda, ali joj ipak malo popravila sumorno raspoloženje.
Mahnula je specijalcima, sela u auto i tek tada je okrenula broj.

„Šefe, ovo moram odmah da vam kažem, pre nego što čujete od drugih. Ovaj stan je savršen, uređen je kao po knjizi. Bio je ovde samo jedan Paunovićev čovek.“

Jasno mi je. Očekivao sam tako nešto. Ponavljam ti još jednom, budi pametna, a ja ti čuvam leđa.“ Brižno je odvratio načelnik Petković.

Pozvala je još jedan broj.

„Mogu li da svratim? Imam problem i treba mi tvoja pomoć.“

Nakon potvrdnog odgovora, startovala je moćan motor svog auta.

Dok se vozila autoputem, zazvonio joj je telefon, broj je bio nepoznat.

„Inspektor Todorović?“ Pitao je muški glas na srpskom sa neobičnim naglaskom. Neki gastarbajter.

„Ja sam.“

„Zovem se Markus Morison. U ambasadi mi je rečeno da se vama javim, zbog istrage.“

Jelena je ćutala, par trenutaka. Američki obaveštajac, samo joj je još to trebalo.

„Da li me čujete?“

„Čujem vas. Sve mi je jasno. Ne mogu sad da pričam, vozim.“

„Bilo bi dobro da se nađemo, samo kažite gde i kad?“

„Sad sam u gužvi, neka bude za sat vremena. Znate li gde se nalazi Ludi šeširdžija?“

„Naći ću, vidimo se tamo.“

„Kako ćemo se prepoznati, kako izgledate?“

„Ne brinite, prepoznaću vas…“

Iznervirano je prekinula vezu. Razmišljala je o današnjoj bombi, Amerikancu, kojeg su joj već prikačili, nameštenom mestu zločina. Zadubljena u svoje misli, nije ni primetila kada je stigla do odredišta.

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8,

slika Alexas_Fotos

 
7 komentara

Objavljeno od strane na jun 19, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 8

Drugo carstvo 8

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7

Jelena je iznervirana izašla iz kancelarije Gorana Petkovića i taman je htela da produži do svoje kancelarije, kada je primetila da na tv-u u zajedničkoj sali počinje prenos koferencije za štampu, koju je vodio ministar Paunović.

„Majke ti, vidi debeljka, do juče je bio levo smetalo u tamo nekom poljoprivrednom kombinatu, a sad je ministar.“, ogorčeno je prokometarisao Zoran, naslonjen na zid.

„Govnar mali.“ Odvratio je Toza dodajući treću kašičicu šećera u svoju kafu.

Ivan, je vadeći još jednu cigaretu iz svoje srebrne tabakere pažljivo slušao ministra policije.

„Čekajte ljudi, možda čujemo i nešto pametno.“

„Pih, od njega?“, prezrivo je odvrati Zoran, ali je ipak posvetio punu pažnju ekranu.

U ime vlade Srbije, odabran sam da stojim pred svima vama u ovom za nas, izuzetno teškom trenutku.

Pre svega, želim da izjavim najiskrenije saučešće porodicam poginulih. Ovo je najveći teroristički napad koji je Evropa doživela, ovo je napad u same temelje društva i demokratije.

Srećom, Vlada Srbije, je blagovremeno preduzela prave korake da počinioce u najkraćem mogućem roku izvede pred lice pravde. Naša policija, možda nema najbolju opremu na svetu, ali svakako ima najbolje stručnjake. U interesu policijske istrage, ne mogu da vam otkrivam previše detalja. Ono što mogu da kažem, je da znamo ko je počinilac ovog gnusnog napada.

Jelena je zbunjeno pogledala kolege, na čijim se licima očitavala očigledna zapanjenost.

Dakle, počinilac je bio Lirim Aruz, Albanac sa Kosova, star 24 godine, ušao je u Srbiju pre četiri dana sa izbeglicama iz Sirije. Smatra se da je bio povezan sa Al Kaidom i sa ostacima terorističke organizacije OVK, a preko njih i sa vrhom nepriznate kosovske vlade. Očekujemo da će uskoro biti otkriveni i njegovi nalogodavci.To je sve što mogu da vam kažem za sada.

Nekoliko trenutaka je proteklo u tišini.

„Jebem ti sunce žarko, odakle im ove informacije, zašto mi ne znamo ništa? Odakle im ime, kada će samo za analizu biti potrebna bar dva dana.“ Glasno je prokometnarisao Zoran.

„Ljudi, znate i sami da ovo nije moguće.“ Rekla je Jelena.

„Naravno da znamo. Bar je bio ljubazan, pa nas je sve obavestio putem televizijskih prijemnika“, odvratio je Toza podsmešljivo. „Sad smo svi upoznati sa našim neprijateljima.“

„Mi smo sami sebi najveći neprijatelji. Ne znam koja je ovo šema, ali ovo mi liči na početak otvorenog rata sa Prištinom.“  Zabrintuo je odvratio Ivan, ispuštajući oblake dima. „Ali dobro, bar ćemo napokon rešiti šiptarsko pitanje i očistiti i Kosovo i Albaniju.“

„O kakvom ratu pričaš, malo ti bilo ’90.? Zbog takvih, kao što si ti, mi jesmo tu gde smo. Ratovali bi protiv celog sveta, do našeg poslednjeg deteta.“ Besno je odvratio Zoran. „Milu ću majku onome ko je ovde postavio bombu, ali da ratujem, nema šanse.“

„Ti bi radije dopustio da Šiptari zauzmu celu zemlj i da nas okupiraju. Vidiš šta nam rade na Kosovu i kako žele da nam otmu i Niš i ceo jug Srbije. E pa neće više. Dok god ima pravih Srba, Srbija će biti sigurna. A sa vama izdajnicima ćemo se već razrešti.“

Zoran, crven u licu, krenuo je ko Ivanu čvrsto stegnutih pesnica.

„Tišina!“, odjeknuo je glas Gorana Kamenog, njihovog nadređenog, koji je stajao na vratima i sve ih strogo posmatrao.

„Sada imate preča posla od prepucavanja o tome ko je izdajnik, a ko ne. Fokusirajte se na ono najbitnije. Ne moram da va podsećam koja je vaša uloga. A ako, daleko bilo, dođe do nekog rata, onda ćemo gledati šta ćemo i gde ćemo.“

U sumornoj tišini, svi su se razišli po kancelarijama.

Dok je razmišljala o sledećim koracima, Jelena je ponovo posvetila pažnju sveznajućem inetrnetu.

Kao što je i očekivala, bomba, kao i izjava ministra Paunovića su svuda bile udarne vesti.

Nije joj se dopao smer u kome se kreću rasprave, svuiše su posdećale na pozive na ratno huškanje. Poliičari, kao i svi ostali su se utrkivali ko će pre da iznese svoje viđenje stvari. Za deset minuta, već je naišla na nekoliko teorija o napadu: te Hrvati, te Šiptari, te Al kaida, te naravno, masoni i katolička crkva, a možda i ludi anarhista.

Što je više razmišljala o svemu, sve više joj je bilo čudno.

Nešto se tu nikako nije uklapalo.

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7,

slika Ivanacoi

 
18 komentara

Objavljeno od strane na jun 15, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Recke

Recke

 

Nikad nije mislio o sebi kao o ratniku. Čak ni kao dete nije pretereno voleo da se igra ratnih igara. Da se on pita, najradije bi se bavio svojim poslom. Međutim, pošto ga je rat stigao, on će ratovati najbolje što može. Nije on kriv, jednostavno, sve što radi, radi najbolje što može. Prokletnici, odakle im samo hrabrosti da otimaju svetu pradedovsku teritoriju? Svaki sin ove zemlje treba da stane u odbranu svete grude.

Razmišljao je o zadatku, koji mora da obavi večeras. Do sada je izvršio brojne opasne i važne misije. Ali ova je, koliko mu se čini, najvažnija do sada.

Na nesreću, morao je da se probije na neprijateljsku teritoriju, jer je predmet njegove misije bio skoro na kilometar od linije razdvajanja. Svo svoje znanje i veštinu uložio je u ovaj zadatak. Naravno, nije bilo govora da otvoreno krene preko ničije zemlje, snajper bi mu glavu razneo kao lubenicu.

Čekao je da padne noć. Srećom, oblaci su zaklanjali mesec, pa je bilo mračno kao u rogu.

Tiho se izdvojio od svojih saboraca uz izgovor da ga priroda zove. Nisu komentarisali, navikli su već na njegove noćne izlete. Samo bi pogledali u pravcu njegovog Bouvi noža, čija je drška bila izbrazdana mnogim zarezima. Svi su znali šta te recke znače. Kao i stalno oštrenje noža…

A i onaj sanduk, koji je stalno vukao sa sobom, im je izazivao jezu. Ko zna kakve suvenire je u njima čuvao. Naravno, da nije bilo govora da neko pomisli da proveri šta se nalazi unjemu. I tako je stalno iz njega izbijao neki smrad memle, a neki su tvrdili da su videli čak i avetinjsku svetlost. Bolje je ne mešati se sa njim. Jedan pogled na njegovo lice i nož sa reckama , im je bio dovoljan odgovor.  Neki saborci su ga mrzeli zbog svega toga, neki obožavali, ali su ga se svi plašili i nisu se raspitivali o njegovim noćnim akcijama.

Zaobišao je stražare i puzeći krenuo ka liniji razdvajanja. Prethodno je poskidao sa sebe sve metalne predmete, da slučajno ne bi privukao pažnju stražara na prijateljskoj, kao ni na neprijateljskoj strani. Lica, ruke, je isprljao blatom, da bi bio što neprimetniji. Na uniformu je zakačio oznake neprijateljske vojske. Nije očekivao da će ga iko primetiti po ovakvom mrklom mraku, ali ovoliko je poživeo, baš zato što ništa nije prepuštao slučaju.

Pre nekoliko dana ovo je sve bila teritorija njegove voljene zemlje, ali su ih neprijatelji iznenada napali i gurnuli ih unazad. Samim tim njegova misija je bila još i važnija.

Nastavio je da puza ka neprijateljskoj liniji. Ovde se vodila teška i žestoka borba. Mrtvi vojnici su ležali na sve strane, ujedinjeni pod zastavom smrti. Smrad raspadajućih tela štipao je za oči i grlo. Toliko dugo je okružen mrtvima, da mu je taj smrad činio samo jednu neprijatnost.

Nekada su ovde komšije sejale žito, sada seju mrtve.

Napetih čula provlačio se preko tela. Sa vremena na vreme ruka ili noga bi mu upala u gnjecavu, crvljivu masu, ali on se ponašao kao da to nije ništa gore od blata sa kojim se igrao kao dete.

U jednom trenutku, namirisao je duvanski dim, znao je da je blizu neprijateljske linije. Još sporije je puzao preko leševa. Posle desetak minuta, primetio je žar cigarete. Znao je da je dovoljno blizu.

Odlučio je da sačeka sat pre svitanja, tada će stražari biti najumorniji. Ležao je licem u lice sa raznetim saborcem i strpljivo čekao, polako i tiho dišući. Zadah truleži je jednostavno ignorisao. Srećom, noć je topla pa neće biti isparenja od daha. Neko drugi bi u takvom položaju izdržao vrlo kratko, ali ne on, smrt je prihvatio kao staru prijateljicu i nisu mu smetali ljudski ostaci, ma u kom obliku bili. Njegov unutrašnji mir je bio čvrst kao stena.

Negde pred zoru, procenio je da je pravi trenutak za pokret. Već neko vreme nije čuo stražara da se pomera. Nastavio je da, kao kakav crv, gmiže kroz tela ka zaspalim neprijateljima.

Prešao je preko grudobrana i našao se na neprijateljskoj teritoriji.

Zaobišao je jednog stražara, koji je dremao na stražarskom mestu. Držeći se se senki, prolazio je kroz neprijateljske redove, sve dublje, povremeno zaobilazeći po nekog dremljivog stražara.

Posle nekih pola sata šunjanja stigao je do svog cilja.

Potegao je Bouvi nož. Zemlja je, srećom, bila meka. Vrlo pažljivo je izvadio busen zemlje na kome je rasla nežna biljka. Cypripedium calceolus, Gospina papučica, jedna od najugroženijih svetskih biljaka. Pažljivo je spakovao u kesu, zatim u ranac. Ako zlotvori, trajno zauzmu njegovu pradedovinu, bar će biti spašen ovaj predivan primerak.

Polako se ponovo vratio istim putem među svoje saborce. Dok niko nije gledao, priključio je nežni cvet drugim biljkama koje su se nalazile u njegovom sanduku, prerađenom u svrhu očuvanja biljaka. Led diode su davale neophodnu svetlost, biljke će moći da se održe dok im ne nađe mesto da ih presadi.

Drška njegovog noža, dobila je novi zarez.

 

Slika: Amort 1939

 
8 komentara

Objavljeno od strane na jun 11, 2017 in Ozbiljne priče

 

Drugo carstvo 7

Drugo carstvo 7

 Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6,

 

Kada je nakon sedam sati prikupljanja dokaza, razgovora sa svedocima i preživelima, došla u sedište odeljenja, odmah se uputila ka zelenoj sali na prvom spratu.

Prostorija je bila ispunjena svetlucavim ekranima, hrpama papira, duvanskim dimom i nerazumljivim žamorom. Iako je zakon o zabrani pušenja bio od skora na snazi, to sada nije bilo bitno. Prešla je pogledom preko lica svih prisutnih i na svima je videla samo zabrinutost, ali i odlučnost. Samo je klimnula glavom, nikome i svima u isto vreme.

Jelena nije bila raspoložena za čavrljanje sa kolegama, te se bez zadržavanja uputila ka svojoj kancelariji. Pre nego što podeli svoja zapažanja sa ostalima, morala je prvo da sredi misli. Tek kada je zatvorila i zaključala vrata kancelarije, sve kočnice su popustile i ona je zaplakala. Suze su joj se slivale niz lice, dok su joj grudi parali duboki jecaji.Toliko mrtvih i povređenih, toliko mnogo bola, ko zna zbog kakve ideologije i fanatizma. Kao da nije dovoljno krvi proliveno na ovim nesrećnim prostorima. Ipak profesionalac u njoj je bio mnogo jači i nakon nekoliko minuta, ponovo je bila potpuno pribrana. Setila se da satima nije pozvala sina.

„Halo, Dušane, kako si pile?“

„Dobro sam, mama, kod dede sam. Kako si ti, da li je istina to što se priča, da su nam Šiptari postavili bombu? Da li stvarno ima toliko mrtvih?“

„Nemoj da brineš za mene, samo ti ostani kod dede, nemoj nigde da mrdaš, možda ne bi bilo loše da sutra preskočiš školu.“ Čula je uzbuđeni snov cijuk i osmeh joj je zaigrao na usnama. „ali to ne znači da treba da ceo da đuskaš igrice i da se ne uhvatiš malo i knjige. A odakle ti to da su Šiptari postavili bombu?“

„Objavili su na sajtu Blica pre nekog vremena i sada o tome govore na svim forumima.“

„Ne znam odakle im ta informacija, kada još uvek nismo izašli sa zvaničnim obaveštenjem.“

„Tako piše, čuvaj se i dođi brzo. Hoće i deda nešto da ti kaže.“

„Jelenčice, sve ovo mi smrdi do neba, pazi šta i kome pričaš, odnosno pričaj što manje. Budi dobra i čuvaj se.“

Kada je prekinula vezu, bila je uznemirenija nego pre poziva. Dedina primedba, bila je upravo ono o čemu je i sama razmišljala. Instinkti UDBA-ša u penziji su i dalje dobri. Bio je potpuno u pravu. Kada se ljudska tragedija ostavi po strani, ceo slučaj smrdi do neba. Zašto bi Šiptari, dizali u vazduh beogradski tramvaj?Praktično, već imaju Kosovo, tako da bi im otvoreni akt terorizma doneo samo štetu. Još uvek se niko nije oglasio da preuzme zasluge i odgovornost za bombu. Ima li sve neke veze sa Makedonijom? Morala je da sazna odakle novinarima ideja da su Šiptari odgovorni za današnji haos.

Dok je čitala internet izdanja vesti, uzela je telefon i nestrpljivo čekala da se prekine zvonjava na drugoj strani žice.

„Dobili ste sultanov harem.“ Rekao je promukao muški glas.

„Zdravo, Rale, treba mi brz odgovor.“

„Da, vrlo ću rado da te izvedem na piće, a možda će pasti i neka zabava posle. Možda mi je mali, ali sam zato loš u krevetu. Mada ne verujem da si me zvala zbog toga ili da pitaš kako mi je zdravlje junačko?“

„Dunjevača i tri pakle dnevno čuvaju tvoje zdravlje,  za piće ćemo lako, a za ono posle, teško. Zanima me samo odakle vam informacija da su Šipci krivi za današnje sranje?“

„Preko telefona mogu samo da ti kažem da je pre nekih sat vremena, dojava stigla iz tvog dvorišta, a potvrdili su nam i  drugi izvori. Interesanto je da su i ostale kuće dobile vest u približno vreme. Želiš li možda da mi daš neku drugu informaciju?“

„Ne mogu ništa da ti kažem, kada te nisam ni zvala. Hvala ti na svemu, čim budem imala nešto, javiću ti.“

Prekinula je vezu.

Vesti nisu bile dobre. Dok je razmišljala šta da radi, u kancelariju je ušao Zoran, kolega iz odeljenja. Na prvi pogled, ne izgleda kao policajac, u pohabanoj kožnoj jakni, sa dugačkom kosom upletenom u dredove, kao i sa po tri minđuše u svakom uhu. Jelena je znala da kad se zanemari njegov izgled, on je jedan od najboljih inspektora u zemlji.

„Dođi, „Kamenko“ nas zove u kancelariju.“

U kancelariji njihovog nadređenog već su se nalazili i ostali inspektori.

Toza, uvek besprekorno odeven, više je ličio na službenika banke, nego na policajca, ali opet, malo ko može da se pohvali da zna više od njega o oružju i eksplozivima.

Ivan, u stanici čuven kao lepotan i lovac na žene, po stolu je vrteo srebrnu tabakeru i donekle nehajno iščekivao početak sastanka.

Sedokosi muškarac iza masivnog hrastovog stola samo je umorno prelazio pogledom preko prisutnih. Goran „Kamenko“ Petković bio je policajac od glave do pete, sa besprekornim dosijeom.

„Sad kad ste se svi okupili, želim prvo da kažem par reči. Znam da smo zbog ove eksplozije u teškim govnima. Ne moram da kažem da je ova istraga naš prvi prioritet. Razumem da ste pod velikim pritiskom. Verovatno će biti još veći, kako istraga bude odmicala. Kao što verovatno znate, pojavila se informacija da su Šiptari krivi za bombu. Nemam potvrdu takve vesti, samo se pojavila na internetu. U principu, ne verujem da su oni, ali opet, nikad se ne zna. Pritisnite vaše šiptrske doušnike.

Ono što je veliko problem, je što je vest krenula iz naše stanice. Apsolutno bezrezervno verujem svakom od vas i sumnjam da je iko iz ovog odeljenja pustio bubu i štitiću vas kraja. Naći ću pre ili kasnije odakle curi i taj će mi propišati majčino mleko “

To je bio njihov nadređeni, u poslu čvrst kao stena, pa nije ni čudo što su ga prozvali „Kamenko“, a kada su u pitanju njegovi ljudi, brižan kao majka. Ali uvek radi samo po pravilima slubže. Jedan od retkih ispravnih policajaca.

Teška tišina je okružila prisutne. Goran „Kamenko“ je iz radnog stola izvadio flašu Skender-bega i pet čaša.

„Jedina dobra stvar koju Albanci imaju.“ Rekao im je uz osmeh. „Uzmite po piće, pa da pređemo na ono bitno. Znate i sami da je oformeljena specijalna grupa pod vođstvom Paunovića.“

Začuo se po neki prezrivi frktaj.

„Potpuno se slažem sa vama, ali tako je to, ma koliko je ovo teška nesreća, odlična je za priklupljanje političkih poena. U načelu, naše odeljenje je zaduženo za samu istragu, uz saradnju sa ovima iz ekplozija i paljevina. Naravno, jasno vam je da će tu i svaka druga služba, BIA, VOA, i ostali, pokušati da doprinese ili omete istragu. Kao što znate ti „stručnjaci“, najčešće nisu u stanju vola u dupe da ubodu, ali su zato orni da se okite tuđim perjem i da se predstavljaju kao najzaslužniji za odrađen posao.“

Usledilo je još gunđanja i frktanja, a začula se i po neka uvredljiva primedba na račun mnogobrojnih agencija.

„Ovo je svetski događaj, nije ničudo što svi žele deo tog kolača. Ako ne računamo bombardovanje ‘99. i mafijaške igranke, poslednja bomba koja je eksplodirala u Beogradu je bila ’68. u bioskopu 20.Oktobar , kada je poginula jedna osoba i bilo povređeno njih 77. Jasno vam je da je ovo mnogo veće. Stigli su ili stižu stručnjaci za terorizam, forenzičari iz Interpola, kao i iz Amerike i Rusije. Da čujem šta ste saznali. “

„Na žalost, još uvek znamo malo toga. Nepoznati muškarac je nosio ranac u kome se nalazila bomba. U pitanju je plastični eksploziv, obložen kugličnim ležajevima i ekserima, radi veće ubojitosti.“ Započeo je Toza. „Nije izvesno da li bombaš ima neko vojno iskustvo. Možda ćemo uspeti da skinemo otiske sa ostataka bombe, a možda nam se posreći da nađemo i njegove prste.“

„Da, čuo sam se sa Kozomorom iz Instituta za sudsku medicinu.“ Nastavio je Ivan, nehajno se igrajući jednom minđušom. „Rekao mi je da reade punom parom, ali su jednostavno pretrpani. Svi patolozi iz zemlje došli su u Beograd, a stiže im i pomoć iz Hrvatske i Bosne, sve patolozi sa velikim, pogotovo ratnim,  iskustvom. Inače, nisu našli nikave psihoaktvine supstance u organizmu bombaša, tako da je izgleda sve izveo pri, skoro čistoj svesti. Poslsće nam izveštaj kasnije.“

„Jasno, nisam ni očekivao da ćemo imati mnogo više. U svakom slučaju, moramo da damo sve od sebe da se ovo reši što pre. Izveštaje podnosite direktno meni, nikom drugom i to samo lično, ništa telefon, mejl, golub pismonoša. Ovde će i tako biti previše curenja, ne moramo još mi da pomažemo. Takođe, izveštaji koje dobijate od drugih službi i odeljenja, takođe ima da se preuzimaju lično.“

„Misliš li da ovo ima neke veze sa ovim što se dešava u Makedoniji?“ Pitala je Jelena.
„Da budem iskren, nisam siguran, moguće je da je sve povezano. Znate i sami da smo dobijali uznemiravajuće izveštaje o mogućem kretanju šiptarskih paravojnih formacija na jugu Srbije i oko granice sa Kosovom. Takođe, čini se da su se pokrenuli u Makedoniji. Ko god da je u pitanju, neće se izvući. Pokazaćemo mu da Beograd nije bliski istok“, besno je zaškrgutao zubima.

Tišina je stajala između njih nekoliko trenutaka.

„Vratite se na posao i obaveštavajte me istog trena, čim saznate nešto novo. Hajdemo sada u nove radne pobede. Javite se familijama, jer vas verovatno neće viđati neko vreme. Jelena, ostani sekund.“

Osatli inspektori su klimnuli glavom i izašli iz kancelarije svog nadređenog.

„Šta kaže tvoj deda?“, uz umoran osmeh upitao je Goran „Kamenko“ Petković.

„Rekao mi je da pazim šta i kome pričam, jer mu sve smrdi do neba.“

„Vidiš, potpuno se slažem sa njim. Stari UDBA-š daleko vidi.“ Uz odobravajuće klimanje uzvratio je Goran.

Jelena je znala da je njen deda živa legenda službi rede i zakona na teritoriji SFRJ. To je često bio težak teret, jer je morala da se dokazuje više nego ostali, prvo zato štoje bila žensko u muškom poslu, a zatim zbog zaveštanja svog dede Milutina Todorovića.

„Ah, da, zvali su sa vrha. Izgleda da ih je kontaktirao neko iz američke ambasade.“

„Ma, da li je moguće? Baš se čudim.“ Gorko je dodala Jelena.

„Nemoj da si takva, sve je politika. A da budem iskren, sada nam treba svaka pomoć koju možemo da dobijemo. Poslaće nam nekog njihovog da pomogne u istrazi, naravno, potpuno nezvanično. Priključiću ga tebi.“

„Šefe? Ja da vodam nekog Amerikanaca po gradu, nema šanse. To može samo da se završi incidentom.“

„Dodeljujem ga tebi zato što znam da ćeš uspeti da ga kontrolišeš da nam nešto ne zajebe, kao i da prikupiš informacije o tome šta oni znaju. Drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže. To što ne podnosiš Amere će ti samo pomoći u zadatku. Hajde, pohitaj polako, moram da krenem ka kriznom štabu u BIA.“

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5, 6,

slika Kurious

 
12 komentara

Objavljeno od strane na jun 7, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 6

Drugo carstvo 6

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5

Markus je sedeo u kafiću u tržnom centru Ušće. Činilo se da je u Beogradu sasvim običan dan i da nije pre samo nekoliko sati bomba ubila dvadeset troje ljudi. Nije očekivao da će zadatak o spašavanju svetskog mira početi eksplozijom bombaša-samoubice u centru Beograda. Sve se zakuvalo brže nego što se nadao. Dok je razmišljao o budućim opcijama, primetio je visokog, samouverenog mladića, skladno građenog. Seo je pored Markusa i sagnuo se da veže pertle na cipelama. Markus je bio zadovoljan, mladi operativac je bar ispoštovao dogovren znak raspoznavanja. Vezivanje pertli je značilo da mogu da razgovaraju. Mladić je iz džepa izvadio kutiju cigareta i pritisnuo malo dugme na dnu. U pitanju je bio ometač signala. Radijus delovanja bio je oko dva metra, sasvim dovoljno da niko ne može da prisluškuje njihov razgovor.

„Dobar dan, gospodine, ne znam da li me se sećate, bio sam kod vas na obuci pre tri godine.“

„Da, Kit Karson, sećam se odlično. Pre dve i po godine si bio kod mene na obuci, bio si među boljim polaznicima, baš sam se pitao gde si završio. “

„Ovde sam već dve godine, činilo mi se kao mirno i prijatno mesto, baš sam mislio da se ovde više ništa ne dešava, ali današnji događaj me demantovao.“

„Šta znamo o bombi i samoubici. Da li je bilo neko upozorenje o mogućem napadu?“

„Ne, gospodine, nismo dobili nikakvo upozorenje, a znamo vrlo malo, skoro ništa. Za sad znamo da je u pitanju jedna bomba. Još uvek niko nije defintivno prihvatio odgovornost. “

„Vidim da internet portali, ne samo srpski, spominju mogućnost albaskog napada.“

„Da, ali još uvek nismo sigurni, možda je u pitanju samo bacanje prašine. Nije logično, Albanci su mnogo dobili poslednjih godina, ne znam zašto bi bacali bombe po Beogradu. Činjenica je da Albanci često koriste ratnu retoriku i da prete otimanjem ovog ili onog dela srpske teritorjie, ali to je samo to – retorika. Njihova priča se razvija sasvim dobro, ovakav potez može samo da im sruši sve što su do sada postigli. U svakom slučaju, Stiven Prajs mi je rekao da vam se potpuno stavim na raspolaganje i da vam pomognem na koji god način mogu. Doneo sam paket koji ste tražili.“ Karson je pokazao na ranac koji je spustio pored stola. Markus je samo klimnuo glavom.

„Hvala ti. Mislim da bi bilo najbolje kada bih se na neki način priključio zvaničnoj istrazi, naravno nezvanično. Možeš li da me ubaciš negde?“

„Naravno, gospodine, pretpostavio sam da ćete želeti tako nešto. Već sam kontaktirao jednog od ljudi iz policije sa kojim sarađujemo. Mislim da ću moći da vas priključim Odelenju za krvne i seksualne delikte. Smatram da BIA , VOS i ostale službe ne bi bile baš najsrećnije rešenje zbog vaše prošlosti.“

Markus je netremice gledao u mladića nekoliko trenutaka, a onda se slabašno osmehnuo.

„Potpuno si u pravu. Možda i ispadne od tebe dobar agent. Samo još jedna stvar. Promeni odelo.“

„Molim? Nije mi jasno, šta mu fali, ovo je Brioni odelo.“ Zbunjeno je upitao Karson.

„Znam šta je Brioni odelo, iako nema ni jedno, baš zato ti i kažem. Ono je odlično kad hoćeš da se pokažeš na večerama koje priređuje tvoj otac senator i kada ganjaš neke plitke devojčice, ali je ipak previše za jednu običnu šetnju tržnim centrom, Upada u oči, dobro znaš da agent ne treba da bude upadljiv. Čujemo se, nemoj me zvati, zvaću ja tebe.“

Sa tim rečima, Markus je ustao, stavio ranac na leđa i za nekoliko sekundi se izgubio u gužvi.

 

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4, 5

slika MD__Janiska

 
23 komentara

Objavljeno od strane na jun 2, 2017 in Drugo carstvo

 

Oznake: , ,

Drugo carstvo 5

Drugo carstvo 5

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4,

Jelena je mogla da se odrekne mnogo čega, obroka, sna, ali svakodnevno mačevanje ne bi propustila ni zbog čega na svetu, pa makar to bilo u sred noći. Bar pola sata dnevno i bila je spremna da se suoči sa svakakvim sranjem kojim ju je život gađao. Svakodnevno prolaženje kroz bodove, presije, batute, dintiranja i ostale pozicije, na nju je delovalo poput meditacije. Uvek joj je pomagalo da razbistri misli. Tokom puberteta, često je želela da odustane od mačevanja, ali  deda je uvek uspevao da je nagovori da ode na još jedan trening. Zauvek će mu biti zahvalna što je bio uporniji i tvrdoglaviji od nje. Često bi se setila svojih takmičarskih dana i nastupa za reprezentaciju. Ko zna da li bi sada drugačije živela da se nije povredila na onom takimčenju u Sofiji? Protivniku je pukao mač i čelična oštrica je pokidala butni mišić. Znala je da je mogućnost da se tako nešto desi jedan prema milion, ali eto, ona je bila ta jedna. Mesecima nakon povrede nadala se da će možda ipak moći da se vrati u formu. Ali, lekari su bili neumoljivi, NJena takmičarska karijera je završena.

Ali sada, pored sina Dušana, jedini ventil za opuštanje bilo je svakodnevno mačevanje, ali i jahanje kada bi uhvatila malo više vremena.

I baš kada je u podrumu svoje kuće na Senjaku završila sa zagrevanjem, začula je Pople are strange, sa svog službenog mobilnog telefona. Da li službeni telefon uvek mora da zazvoni kada nije na dužnosti, Marfi je stvarno neumoran, pomislila je gorko se osmehnuvši.

„Šefe.“

Šta god da radiš, prestani i dovlači dupe do Pravnog, ekplodirala je bomba u tramvaju, ekipe su vec tamo“, rekao je Goran, njen nadređeni i prekinuo vezu.

Bomba u tramvaju, mila majko, šta se ovde dešava? Da li je moguće? pitala se dok se probijala kroz grad u svom BMW-u 325i iz 1987. godine. Čula je dispečerov glas.

„Osim naših službi, niko ne sme da priđe Pravnom u krugu od 100 metara, ponavljam niko, a to posebno važi za novinare. Sav saobraćaj da se i dalje usmerava na Ruzveltovu, 27.marta, Takovsku. Takođe, i dalje su obustavljeni svi polasci autobusa, aviona, vozova.“

Na radiu Beograd su prekinuli muzički program i voditelj je uzbuđeno rekao:
„Izvinite zbog prekida programa, ali dobili smo zvaničnu potvrdu iz policije. Pre četrdesetak minuta eksplodirala je bomba u tramvaju kod Pravnog fakulteta. Izgleda da ima žrtava, ali još uvek nemamo bliže informacije. Polcija apeluje na sve građane da se ne približavju mestu zločina, kako zbog mogućnosti movih eskplozija, tako i zbog ometanja istrage. Ulice između 27. Marta, Takovske, Njegoševe, Ruzveltove su zatvorene za saobraćaj. Javljaćemo se sa najnovijim informacijama, čim nešto saznamo. “

Bomba, možda je i moguće, prokleti bolesnici, pomislila je. Danas svaka budala može da napravi bombu u kućnoj radinosti zahvaljujući globalnoj mreži. U kakvim smo svi problemima, prava je sreća, što se tako nešto ne dešava svakog dana širom Srbije. Srećom, pojedinci se veoma retko odlučuju na ovako drastične poteze, njaverovatnije je u pitanju neka organizacija. Samo je pitanje, koja? Al kaida, Šiptari, neki anarhisti, Hrvati, ko zna, lista bi mogla biti podugačka. Jedino se pitalo zašto baš sada. Po svim izveštajima Beograd je grad niskog rizika,bar što se tiče terorističkih napada.

Stigla je do policijskih barikada na uglu Njegoševe i Beogradske. Nakon što je pokazala legitimaciju, parkirala je auto ispred picerije Orao i produžila pešice prema Pravnom fakultetu.

Dok se približavala najvećem mestu zločina koje je Beograd imao, pokušavala je da se pripremi na prizor koji će videti. Stigla je do samog ugla Beogradske i Bulevara(za nju će to uvek biti Bulevar revolucije, a ne Kralja Aleksandra) kada ju je pogodio smrad. Težak i opor smrad, koji steže grlo i štipa oči, smrad izgorele plastike i ljudskih tela i ko zna čega sve još. Naslonila se na tramvajsku ogradu, pokušavajući da zadrži hranu u sebi. Nikada u životu nije osetila toliko snažan nagon za povraćanjem. Teškom mukom je uspela da povrati prisebnost. Bilo je gore nego što je zamišljala. Iako je godinama u policiji, sve ono što je videla na terenu, nije moglo da je pripremi za užasnu sliku ispred Pravnog fakulteta. Sve je više ličilo na snimke CNN-a sa bliskog Istoka. Tramvaj Švajcarac je ležao prepolovljen, oblak crnog gustog dima se dizao u nebo, jauci povređenih, raskomadana tela, krv, užurbane ekipe Hitne pomoći, vatogasci koji su u pripravnosti u slučaju da se vatra ponovo rasplamsa, policajci koji se trude da održe bilo kakav privid reda, forenzičari koji su već počeli sa prikupljanjem materijala. Srećom civili nisu bili preblizu, ali su zato opseli sve okolne prozore. A bilo je i objektiva i kamera, novinare ne može zaustaviti ni policija. Novine će se sutra, a i danas, odlično prodavati, gorko je pomislila.

Provukla se ispod policijske trake i prišla Ivanu, jednom od kolega iz stanice.

„Šta je, za ime sveta, ovo?“

„Ne znam šta da ti kažem, pored svih naših vežbi i povremenih upozorenja, nikad nisam ni pomislio da se ovako nešto može dogoditi i u Beogradu. Upali smo u teška govna.“ Bacio je popušenu cigaretu, izvadio novu iz srebrne tabakere, odlomio filter i povukao dubok dim.

„Eksplozija se dogodila oko 8.35, prve ekipe iz Majke Jevrosime su stigle za desetak minuta, hitna pomoć i vatrogasci nedugo zatim.“

„Dobro je da su naši uspeli da se probiju tako brzo.“

„Da, naši iz krvnih delikata su došli među prvima, naravno, tu je i odeljenje za eksplozije i paljevine. Ali stigli su ili stižu i svi ostali – i BIA i VBA, žandarmerija, tu je i istražni sudija Petrović, a doći će i istražne sudije iz okružnog, svaki slobodan polcajac je usmeren na ovu oblast. Požar je vrlo brzo lokalizovan, patrole su uspele da preusmere saobraćaj i obezbede koliko-toliko nesmetan prilaz ostalim ekipama. Trenutno imamo dvadeset i troje mrtvih, među kojima je i troje dece, i oko četrdeset povređenih.“

„Blagi bože, dvadeset i troje… Nije kao u Madridu, ali opet… Neverovatno. Da li išta znamo?“

„Na žalost, još uvek ne. Verovatno je bomba aktivirana negde na sredini tramvaja. Među poginulima, petoro je bilo u automobilima, koji su prolazili pored tramvaja. Predstoje nam burni dani i noći. To je za sada sve što znamo… Već je, pod vođstvom Paunovića, formiran krizni štab u prostorijama BIA i naređeno je da se tamo slivaju sve informacije.“

„Paunović, pa on je samo premijerova podguzna muva, on ne bi znao da razlikuje petradu od olovke“, odvratila je prezrivo frkćući.

„Naravno, ali po običaju, svaka služba će voditi zasebnu istragu, pri tome će se mešati političari, a onda će nastati haos.“ Rekao je uz sumoran osmeh.

„Tu ne možemo ništa, na nama je da probamo što pre da razmrsimo ovaj užas koliko god možemo, a svi drugi neka rade po svojoj savesti. Vidim da su mediji uspeli da stignu u zadivljujućem broju, kako se samo brzo dovuku kada treba da snimaju nesreću.“

„Izgleda da je u Metropolu neka od ovih fuksi-pevačica organizovala konferenciju za štampu, povodom izlaska njene prve knjige. Tako da su bili prisutni novinari i z svih kuća.“

„Još jedna turbo spisateljica? Blagi Bože, odakle li samo izviru?“

Jelena je duboko udahnula i pogledom obuhvatila prizor oko sebe. Jeza joj se spustila niz kičmu, i na trenutak ju je ispunila malodušnost, možda je ovo preveliki zalogaj za sve njih. Ali posle samo nekoliko trenutaka ovladala je svojim uzdrmanim emocijama i prepustila se istrazi. Mora da proba da nađe bilo kakav smisao u ovom ludilu.

 

Drugo carstvo 1, 2, 3, 4,

slika Skeeze

 
19 komentara

Objavljeno od strane na maj 28, 2017 in Drugo carstvo, Uncategorized

 

Oznake: , , , , ,

Drugo carstvo 4

Drugo carstvo 4

Drugo carstvo 1, 2, 3,

Beograd, 18.06.2018.

Svetlana je kasnila na fakultet, ali to nije bila novost. Gazdarica je odlučila da joj podigne kiriju za 50 evra, na poslu joj je kasnila plata, ali kasnilo joj je i nešto drugo što ju je najviše zabrinjavalo, život nije mogao da joj pošalje neku sreću, već samo brigu. Iz misli ju je prenulo naglo zaustavljanje tramvaja. Grčevito je stegnula šipku, svim silama se trudeći da ne padne, a težina nekolicine putnika, koji joj zahvaljujući inerciji bili naslonjeni na leđa, nije previše pomagala.

Dok se pitala da li je tramvaj zaustavio nepažljivi vozač nekog automobila koji je izleteo pred tramvaj, nervozni pešak koji je pretrčavao šine ili je u pitanju nešto treće, pogled joj je privukao mladić u iznošenim farmerkama i ispranoj vojničkoj košulji, koji je stajao pored srednjih vrata. Nije bila sigurna zašto je baš na njega obratila pažnju. Nije joj se dopalo nešto u njegovoj pojavi, mada još uvek nije mogla da ukaže šta je to. A onda je shvatila, njegove oči. Gledao je njima kao automat, bez trunke životne iskre.

Zoran, ili kako su ga znali u virtuelnom svetu HellCooler, je preko mobilnog pratio reakcije na njegov najnoviji video. Posećenost njegovog kanala je bila neverovatna. Godinama je vredno gradio svoj kanal i sad će napokon zarađivati od istog. Mladić sa rancem na leđima je gurnuo Zorana. Ovaj ga je samo pogledao ispod oka. Tenkre, pomislio je i nastavio da prati komentare i da istovremeno odgovara na najzanimljivije.

Milan Sretenović, 33-godišnji policajac je, već po navici, osmatrao putnike u tramvaju. Sve ga je pritisnulo, žena mu je bila na birou, ima ćerkicu od 5 godina i teško će moći da joj pruži kvalitetan život. Em rizikuje glavu svaki dan za četrdeset hiljada, em su im i tu bedu smanjili, zbog tamo nekih mera štednje. Često je pomišljao da bi bolje prošao da se ponaša kao mnoge njegove kolege, koji na razne polulegalne i legalne načine izvuku još neki dinar. Ali on nije mogao tako, otac bi mu se u grobu prevrnuo kada bi Milan radio drugačije nego što nalažu pravila službe. Eh, nije lako biti vaspitan da budeš pošten u zemlji lopova, prevaranta i probisveta. Pogled mu se zasutavio na mladiću koji je stajao na sredini tramvaja. Pažljivije ga je osmotrio, mlad, crnokos, kratko ošišan, visok oko 175, veoma napet, obilno se znoji, verovatno zbog gužve, a možda je i bolestan, toliko čvrsto drži svoj ranac da mu je ruka pobelela. Gledao je u Milana tupog pogleda, dok su mu se usne pomerale. Milan se pitao da li priča sam sa sobom ili možda razgovara sa nekim koristeći bluetuth na svom mobilnom telefonu.

Iako mladić nije izgledao preteće, opasnost koju je Milan osećao bila je skoro opipljiva. Godine provedene na beogradskim ulicama su mu izoštrile sva čula. Onda je spustio pogled ka šaci koja je bila grčevito stisnuta i alarm u glavi je zazvonio uzbunu.

Da li je ovo moguće? Ne mogu da umrem sada, ne još, ne mogu da ostavim ženu i kćer u dugovima, bez ičega. – prošlo mu je kroz glavu dok je gurao ljude u stranu i polako se približavao mladiću, pazeći da ga ovaj ne primeti. Baš kada je pomislio da će uspeti, sreo je mladićev pogled i shvatio je da je kasno. Trenutak kasnije, mozak mu je ispunio prodoran bljesak.

 

Drugo carstvo 1, 2, 3,

slika Unsplash

 
28 komentara

Objavljeno od strane na maj 25, 2017 in Drugo carstvo

 

Leteći pacovi

Leteći pacovi

<a href=“https://www.bloglovin.com/blog/18906489/?claim=3ewyftsyewm“>Follow my blog with Bloglovin</a>

Samo što me uhvatio prvi san, kad evo njih ponovo.

Greb, greb, kljuc, kljuc…

Kao da namerno čekaju da legnem i pokušam da spavam.

Greb, greb, kljuc, kljuc…

Ti iritantni zvuci svrdlaju mi mozak od svitanja do sumraka.

Više puta sam zatvarao rupe kroz koje se provlače te prokletinje, ali su uvek pronalazili nove načine da se provuku kroz neku rupicu.

Šta sve nisam pokušavao.

Stavljao sam i zamke i one šiljke i otrov i uređaje koji rasteruju štetočine, ali ništa nije pomagalo.

Razmišljao sam i da ih pobijem i golim rukama, ali to jednostavno nisam ja. Možda bih to i uradio da, zapravo, ne znam za sebe u vreme kada su leteći pacovi najaktivniji.

Pitate se – kako?

Vrlo jednostavno. Noć je moje vreme. Noću radim, živim, danju spavam i tako ceo život.

Negde pred zoru se premim za spavanje, operem zube, iščistim ih koncem i pomislim, napokon ću se odmoriti. Malo morgen.

Proklete beštije počnu da mi čangrljaju nad glavom. Grebu, kljuckaju, guču.

Okrećem se levo, desno, nabijam glavu pod jastuk, lupam im odozdo, vičem, oni se malo primire, pa nastave ponovo.

Sve se nadam, dosadiće im, pa ću moći bar malo da se odmorim. Ali ne, nisam ja te sreće. Zadremam na momente, ali sve isprekidano, ne znam da li sam u ove dve nedelje spavao duže od pola sata u komadu.

Već danima ne spavam i to već počinje da utiče na moje zdravlje. Postao sam razdražen, nervozan.

Najgore mi je od svega kada predveče nekako ustanem i vidim da su mi sve opoganili svojom nečistoćom. Posao mi je takav da moram formalno da se oblačim, odela, kravate i slično. Šta ću, navlačim onda neke stare krpe, pa ribam, pa moram da se kupam posle, a sve mi se čini da mi se polako smrad tih štetočina uvlači u kožu. Pa žuri da se nađem sa prijateljima, a sve stojim malo dalje od svih, da slučajno neko ne oseti smrad golubova.

Odvratni, smrdljivi golubovi, mrzim ih više od belog luka, na koji imam alergiju.
Pišem ovu ispovest i jedva držim oči otvorene.

Za vampire je normalno da imaju malo ispijen izgled, ali ovo je već preterano.
Srećom, sada imam dobru vest. Otkrio sam u čemu je problem.

Neki moji prijatelji krvopije su mislili da će biti jako smešno, ako plate klincima smrtnika, da moj kovčeg preko dana pospu mrvicama i semenkama i da otvore prozor ili da pomere neki crep na krovu i na taj način puste leteće pacove. Bilo mi sumnjivo kada me nazovi prijatelji pitaju da li stavljam možda neki cvetni miris, da li je u pitanju gu-gu-guči, da li u poslednje vreme imam više sreće, da li ležem sa golubovima…

Problem sam rešio tako što sam unajmio grupu batinaša, koji će se pobrinuti za tu dečurliju. A posle ću se i ja sa njima obračunati, najviše ih volim kada su na sobnoj temperaturi.

A što se tiče kolega vampira. Zameniću im dezodoranse razblaženim rastvorom srebra. Nije smrtonsono, ali će svrbeti kao sam đavo. Neće mene niko praviti budalom.

Bliži se zora, odoh da se naspavam mrtvim snom.

 

slika Pexels

 
14 komentara

Objavljeno od strane na maj 22, 2017 in Humor, Uncategorized

 

Oznake: , ,